grk-zorba-header

ПОДЕЛАО КОМПОЗИТОРУО КОРЕОГРАФУО ДИРИГЕНТУО ДЕЛУСАДРЖАЈКРИТИКАФОТОВИДЕО
Микис Теодоракис
ГРК ЗОРБА
балет у два чина

Либрето: Крунислав Симић, Душан Белић, Хаџи Зоран Лазин и Серж Вафијадис
по мотивима романа Никоса Казанцакиса Доживљаји Алексиса Зорбаса

Кореограф и редитељ: Крунислав Симић
Диригент: Александар Којић
Сценограф: Милета Лесковац, адаптација: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Јелена Вукадиновић, Борис Ладичорбић, Бранка Глигорић

Улоге:

Алексис Зорбас
Андреј Колчерију / Самјуел Бишоп

Ник, писац
Самјуел Бишоп / Ливију Хар

Мадам Ортанс
Олга Аврамовић / Катарина Кљајић / Милена Кркотић

Марина, млада удовица
Ана Ђурић / Маријана Ћурчија / Катарина Кљајић

Павлос, сеоски момак
Давид Груосо / Ливију Хар / Андреј Колчерију / Милан Иван

Соло женски глас
Марина Павловић Бараћ, мецосопран

Соло бузуки
Бранимир Јовановић

Ансамбл:
Дуња Лепуша, Јелена Марковић, Верица Козарев Кларић, Бојана Митић, Соња Батић, Бојана Матић, Милена Кркотић, Весна Илић, Надежда Салак, Љиљана Јокановић, Ивана Прибић, Ирена Месарош, Милана Балаж, Маја Кувељић, Љубица Селаковић Бандић, Зорана Димитријевић, Соња Гаврилов, Јована Пауновић, Лана Стојановић, Јелена Николић, Јелена Дангузов, Милана Самарџић, Мина Радовић, Милица Ремештар, Јука Мацујама, Ана Миленковић, Милица Јелић, Бобана Роквић, Дејана Симатовић, Габриела Сарвак, Биљана Бабијановић, Маријета Вираг, Татјана Ненадовић, Ивана Оршолић, Иванка Стојчевић
Ранко Лазић, Иван Ђерковић, Милан Иван, Давид Груосо, Ђулио Милите, Стеван Сремац, Наојуки Ацуми, Глеб Суманов, Зоран Трифуновић, Марко Дубовац, Игор Таубер, Александар Бечварди, Теодор Катић*, Никола Стаменовић*, Катарина Бркић**, Вања Јокановић**, Михаило Миленовић**

*ученици Средње Балетске школе из Новог Сада и **статисти

Учествују: Хор и Оркестар Опере СНП-а
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Суфлер: Александра Мајтан
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић

Премијерна обнова: 8. октобрa 2016, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Премијерна извођења: 1. децембра 1994, СНП, Нови Сад
3. децембра 1994, Центар „Сава“, Београд

Балет Грк Зорба (Zorba il Greco) први пут je извођен 6. августа 1988. године у Арени у Верони (Италија), а дириговао је Микис Теодоракис.

Трајање представе: око два сата, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Микис Теодоракис
Μίκης Θεοδωράκης

mikis-teodorakisСавремени грчки композитор, рођен 29. јула 1925. године на острву Хиос у Грчкој. Детињство и младост проводи у различитим провинцијским грчким градићима. Након активног учешћа у отпору против окупатора у Другом светском рату, уписује се на атински Конзерваторијум у класи проф. Филоктитиса Икономидиса, а касније и на Конзерваторијум у Паризу, где студира музичке облике и анализу у класи проф.

Оливијеа Месијана и дириговање код проф. Ежена Бигоа. Време проведено у Паризу период је богатог стваралаштва. Од 1954. до 1960. интензивно ради и компонује. Његова прва симфонијска дела доживела су међународни успех. Године 1957. осваја златну медаљу на Московском музичком фестивалу, а 1959. Дариус Мило га предлаже за америчку Копли награду за најбољег композитора године након праизведбе његовог балета Антигона у Ковент Гардену у Лондону.

У Грчку се враћа 1962, оснива Мали атински симфонијски оркестар и Музичко друштво „Пиреј“ с којим приређује многобројне концерте по целој Грчкој и иностранству. Његови најзначајнији радови из тог периода су: циклус песама Архипелаг, Политија, Епифанија, Епитафиос; музика за позориште: Талац, Балада мртвом брату, Дивни град; музика за филм Грк Зорба (Zorba the Greek, 1964); ораторијум Достојно јесте (текст Одисејаса Елитиса) и др. Постаје светски признат, највећи грчки композитор. Априла 1967, када је војна хунта преузела власт у Грчкој, апелује на пружање отпора против диктатуре. Ухапшен је августа исте године, осуђен и депортован. Међународни покрет солидарности, на челу с познатим уметницима (Д. Шостакович, Л. Бернштајн, А. Милер, Х. Белафонте), успева да му се казна преиначи у изгнанство, до чега долази 1970. Одлази у Париз и наставља да ради и широм света држи концерте као део борбе за повратак демократије у Грчку. Постао је симбол борбе против тираније. Године 1974, након пада војне хунте, тријумфално се враћа у Грчку својим политичким и културним активностима. Међу најпознатијим делима насталим од 70-их до данас су: ораторијуми Missa greca и Canto Olympico, четири значајне опере, Медеја, Електра, Лизистрата и Антигона, и дела: Источно од Егејског мора за чело и клавир (2007), Рапсодија за трубу и оркестар (2008), Рапсодија за гудаче, мецосопран и баритон (2009) и Симфонија Андалузија за мецосопран и оркестар (2010). Његов опус обухвата преко хиљаду песама и циклуса песама, симфонијска дела, кантате и ораторијуме, балете, опере, сценску и филмску музику, као и књиге преведене на више светских језика и сматра се савременим композитором са највише компонованих дела. Године 1983. добио је награду за мир „Лењин“.

Године 2007. у Генту (Белгија) примио је награду за животно дело коју додељује Академија за филмску музику (The World Soundtrack Academy). Почасни је доктор на више светски познатих универзитета (Монтреал, Солун, Крит).

Микис Теодоракис је 1. децембра 1994. године присуствовао премијери балета Грк Зорба у Новом Саду, и том приликом Српском народном позоришту поклонио ауторска права за представу.

У току бомбардовања 1999. залагао се за престанак оружаних дејстава и посебно је осуђивао нападе на Нови Сад, те је, у знак захвалности, одлуком Скупштине Града Новог Сада од 1. фебруара 2004. године, почасни грађанин Новог Сада.

 

Драги пријатељи,

Нови Сад је уклесан у моје сећање. Никада нећу заборавити љубав и љубазност његових
становника нити огроман таленат његових уметника.
Желим да вам нова представа Зорбе буде као и претходна, успешна и још боља! Нажалост,
здравље ми не дозвољава да будем са вама.
Хвала свима и желим вам много успеха.
С љубављу и лепим жељама,

Микис Теодоракис
Атина, 15. септембра 2016.

mikis-teodorakis

Крунислав Симић
кореограф и редитељ

krunislav-simicУпоредо са похађањем Средње балетске школе „Лујо Давичо“ у Београду, студирао је сликарство на Одсеку за конзервацију и рестаурацију на Вишој педагошкој академији у Београду. Дебитовао је у НП у Београду у представи Даринкин дар постепено преузимајући главне мушке улоге у класичном и савременом репертоару. Од 1988. године бави се кореографско-режијским радом.

Специфичан смисао за уобличавање ликова и снажна сценска експресија омогућили су му да оствари многобројне значајне улоге у којима је радио самостално или с балетским ансамблима: Народног позоришта из Београда, Српског народног позоришта из Новог Сада и Опере и театра Мадленијанум. Наступао је на свим сценама у земљи и иностранству. Значајне улоге: Младић (Покајник), Лакрдијаш (Лабудово језеро), Господин Ка (Дама с камелијама), Франц (Копелија), Пер Гинт (Пер Гинт), Пук (Сан летње ноћи), Самсон (Самсон и Далила), Роб (Шехерезада), Ђурашко (Јелисавета), Алексис Зорбас (Грк Зорба).

Био је члан жирија на првом такмичењу кореографских минијатура у Београду 1997. године и жирија за награду „Димитрије Парлић“ за 2000. годину. За играчка достигнућа добио је Награду „Балетског фестивала“ у Љубљани (1985, Пер Гинт) као и две Годишње награде Народног позоришта у Београду. Као кореограф је награђен Златном плакетом на Међународном такмичењу кореографа у Новом Саду (1988, Пиета), Годишњом наградом Народног позоришта у Београду (1991, Покајник, 2006, Краљица Марго), Годишњом наградом Српског народног позоришта у Новом Саду (1992, Краљева јесен, 1994, Грк Зорба и 2002, Мајерлинг), као и највишим признањем у области балетске уметности које додељује Удружење балетских уметника Србије, наградом „Димитрије Парлић“ (1999, Орфеј у подземљу). Такође, 2007. године, поводом десетогодишњице рада Опере и театра Мадленијанум, добио је међународну награду за врхунски допринос у савременом приступу позоришног стваралаштва „Мадлена Цептер“. Године 2011. додељена му је Златна медаља „Јован Ђорђевић“, као највише признање Српског народног позоришта.

 

Спектакл о љубави, радости и искреном пријатељству

- Ово је премијерна обнова, зато што је најмање 30 или 40 одсто кореографије промењено, јер време чини своје. И сценографија је потпуно другачија, и нова, као и костими, тако да у том смислу можемо рећи да је то, на неки начин, премијера, или, како ми кажемо, полупремијера – објашњава Крунислав Симић за наш лист. – Чини ми се да неке представе никад не умиру, као у гвозденом репертоару бели балети „Лабудово језеро“ и „Жизела“. Тако је и ова представа била много вољена, и увек је била пуна. Публика је долазила да гледа једну чисту, лепу причу о пријатељству, без обзира на трагичне ситуације кроз које су пролазили главни протагонисти.

Крунислав Симић (из интервјуа Спектакл о љубави, радости и искреном пријатељству, „Дневник“, 4. октобра 2016, аутор: Н. Пејчић)

Александар Којић
диригент

aleksandar-kojicРођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, затим у Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität für Musik und darstellende Kunst), Мајнцу на курсевима из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius), Утрехту на курсевима из хорског дириговања (проф. Timothy Brown), као и на радионицама за стару музику у Мајнцу (Helmuth Rilling) и Утрехту (Ton Koopman). Од 2010. године је диригент у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду, а од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере СНП-а. У протеклих неколико година гостовао је у ХНК у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг).

Награде: Годишња награда Српског народног позоришта: за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012; за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012; за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015; за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

Oд идеје до реализације

Књиге Мали принц Антоана де Сент-Егзиперија, Галеб Џонатан Ливингстон Ричарда Баха и Доживљаји Алексиса Зорбаса Никоса Казанцакиса биле су, од мојих младих дана до данас, моје велике животне инспирације. Када сам касније први пут погледао филм Грк Зорба то је био разлог за моја велика одушевљења. Онда, много касније, у Верони сам гледао балет Грк Зорба Микиса Теодоракиса.

Спектаклом у Верони дириговао је сам маестро Теодоракис. Те вечери био сам толико фасциниран музиком да сам се предао размишљањима како да се овај балет изведе на сцени Српског народног позоришта. Поново сам о овоме почео интензивно да размишљам пратећи свечано отварање Олимпијаде у Барселони, којим је дириговао господин Теодоракис. Убрзо сам замолио господина Сержа Вафијадиса, нашег провереног пријатеља из Атине, да ми обезбеди контакт са маестром Теодоракисом. Тај контакт резултирао је великим гестом маестра, који нам је потпуно бесплатно дао ексклузивно право да у Српском народном позоришту и у Центру „Сава” у Београду реализујемо овај пројекат и свесрдно се заузео да нам Агенција Боа из Париза да комплетан нотни материјал за овај спектакл, такође без новчане накнаде. Моју идеју подржали су Управни одбор Српског народног позоришта и Центар „Сава” у Београду. Ја сам им бескрајно захвалан на поверењу.

У ствари: за све што је у мени добро, захваљујем музици и своме сину Братиславу.

директор пројекта Душан Белић, Нови Сад, новембар 1994.

 

О Грку Зорби

Непоуздано се тврди да је прави Алексис Зорбас живео у Катеринију. У овај град близу Егеја стигао је после Првог светског рата, али се не зна одакле. Запослио се у оближњем руднику, заљубио се у кћерку директора рудника, хтео да се ожени њоме, али то њеном оцу није одговарало.

Зна се да потомци Алексиса Зорбаса данас живе у Београду, а пре Другог светског рата живели су у Скопљу и тамо је Зорба провео последње дане свог бурног живота. Сиже приче о животу Грка Зорбе послужио је грчком књижевнику Никосу Казанцакису да напише роман, с којим је 1954. године кандидован за Нобелову награду. Касније се за овај роман заинтересовао пишчев пријатељ филмски редитељ Михалис Какојанис.

Врло брзо су се договорили да сниме филм, а музику је написао композитор Микис Теодоракис. Како су Казанцакис и Какојанис родом са Крита и свој крај најбоље познају, читаву радњу романа пренели су на ово митско грчко острво, где је филм и снимљен. Захваљујући филмском глумцу Ентонију Квину, снимљен је филм који ће заувек остати остварење које се памти. Филм је освојио 3 филмске награде Оскар. Грк Зорба је обишао свет. Грк Зорба је поново закуцао на наша врата. Он је међу нама.

Хаџи Зоран Лазин

 

Извођења балетског спектакла Грк Зорба

Легендаран балет Српског народног позоришта је био на репертоару пуних осамнаест година, од 1. децембра 1994. године све до 30. маја 2013, кад се последњи пут изводио пред београдском публиком у Центру „Сава“. У Центру „Сава“ овај балет је гостовао 14 пута. Грк Зорба је гостовао у Суботици и Крушевцу (1995), Бањалуци (2001), поново у Крушевцу за Видовдан, Тивту на „Тиватском културном љету“ и Охриду на Фестивалу „Охридско лето“ (2004), Руми и Земуну у Мадленијануму (2005).

Грк Зорба од 1. децембра 1994. до 30. маја 2013. диригенти: Имре Топлак / Весна Шоуц (к.г. из Београда) / Сајмон Робинсон (к.г. из Словеније / Велике Британије) / Микица Јевтић; Грк Зорба: Виктор Литвинов (к.г. из Украјине) / Валентин Лебед (к.г. из Кијева) / Крунислав Симић (к. г. из Београда) / Константин Костјуков (к.г. из Београда); Ник: Константин Тешеа (к.г. из Румуније) / Олег Дедогрјук (к.г. из Москве) / Јован Веселиновић (к.г. из Београда) / Милан Лазић / Ливију Хар; Мадам Ортанс: Гордана Симић (к.г. из Београда); Марина: Оксана Сторожук / Маријана Ћурчија / Ана Павловић (к.г. из Београда); Павлос: Драган Влалукин; Соло глас: Виолета Срећковић / Марина Павловић Бараћ; Соло бузуки: Тома Бахун / Ненад Маринковић / Бранимир Јовановић

Последње извођење у Српском народном позоришту било је 29. маја 2013. године. Балет се изводио 128 пута, а видело га је укупно 118.995 гледалаца.


Алексис Зорбас и Ник, млади писац, срели су се први пут у луци Пиреј. Ник је намеравао да одржи стари запуштени рудник. У ствари, био је то разочаран млад човек који је желео да на острву, међу људима из другачијег света, пронађе свој мир. Зорба је био по свему другачији.

Сањар, луталица, волео је живот, пиће, жене – филозофијом човека који је упознао све стране живота носио се са невољама, туђим и својим. Увек је био на страни оних који пате, умео је да се жртвује за друге… Пошто је Зорба радио и рударски посао, Ник га је узео за надзорника радника на Криту. Зорба и Ник крећу заједно на Крит. Тако је све почело.

На сеоском тргу, на обали мора, младеж се забавља и плеше. Ту је и млада удовица Марина, која привлачи пажњу мештана. Већина мушкараца тајно чезне за њом, а најжешће Павлос, син богатог пастира, који је лудо заљубљен и љубоморан. Удовица му, пак, ни мало не узвраћа наклоност. Дошљаци Зорба и Ник појављују се на тргу, представљају се мештанима сваки на свој начин. Сусрећу мадам Ортанс, Францускињу, власницу скромног пансиона. Она их прима у свој дом који, код мештана, није на добром гласу. Мадам Ортанс, некадашња париска певачица и играчица, бурне прошлости, сада уморна од свега и болесна, проводи дане на Криту у сећању на минули живот. Зорба и Ник плешу са мадам Ортанс. Привлачност између Зорбе и мадам Ортанс је очигледна. Никову пажњу привлачи случајни сусрет са удовицом Марином која својим понашањем и презиром према обичајима свога краја изазива револт мештана.

Мадам Ортанс, очарана сусретом са Зорбом, присећа се своје прошлости, Париза, људи који су је окруживали. У реалност је враћа долазак Зорбе и Ника. Почиње да верује да је коначно срела човека из снова и предаје се Зорби, свим својим бићем и телом… Острвом круже приче о двојици дошљака, али њих те приче не занимају. Између Ника и Зорбе, створено је право и вечно пријатељство. Ник прижељкује нови сусрет са младом удовицом, што мештани примећују и осуђују предвођени несрећно заљубљеним Павлосом. Ник је усамљен и очајан… Зорба храбри Ника да се удвара удовици, а мадам Ортанс, разумевајући удовичин положај, подстиче је да се сусретне с Ником. Узавреле крви, луд од љубоморе, несрећни Павлос буни сељане. Он је спреман на све, али удовица га јавно одбацује показујући свима своју наклоност према Нику. Мештани су озлојеђени јер су дошљаци пореметили њихов мир, обичаје и правила понашања. Мирно острво је узаврело од људских страсти…

Зорба се враћа из града, али с великим закашњењем. Живот га је поново повукао у страну. У селу га већ жељно очекују мадам Ортанс, озбиљно нарушеног здравља, и верни пријатељ Ник.

Зорба доноси поклоне. Венчањем мадам Ортанс и Зорбе снови се остварују. Живот који измиче крунишу љубав и срећа…

Долазе жене, удовице, с њима је и Марина. Све оне су симбол патње, спутаности и узавреле страсти и жеље за другачијим животом. Марина израња из те тамне масе и стреми Нику… Сусрет Ника и Марине више нико не може да спречи. Неодољива међусобна привлачност, још од првог сусрета, ометана силама других, изазвала је ватрену страст. Ник и Марина су коначно у загрљају, њихова тела су једно… Гласине се шире острвом јер је странац виђен како напушта удовичину кућу. Сазнавши за то, несрећни Павлос се убија. Гнев мештана је страшан. Они линчују и убијају удовицу, а Ник је немоћан да јој помогне шокиран суровошћу призора. Остаје му само очај…

Ту је пријатељ Зорба који га теши. Сиртаки? Та игра је најбољи лек за све болести душе… Игра живота и смрти се наставља…

Мадам Ортанс је на самрти. Зорба је уз њу, али је сада и он немоћан. Она још није умрла а жене развлаче њене ствари. Мадам Ортанс умире на рукама вољеног Зорбе. Очај му обузима душу, празнина испуњава његово тело… Ипак… ту је пријатељ Ник који је од Зорбе научио да игра, да размишља другачије, да живи… Живот се наставља! Ник лагано увлачи свог духовног вођу у игру која почиње да пулсира и коначно постаје необуздана. Да, то је сиртаки!

Успешан повратак балета „Грк Зорба“ Микиса Теодоракиса на сцену СНП-а

Премијером обновљеног балета „Грк Зорба“ Микиса Теодоракиса 8. октобра 2016. (реприза 11. октобра), Балет Српског народног позоришта са великим успехом наставио је осамнаест година дугу традицију извођења овог плесног, музичко-сценског спектакла. У представи су сви актери: солисти, ансамбл, оркестар и хор, били максимално сједињени у уметничком настојању да досегну суштинску лепоту и изражајност, овог у свету познатог балета, а пре свега раскошну музичку партитуру Микиса Теодоракиса која покреће најдубље емоције. Овације публике, дуги аплаузи и у више наврата плесање сиртакија на бис, учинило је атмосферу узаврелом, потврдивши да је нови Зорба (игра га Андреј Колчерију) освојио срца публике.
Важно је истаћи да су представу, коју кореографски и режијски потписује Крунислав Симић, а којом је дириговао Александар Којић, овога пута изнели млади играчи ансамбла, који су донели нову енергију и лирску експресију, отворено испољивши занос и страст у својој игри. Познат у нашем балетском свету по раскошно инвентивном и оригиналном кореографском рукопису као и веома деликатним и особеним режијским интервенцијама, Крунислав Симић је овога пута само у назнакама обновио свог „Грка Зорбу“ из 1994. године, за којег је био овенчан Годишњом наградом Српског народног позоришта. Са дистанце дуже од двадесет година, зрелошћу ствараоца који увек пружа свој максимум, он је препознао у новим кадровима Балета СНП-а потенцијал, који је успео да изнесе његове ововремене идеје, како у погледу плесних тако и драмских захтева.
Балет је поставио на темељима класике са значајним отклоном ка неокласици зачињеном грчким фолклорним елементима, пре свега сиртакијем који је незаобилазни и препознатљиви играчки мотив представе, а који се неминовно рађа из Теодоракисове музике. Ансамблу, како мушком тако и женском, наменио је веома динамичну и свеприсутну улогу на сцени, кореографски вешто осликавајући менталитет мештана, окован патријархалним назорима једне херметичне средине која не толерише „уљезе“ (Зорбу и Ника) чији су назори и менталитет другачији. У представи нема празног хода, језиком игре експресивно је исказан мушки принцип нетолеранције и нетрпељивости према свему што ремети устаљене острвске обичаје, као и женски усуд којим су девојке и удовице лишене могућности избора, запечаћених судбина, осујећене у својој слободи и праву на живот какав желе. Али исто тако представа пулсира медитерански разиграним темпераментом оличеним у једноставним групним наступима девојака и младића који подижу температуру представе.
Како у прошлој, тако и у овој поставци Крунислав Симић је хор Опере СНП-а ситуирао у позадински фон сцене као монолитни глас народа који коментарише збивања главних протагониста, сугеришући емоционалну интонацију у којој се одвијају њихове судбине. На кореографском плану, како у дуетним тако и соло поставкама, Крунислав Симић је мајсторски изразио свој креативни потенцијал, осмисливши покретом и плесним комбинацијама психолошка стања љубави, љубоморе, радости, туге, очаја као и драмске ситуације кроз које пролазе главни ликови, попут култног Алексиса Зорбе (Андреј Колчерију), младог писца Ника (Самјуел Бишоп), мадам Ортанс (Катарина Кљајић), удовице Марине (Ана Ђурић) и сеоског момка Павлоса (Ливију Хар).
Андреј Колчерију, плесач у зениту, веома успешне играчке каријере, свог Зорбу је добро простудирао и плесно изградио. Харизматични добричина из народа, оживео је веома пластично у његовом играчком и глумачком наступу, наметнувши се публици заковитланом енергијом, памтљивим и сугестивним говором тела, гестовима и темпераментом који су до пуног изражаја дошли у сиртакију обојеном страшћу, заносом и животном радошћу. Сјајан и поуздан партнер у лирски интонираним и захтевним љубавним дуетима са Катарином Кљајић (мадам Ортанс), Колчерију није сасвим прешао онај потребни праг емоционалне изражајности која је императив оваквих улога. Па ипак, у свим осталим аспектима, нарочито у наступима са Самјуелом Бишопом (Ник), он је оправдао улогу која му је била поверена, поставши тако симболом искреног пријатељства и човека којем је најважнија слобода.
Право освежење представе био је наступ шармантног и стаситог Самјуела Бишопа, плесача из Велике Британије са ангажманом у Балету СНП-а, који је коректном плесном техником и комплексно оствареним ликом, успео драмски да изнесе читаву лепезу емотивних стања, од заљубљености, преко страсти до емотивног краха и освоји наклоност публике, нарочито у партнерским наступима са Аном Ђурић (Марина), а затим и у веома упечатљивим сценама са Зорбом током двочасовног извођења представе.
За Ану Ђурић, првакињу новосадског балета, улога Марине била је посебан изазов. Формирана на строго класичном репертоару са запаженим играчким успоном носећих улога класичног балетског репертоара, она се овога пута сусрела са изазовним и веома комплексним драмским ликом Марине, која је оличење гордости, пркоса и ароганције али и отворености за искрену и страсну љубав. Беспрекорна у плесно-техничком смислу кроз читаву представу, ова изузетно талентована млада балерина само је делимично остварила суштину драмског лика Марине, јужњачког темперамента оличеног у богатој скали емоција, којој није успела да удахне топлину и занос заљубљене жене, а што ће верујемо, успети кроз наредна извођења.
Катарина Кљајић у лику остареле и болесне мадам Ортанс, чијим бићем пулсирају сећања на младост и неугаслу чежњу за искреном љубављу, солидно је изнела поверену улогу и плесно и драмски, захваљујући, пре свега, добро изграђеном партнерству са Колчеријуом. Наредна извођења „Грка Зорбе“ требало би да јој омогуће пуну играчку зрелост. Ливију Хар овога пута у улози сеоског момка Павлоса, ког раздире љубомора, био је на висини свог драмско-плесног задатка улоге, којој је удахнуо аутентичност.
Естетици представе „Грк Зорба“ допринели су, дискретним колоритом освежени, костими Мирјане Стојановић Маурич, врсног зналца сценске костимографије, чија су решења овога пута, без остатка, испратила ликовне идеје Крунислава Симића, уосталом као и ненаметљива сценографија Милете Лесковца у адаптацији Саше Сенковића, којом је сугерисана архитектура медитеранског поднебља.
Специфичном бојом мецосопрана Марина Павловић Бараћ је у соло наступима обогатила музичку димензију представе, као и солиста на бузукију Бранимир Јовановић.
Док је успешном извођењу ове култне представе несумњиво допринео диригент Александар Којић који је успео да обједини сценска дешавања са уметничким захтевима постављеним пред оркестар Опере Српског народног позоришта, чије је музицирање било достојно партитуре Микиса Теодоракиса.

Снежана Субић

Фотографије: Александар Рамадановић

Фотографије: Бранислав Лучић
ВРХ СТРАНЕ