Објављено:
695
прегледа

Гости у СНП-у у априлу

КАБУЛ / КОД КУЋЕ, фото: НП Београд

1. aприла, Нека дође неко, Камерна сцена, 20.30

Монодраму Нека дође неко (Последња ноћ Милене Павловић Барили), рађену по тексту проф. Мирослава Беловића, као ауторски пројекат Јелене Срећков, глумице из Новог Сада, која и изводи ову монодраму. Представа се изводи први пут, а рађена је у продукцији Удружења „Од маске до личности“ из Новог Сада.

Реч ауторке: „Као и њено сликарство, песништво и живот Милене Павловић Барили био је несвакидашњи и богат, испуњен тајнама. Њена последња ноћ обавијена је такође великом тајном. После узбудљивог и успешног дана и вечери проведене на плесном подијуму са својим мужем и пријатељима, осетила је страшну жељу за животом. Ујутру се није пробудила.
Ова монодрама кроз њену последњу ноћ оживљава све путеве које је Милена прошла и њене недосањане снове.  Текст проф. Мирослава Беловића Балада о Милени Павловић Барили послужила је као утврђење и инспирација за настанак Милениних сновиђења, поезије, мистерије те последње ноћи. „Ледени дах смрти сурово је прекинуо снове њене елегичне душе.“ Управо о том даху прича ова монодрама.

Представа траје око сат времена.

Нека дође неко, фото: промо Удружење

9. априла, Оркански висови, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Оркански висови, по мотивима романа Емили Бронте, Стела Мишковић

Режија: Дора Руждјак Подолски, „Барски љетопис“ и Краљевско позориште Зетски дом

„Бронте је хроничар свега што се нама данас догађа.“ Дора Руждјак Подолски

Улоге: Милош Пејовић – Хитклиф; Ана Вучковић – Кети; Катарина Крек – Нели; Дејан Иванић – Хиндли; Бранка Станић – Френсис; Емир Ћатовић – Едгар; Јелена Симић – Изабела; Симо Требјешанин – Ерншо; Огњен Раичевић / Томаш Јовановић – Хертон

Класик енглеске и европске књижевности, „Оркански висови“ Емили Бронте доживео је прву драматизацију на Балкану у копродукцији фестивала „Барски љетопис“ и Краљевског позоришта Зетски дом на Цетињу. Представа је премијерно изведена 20. јула 2017. године у Старом Бару, а 24. октобра на Цетињу.
Драматизација Стеле Мишковић проговара о изборима које правимо, начину на који се носимо са њима, начину на који прихватамо туђе изборе, досљедности коју имамо у односу на оно што смо изабрали и зашто правимо изборе са којима нисмо спремни да живимо.

Реч редитељке
„Роман говори о људским манама сасвим отворено, он не скрива човјека и његове свијетле и мрачне стране. Бронте врло храбро спроводи табу тему злостављаног дјетета, Хитклифа, који долази у туђу породицу без икаквог педигреа. Са том тематиком, усвајањем дјеце, ми се и данас мучимо. Радећи на овом комаду увидјела сам да Бронте први пут у историји књижевност говори о разводу. Бронте је самим тим хроничар свега што се нама данас догађа. Ми живимо слободније, али истовремено оптерећеније. Увијек сам сматрала да човјек по суштни и потребама увијек остаје исти, само се социјална структура мијења, начин на који нас друштво ограничава.“ –  Дора Руждјак Подолски

Оркански висови, фото: промо Барски љетопис

10. априла, Балава, Камерна сцена, 20.30

Текст: Дуња Матић; Режија: Андреј Носов, Копродукација Хартефакт фондација и БеоАрт, Београд
Извођачи: Мирјана Карановић, Јасна Ђуричић, Исидора Симијоновић, Јована Беловић

Балава представља сурову анализу породице и породичних улога. Поставивши на сцену две генерације женских ликова, Дуња Матић поставља важна питања о улози коју жена има у данашњем друштву. Ауторка се храбро суочава и са проблемима трудноће и абортуса, приказујући их кроз визуру јунакиња које се према њима односе у складу са својим друштвеним улогама. Ауторка показује како чак и у одсуству мушкараца јунакиње њеног комада стварају односе са њима и своје идентитете граде управо кроз тај однос, било као мајке, сестре, девојке или супруге. Негде између Фокнерове „Буке и беса“ и Еурипидове „Медеје“, комад Дуње Матић ствара специфичну атмосферу мучности и агоније и покушава да доведе у питање традиционалне облике породице. Поред тога, на различитим нивоима интезивирају се питања мајчинства и односа мајке према детету, за који ауторка показује да може бити и више него проблематичан.

Балава, фото: Јелена Јанковић

18. априла, Кад би Сомбор био Холивуд, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Кад би Сомбор био Холивуд, aуторски пројекат Кокана Младеновића, инспирисано драмом Радослава Златана Дорића, Народно позориште Сомбор

Представа која је на овогодишњем фестивалу „Театар на раскршћу“ у Нишу освојила четири награде: бајковита прича о Ернесту Бошњаку, сомборском сањару и првом југословенском синеасти који је почетком 20. века од Сомбора желео да направи Холивуд.

Играју: Ивана В. Јовановић, Марко Марковић, Миња Пековић / Марта Береш, Давид Тасић Даф, Милијана Макевић, Бранислав Јерковић, Вања Ненадић, Немања Бакић, Драгана Шуша, Александар Вучковић, Даница Грубачки

Музичари: Ирена Поповић Драговић и Никола Драговић / Лена Кузмановић

Кад би Сомбор био Холивуд, фото: Синиша Трифуновић

Уторак, 30. априла, Кабул / Код куће, Камерна сцена, 21.30

Тони Кушнер, интерактивна драма у извођењу Душанке Стојановић Глид
Редитељ: Жељко Ђукић

О представи
Кабул / Код куће, Тонија Кушнера је представа о изгнанству, али не физичком, она не говори о изгнанству из простора који материјално егзистенцијално одређује особу, него оном унутарњем које се очитује у дистанци од ближњег, од језика. О томе како можемо бити близу, а заправо јако далеко… представљено из угла образоване и нервно неуравнотежене жене. Драма се састоји из два дела. Први је монолог (изводи га Душанка Стојановић Глид), а други део Жељко Ђукић је назвао хорском формом. Како редитељ каже: „Заборавили смо на хор који је био суштина позоришног извођења. Кушнер нас овим комадом враћа на тај период и указује на контрадикторни и парадоксални начин да монолог није монолог него вишегласје. Подсећа нас и да у хору постоји нешто монолитно што смо изгубили, заборавили. Начин на који Кушнер постиже хорско јесте мешање различитих језика који се не преводе. Говори се француски, енглески, немачки, руски… Имате утисак да сви причају у исто време, да нико никога не разуме а, у суштини, преноси се позната емоција.“

Душанка Стојановић Глид, глумица, првакиња Народног позоришта Београд, снажна, енергична, успешна и вешта у различитим улогама, при чему оставља изузетан утисак својим извођењима. У овој монодрами свој лик гради негде између страха, среће и ужаса на задовољство публике, критике и струке. Добитница је награде „Милош Жутић“ за најбоље глумачко остварење у професионалним позориштима у сезони 2009/2010. за лик у овој представи. Премијера је изведена 30. октобра 2014. на сцени „Раша Плаовић”.

Кабул / Код куће, фото: НП Београд
Подели