Фото: ITI

У циљу прославе седамдесетогодишњице Међународног позоришног института, али и истицања мултикултуралног и интернационалног језика какав је језик уметничке игре, Комитет Светске алијансе за игру при Међународном позоришном институту у оквиру Унеска (UNESCO), изабрао је чак 5 аутора посланице за Светски дан игре 2018. године. Сваки од ових аутора представља по један од пет континената под окриљем ове светске организације.

Поруку испред европског огранка Светске алијанске уметничке игре (WDA ITI UNESCO) за 2018. годину, а на предлог Јозефа Фонтана, председника и Аје Јунг, потпредседнице органка организације са седиштем у Риму, шаље чувени израелски кореограф Охад Нахарин, и она гласи:

„Игра је о настојању да будете у покрету! О ослушкивању домашаја сензација и препуштања том ослушкивању да постане гориво наших осећања, форме и садржаја.

Да, ми заувек морамо запамтити одакле долазимо. Када ме питају о чему се ради у мојим делима, ја прво одговарам да је реч о њима самима. О томе како се сви елеменати сусрећу да би креирали наратив. Говор игре саздан је од звука, посебности, коришћења експлозивне моћи. Истраживања покрета, организације и структуре. Смејање нама самима, брзина, претеривање и умањивање, веза између задовољства и напора, и збир свих лудила, страсти и маште самих играча, до чистог облика.
У свом најбољем тренутку, игра је увек узвишена, чак и онда када је далеко од савршене. Ми се морамо одупрети конзервативном и конвенционалном схватању које је укорењено у многим облицима играчког образовања и вежбања, и препустити позицију старих идеја, неким новим и бољим мислима. И никада не смемо заборавити да помало заиграмо, свакога дана. И увек се морамо сетити да помало заиграмо, свакога дана… и никада испред огледала.“

Охад Нахарин, Израел
кореограф, уметнички директор израелске Компаније Батшева и креатор ГАГА технике

Поруке за Светски дан игре биће прочитане на сцени „Јован Ђорђевић“, пред праизведбу балета „Пинокио“, у суботу, 28. априла, с почетком у 19 часова.

Српску посланицу упућује и Удружење балетских уметника Србије, репрезентативно удружење у култури, којом жели да допринесе афирмацији уметничке игре и домаћег плесног стваралаштва. Ауторка овогодишње УБУС-ове посланице је Свенка Савић, критичарка, професорка и овогодишња добитница УБУС-ове Награде за животно дело, која је својим вишедеценијским залагањем трајно задужила балетску уметности. Њена порука гласи:

„Игра је данас доминантни облик комуникације, надилази језичке, националне и политичке границе…
Игра је као светлост, неопходна свима за успешан раст и за производњу новог…
Игра је чист ваздух који нам толико недостаје на планети.
Зато игром можемо сачувати планету од натрунки ђубрета, јер играти светлост је играти живот.
Наше тело је инструмент игре, а оно је и инструмент за очување природе, јер је тело играча истовремено и тело планете. То смо ми!

Ако је наше тело, тело играча, не само део природе него и природа сама, онда не дозволимо да тело трпи насиље, да трпи модрице па ни природа да постаје модричава.
Када сачувамо игру и тело сачували смо природу и планету.
Играјући стварамо нови свет који опет предајемо на чување.
(О)чувати игру значи чувати тело, чувати природу, чувати будућност – на то смо сви позвани.
Играјмо сви!“
Свенка Савић, Нови Сад

Охад Нахарин је рођен 1952. године у Мизри, Израел. Његова мајка је кореограф, педагог игре и инструкторка Фелденкраисове методе, а његов отац је био глумац и психолог. Упркост недостатку формалног образовања, Нахарин се придружио Компанији Батшхева 1974. године. Током прве сезоне, гостујући кореограф Марта Грем га је позвала да се придружи њеној компанији у Њујорку. Између 1975. и 1976. године, Нахарин је похађао Школу америчког балета, био студент Џулијард универзитета, и пратио часове Меги Блек и Дејвида Хауварда. Затим се током једне сезове придружио Бежаровом Балету XX века у Бриселу, да би се вратио у Њујорк 1979. године и направио свој кореографски првенац у студију Казуко Хирабајиши. Од 1980. до 1990. године, Нахарин је постављао своје радове у Њујорку и иностранству, укључујући комаде за Компанију Батшева, Компанију Кибуц и Холандски плесни театар. Истовремено, радио је са својом првом супругом Мари Каџиваром и групом играча у Њујорку. Нахарин и Каџивара су сарађивали све до њене смрти 2001. године. Године 1990. Нахарин је постављен за уметничког директора Компаније Батшева, а исте године је основао подмладак главне трупе – Батшева ансамбл. Од тог времене је креирао преко тридесет радова за обе компаније. Поред свог сценског деловања, Нахарин је развио и иновативни језик покрета Гага, заснован на истраживању повећања сензације и маште, кроз који се стиче свест о форми, проналазе нови обрасце кретања и превазилазе познате границе. Гага је свакодневни тренинг његових играча и глобално распрострањена техника међу професионалцима и аматерима у игри. Нахарин се током детињства бавио музиком, тако да је касније наставио да свој кореографски рад прожима јединственим музичким даром. Сарађивао је са израелском рок групом „The Tractor’s Revenge“ („Kir“, 1990), композитоирима Авијем Балелијем („Anafaza“, 1993), Ивријем Лидером („Z / na“, 1995) и Гришом Лихтенбергером (“Poslednje delo“, 2015). Под псеудонимом Максим Варат, компоновао је музику за „MAKS“ (2007) и монтирао и миксовао нумере за филмове филмове „Mamootot“ (2003), „Hora“ (2009), „Sadeh21“ (2011), „Рупа“ (2013), „Последње дело“ (2015) i „Венецуела“ (2017). Нахаринов рад такође је приказан у неколико филмова. У документарцу „Изван фокуса“ из 2007. године, режисер Томер Хејман снимио је процес рестаурације комада „Декаденс“ за трупу Cedar Lake balet. Године 2015, Браћа Хејман објављују свеобухватни документарни филм о Нахарину, „Господин Гага“, на велико одушевљење критике и публике. Грађанин и Израела и САД, Нахарин тренутно живи у Израелу са супругом, играчицом и костимографкињом Ери Накамуром њиховом ћерком Ногом.