pozar-header

ПОДЕЛАО АУТОРИМАО ПРЕДСТАВИКРИТИКАФОТОВИДЕО
Миа Кнежевић и Момчило Миљковић
ПОЖАР. ЛАУНЏ / КОНТРАСТ
или ТАМО ГДЕ СМО ОСТАЛИ


Режија: Миа Кнежевић
Драматург: Момчило Миљковић
Сценограф: Миљена Вучковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Организатор: Јована Стојаковић


Играју:

Алиса Лацко
Марко Савковић
Сања Ристић Крајнов
Лидија Стевановић
Драгиња Вогањац
Сања Микитишин
Димитрије Аранђеловић
Стефан Вукић
Марко Савић
Зоран Богданов
Душан Јакишић
Миодраг Петровић
Драган Којић
Нина Рукавина


Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Суфлер: Наташа Барбир
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић


Прва проба: 20. априла 2016, салон 203, 10.00
Премијера: 27. септембра 2016, Камерна сцена, 20.00

Представа траје око два сатa.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.


Захваљујемо: Александру Антићу, Бранку Миладиновићу, Божи Далмацији, Стојану Саковићу, Владимиру Бељанском, Бранку Душићу, Бојану Чотију. Захваљујемо свима који су помогли у реализацији представе.

Током извођења представе користе се одломци из музичких нумера:
IKA Take Me To The Bar, The good guys Jackpot, Jaazabella Find Me In Da (аутор Милош Мијаиловић). Захваљујемо Димитрију Аранђеловићу који је помогао у дизајну звука.

Представа је реализована уз подршку Владе АП Војводине.

Миа Кнежевић, редитељ

mia-knezevicРођена је 13. фебруара 1989. године у Новом Саду.

Студирала је мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Никите Миливојевића и асистента Бориса Лијешевића. У току студија режирала је представе Шољице Марија Бенедетија, Мурлин Мурло Николаја Кољаде, кратки играни филм Путовање и кратки документарни филм Деси се магија. Године 2012. дипломирала је режијом представе Небески одред Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића (копродукција Српског народног позоришта и СУДУВ-а). Мастер рад је одбранила 2014. године режијом представе Она Мине Милошевић, Јелене Ђулвезан и Мие Кнежевић (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин).

Кратки играни филм Дан за Вању, сценарио Миа Кнежевић, а 2015. режирала је представу Кући Људмиле Разумовске (Народно позориште, Суботица) и Кафа и цигарете – Поздрав из Београда, такође је и аутор текста (Атеље 212, Београд).

Награде: Прва награда за кратки филм Путовање на Међународном такмичењу кратког филма које је реализовала „Robert Bosch“ фондација, конкурс „Identify your Identity“ (2012), Награда за најбољу представу Небески одред на Eкс театар фесту у Панчеву (2013), друга Награда публике за представу Она на ТКТ фесту у Тузли (2014), прве награде за најбољу представу Она на Екс театар фесту у Панчеву (2015) и Фестивалу дуодраме у Бачкој Тополи (2015), Годишња похвала Српског народног позоришта ансамблу представе Небески одред (2015) и специјална Награда ансамблу представе Небески одред („Војвођански сусрети“, 2015).


Момчило Миљковић, драматург

Момчило Миљковић је рођен 1988. у Новом Саду. Основне и Мастер студије режије завршио је на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Никите Миливојевића и асистента Бориса Лијешевића. Од августа до децембра 2015. био је запослен као редитељ у Позоришту младих. Тренутно ради као асистент Никити Миливојевићу на Академији уметности. Режирао је неколико представа по завршетку студија.


Позоришни споменик о сувише рано и трагично угашеним младим животима

Представа Пожар. Лаунџ / Контраст или Тамо где смо остали односи се на велике пожаре који су се десили у Новом Саду 2008. године (кафе „Лаунџ“) и 2012. године (дискотека „Контраст“).

Текст на основу којег је настала представа заснован је на истраживању најважнијих аспеката документарне грађе о трагичним догађајима у којима је животе изгубило четрнаесторо младих људи, махом средњошколаца и студената Универзитета у Новом Саду: Мирјана и Милош Пекић, Милена Колунџић, Бранка Саковић, Борис Бјекић, Душица Кулаш, Марија Гавранчић, Владан Драговић, Марина Аничић, Тамара Миладиновић, Милена Далмација, Зоран Игњатовић, Марко Павловић, Ренато Вуковић.

Представа има за циљ да искуствима савременог, документарног „вербатим“ позоришта што дубље продре у личне и друштвене димензије деликатних узрока и последица пожара у „Лаунџу“ и „Контрасту“. Ово је позоришни чин који анализира стварност. Документарно позориште трага за истином о догађајима о којима још увек немамо јасну слику и чини се да је та слика намерно замагљена. Представа има за циљ да утиче на јавно мњење о догађајима који се тичу свих грађана. Истина је изрелативизована зато што не постоје стандарди – ни законски ни практично примењиви а ни морални. А у питању је безбедност и основно људско право – право на живот.

Ми смо дубоко угрожени. Не постоји прави систем него само спољашња симулација друштва. И тако је у свим аспектима. Каузални низ грешака доводи до тога да је криваца много више него што је то видљиво. У друштву у којем не постоји јасан закон, свако од нас је потенцијални кривац јер суштински не постоје норме и правила које нас терају да поштујемо законе а да нас исти ти закони уједно и штите од сопствених, катастрофалних грешака. Питање које се поставља је: „Како можеш да будеш крив по закону неке државе, ако ти је иста та држава омогућила да несметано радиш инкриминисане радње?“ И, шта у таквом друштву значи уопште кривица? Шта је још потребно да се догоди да би се ствари из корена промениле? Да ли ће икада осећање личне одговорности постати идеал јавног деловања?

Глумачки и ауторски тим, а и будући гледаоци, имају у личном искуству још увек свеже сећање на ове трагичне догађаје незапамћених размера који су погодили земљу и младост у њој. Имена жртава треба да се помињу и да се никад не забораве, а представа да на известан начин постане позоришни споменик њима и њиховим сувише рано и трагично угашеним младим животима.

Миа Кнежевић, редитељ

Овације на премијери представе „Пожар. Лаунџ / Контраст или Тамо где смо остали“

Представа „Пожар“ добила је стојећи аплауз публике на премијери у Српском народном позоришту. У фокусу ове документарне драме је страдање 14 младих људи у две велике новосадске трагедије – пожарима у локалима „Лаунџ“ и „Контраст“. Четрнаест глумаца на сцени је креирало последње моменте ових трагедија, цео ковитлац хаоса и судских процеса након њих, исповести најближих који су се директно са свим тим носили. Аутори текста, редитељка Миа Кнежевић и Момчило Миљковић, темељили су драму на хиљадама страница судских списа, вештачења, сведочења преживелих, разговора са родитељима жртава.

„Било је захтевно зато што је то једна јако обимна материја и пуно материјала није ни ушло у представу. Имамо отприлике још оволико. Било је тешко определити се која је полазна тачка за цео концепт, било је потребно све обликовати тако да од тога може да се направи драмски материјал. Доста тога је требало да се посложи у свима нама на неком емотивном нивоу. Пре свега, емпатија за ту трагедију и за људе који су настрадали. То је просто питање неке људскости у свима нама. Тек онда смо некако могли то да артикулишемо на нивоу рада, и да од тога настане професионална представа“, каже за Данас редитељка Миа Кнежевић.

Опомена бахатим и корумпираним људима

Лидија Стевановић, која у представи говори у име родитеља настрадалих девојака и младића: „Било је и занимљиво и напорно. Сам процес рада је био изузетно узбудљив. Пренети на сцену сам живот и саму трагедију у једном посебном изразу је увек нешто врло изазовно. Мислим да ће ова представа изазвати велики одјек у јавности. Не дешава се често да нас емоције толико обузму и током читајућих проба, на самим пробама, а мислим да ће тако бити и на самим представама. Морам сада да кажем нешто у своје лично име: Зашто смо направили ову представу? Зато да се никада не забораве жртве и зато да не заборавимо да у овом систему постоје људи који су бахати, неваспитани, безобразни, необразовани и склони корупцији“.


Поред тога што је ова драма театарски чин, она је и чин друштвене одговорности. Језиком позоришта она поставља питања јавности, институцијама, друштву у целини. Ова млада екипа: млада редитељка, млад драматург, млади глумци, „појачани“ изузетним глумачким искуством и талентом глумаца као што су Лидија Стевановић и Миодраг Петровић, спојили су сву некомпетентност јавности и институција, сав бол губитка, одрицање од одговорности и јавашлука у двосатно извођење, у позоришни споменик настрадалима, у два чина реконструкције, присећања и упозорења.

„Ова врста театра, вербатим документарно позориште, заправо се и спроводи оног тренутка када неко реши да уради представу на тему неког јавног проблема који се тиче свих људи и грађана. Она има за циљ да утиче на јавно мњење и покуша да резимира, са надом и вером да нешто може да се промени. Пуно је грана, дисциплина, струка и професија које би требало да заузимају ту јавну улогу, јавно деловање. Сви перу руке, зато што нико не сматра да је одговорност на њему, а то је проблематично и одраз је инфантилног стања духа. Мислим да можемо да утичемо на појединце, зато што смо ми сви део система и нисмо свесни колико својим баналним свакодневним грешкама и поступцима у ствари утичемо на општу свест и осећање одговорности“, објашњава Кнежевић.

Током извођења представе на Камерној сцени СНП-а чинило се као да публика не дише. Цела сала била је залеђена посматрајући глумце како уз минималне реквизите, само својим гласом и мимиком, проживљавају последње вече настрадалих и све остале дане преживелих. Како на бину доносе цела колица хартије судских списа, хиљаде и хиљаде контрадикторних, компликованих, бесмислених страна. Нема општих места у овој представи. Свако име и презиме настрадале особе је изговорено јасно, више пута. Нема површног препричавања компликованих дешавања. Свака линија текста је јасна, блиска, разумљива и размрсује чвор, што у грлима суграђана након трагедије, што у њиховим главама да боље схвате правне заврзламе које су довеле до ових трагедија.


Након премијере, Камерна сцена је на моменат била тиха, а затим је уследио дуги стојећи аплауз публике. Упитана о њеним утисцима, и како јој се допада реакција публике која јој је поклонила велике овације, редитељка је одговорила:

„Не доживљавам да су мени устали, устали су тој колективној борби и томе што смо поделили те приче са људима. То је по мени аплауз људима који се боре. Ми смо само преузели неке њихове садржаје и то изнели на сцену. Мислим да су глумци скромни у својој игри, и томе што су просто ставили суштину приче испред неких уобичајених начина и тако дали простора да сама срж проблема дође до публике.“

Тамара Копестинскиј, Данас, 29. септембар 2016.

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ