sine-header

ПОДЕЛАО АУТОРКИО РЕДИТЕЉУО ДЕЛУФОТОВИДЕО

Копродукција: Српско народно позориште, Народно позориште „Тоша Јовановић“ и Позориште „Промена“

Милена Марковић
ШИНЕ или Бог нас погледао

Режија: Душан Мамула
Вођа сценографског тима: Владимир Савић
Костимограф: Тијана Сићевић
Организатор: Ивана Рончевић
Сценске борбе: Дејан Карлечик
Асистент режије: Давид Алић
Дизајн светла: Ирена Савичић
Избор музике: Милена Марковић, Исидора Секулић, Душан Мамула
ПР представе: Александра Плакаловић


Играју:

Јунак
Душан Вукашиновић

Гадни
Федор Ђоровић

Дебил
Никола Живановић

Рупица
Нина Рукавина

Весели
Небојша Савић

Масни
Милан Ковачевић

Пецарош 1 / Домородац 1
Стефан Јуанин

Пецарош 2 / Домородац 2
Дејан Карлечик


Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Мајстор светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић
Суфлер: Милица Рађеновић

Премијера: 4. септембар 2015, фудбалски терен Мале економске школе, Нови Сад

Представа траје сат и четрдесет пет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

koprodukcija


„Ја себе замишљам првенствено као песника,
па и моје драме имају форму песме
у смислу комплетности и заокружености.
Оне имају своју метрику и ритам.
У Шинама сам језик ишчистила до крајње мере“

Милена Марковић

milena-markovicПесникиња, сценариста, драмска списатељица, рођена 9. априла 1974. у Земуну, завршила основну школу и гимназију у Београду. Дипломирала 1998. на Факултету драмских уметности у Београду (Одсек за драматургију) драмом Павиљони, или куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру, за коју је 2001. добила специјалну награду Theater M.b.H, Беч. Исте године комад је премијерно изведен у Југословенском драмском позоришту у режији Алисе Стојановић.
Са Шинама је учествовала у летњој резиденцији Royal Court Theatre-а у Лондону 2002; комад је премијерно изведен исте године у ЈДП-у, у режији Слободана Унковског, а представа премијерно одиграна у Познању (Пољска), у режији Рафала Сабаре, изведена је на Стеријином позорју (Специјана награда за драмски текст). Шине ЈДП-а су одигране на Фестивалу нове драме у Визбадену, те објављене у часопису Theater heute.

Драма Бели, бели свет, у режији Рахима Бурхана, изведена је 2003. године у оквиру Београдског летњег фестивала.
Написала је сценарио и учествовала у снимању документарног филма Рударска опера (2005) у Бору (режија Олег Новковић).
Године 2005. је добила награду за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“.
Наредне године објављује књигу драма (Шине, Бели, бели свет и Брод за лутке) на француском, издавач Dominique Dolmieu).
У Српском народном позоришту је, као копродукција са Стеријиним позорјем, 2006. изведена премијера Миленине драме Наход Симеон, написане по наруџбини а у режији Томија Јанежича.
Следеће године ова представа ће бити апсолутни победник Позорја, а Милена Марковић ће добити своју другу Стеријину награду.
Исте године премијерно је у ЈДП-у изведена драма Брод за лутке (режија Слободан Унковски).
По њеном сценарију је снимљен филм Сутра ујутро у режији Олега Новковића. Филм добија награде за сценарио у Александрији, Минску и Врњачкој Бањи.
Награду „Милош Црњански“, за прву књигу Три драме, Милена Марковић добија 2007.
Премијера њене драме Шума блиста, у режији Томија Јанежича, изведена је у Атељеу 212 (2008).
Добитница је награде „Тодор Манојловић“ 2009. године.
На Стеријином позорју исте године добија награду за најбољи текст (Брод за лутке, Српско народно позориште), а представа је с огромним успехом изведена на многобројним гостовањима (Визбаден, Њујорк, Будимпешта, Братислава, Беч, Ансени, Eger, Плзен, Хеб, Темишвар, Загреб, Љубљана, Подгорица…), да би наредне године исти комад, али у поставци Александра Поповског (СНГ Драма, Љубљана), с успехом изведен на Стеријином позорју.
Филм Бели, бели свет, по сценарију Милене Марковић (режија Олег Новковић) 2010. премијерно је приказан на фестивалу у Локарну, и добија главну награду за женску улогу и специјалну награду за арт филм. На фестивалу у Котбусу, наредне године, филм осваја главну награду, што ће бити само једно од признања које је добио на другим фестивалима.
Драма Жица премијерно је изведена у Косовској Митровици 2011, у режији Горана Шушљика, а београдска премијера је одиграна у ЈДП-у исте године.
Представа Жабар Р. В. Фасбиндера, у адаптацији и режији Милене Марковић, изведена је 2012. у Малом позоришту „Душко Радовић“, а у представи су учествовала деца из Средње занатске школе. Исте године представа је изведена на Битеф Полифонији.
Драма Змајеубице премијерно је изведена у Југословенском драмском позоришту 2014. године (режија Ива Милошевић), а наредне године Марковићева је за овај комад добила своју четврту Стеријину награду.
Милена Марковић је објавила збирке песама: Пас који је појо сунце (2001), Истина има терање (2003), Црна кашика (2007), Птичје око на тараби (2009), Пре него што све почне да се врти (2011), Песме за живе и мртве, као и Песме, књигу сабраних песама (2012). За поезију Милена је добила награде „Ђура Јакшић“ и „Биљана Јовановић“. Све њене збирке објавила је београдска издавачка кућа Лом“ Флавиа Ригоната. Исти издавач је објавио и књигу сабраних Драма (2012). Миленине песме су, поред осталог, преведене и на француски, немачки, енглески…


Душан Мамула

dule-mРођен један дан пре дана позоришта 1987.

Ментор у школи му је био Никита Миливојевић, а учитељ у пракси Томи Јанежич.

Завршио мултимедијалну, мада га искључиво интересује позоришна режија. Хвали се дипломском представом Похвала лудости коју није изрежирао, него је са глумцима на лицу места импровизује.

Луд. Као што си и ти!

Једину ствар коју више воли од самога себе је рад у позоришту.


Реч редитеља

Нервира ме и исцрпљује да причам о нечему што сам радио. Имам утисак да тиме трошим енергију коју бих иначе уложио да нешто кажем представом. Више бих волео да се ова рублика зове Ћутање редитеља, па да гледалац може сам да напише шта о представи мисли, које му је асоцијације представа пробудила и шта се њему догодило. Нервира ме и то што се у позоришту стално претендује да се каже нешто, нешто што ће као публика схватити као поуку представе, па ће као изаћи промењена. Хоће к…. Чини ми се да задатак редитеља није да буде паметан, него да неким људима (глумцима и сарадницима) помогне да испричају причу, да гледаоцима пружи простор за личне доживљаје и схватања те да све то спакује у целину. Ништа више.

О копродукцији

Пошто се ништа на свету не дешава случајно, ни ова копродукција није насумично формирана.

Када сам почињао припреме за представу знао сам само једно – главне актере представе морају играти веома млади људи. Знао сам да морају бити слободни и невини у позоришном смислу, са и даље неформираним ставовима и позоришним постулатима како-треба-да-се-ради-представа.

Да буду спремни да не фиксирају ствари, него да реагују на оно што се дешава у њима и око њих. Од њих су мало старији глумци Н.П. „Тоша Јовановић“, таман довољно старији да су почели да се уклапају у позоришне оквире, са жељом да се у тим оквирима и докажу. А још старији од њих су глумци СНП-а, који су већ дуго у послу и који знају како се у представи снаћи и како посао урадити на најбољи могући начин. Ако уместо „глумац“, ставимо „човек“, а уместо „представа“ – живот, добијамо радњу драме Шине и све главне сукобе базиране управо на овој равни.

Рат је лик за себе
Милена Марковић о Шинама

Кад је реч о озбиљним питањима, и о пошастима као што је рат, мени се стомак окреће од могућих интерпретација. То може да се уради једино са дистанце, али у овом случају она није била потребна. Сада је немогуће направити добар партизански филм, који иначе, као и вестерн, обожавам. Ратови су постали мање-више прљави и виртуелни. Онај који гађа Сарајево, као, није био свестан, исто као онај који је после гађао Београд. Реч је о прљавим односима заснованим на различитим купопродајама. Ја имам једну хуману или емотивну димензију онога што се овде дешавало и то је једино што мене занима. Селин је ономад рекао француским војницима у Првом светском рату: Браћо, бирате између куге и колере. Причала ми је Зорица Радаковић како је једна загребачка редитељка радећи њен текст рекла да јој је мука од пацифиста када је опстанак државе у питању. То није тачно јер пацифисти су пацифисти и кад звона звоне. Димензија рата у Шинама је емотивна. Рат је лик за себе, као што у свакој сцени постоји апартни лик зла.

Покушала сам да прикажем жену у свим њеним аспектима и то кроз стереотипије. Поље стереотипа је поље у којем сам имала простора за маневар. Жена је постављена симболички.
Постоји озбиљна прича о лошем положају жене и то је озбиљан културолошки и цивилизацијски проблем. Међутим, то није био мој мотив јер не пишем памфлете и нисам имала неку посебну тезу. Жена је у овом комаду неко ко трпи, она је постављена у трпно стање и означава земљу на оном митском плану.

У свим граничним ситуацијама проради инстинкт, и ту онда нема више рационалног објашњења.
Тема за комад је сукоб између црног и белог који се одвија у сваком јунаку. Постоји разлика између апстрактних и конкретних надимака у комаду: Јунак, Дебил и Гадни су апстрактни надимци, као и Рупица, и они су по мојој замисли најневинији. Конкретни надимци су Весели и Масни пошто постоје људи који се тако зову. Они су, на неки начин, одговорнији од осталих, што се у представи и види. Човек који се стално смеје, Весели, у читавом комаду представља саму смрт.

Постоји мит да они који су ишли на концерте, рецимо „Стренглерса“, нису касније ишли у рат, што је потпуна будалаштина. Једноставно, сви су пуцали на свим странама и на различите начине.
Прича о концерту „Стренглерса“ у представи је најтужнији моменат и представља неку врсту генерацијске копче. И она и он су били на том концерту, они су остали исти, али се догодио тај апсурдни прекид.

Не може да буде позитивног исхода у таквим околностима. Шта би било да седе на мору, вероватно би отишли заједно негде. Ја сам релативизовала мотиве јер сам желела да напишем причу која се дешава било где и било кад. Занимале су ме ивичне ситуације и то како људи у њима реагују.

Женска линија значи бринути о некоме, приклонити се и бити вољен, док мушки принцип не постоји јер је превише лажи у свему томе. Овај хаос на општем плану ме подсећа на атмосферу уочи Првог светског рата. Нема мушких принципа, нема принципа уопште. У епској поезији било је неког морала, тамо Вујадин саветује своје хајдуке да не одају своје крчмарице. Овде више нема те епске димензије, нема поштовања ни према непријатељу, као у Илијади на пример, нема поштовања ни према чему.

Утопија је лепа ствар и одавно више не постоји. Од тренутка када су убили Џона Ленона. Све је с једне стране иронично, а с друге стране је и једна врста песничке правде. Желела сам да ихнаградим, али се види да у то не верујем, па је зато иронично. Што би рекао зен спрдач Данијел Драгојић: „Човек је дужан говорити, ако се то тако може рећи“, или „Волио бих да сам камила у Јерусалиму која додуше нема душу, али да је има сигурно би је спасила.“
(Слободан Георгијев, „Време“, 28. новембар 2002)


О Шинама, о свему…

Шине својим дугим гвозденим паралелним линијама и тврдим попречно постављеним дрвеним праговима одређују смер. Шине су увек двосмерне: њима се, дакле, иде напред али и назад. Па опет наново… Увек истим путем.
У Српском народном позоришту су до сада одигране Миленине драме Наход Симеон у режији Томија Јанежича, Брод за лутке у поставци Ане Томовић и, ево, Шине или Бог нас погледао.
Уверени смо, дакле, да је Милена Марковић списатељица и СНП-а. Не сумњамо да је Душан Мамула, после редитељско-асистентских и глумачких ангажмана код Јанежича, део СНП-а.
Знамо да је Народно позориште „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, не једино због копродуцентске сарадње на реализацији Слуге двају господара Бориса Лијешевића, један од најпоузданијих партера СНП-а.
А Позориште „Промена“, који су својевремено основали Харис Пашовић и Александра Плескоњић? Без ПРОМЕНЕ Позориште – озбиљно, смело, истраживачко – не може да постоји.
Нити има будућност!
Александар Милосављевић


На неки јако чудан начин сам имала потребу да радим овај текст. Када сам први пут прочитала текст, осећала сам атмосферу сцена, људе, причу, а када ме нешто тако покрене, онда знам да је то оно што треба да радим. С друге стране, играти Рупицу је глумачки изазов и задовољсто. Бити нека друга жена у свакој сцени, не правити од њих карикатуре него људе од крви и меса, волети их… и увезати у једно – а то је жена! Све оне заједно чине оно кроз шта сама једна жена може да прође, и прође. Мало је метафорично, али је тако. Имала сам занимљиво искуство, радила сам са 9 мушкараца. И у раду, и у паузама сам била и ортак, и Рупица која је просто жена и не уклапа се у њихове теме. Све у свему, један диван процес из ког верујем излази и таква представа.
Нина Рукавина, глумица

Фотографије: Срђан Ђурић
]
ВРХ СТРАНЕ