na-drini-cuprija-header2

ПОДЕЛАО РЕДИТЕЉУЦИТАТИКРИТИКАНАГРАДЕФОТОВИДЕО

По мотивима дела Иве Андрића
НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Режија и адаптација: Кокан Младеновић
Драматург: Светислав Јованов
Кореограф: Андреја Кулешевић
Композитор: Ирена Поповић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Татјана Радишић
Сценски говор: др Дејан Средојевић

Играју:
Јелена Антонијевић
Страхиња Бојовић
Даница Грубачки
Гордана Ђурђевић Димић
Григорије Јакишић
Душан Јакишић
Милан Ковачевић
Југослав Крајнов
Тијана Максимовић
Марија Меденица
Сања Микитишин
Вишња Обрадовић
Игор Павловић
Александра Плескоњић
Нина Рукавина
Марко Савић
Оливера Стаменковић
Мирослав Фабри
Милован Филиповић
Радоје Чупић

Деца:
Михајло Бугарски
Никола Велимировић
Сергеј Стојановић

Музичари:
Арпад Бакош
Балша Пешикан

Асистент режије: Марко Торлаковић
Асистент драматурга: Данка Дебељак
Продуцент: Николина Стјепанoвић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор тона: Душан Јовановић и Владимир Огњеновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац

Премијера: 17. марта 2016, сцена „Пера Добриновић“
Премијерно извођење представе На Дрини ћуприја одржаће се у години јубилеја: 55 година од доделе Нобелове награде Иву Андрићу.

Представа траје два сата и тридесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Захваљујемо се: Ненаду Илићу, Горану Левију, Едити Јанков, Мухамеду Зиљкићу, Мухамеду Греку, Михајлу Божовићу и Таџисер Севинћ

Ⓒ Задужбина Иве Андрића, Милутина Бојића 4, Београд

КОКАН МЛАДЕНОВИЋ

kokan-mladenovicРођен у Нишу 1970. Завршио средњу глумачку школу у Нишу, у класи Миме Вуковић Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.

Режије (избор): Шекспир, Буњуел, Милер: Хамлет; Хармс: Случајеви; Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост; Бомарше: Фигарова женидба, Opera ultima; Александар Поповић: Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; Аристофан, Маричић, Младеновић: Лизистрата, Мир; Велимир Лукић: Афера недужне Анабеле; Вида Огњеновић: Како засмејати господара, Је ли било кнежеве вечере; Агота Криштоф: Велика свеска; Душан Ковачевић: Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Слободан Селенић: Ружење народа у два дела; Хенрик Ибзен: Пер Гинт; Шекспир: Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад, Јулије Цезар; Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић; Горан Петровић, Кокан Младеновић: Опсада цркве Светог Спаса; Горан Стефановски: Баханалије; Михаил Булгаков, К. Младеновић: Мајстор и Маргарита; Мирјана Новаковић, К. Младеновић: Страх и његов слуга; Горан Петровић: Скела; X. Ј. Толкин, К. Младеновић: Хобит; X. М. Бари, М. Стојановић: Петар Пан; Енда Волш: Disco pigs; Фоси, Еб, Кендер: Чикаго; Слободан Вујановић: Последња смрт Френкија Сузице, С. Сремац: Зона Замфирова, Б. Нушић, К. Младеновић: Доктор Нушић, И. Брешан: Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша доња, Л. фон Трир: Догвил

У Српском народном позоришту: Након представа Cuba libre, по тексту Ивана М. Лалића (прем. 30. априла 2001) и Сан летње ноћи Вилијама Шекспира (прем. 10. децембра 2003), Ја или неко други Маје Пелевић (23. марта 2007), На Дрини ћуприја је његова четврта режија у Српском народном позоришту.

Добитник је награде „Бојан Ступица“, Стеријине награде: за адаптацију (Афера недужне Анабеле,1998), за драматизацију (Опсада цркве Светог Спаса, 2002), награда „Нови Тврђава театар“ (Догвил, 2015), Награда за најбољу режију (На Дрини ћурпија, на 67. Фестивалу професионалних позоришта Војводине, Нови Сад и 2. театарском фестивалу „Позоришни пролеће“, Шабац, 2017) као и других значајних награда на фестивалима у Србији и региону.


Реч редитеља

„Верујем да је Мехмед-паша Соколовић мислио да је његова несрећа последња која ће се икада догодити од тренутка кад, на месту где је у сепету превезен скелом преко Дрине као десетогодишњи дечак, буде подигао мост. Мост који повезује људе и народе, повезује мало и изоловано са великим светом и доноси просперитет месту његовог рођења. Верујем да је био уверен да ће очаравајућа белина тог моста осветлити и просветлити свакога ко га буде прешао или такао.

У повести коју нам Иво Андрић описује у свом ремек-делу, величанствена задужбина једног визионара, понајмање представља место спајања и радости, већ место узидавања двоје близанчади, место набијања на колац, место самоубиства лепе Фате Авдагине. Место хапшења мучења, одсецања глава, место свакојаке несреће које је ту да прави границу, раздваја државе и народе, бива освајано, па и порушено, од мржње и неразумевања.

Какви то људи настањују вишеградску касабу? Какви је то народи походе и освајају, кад им је пошло за руком да извргну смисао једне чисте и честите замисли? Морамо ли свему да дамо ружни и наопаки смисао? Постоји ли ишта што надраста поделе и мржње и што би Дрину престало да чини границом нездравих амбиција, а мост у Вишеграду местом злочина и подела?“

Из интервјуа са Коканом Младеновићем, „Политика“, 3. март 2016.

„Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а наместо њега дошло је неко гађење. Зароастричко. Аустрију, рат, политичке борбе, револуцију, не видим више као борбе народа, нација, него као борбу где се двоје боре: добро и зло. Обешењаклук побеђује, а сиротиња проси… Мени се онда чини да сам погрешно мислио да се борбе воде између Аустрије и револуције, између Империје и моје нације. Борбе се, вечне, чини ми се, воде између Добра и Зла.“

Милош Црњански


„Гледајући војнике и жандарме који су до мало пре били и убијали, видео сам им у очима, дубоко испод спољњег беса и дрскости, једва приметно колебање у ком је било и животињског страха и неке жеље да се не буде на том месту ни у том облику. У том дрхтању у дну зеница прочитао сам одједном јасан и несумњив јадни, страшни и детињски Каинов одговор: — Зар сам ја чувар брата свога?“.

Иво Андрић


„Током векова и векова своје знане историје, човек није изменио своју духовну структуру. Ако – примера ради – узмемо само период после Другог светског рата, суочени смо с безмерним људским жртвама које је донела културна револуција у Кини, с ужасима рата у Вијетнаму, масовним убиствима која су дело Пол Потових црвених Кмера у Камбоџи, са сулудим религиозним ратом у Северној Ирској, бруталним ратом у Авганистану и ништа мање бруталним ратом између Ирана и Ирака, с крвавим махнитањем фундаментализма, и тако даље. Сви ти сукоби у нашој епохи ни по чему се не разликују од ратова у антици или средњем веку. Можда су чак ’класични ратови’ били мање ужасни, јер човек тада још није располагао разорним средствима каква су данас уобичајена. Морали бисмо бити врло наивни да бисмо веровали како је данашњи човек другачији, развијенији. Ја сам, у начелу, уверен да се историја остварује као историја несреће, да се понавља увек у својим рђавим аспектима.“

Данило Киш


„Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима.

Између осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступачни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.“

Иво Андрић


„То нам је судбина. Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом. Зато свака паметна царевина потражи неки Хочин, да пусти злу крв народу и да нагомилана незадовољства одврати од себе. Друге користи нема, ни штете, ни од пораза ни од побједе. Јер, ко је икада остао паметан послије побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети. И никад неће бити друкчији.

Живот народа је глад, крв, биједа, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживјелима пију крв.“

Меша Селимовић


„Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто ’као на Дрини ћуприја’.“

Иво Андрић


„Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања.“

Из Андрићевог говора са доделе Нобелових награда 1961. године

Непрекинути круг зла

Камена ћуприја, коју је Мехмед паша Соколовић наложио да се код Вишеграда подигне преко Дрине, за Андрића је првенствено симбол трајања, временски оквир неупоредиво стабилнији од

трошних људских живота, који у поређењу с њом тек што су бљеснули, а већ су згаснули. У тим животима је, код Андрића, и љубав и смрт и чежња и опсена и бол и патња, све у сталној промени, уз покоји пропламсај среће – како у животу и бива. Како то и са читавим царствима бива. Наспрам њих ћуприја, чврста, непомерива, у свој својој лепоти. Истина, и она људских руку дело. Представа Кокана Младеновића и драматурга Светислава Јованова заснива се на неколико сцена из романа: сцена са мајкама којима отимају децу да их преко Дрине пошаљу Турцима, грађење моста под суровим Абидагом, набијање Радисава на колац и лудило надзорника Пљевљака, велики поводањ, самоубиство Авдагине Фате, Лотика, чудесна сцена коцкања на ћуприји са ђаволом; убиства пролазника мостом, јер су се у погрешно време нашли на погрешном месту. Што под Турцима, што под Аустријанцима касније. Ту причу редитељ Кокан Младеновић сценски упризорује одлучивши се за свеукупну стилизацију. Почевши од прецизног визуелног решења Марије Калабић, где између оштро засечених бочних кулиса, закошених металних страна сугестивних и у реалном (котлина) и у пренесеном значењу (затвор), у води до глежњева бауљају ликови без снаге да одатле побегну; преко временски неомеђеног костима Татјане Радишић, који жртве покрива танком газом а џелате облачи у назнаке униформи, са асоцијацијом и на месарске кецеље и на неке садо-мазох елементе; до глуме која је огољени бес. Овде нема разговора, нема психолошког нијансирања, нема чак ни патње ни саосећања; овде сви вичу у свом јаловом бесу, довикују се једни са другима, довикују се и са богом. Само у монолозима, кад већ као мртваци исповедају своје страдање, они су мирни. Ледено мирни.

О злу је, дакле реч. Злу покренутом општом међусобном мржњом, које се циклично понавља између три касабска народа, три конфесије – Срба, Хрвата, Муслимана. Они се мање-више равномерно смењују у улогама џелата и жртве. А заправо нема ту никаквог смењивања – све време жртва је човек, као што је и џелат човек. Очишћено од свих осталих примеса, зло је редитељ оголио као неки ентитет по себи, метафизички појам. И то је највећи квалитет представе, то раскринкавање зла, пробуђена свест о његовом недвосмисленом постојању, упозорење које је немогуће превидети. Читав глумачки ансамбл у томе учествује, кроз врхунски, предани, енергични и тачни тимски рад, ношен живим извођењем снажне, драматичне музике Ирене Поповић Драговић, кроз дискретно кореографисан покрет Андреје Кулешевића. Без слабог места. Што није било препрека да се сугестивно издвоје појединачни ликови, првенствено Гордана Ђурђевић Димић као Лотика, Милан Ковачевић и Милован Филиповић

као џелати у сваком времену. Но и Александра Плескоњић као ђаво, Мирослав Фабри као хоџа, Радоје Чупић као Ћоркан, Даница Грубачки као Фата, Душан Јакишић као њен отац, па Марија Меденица, Југослав Крајнов, Нина Рукавина, Игор Павловић својим снажним интерпретацијама дају вредност овој пред стави.

Но, следи изненађење на крају: прича се наставља даље него што је Андрић предвидео, у 1941. и усташко клање неколико хиљада Срба, па у 1991. и српско клање неколико хиљада несрба. Почетак, у коме се и по Андрићу, још пре него је подигнута ћуприја, дечаци свађају око тога да ли је у камену отисак копита коња српског, муслиманског или хрватског јунака, у представи има епилог: та иста три дечачића, овога пута у маскирним униформама и са машинкама, говоре исти онај текст с почетка, али сада то много злослутније звучи. Тај додатак диже публику на ноге, тај епилог који је неопходан. Јер кад медији и политичари више од две деценије не проговарају о злочинима у Босни, онда то мора позориште.

Александра Гловацки, Билтен 21. Југословенски позоришни фестивал, Ужице, 8. новембар 2016.

Тешког посла прихватили су се Кокан Младеновић, редитељ и Светислав Јованов, драматург, да од дела какво је На Дрини ћуприја направе позоришну представу. Огромну грађу, обиље ликова и догађаја у дугом временском периоду како је низао Иво Андрић, требало је обликовати за сцену у сваком смислу те речи, од текста, мизансцена, говора, сценографије и костима, музике и светла. За оно што су урадили добили су овације од публике. Аплаудирало се целокупној екипи овог позоришног чина. Марији Калабић која је својим сценографским решењем, косим зидовима, успешно дочарала корито реке, стешњеност касабе у којој ликови своје јадне животе граде и разграђују уз помоћ столица и столова који су вишенаменски реквизити и цигле су и столице су и столови и заштита од невремена. Ирени Поповић која је не само дошла спремна на прву пробу, већ је написала музику која до ноте прати дело и радњу комада а на посебној снази добија извођењем уживо. Андреји Кулешевић која је стрпљиво вежбала са глумцима покрет и игру. Аплауз је био упућен и Татјани Радишић за костимска решења а посебан знак била је цедуљица на рукама ликова коју скидају у часу смрти.

Глумачки ансамбл представе дочекан је на крају уз повике „браво” и масовно поздрављање стојећи! Публику су дигли на ноге! Није ни чудо, остварили су изузетне креације и показали велика глумачка умећа. Посебно су своје минуте искористили Марија Меденица одигравши улогу несрећне мајке којој су узидали децу у мост да би опстао. Тежак задатак јер мајчина туга може да заведе и доведе до патетике. Марија је знала где је граница да буде уверљива и реална а да дотакне гледаоце у срце. Милован Филиповић већ је много пута на сцени показао да је глумац широког дијапазона. Чини се да је у овој представи играјући више улога надмашио самог себе. Понизан пред турском влашћу, осоран према сународнику, понизан према власници хотела а обестан као војник играо је своје у суштини дубоко несрећне ликове уверљиво и чини се лако, а јасно је било да је унео читаво своје глумачко биће у њихово оживљавање на сцени. Посебно се издвојио Радоје Чупић у делу представе где игра несрећног Ћоркана који служи за подсмевање народу. Прецизан у изражавању Ћорканове менталне ограничености, али поставља питање публици да ли је баш тако и ко је ту заостао а ко паметан. О томе можете да размишљате после представе јер вам редитељ и дело не дају много простора за то, долазе нови ликови, свако са својом причом, тугом и смрћу као Фатима млада која одлази у смрт јер неће да се уда за оног ког јој намећу. Даница Грубачки играла је сугестивно такође без патетике. Ту су још Гордана Ђурђевић Димић, Сања Микитишин, Тијана Максимовић, Игор Павловић, Страхиња Бојовић, Александра Плескоњић, Душан и Григорије Јакишић, Нина Рукавина, Вишња Обрадовић, Оливера Стаменковић. Ако је неко изостављен није намерно!

Може се учинити да се реч несрећан или тужан превише појављује у овом тексту. Истина је да су ликови Андрићеве хронике такви. Од првог тренутка одвајања босанке деце од породица и одвођење у Империју где са мање или више успеха остварују каријере преко повратка Мехмед паше који гради мост, мучног тока његове изградње, Првог светског рата, Другог и свих њихових страшних последица по појединце и заједнице, до најновијег, на нашем простору који је опет довео до територијалних прекрајања, али и људских, социјалних и емотивних коју су највише осетили мали људи. Читав тај период испуњен је несрећом, болом и тугом а о томе су јасно проговорили аутори представе којој желим дуг живот!

(прилог након премијере: Мишка Кнежевић, Радио Београд 2)


- 3. јуна 2017, 62. Стеријино позорје:

1. Награда Округлог стола критике 62. Стеријиног позорја
2. Награда публике 62. Стеријиног позорја за најбољу представу, са просечном оценом 4,76
3. Награда редакције новосадског листа „Дневник“ за уметничко остварење Кокану Младеновићу за режију

- 10. априла 2017, три награде на „Позоришном пролећу“, Шабац:

1. Најбоља представа
2. Најбоља режија, Кокан Младеновић
3. За музику, Ирена Поповић у представама (Гоголанд, НП Сомбор) и На Дрини ћуприја

- 8. априла 2017, седам награда освојених на 67. Фестивалу професионалних позоришта Војводине, Нови Сад:

1. Награда за најбољу драмску представу у целини
2. Награда за најбољу режију Кокану Младеновићу
3. Гордана Ђурђевић Димић за улогу Лотике
4. Епизодна улога – Радоје Чупић за улогу Ћоркана
5. Марија Калабић за сценографију
6. Татјана Радишић за костиме
7. Меморијална награда „Ивана Мирков Влачић“ представи На Дрини ћуприја

- 28. марта 2017. Годишња награда Српског народног позоришта – Радоју Чупићу за више улога.

- 28. марта 2017. Годишња похвала Српског народног позоришта – ансамблу за високе домете глумачког умећа.

- 17. јануара 2017. Награда „Предраг Пеђа Томановић“ – Радоју Чупићу за више улога

- 28. марта 2016. Годишња награда СНП-а – Светиславу Јованову, драматургу на представи.

- 28. октобра 2016. Награда на 24. „Вршачкој позоришној јесени“ за најбољу режију Кокану Младеновићу за представу На Дрини ћуприја Српског народног позоришта из Новог Сада.

- 28. октобра 2016. Специјална награда на 24. „Вршачкој позоришној јесени“ ансамблу представе На Дрини ћуприја за преданост, посвећеност и спремност да одговори високим сценским и естетским захтевима.

Фотографије: Срђан Ђурић
ВРХ СТРАНЕ