Гости у СНП-у

1Четвртак, 1. марта, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Концерт Ансамблa извођача на народним инструментима „Нур-Орда” Казашког националног универзитета

Организатори Концерта су КУД „Нур-Орда“ (Казашки национални универзитет уметности), Република Казахстан; Представништво Републике Казахстан у Београду; Покрајинска влада, Аутономна покрајина Војводина.

Улаз је слободан, а улазнице се могу подићи на Билетарници Српског народног позоришта (ограничен број места).


Субота, 3. марта, Камерна сцена, 20.30, премијерно извођење

Сиви вртови, засновано на истоименом документарном филму браће Мејзлс

Режија: Ивана Јаношев
Савез драмских уметника Војводине

Браћа Мејзлс, снимајући документарни филм о Џеки Кенеди, упознају њене рођаке, Малу и Велику Иди Бувије и реше да ипак сниме филм о њих две. Мајка, Велика Иди и њена ћерка, Мала Иди, живе у Ист Хемптону, на имању које се зове „Сиви вртови“, у великој старој оронулој кући са ракунима, мачкама и бувама. Изоловане од друштва оне уживају у ономе што обе воле: музици и њиховим старим фотографијама које их враћају у неко време које је било боље за њих. Али враћањем у прошлост откривају се и сукоби између њих две који и даље нису разрешени, ствари које нису опроштене и све то постаје њихова садашњост. И као што Мала Иди каже: „Постаје све теже разграничити прошлост и садашњост“.

Представа је настала као мастер рад студенткиње глуме Иване Панчић. Заснована је на документарном филму „Сиви вртови“ Браће Мејзлс из 1975. и играном филму “Grey gardens” из 2009. Играна је првобитно у аутентичном простору који подсећа баш на имање Сивих вртова, а сада „Сиве вртове“ оживљавамо на сцени.

Играју:
Велика Иди – Драгиња Вогањац
Мала Иди – Ивана Панчић
Дејвид Мејзлс – Јован Живановић
Ал Мејзлс – Мирослав Живанов
Проповедник на радију – Југослав Крајнов

Сценографија: Мирослав Живанов
Дизајн звука: Растко Илић



Уторак, 27. марта, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Кад би Сомбор био Холивуд, ауторски пројекат Кокана Младеновића инспирисан драмом Радослава Златана Дорића

Композитор: Ирена Поповић Драговић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Татјана Радишић
Видео рад: Миле Кескеновић
Асистент композитора: Никола Драговић
Асистенти редитеља: Олгица Несторовић и Тијана Марковиновић
Стручни консултант: Радослав Зеленовић
Играју: Ивана В. Јовановић, Марко Марковић, Миња Пековић, Давид Тасић Даф, Милијана Макевић, Бранислав Јерковић, Вања Ненадић, Немања Бакић, Драгана Шуша, Александар Вучковић, Даница Грубачки; музичари: Ирена Поповић Драговић и Никола Драговић

Представа траје: 1 сат и 25 минута.


Четвртак, 29. марта, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Страх и беда Трећег рајха, Бертолт Брехт, НП Приштина, Грачаница

Редитељ: Бобан Скерлић

Изјаве сведока и новински чланци из године доласка на власт Адолфа Хитлера до анексије Аустрије 1938. послужили су као грађа за драмски текст Бертолта Брехта „Страх и беда Трећег рајха“, који заправо говори о животу и стању духа и свести немачког народа, о растућем нацизму, понижењу људског бића и околностима које до тога доводе. Ситуација у Европи, свету и у региону почиње све више наликовати оној из 1933. године, што Брехтову причу о Трећем рајху чини и данас актуелном и неопходном за постављање и представљање.

Колико је нама познато, комад је за потребе овог извођења у Народном позоришту у Приштини први пут на српски интегрално превео Бошко Милин, тако да представља и српску праизведбу овог Брехтовог дела.

У представи играју: Игор Дамњановић, Ивана Ковачевић, Бојан Стојчетовић, Александра Цуцић, Милан Васић, Тамара Томановић, Небојша Ђорђевић и Аника Грујић. Сценограф је Горан Стојчетовић, костимограф Татјана Радишић, а музику компонује Миливоје Петровић, познатији као Мишко Плави.


Четвртак, 29. марта, Камерна сцена, 21.30

Говорна мана, Горан Марковић, НП Суботица

Режија и избор музике: Петар Јовановић
Сценографија и дизајн светла: Диана Радосављевић Миловић
Костимографија: Марко Маросиук
Дизајн фото и видео материјала: Марко Миловић
Сценски покрет: Маша Лукић
Инспицијент-суфлер: Горан Грубишић
Играју: Мишел – Владимир Грбић, Петар – Димитрије Динић, Славица – Јована Беловић.

Мишел
Људи су сакривени иза својих маски као иза неког штита и само у изузетно ретким тренуцима уклањају тај заклон показујући шта стварно осећају. Све остало време, свако од нас игра неког другог: или представу о себи, или оно што мисли да људи од њега очекују да буде. Када томе додамо васпитање, друштвене ритуале, обавезе и забране, онда испада да смо сви ми беспрекидно преобучени у личности које су све осим нас самих… То је једини начин да преживимо. Замислите свет у коме би сви говорили само истину и понашали се једино у складу са својим тренутним осећањима. То би био пакао, зар не? – Г. Марковић, Говорна мана (6. слика, II чин)

Представа траје: 1 сат и 25 минута.


Петак, 30. марта, Камерна сцена, 20.30

Глумац… је глумац… је глумац, монодрама у извођењу Зијаха А. Соколовића
Поводом 40 година играња, 1620 представа

Монодрама, представа Глумац…је глумац…је глумац настала је у Сарајеву давне 1978 „као бунтовни чин“ о разумијевању глумца и знатижељно истраживање граница позоришне умјетности. „И обрачун са критичарима: ко је владар позоришне илузије“. „Глумим, дакле јесам”, човјек по занимању Глумац. „Када по изласку ступи на средину позорнице и одбаци текст, то је јасна порука гледаоцима да су ступили у позоришну стварност“. „Обрачун Глумца са самим собом“. „Друго што треба знати, је то, да се он очито не шали“. „Може ли само једно лице носити драмску радњу? За радњу су, наиме, потребна двојица! Монодраме су по том тражењу мртвачка мјеста драмске радње! Оне, монодраме, од епског покушавају направити драматично. Је ли то могуће?“. „Циркус је најпристојнија форма позоришта“. „За Зијаха, принцип није непознат. Посуђен из циркуса, украден од клауна који то ради већ стољећима“. „Он је наказност и љепота те професије, дакле њено пуно лице. И прототип, и Глумац сам. И ми смо свједоци његовог парадокса, али такођер у првом лицу“. „Ђаволски пар, писац и Глумац“.

Зијах је и писац монодраме, али и прво лице те једнине дигнуто у транспозицију Глумца. Будући је из себе, смијешан, наиван, глуп, туп, ограничен, дакле, искрен, и нама постаје поетичан и драг. „Клаун, Глумац, Зијах, је, дакле, пронашао чак четири партнера за свој соло!“. „Ауторско сценско остварење, као позоришни чин и самим тим престаје бити монодрама“. „Зијахов Глумац, постаје нулти моменат позоришта, а његов Глумац и глума улазе у чин високог ризика“. „Бити и играти сам на сцени“… „Зијахова глума посједује некаву изазивачку димензију која не дозвољава диктатуру дословности“. „Не знам је ли то ново позориште, ако јесте, онда ће вјечно остати ново. Овако, ни сам више не знам што бих о глуми мислио, када сам ту звијер опет видио на даскама, на којима је оставио душу и срце. И ону кап зноја мени, која се никада неће осушити. Као што ни ја никада нећу знати јесам ли заправо видио комедију или трагедију!“. „Ремек дјело, позоришна рапсодија“. „Бриљантна, суптилна, збуњујућа“. „Тако и јесте представа Глумац постала неки синоним за опстанак позоришта, за опстанак, човјека, за опстанак, слободе, за опстанак умјетности, за опстанак вјере у људе, за опстанак живота!“ „Ова представа има једну ману, човјек нити зна, нити има потребу да је анализира“. „И сад, како ја могу писати, о нечему измишљеном ни од чега, за што нам је речено да се не може извести, али се ипак десило, мада није стварно било…О јадан ја! Хеј, ви?!“. – Цитати из књиге „Глумац…је глумац…је глумац“ ХЕНА, Загреб, Министарство културе Хрватске, 2015, (3. издање).

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: