na-drini-cuprija-header2

ПОДЕЛАО РЕДИТЕЉУЦИТАТИКРИТИКАФОТОВИДЕО

Ивo Андрић
НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Режија и текст: Кокан Младеновић
Драматург: Светислав Јованов
Кореограф: Андреја Кулешевић
Композитор: Ирена Поповић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Татјана Радишић
Сценски говор: др Дејан Средојевић

Играју:
Јелена Антонијевић
Страхиња Бојовић
Даница Грубачки
Гордана Ђурђевић Димић
Григорије Јакишић
Душан Јакишић
Милан Ковачевић
Југослав Крајнов
Тијана Максимовић
Марија Меденица
Сања Микитишин
Вишња Обрадовић
Игор Павловић
Александра Плескоњић
Нина Рукавина
Марко Савић
Оливера Стаменковић
Мирослав Фабри
Милован Филиповић
Радоје Чупић

Деца:
Михајло Бугарски
Никола Велимировић
Сергеј Стојановић

Музичари:
Арпад Бакош
Балша Пешикан

Асистент режије: Марко Торлаковић
Асистент драматурга: Данка Дебељак
Продуцент: Николина Стјепанoвић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлери: Снежана Ковачевић и Милица Марић
Мајстор тона: Душан Јовановић и Владимир Огњеновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац

Премијера: 17. марта 2016, сцена „Пера Добриновић“
Премијерно извођење представе На Дрини ћуприја одржаће се у години јубилеја: 55 година од доделе Нобелове награде Иву Андрићу.

Представа траје два сата и тридесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Захваљујемо се: Ненаду Илићу, Горану Левију, Едити Јанков, Мухамеду Зиљкићу, Мухамеду Греку, Михајлу Божовићу и Таџисер Севинћ

КОКАН МЛАДЕНОВИЋ

kokan-mladenovicРођен у Нишу 1970. Завршио средњу глумачку школу у Нишу, у класи Миме Вуковић Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.

Режије (избор): Шекспир, Буњуел, Милер: Хамлет; Хармс: Случајеви; Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост; Бомарше: Фигарова женидба, Opera ultima; Александар Поповић: Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; Аристофан, Маричић, Младеновић: Лизистрата, Мир; Велимир Лукић: Афера недужне Анабеле; Вида Огњеновић: Како засмејати господара, Је ли било кнежеве вечере; Агота Криштоф: Велика свеска; Душан Ковачевић: Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Слободан Селенић: Ружење народа у два дела; Хенрик Ибзен: Пер Гинт; Шекспир: Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад, Јулије Цезар; Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић; Горан Петровић, Кокан Младеновић: Опсада цркве Светог Спаса; Горан Стефановски: Баханалије; Михаил Булгаков, К. Младеновић: Мајстор и Маргарита; Мирјана Новаковић, К. Младеновић: Страх и његов слуга; Горан Петровић: Скела; X. Ј. Толкин, К. Младеновић: Хобит; X. М. Бари, М. Стојановић: Петар Пан; Енда Волш: Disco pigs; Фоси, Еб, Кендер: Чикаго; Слободан Вујановић: Последња смрт Френкија Сузице, С. Сремац: Зона Замфирова, Б. Нушић, К. Младеновић: Доктор Нушић, И. Брешан: Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша доња, Л. фон Трир: Догвил

У Српском народном позоришту: Након представа Cuba libre, по тексту Ивана М. Лалића (прем. 30. априла 2001) и Сан летње ноћи Вилијама Шекспира (прем. 10. децембра 2003), Ја или неко други Маје Пелевић (23. марта 2007), На Дрини ћуприја је његова четврта режија у Српском народном позоришту.

Добитник је награде „Бојан Ступица“, Стеријине награде: за адаптацију (Афера недужне Анабеле,1998), за драматизацију (Опсада цркве Светог Спаса, 2002), награда „Нови Тврђава театар“ (Догвил, 2015) као и других значајних награда на фестивалима у Србији и региону.


Реч редитеља

„Верујем да је Мехмед-паша Соколовић мислио да је његова несрећа последња која ће се икада догодити од тренутка кад, на месту где је у сепету превезен скелом преко Дрине као десетогодишњи дечак, буде подигао мост. Мост који повезује људе и народе, повезује мало и изоловано са великим светом и доноси просперитет месту његовог рођења. Верујем да је био уверен да ће очаравајућа белина тог моста осветлити и просветлити свакога ко га буде прешао или такао.

У повести коју нам Иво Андрић описује у свом ремек-делу, величанствена задужбина једног визионара, понајмање представља место спајања и радости, већ место узидавања двоје близанчади, место набијања на колац, место самоубиства лепе Фате Авдагине. Место хапшења мучења, одсецања глава, место свакојаке несреће које је ту да прави границу, раздваја државе и народе, бива освајано, па и порушено, од мржње и неразумевања.

Какви то људи настањују вишеградску касабу? Какви је то народи походе и освајају, кад им је пошло за руком да извргну смисао једне чисте и честите замисли? Морамо ли свему да дамо ружни и наопаки смисао? Постоји ли ишта што надраста поделе и мржње и што би Дрину престало да чини границом нездравих амбиција, а мост у Вишеграду местом злочина и подела?“

Из интервјуа са Коканом Младеновићем, „Политика“, 3. март 2016.

„Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а наместо њега дошло је неко гађење. Зароастричко. Аустрију, рат, политичке борбе, револуцију, не видим више као борбе народа, нација, него као борбу где се двоје боре: добро и зло. Обешењаклук побеђује, а сиротиња проси… Мени се онда чини да сам погрешно мислио да се борбе воде између Аустрије и револуције, између Империје и моје нације. Борбе се, вечне, чини ми се, воде између Добра и Зла.“

Милош Црњански


„Гледајући војнике и жандарме који су до мало пре били и убијали, видео сам им у очима, дубоко испод спољњег беса и дрскости, једва приметно колебање у ком је било и животињског страха и неке жеље да се не буде на том месту ни у том облику. У том дрхтању у дну зеница прочитао сам одједном јасан и несумњив јадни, страшни и детињски Каинов одговор: — Зар сам ја чувар брата свога?“.

Иво Андрић


„Током векова и векова своје знане историје, човек није изменио своју духовну структуру. Ако – примера ради – узмемо само период после Другог светског рата, суочени смо с безмерним људским жртвама које је донела културна револуција у Кини, с ужасима рата у Вијетнаму, масовним убиствима која су дело Пол Потових црвених Кмера у Камбоџи, са сулудим религиозним ратом у Северној Ирској, бруталним ратом у Авганистану и ништа мање бруталним ратом између Ирана и Ирака, с крвавим махнитањем фундаментализма, и тако даље. Сви ти сукоби у нашој епохи ни по чему се не разликују од ратова у антици или средњем веку. Можда су чак ’класични ратови’ били мање ужасни, јер човек тада још није располагао разорним средствима каква су данас уобичајена. Морали бисмо бити врло наивни да бисмо веровали како је данашњи човек другачији, развијенији. Ја сам, у начелу, уверен да се историја остварује као историја несреће, да се понавља увек у својим рђавим аспектима.“

Данило Киш


„Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима.

Између осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступачни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.“

Иво Андрић


„То нам је судбина. Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом. Зато свака паметна царевина потражи неки Хочин, да пусти злу крв народу и да нагомилана незадовољства одврати од себе. Друге користи нема, ни штете, ни од пораза ни од побједе. Јер, ко је икада остао паметан послије побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети. И никад неће бити друкчији.

Живот народа је глад, крв, биједа, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживјелима пију крв.“

Меша Селимовић


„Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто ’као на Дрини ћуприја’.“

Иво Андрић


„Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања.“

Из Андрићевог говора са доделе Нобелових награда 1961. године

Тешког посла прихватили су се Кокан Младеновић, редитељ и Светислав Јованов, драматург, да од дела какво је На Дрини ћуприја направе позоришну представу. Огромну грађу, обиље ликова и догађаја у дугом временском периоду како је низао Иво Андрић, требало је обликовати за сцену у сваком смислу те речи, од текста, мизансцена, говора, сценографије и костима, музике и светла. За оно што су урадили добили су овације од публике. Аплаудирало се целокупној екипи овог позоришног чина. Марији Калабић која је својим сценографским решењем, косим зидовима, успешно дочарала корито реке, стешњеност касабе у којој ликови своје јадне животе граде и разграђују уз помоћ столица и столова који су вишенаменски реквизити и цигле су и столице су и столови и заштита од невремена. Ирени Поповић која је не само дошла спремна на прву пробу, већ је написала музику која до ноте прати дело и радњу комада а на посебној снази добија извођењем уживо. Андреји Кулешевић која је стрпљиво вежбала са глумцима покрет и игру. Аплауз је био упућен и Татјани Радишић за костимска решења а посебан знак била је цедуљица на рукама ликова коју скидају у часу смрти.

Глумачки ансамбл представе дочекан је на крају уз повике „браво” и масовно поздрављање стојећи! Публику су дигли на ноге! Није ни чудо, остварили су изузетне креације и показали велика глумачка умећа. Посебно су своје минуте искористили Марија Меденица одигравши улогу несрећне мајке којој су узидали децу у мост да би опстао. Тежак задатак јер мајчина туга може да заведе и доведе до патетике. Марија је знала где је граница да буде уверљива и реална а да дотакне гледаоце у срце. Милован Филиповић већ је много пута на сцени показао да је глумац широког дијапазона. Чини се да је у овој представи играјући више улога надмашио самог себе. Понизан пред турском влашћу, осоран према сународнику, понизан према власници хотела а обестан као војник играо је своје у суштини дубоко несрећне ликове уверљиво и чини се лако, а јасно је било да је унео читаво своје глумачко биће у њихово оживљавање на сцени. Посебно се издвојио Радоје Чупић у делу представе где игра несрећног Ћоркана који служи за подсмевање народу. Прецизан у изражавању Ћорканове менталне ограничености, али поставља питање публици да ли је баш тако и ко је ту заостао а ко паметан. О томе можете да размишљате после представе јер вам редитељ и дело не дају много простора за то, долазе нови ликови, свако са својом причом, тугом и смрћу као Фатима млада која одлази у смрт јер неће да се уда за оног ког јој намећу. Даница Грубачки играла је сугестивно такође без патетике. Ту су још Гордана Ђурђевић Димић, Сања Микитишин, Тијана Максимовић, Игор Павловић, Страхиња Бојовић, Александра Плескоњић, Душан и Григорије Јакишић, Нина Рукавина, Вишња Обрадовић, Оливера Стаменковић. Ако је неко изостављен није намерно!

Може се учинити да се реч несрећан или тужан превише појављује у овом тексту. Истина је да су ликови Андрићеве хронике такви. Од првог тренутка одвајања босанке деце од породица и одвођење у Империју где са мање или више успеха остварују каријере преко повратка Мехмед паше који гради мост, мучног тока његове изградње, Првог светског рата, Другог и свих њихових страшних последица по појединце и заједнице, до најновијег, на нашем простору који је опет довео до територијалних прекрајања, али и људских, социјалних и емотивних коју су највише осетили мали људи. Читав тај период испуњен је несрећом, болом и тугом а о томе су јасно проговорили аутори представе којој желим дуг живот!

(прилог након премијере: Мишка Кнежевић, Радио Београд 2)


Батргање у балканском мраку

Одмах на почетку ћемо изразити став да је за критичко вредновање Младеновићеве представе „На Дрини ћуприја” много боље, не само тачније, да се ауторство текста експлицитно припише Кокану Младеновићу, наравно уз додавање напомене да је текст инспирисан делом Иве Андрића, и остварен уз подршку драматурга Светислава Јованова. Навођење да је примаран аутор текста представе Иво Андрић, што је случај у програму, отвара Пандорину кутију. Већина негативних коментара о представи који су званично или незванично обелодањени у јавности након њене премијере, односи се (оправдано) на изневерена очекивања од инсценације Андрићевог романа. Проза Иве Андрића намеће очекивања која представа (не) мора да испуни.

Представа је, по нашем мишљењу, самостално дело које не мора увек да се вреднује у оквирима односа према полазном тексту. То је нарочито случај са представама чија је форма разграната, сложена, самостална, мултимедијална, да кажемо и постдрамска, где је драмски текст један од бројних елемената у сложеној сценској структури, а то је у Младеновићевој представи свакако случај.

Дакле, инспирисана делом Иве Андрића, представа „На Дрини ћуприја” је визуелно-музичко-драмско-епски спектакл чија се радња протеже кроз неколико векова, у сликама исписујући крваву историју Босне. Радња је у односу на роман проширена до краја двадесетог века, до 1992. године. Текст је вишејезичан, осим на српско-босанско-хрватском језику, ликови добар део текста говоре на турском, немачком, мађарском, што је праћено титлованим преводом.

Младеновићева режија је раскошна у визуалном, музичком, кореографском погледу, и овде је суптилнија од његових последњих рукописа (кореографија Андреја Кулешевић, композитор Ирена Поповић, сценограф Марија Калабић, костимограф Татјана Радишић). На идејном плану доследно се спроводи тема истицања непрестаног, безизлазног чињења зла. Босански простор је у том смислу врло изражајан, и конкретно и метафорички, јер је то средина сударених, а узаврелих страсти, вулкан мултинационалних конфликата. Власти се у одиграним фрагментима босанске прошлости смењују као на траци, а тлачење, ропство, послушност и заслепљеност народа остају, без изгледа да се у будућности избави из утопљености у крви историјских пирова. У вези са тиме је финале представе заокружујуће болно, истинито. На сцену излазе три дечака у војничким униформама, с пушкама, праћени аудио снимцима ишчитаних делова текста Дејтонског споразума, који ту има разорно иронично значење. У контексту приказане вишевековне историје ратовања, склопљени мир делује као фарса. А клинци под пуном ратном опремом су узнемирујуће јак симбол будућности која ће тешко донети окончање пакла насиља.

На драмском плану су најупечатљивији монолози различитих ликова који имају највише андрићевског у себи. Од Луде Илинке (Марија Меденица), трагичне мајке чија су деца Стоја и Остоја уграђена у зидине моста, затим страдања лепе Фате Авдагине (Даница Грубачки), невоља Косте Баранца (Југослав Крајнов), до Лотике (Гордана Ђурђевић Димић) и Ћоркана (Радоје Чупић), локалне луде која у једној сјајно упечатљивој сцени постаје величанствено мудар. Налик Шекспировој луди краља Лира, он је ту најразумније биће, децентно свесно укорењеног зла и примитивизма средине.

У овим монолошким призорима се употребљавају микрофони, говор ликова се на тај начин театрализује, њихова трагичност постаје друштвени ритуал, понављани чин страве политичких одлука. Механизација њихових гласова се може разумети и као брехтовско онеобичавање, дистанцирање од емотивног учинка, али и његово истовремено, неоспорно постојање. Контрапункт стварају бројни поетски призори, актери се често губе у диму, цеде се под кишом. Сцена је и буквално поплављена водом, изливеном Дрином, што се може схватити и као ознака нажалост и даље актуелних друштвено-политичких проблема са поплавама.

Представа „На Дрини ћуприја” је захтевна у сваком погледу, не само за извођаче, већ и за гледаоце. У вези с тим, у драматуршком погледу има простора за њено чишћење, згушњавање, али и увођење паузе. Скоро два и по сата трајања без паузе је и капиталан гледалачки подухват (извођачки се, наравно, подразумева). Уз ове мале замерке, Младеновићева представа је успешан театарски чин, спектакл батргања по балканском мраку и непрестане акробатике на танкој жици између примирја и ратова.

Ана Тасић, Политика, 25. марта 2016.


После хиљаду и једне ноћи

Познато је да је роман На Дрини ћуприја Иве Андрића својеврсна хроника. Вишеградска, али због стратешки одабраног места – забачена касаба је на једној од могућих међа Истока и Запада – На Дрини ћуприја је хроника целог овдашњег света, некад под Турским, некад под Аустругарским царством, где се Андрић у приповедању и зауставио.

Требало би да је познато и то да, иако у имену носи оно што га симболички снажно одређује, роман је састављен од индивидуалних судбина прожетих трагичношћу због које је Андрић уметност знао да упореди са Шехерезадиним причама – заваравањем смрти. Представа коју је режирао Кокан Маденовић у Српском народном позоришту као основни мотив има управо смрт, односно, крвника у нама. Уз Србе и Турке, Младеновић тај дијапазон проширује у причу уводећи и Хрвате, чинећи ствар још страшнијом када их у прологу и епилогу представе заиграју деца. Наоружана и обучена у маскирне војне униформе.

Захваљујући специфичној грађи (Андрићев чувени роман нема главне јунаке, једну развојну радњу, нити развијене дијалоге) Кокан Младеновић, уз помоћ драматурга Светислава Јованова, обликује углавном монолошку структуру драматизације, додајући јој дијалошке реплике, сонгове, аутентичне молитве, уводећи говор на турском, немачком, мађарском, као и епизоде из Другог светског рата и рата из деведесетих, када се распало „југословенско царство”. Мало фалсификовање Андрића (нису Илинки у мост узидана деца, Лотикин Густав није добио Србе да их ’беси, нити је она продала свој хотел, поучавала народ…) у функцији је целине и делује уверљиво.

Импресивну представу маштовите режије (спектакл) у знатној мери одређује импозантна сценографија Марије Калабић. Коси фронтови који одређују корито реке, али и сурове обале из којих као заточеници излазе касаблије, вода којом је испуњена сцена, мост који се саставља и раставља од столова и столица, све је направљено врло функционално. То је важно јер сценографија на којој, у којој, око које се игра, ангажује цео ансамбл на плану физичке игре.

Глумачких задатака има на претек, јер је Ирена Поповић веома ефектно, на основу изворних инструмената и мелодија, компоновала и музику за сонгове (музика се изводи уживо); Андреја Кулешевић је креирала покрет који на моменте има елементе народних игара, а сваки од извођача има својих „пет минута славе”, време да се умре. И костим Татјане Радишић који сугерише мртвачку униформност, са детаљем као да су из мртвачнице – закаченом цедуљицом са годином смрти, више је него употпунио доживљај.

Ансамбл СНП-а као ретко кад је деловао моћно, са улогама које су у први план истуриле Марију Меденицу (Илинка), Милована Филиповића (Плевљак), Марка Савића (Радисав), Југослава Крајнова (Коста Баранац), Радоја Чупића (Ћоркан), Даницу Грубачки (Фатима), Гордану Ђурђевић Димић (Лотика), Мирослава Фабрија (Алихоџа). На задату тему и варијације одлично играју још: Јелена Антонијевић, Страхиња Бојовић, Григорије Јакишић, Душан Јакишић, Милан Ковачевић, Тијана Максимовић, Сања Микитишин, Вишња Обрадовић, Игор Павловић, Александра Плескоњић, Нина Рукавина, Оливера Стаменковић.

Игор Бурић, Дневник, 19. марта 2016.

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ