ГАРДИНОВАЧКИ Стеван – глумац (Београд, 20. XI 1936 – Нови Сад,  29. VI 2011). Основно школовање и гимназију (1955) је завршио у Зрењанину. Глумом је почео аматерски да се бави у школи, а касније је глуму учио у Драмском студију СНП код редитеља Јована Путника. Први ангажман добио је 15. VIII 1961. у НП у Суботици, у којем је остао до 1965, када је прешао у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину. Средином 1969. добио је две понуде за прелазак у Савремено позориште у Бгду и у СНП у НСаду. Одлучио се за СНП, у којем је играо од 1. IX 1969. па све до смрти, мада је у пензију отишао 26. VIII 2001. Врло брзо је постао један од водећих глумаца у ансамблу. Првак-доајен Драме постао је септембра 1991. Од 1. XII 1996. до 16. VIII 1999. био је директор Драме СНП. Глумац без фаха, веома разноврстан и реалистичан. Даровит, марљив и дисциплинован глумац са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње, без потцењивања и са потпуном усредсређеношћу. Поред рада у театру играо је и на филму: Самртно пролеће 1973, Стићи пре свитања 1978, Широко је лишће 1981, Залазак сунца 1982, Живот је леп 1985, Балкан експрес 2 1988, Заборављени 1988, Најбољи 1989, Да није љубави, не би свита било 2004, затим у ТВ драмама и серијама: Љубица, Госпођа министарка, Пупинове звезде, Било, па прошло, База на Дунаву, Развојни пут Боре Шнајдера, Мртви се не враћају, Једна половина дана, Од злата јабука, Дивљи светац, Балкан експрес 2, Сумњиво лице, Заборављени, Мала сала, Највише на свету целом, Горе доле, Покондирена тиква, Зла жена, Џандрљиви муж, Заборављени умови Србије, Бела лађа, Сва та равница, као и у многим радио-драмама. Још као члан зрењанинског Позоришта два пута је добио Републичку награду Удружења драмских уметника Србије за улоге Милта Менвила у Шизгаловој Љубави и Шашка у Шекспировој Зимској бајци, за коју је награђен и на Сусретима професионалних позоришта Војводине 1969; на Сусретима је добио и награде и за улоге: Спасоје Благојевић у Нушићевом Покојнику 1990, Јеротије Жутић у Странкаџијама З. Дорића и извођењу НП у Сомбору 1991, Ђенерал Милан Недић у истоименом комаду С. Ковачевића у извођењу НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину 1993, Јанез у истоименом комаду С. Ковачевића у извођењу Новосадског драмског театра 1996, Борко Грацин у Мрешћењу шарана 1997. Добитник је Златне арене на фестивалу у Пули за епизодну улогу Мија Мечкара у филму Стићи пре свитања 1978, Октобарске награде НСада 1988, Стеријине награде за улогу Момчила Јабучила у Белој кафи 1991, Гран-прија „Ћеле кула“ и Награде публике за улогу у филму Највише на целом свету на Филмском фестивалу у Нишу 1994, Златног римског новчића за афирмацију и допринос југословенском филму на Фестивалу у Врњачкој Бањи 1994, Награде на Земун-фесту уа улогу у Јанезу 1995. и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ 1996.

УЛОГЕ: Антонио (Богојављенска ноћ), Поштар (Породица Тот), Полинг (Сексирама), Чак (Све због баште), Ренар (Три мускетара), Серебрјаков (Ујка Вања), Мек Карти (Наш град), Пијанац (Флора господина Флоријана), xxx (Каплар и цар), Траскот (Пљачка), Бакстер (Та ваша прича), Поливец (Добри војник Швејк), Петар (Ромео и Јулија), Мате Букарица (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Жупник (Посета старе даме), Цугсфирер Аксентије (Награжденије и наказаније), Др Нинковић (Госпођа министарка), Јован (Покондирена тиква), Карлос  Хоменидес де Хистангва (Буба у уху), Пантелија Црњаковић (Вучјак), Клешч (На дну), Маврикије Николајевич (Зли дуси), Јаша (Љубавно писмо), Божина (Медаља), Прибац (Пуч), Биф (Смрт трговачког путника), Жан (Госпођа Јулија), Жарко Рељин (Сакуљани, а о капиталу), Сизиф (Инспекторове сплетке), Кир Дима (Тврдица), Младен Ђаковић (Покојник), Микеле (Субота, недеља, понедељак), Бележник (Драги Антоан), Феликс Крул (Преноћиште), Кушак (Лов на дивље патке), Маринко Бећин (Долња земља), Ото (Мушке ствари), Ватрогасац (Бидерман и паликуће), Угрн (Земља), Лугар (Голубњача), Нестор Малогајски (Раванград), Дон Флорио (Глорија), Ђура Чворовић (Балкански шпијун), Јерген Тесман (Хеда Габлер), Нинко Белотић (Свети Георгије убива аждаху), Статуа (Дон Жуан у паклу), Жутилов (Родољупци), Отац јој Бенеша (Думанске тишине), Милиционер Вуле (Клаустрофобична комедија), Отац (Клопка), Милесин отац (Три чекића, а о српу да и не говоримо), Иван Хабаровић (Луда игра), Пеншар (Магарац), Спасоје Благојевић (Покојник), Василије Достигајев (Јегор Буличов), Оца (Друга врата лево), Гроф од Глостера (Краљ Лир), Ервин (Стаза дивљачи), Момчило Јабучило (Бела кафа), Скитница (Чудо у Шаргану), Градоначелник (Кад би Сомбор био Холивуд), Фил Хоган (Месечина за несрећне), Начелник (Ревизор), Борко Грацин (Мрешћење шарана), Симеон Савски (Сабирни центар), Станко (Право на Руса), Др Паул Алтман (Господа Глембајеви), Франц I (Војвода од Рајхштата), Петар Текелија (Текелија).

ЛИТ: Б. Гушић, Две награде и два признања, Зрењанин, 14. VI 1969; А-м, Нови члан Драме, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 17; С. Б(ожовић), Ангажован Гардиновачки, Вечерње новости, 23. X 1969; К. Савић, Глумци о „Тотовима“, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 10; В. Миросављевић, „Глумац је глумац је…“ и у Војводини, Дневник, 30. VII 1972; Д. Поповић, Четири савремене драме, У позоришту, НСад 1976, с. 145-170; М. Кујунџић, Славном претку с љубављу, Дневник, 16. I 1973; С. Божовић, Глумачко поверење у домаћу драматургију, Вечерње новости, 2. IV 1973; М. Кујунџић, Свечана раскош, Дневник, 3. IV 1973; М. Кујунџић, Идеја о Фушеу, Дневник, 18. X 1973; С. Божовић, Комплименти редитељу – замерке глумцима, Вечерње новости, 29. X 1973; М. Кујунџић, Продужимо век томе „Вучјаку“, Дневник, 13. I 1974; Д. Пенчић Пољански, „Вучјак“ на сцени СНП-а, Позориште, НСад 28. III 1974; М. Кујунџић, Хумор тамних понора, Дневник, 9. X 1975; П. Марјановић, Човек успеха међу својима, Позориште, НСад 1976, бр. 5, с. 3; М. Кујунџић, Феникс иза решетака, Дневник, 30. X 1977; М. Кујунџић, Свако трчи своју трку, Дневник, 11. XI 1977; Д. Николић, Свет живих, свет мртвих, Дневник, 13. X 1982; Ј. Ћирилов, Одјеци јаме, Политика, 27. X 1982; Ј. Ћирилов, Сомбор чека двадесети век, Политика, 1. XII 1982; М. Кујунџић, Манијаштво дугог даха, Дневник, 3. I 1984; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, Дневник, 7. XII 1984; А. Милосављевић, Стеван-Баја Гардиновачки, Сцена, 2011, бр. 3, с. 145-147; А. Милосављевић, Одлазак господина глумца, ЛУДУС, 2011, бр. 175-176, с. 25.

М. Л.

ГАРДИСТ (A testór) – комедија у 3 чина. Написао: Ференц Молнар. Прво извођење у Будимпешти, 1910, у нашој земљи 20. I 1912. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у НП у НСаду 16. X 1925. Превео: Жарко Васиљевић. – Рд. Ј. Гец; Ј. Гец (Глумац), Р. Кранчевићка (Глумица), М. Хаџи-Динић (Критичар), Д. Матејићка (Мама), Ј. Матићева (Собарица), Н. Дивјак (Поверилац), М. Летић (Први носач), С. Продановић (Други носач). – Изведено 2 пута.

В. В.

ГАРДИЋ Миодраг – преводилац и публицист (Лебане, 14. V 1891 – Београд, 6. IV 1963). Завршио је трговачку академију 1912. у Бгду. Убрзо је постао професионални новинар и био југословенски дописник из Грчке (1915-1916), Италије (1916-1919), Шпаније и Португалије (1919-1940) и Јужне Америке (1940). У Шпанији се укључио у синдикални рад, па је једно време чак био председник уједињених синдиката у Валенсији и Барселони, а потом добровољац у грађанском рату. После Другог светског рата је радио као судски тумач за шпански и португалски језик у Окружном суду у Бгду. Преводио је са шпанског, између осталог и поетске драме Федерика Гарсије Лорке (в). На сцени СНП играна су три Лоркина комада у Г. преводу: Љубав дон Перлимплина (1957), Доња Росита или Говор цвећа (1963) и Јерма (1967).

БИБЛ: Федерико Гарсија Лорка, Јерма. Љубав господина Перлимплина и Белисе у њиховом врту, превео Миодраг Љ. Гардић, Цетиње, Народна књига, 1954; Федерико Гарсија Лорка, Доња Росита или Говор цвећа, превео Миодраг Гардић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1097.

Д. М.

ГАРДОЊИ Геза (Géza Gárdonyi) – мађарски песник, прозаик и драмски писац (Аград, 3. VIII 1863 – Егер, 30. X 1922). Школовао се у Шарошпатаку, Пешти и Егеру. Завршивши учитељску школу, био је  провинцијски учитељ у неколиким местима западне Мађарске. Бавио се новинарством у Ђеру, Сегедину, Араду и Пешти, пишући истовремено лаке авантуристичке романе да би се прехранио. Од 1897. живео је у Егеру издржавајући се искључиво књижевним радом. Путовао је много, читао још више. Последњих г. живео је  сасвим повучено, готово у изолацији. Писао је и песме, али је трајно место у мађарској литератури обезбедио својим романима и новелама. У приповедној прози најбоља дела су му са сеоском тематиком, те са ликовима деце. У романима се најчешће враћао историјским темама – Атилиног времена (Невидљиви човек), средњовековља (Сужњи господњи), времена борбе против Турака (Егерске звезде). Те романе припремао је са посебном историчарском ерудицијом. Поједина своја дела писао је као литературу за омладину. Једноставног израза, живе радње, наглашеног патриотског  осећања, занимљивих, изразитих ликова, његова дела, упркос мистичарским склоностима, била су много читана и веома цењена. Данас све више служе као популарна лектира за младеж. Драмском књижевношћу бавио се повремено у зрелијем добу. Драме су му: Вино, Анушка, Ана Фехер, Црни дан, Сеоски врапци, Свици. Већина их је из сеоског живота, али без идеализације сељака. Тиме је учинио корак напред од народске драме, која је до њега владала мађарским позорницама. У СНП је 17. IV 1907, у преводу Петра Крстоношића а са музиком Исидора Бајића, изведена његова позоришна игра у три чина с певањем A bor (Вино) под насловом Ракија.

БИБЛ: Мале приче, Мостар 1905; Онај силни трећи, Згб 1926.

Б. Кв.

ГАСТАРБАЈТЕР ОПЕРА – комад у једном делу (5 слика). Написао: Желимир Жилник. Музика: Предраг Вранешевић.

Праизвођење у СНП 24. I 1977.  у НСаду. – Рд. Ж. Жилник к. г., сц. Н. Тарбук-Вранешевић к. г., к. М. Стојановић-Маурич, лектор Ж. Ружић; З. Ђуришић (Лула), М. Гардиновачки (Гина), Р. Виги (Лина), Д. Куцуловић (Гордана), А. Веснић-Васиљевић (Герта), Ф. Тапавички (Албрехт), С. Кулишић, к. г. (Рихард), И. Чукљаш, Ј. Гут, С. Јосић (Кабаре играч и Радник), Р. Живанов (Немачки цариник и Радник), В. Ђокић, Р. Матовић (Радници). – Изведено 59 пута, глед. 15.850.

БИБЛ: Гастарбајтер опера, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1950.

ЛИТ: М. Кујунџић, Радовање гњилом семену, Дневник, 26. I 1977; С. Божовић, На путу до резултата, Вечерње новости, 28. I 1977; Ф. Пашић, Свуда пођи кући дођи, Вечерње новости, 28. I 1977; П. Матеовић, Аутор у сенци редитеља, Политика, 4. II 1977; С. Милетић, Отуђеност без заштите, Борба, 8. II 1977; С. Божовић, Представа на пола пута, Око, Згб 10. II 1977; З. П(ашић), Гастарбајтер опера, ТВ новости, 11. II 1977; В. Копицл, Модерно у значењу савременог, Позориште, НСад 15. IV 1977; П. Бакевски, Необична представа, Вечер, Скопље 11. VI 1977; С. Крсмановић, Представа у представи, Борба, 6. IV 1978; С. Фетахагић, Наши у иностранству, Ослобођење, Сарајево 6. IV 1978.

Ј. М.

ГАСТИН Жил де (Jules de Gastyne) – француски романсијер и драмски писац (Санксеј, 12. VI 1847 – Париз, 14. VI 1920). Право му је име Жил Беноа (Jules Benoît). Најпре је био новинар у Поатјеу. У Париз је прешао 1869. и радио у више књижевних листова. После опсаде Париза и Комуне почео је да објављује многобројне, врло „париске“ романе. За позориште је, сам или у сарадњи, написао неколико водвиља. Сарадници су му били Иполит Рејмон, Алфред Делакур и Анри Фежер. С овим последњим је написао Заједнички живот (La Vie commune, 1887), који је СНП  приказало 1922.

ЛИТ: -ко-, „Заједнички живот“ – Народно позориште, Застава, 27. IV 1923; Ст., „Заједнички живот“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 19, с. 4.

С. А. Ј.

ГАТАЛИЦА Миодраг – глумац (Смедерево, 29. VI 1914 – Бања Лука, 1964). Завршио је нижу гимназију. Учествовао је у НОБ, био је заточеник бањичког логора. После ослобођења, од 13. II 1950. до 31. VII 1952. био је члан Драме Радио Бгда. У СНП је био ангажован од 1. VIII 1952. до 31. VII 1953, потом у Градском позоришту у Смедереву, НК у Задру, Казалишту лутака у Задру и у сезони 1963/64. у НП у Бањој Луци до смрти.

УЛОГЕ: Керпе (Манде), Новаковић (Покојник), Дон Луј (Дон Жуан).

ЛИТ: О. Н(оваковић), „Манде“ Марина Држића, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Н(оваковић), Нушићев „Покојник“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5.

Ј. М.

ГАТИ-ТРОТ Тило (Tylo Gatti-Troth) – књижевник. На основу његовог прозног текста Алфред Марија Вилнер и Алфред Гринбаум написали су либрето за оперету Доларска принцеза, која је у СНП изведена 1912. и у НП у НСаду 1921.

ГАШИЋ Никола – драмски глумац (Мркоњић Град, 17. III 1902 – Загреб, 20. V 1954). У Згбу је завршио глумачку школу, као волонтер радио у ХНК од 1927. до 1930, затим је ангажиран са сталним хонораром; 1933. рад му је редуциран приликом смањења особља и даље је играо повремено уз награду по представи. Потом је отишао у Сарајево (1933-1937), наступао је у НСаду (у НПДб од 1. VIII 1937. до 31. VIII 1938), Скопљу (1938/39) и Бгду (од 1939. до рата). Послије ослобођења био је члан Југословенског драмског позоришта и НП у Зеници. Играо је и у првим нашим филмовима.

УЛОГЕ: Др Ирнинг (Човек под мостом), Ибрахим (Хасанагиница, Огризовић), Озрик (Хамлет), Аљоша (Покојник), Андрија (Ђидо), Ларкин (Трипут отац), Адвокат (Делила), Јоца (Граничари), Фердинанд (Из љубави недовољно).

ЛИТ: А-м, Карпентер: „Трипут отац“, Дан, 1937, бр. 287, с. 8; А-м, Delila. – Bemutató a noviszádi szerb szinházban, Napló, 11. XII 1937; Ч., Премијера „Граничара“ у Народном позоришту, Дан, 4. II 1938.

П. Ц.

ГВОЗДАНОВИЋ Еуген – диригент, композитор, музички критичар, педагог (Петроварадин, 10. II 1933 – Нови Сад, 31. VII 2005). По мајци потиче из породице др Милана Савића (в), а његов ујак је први библиотекар СНП Ђура Давидовац (в). Средњу музичку школу у НСаду, теоријско-наставнички одсек, завршио је 1951, а дипломирао је композицију 1959. на Музичкој академији у Згбу, у класи проф. Мила Ципра, и дириговање на Музичкој академији у Бгду у класи проф. Предрага Милошевића 1960. За изузетан успех на обе академије добио је награде: „Ватрослав Лисински“ у Згбу и „Стеван Христић“ у Бгду. У Радио Згбу радио је као музички сарадник од 10. X 1957. до 31. VII 1958, када прелази у Оперу СНП и ради као корепетитор и диригент. Директор Опере СНП био је од 1965. до 1967, затим  помоћник директора од 1972. до 1974. и поново директор од 1974. до 28. IX 1977. За време рада у СНП организовао је и држао предавања ђацима пре оперских представа о композитору и делу. Компоновао је музику за драмске представе: Пера Сегединац, Избирачица, Бановић Страхиња, Пошто-пото посланик, Смрт Смаил-аге Ченгића. Из СНП прелази у Радио НСад, где ради као музички уредник, реализујући емисије из области оперске уметности. За радијске емисије је 1979. добио три награде на „Недељи радија“ у Охриду и на међународном радиофонијском такмичењу Prix Monaco. Паралелно са радом у СНП и на радију, од 1951. је био професор хорског дириговања на Факултету уметности у Бгду, а на Академији уметности у НСаду је од 1982. предавао познавање хорске литературе и води оперски студио, да би од 1985. прешао на Академију у стални радни однос. Био је чест клавирски сарадник вокалним солистима, а као диригент водио је аматерске хорове Музичке омладине НСада и КУД „Светозар Марковић“. Био је међу оснивачима Музичке омладине НСада (1981), али и председник Музичке омладине Војводине и допринео реализацији Војвођанске омладинске филхармоније и био 10 г. на челу Савета ове установе. Као музички критичар објављивао је у листу „Дневник“ и часописима „Позориште“, „Наша сцена“, „Pro musica“ и „Звук“, као и у „Алманаху позоришта Војводине“. Компоновао је Дивертименто за гудаче, Соната за виолину и клавир, Варијације за гудачки квартет, Песме о смрти и др. Награђен је „Искром културе“, златном значком КПЗ Србије и Музичке омладине Југославије.

ДИРИГОВАЊА: Враголанка, Хајде да стварамо оперу, Моја сестра и ја, Фра Дијаволо, Травијата, Риголето, Четири грубијана, Гопођица Жужи, Лабудово језеро, Годишње доба.

БИБЛ: Сусрет са немачком опером, Позориште, НСад 1970, бр. 1, с. 11; Шекспир на Вердијев начин, Позориште, НСад 1971, бр. 8, с. 6; Перфектан музички театар, Дневник, 2. III 1972; Осећајно и савршено, Дневник, 9. IV 1972;  У сусрет својој публици (Репертоарске слике, прилике и неприлике на прагу нове оперско-балетске сезоне), Позориште,  НСад 1972, бр. 1, с. 3; „Ђани Скаки“ први пут међу Новосађанима, Дневник, 16. XI 1979; Опроштај без носталгије, Дневник, 15. VI 1980; Ново рухо старог, доброг „Ере“, Дневник, 14. IV 1981; Са гостима као и без њих, Дневник, 11. X 1981; Догађај у опери, Дневник, 16. X 1981; Сјај у очима, Дневник, 18. X 1981; Побеђена принцеза, Дневник, 3. V 1982; Три звезде у исто време, 4. VI 1982; Владавина кнегиње, Дневник, 21. V 1982; Гостовање прослављене Аиде, Дневник, 15. X 1982; Датум за историју, Дневник, 24. X 1982; У знаку Амнерис, Дневник, 8. XI 1982; Набуко победио Прометеја, Дневник, 13. V 1983; Осврт на репризу Вердијевог „Набука“, Дневник, 16. VI 1983; Чар чаробне фруле, Дневник, 22. XII 1983; Добри стари Верди, Дневник, 8. IV 1984; О представама с гостима, Дневник, 22. IV 1984; „Кармен“ без узбудљивости, Дневник, 13. I 1985; Априлска освежења, Дневник, 16. V 1985; Давни еп у сликама, Дневник, 30. III 1986.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 71; М. Хаднађев, Враголанка, Позориште, НСад 1973, бр. 8, с. 5; М. Хаднађев, Одговорност пред новим задацима, Позориште, 1973, бр. 1, с. 9; Б. Хложан, Искрени посвећеник музике, Дневник, 3. VIII 2005.

М. Л.