ГАЛЕР-ПЕЦ Марика в. ПЕЦ-ГАЛЕР Марика

ГАЛЕТИЋ Тодор – шеф разводника за публику (Стара Пазова, 1896 – Нови Сад, 1973). Завршио је 4 разреда основне школе и нижу поштанску школу. Као поштански службеник хонорарно, а касније и као пензионер, сарађивао је са СНП од 1935. до 6. IV 1941. и од 1946. до 1970.

Р. Б.

ГАЛИЛЕЈЕВА – чланица оперског хора, руског порекла. Била је ангажована у Опери НП у НСаду у сезони 1926/27. Повремено је играла мале солистичке улоге у опери и драми.

УЛОГЕ: Жоржета (Деведесет трећа).

В. П.

ГАЛИНА Ђачинто (Giacinto Gallina) – италијански драмски писац (Венеција, 31. VII 1852 – Венеција, 13. II 1897). Сматрају га највећим комедиографом венецијанског театра после Голдонија. Почео је као двадесетогодишњак – његове прве комедије је дотеривала и изводила венецијанска позоришна компанија „Моро Лин“. До 1880. написао их је петнаестак, а затим следи једанаестогодишња пауза у његовом списатељском раду. Од 1891. поново се јавља са комедијама, овог пута зрелијим, у једном другом маниру, са особеностима Г. личности. Најпознатије његове комедије су: Хипокризија (1870), Амбиције једног радника (1871), Сви у поље! (1876), Тако ти је то у свету, дете моје (1880), Без компаса (1897). Г. комедија Тако ти је  то у свету, дете моје (Cosi va il mondo, bimba mia) изведена је у СНП 1901.

В. В.

ГАМЕРЦ Никола – шаптач и глумац (Љубљана, 5. XI 1911 – Ниш, 3. V 1971). Завршио је четири разреда гимназије у Љубљани. Од 1. IX 1927. до рата је шаптач у Драми СНГ у Љубљани. У сезони 1945/46. је у НП у Нишу, а затим у Југословенском драмском позоришту у Бгду од 1948. до 31. VII 1952. Од 1. VIII 1952. до 15. VIII 1961. је члан СНП, а затим поново у НП у Нишу до смрти. Фебруара 1957. прославио је 30-огодишњицу суфлерско-глумачког рада, којом је приликом Рајко Веснић у „Нашој сцени“ за њега рекао да „спада у најбоље суфлере југословенског позоришта“.

ЛИТ: Р. М. В(еснић), 30 позоришних година Николе Гамерца, НС, 1957,  бр. 121, с. 9.

В. В.

ГАНГХОФЕР Лудвиг (Ludwig Ganghofer) – немачки писац (Кауфбојрен, Баварска, 7. VII 1855 – Тегернзе, 14. VII 1920). Потиче из чиновничке породице и требало је да се посвети техници, чак неко време био волонтер у једној фабрици машина у Аугзбургу. Међутим, убрзо је почео да студира филозофију и филологију у Минхену, па у Берлину, а докторирао је у Лајпцигу, да би већ 1881. постао драматург Рингтеатра у Бечу, где ће од 1886. до 1892. бити уредник за фељтоне листа „Neues Wiener Tagblatt“; од тада је слободан књижевник и од 1895. до смрти живи у Минхену и околини, највише на језеру Тегернзе. Оставио је позамашно књижевно дело; од његових романа, који  често захватају у прошлост, неки су снимљени на филм и приказивани на телевизији (Das Schloß Hubertus, 1895). Иначе, његове не особито многобројне песме и изразито многобројне приповетке и романи по темама су чврсто везани за јужну Немачку, за природу и село. Извесне његове драме дуже су се одржале на немачким сценама, а написао их је више: Der Herrgottschnitzer von Ammergau (са Х. Нојертом, 1880), Wege des Herzens (1882), Der zweite Schatz (1882), Der Geigenmacher von Mittenwald (са Х. Нојертом, 1884), Die Falle (1891), Meerleuchten (1899), Sommernacht (1907), Der Wille zum Leben (1913) итд. Известан број драма писао је заједно са другим ауторима; тако је и Валенску свадбу, изведену код нас, писао са Брочинером. Поред неколико аутобиографских дела, оставио је збирку Драматских списа (Dramatische Schriften, 1884). Сабрана дела изишла су му у четири серије од по десет свезака (I – 1906; II – 1908; III – 1911; IV – 1921); са Чијавичијем је у 12 свезака издао Нестројева дела. У односу на популарност коју је  уживао, о њему је све до педесетогодишњице смрти релативно мало писано. Превод његовог романа Rahela Scarpa издат је у Згбу 1922, а Блаз Рознич је пословенио романе Samostanski lovac (Марибор 1939) и Smartinski klošter (Марибор 1941). У СНП је изведена Валенска свадба (Die Hochzeit von Valeni, 1891), 28. IV 1905. у преводу Бенка С. Давича.

С. К. К.

ГАНДЕРА Феликс – драмски писац. У СНП је 1931. изведен његов комад Ништа без мушке главе.

ГАНЗА Миливој – драмски глумац (Сплит, 1906 – Дубровник, 1944). Учио је глумачку школу у Згбу и одмах потом ангажован у ХНК у Згбу; неколико година је био у НК у Осијеку, а затим у Сплиту и Дубровнику. Члан Н-Оп био је у сезони 1931/32.

УЛОГЕ: Стари господин (Бегство), Госпар Влахо (Дубровачка трилогија).

В. В.

ГАРАИ Бела (Béla Garay) – редитељ, театролог (Суботица, 14. II 1897 – Суботица, 7. II 1987). По завршетку средње школе, августа 1913, постао је члан Суботичког глумачког ансамбла (под управом Јожефа Надашија), који је у летњим месецима играо у Макоу. Тако је до његовог првог наступа (у адаптацији романа Јожефа Етвеша – Ötvös József: A falu jegyzője под насловом Viola, az alföldi haramia – Виола, разбојник из Алфелда) дошло у том граду 15. IX 1913.  У наведеном комаду играо је сеоског свештеника Вандорија. Лист „Makói Hírlap“ је дан касније написао: „У представи се истакао један глумац-приправник, почетник, Бела Гараи, који је говорио изненађујуће  лепо и играо вешто“. За две г. колико је остао у том ансамблу, стекао је глас доброг глумца. Када је 1915. пожар уништио зграду суботичког позоришта, позван је у војску па се прикључио глумачким екипама на фронту, а потом ансамблу Бироа за старање о инвалидима. Суботичка позоришна управа је успела да га ослободи службе у војсци и да га врати под своје окриље јер је у то ратно време било мало мушкараца-глумаца па су жене играле и мушке улоге. Пошто је 1918. положио испит за редитеља, управљао је театром у Залаегершегу 1921, када је отишао у Печуј, где је до 1924. радио као редитељ и глумац. На позив руководилаца мађарског културног живота у Суботици и културног друштва „Népkör“ преселио се са породицом у Суботицу, где га је Друштво ангажовало за професионалног редитеља јер се по завршетку рата известан број глумаца вратио у Суботицу па је обновљен професионални ансамбл, чији рад је привукао и многе талентоване аматере. До обнављања рада Мађарске драме у НП у Суботици, позоришни живот на мађарском језику одвијао се искључиво у „Непкеру“ – имало је понекад и шест премијера годишње и у просеку око 70-80 представа на матичној сцени и 20-30 на гостовањима по Војводини. Друштво је временом прерасло оквире аматеризма и однеговало је редовну публику, а водило је рачуна и о оспособљавању млађег глумачког кадра. Захваљујући томе (умногоме и ангажману самог Г.) Magyar Népszínház је 1945, када је обновљено, могло да ради на добрим основама и са правим професионалним ансамблом. За време Другог светског рата није се бавио ни глумом ни режијом, био је само члан Позоришног одбора града. Са новооснованим суботичким НП склопио је уговор августа 1946. и у њему остао до пензионисања, 1954. Као пензионер режирао је у Среском народном позоришту у Бачкој Тополи, а од 1965. до 1967. држао је курсеве за глумце у Суботици. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1938. представом Дубоки су корени Гоуа и Д᾽Исоа, а тридесетпетогодишњицу 1948, када му је на Сусретима војвођанских позоришта у Зрењанину додељена награда за режију Нушићевог Покојника и Занат госпође Ворен Б. Шоа. Као публицист-педагог издао је 1950. приручник за глумце, у којем им даје драгоцена упутства за решавање сложених глумачко-техничких проблема, нарочито истичући важност сценског говора и акцентуације и дикције (о овом питању издао је и посебну књижицу). Његов прилог обележавању стогодишњице позоришне зграде у Суботици је историја позоришног живота града, почев од појаве првих путујућих дружина у другој деценији XIX века до 1953. Притом посебну пажњу посвећује гостовањима СНП. Каткад даје и комплетан репертоар који је изведен на гостовању, другом приликом цео списак глумаца, а некад даје осврт на топао пријем на који је наишло њихово гостовање, цитирајући ондашње критике појединих представа или критички осврт на цело гостовање. Од укупно седам објављених  књига две је посветио истакнутим глумцима и редитељима који су дали допринос развоју позоришног живота Суботице. У једном – Festett világ (Обојени свет) – од укупно 56 портрета – 16 су истакнуте личности позоришног живота Срба у Војводини: Јован Ђорђевић, Антоније Хаџић, Димитрије Ружић, Драга Спасић, Коча Васиљевић, Милка Марковић, Ђура Бакаловић, Пера Добриновић, Миливоје Живановић, Зорка Тодосић, Лаза Телечки, Јефта Душановић, Андрија Лукић, Драгомир Кранчевић, Драгиња Поповић-Ружић, Станоје Ј. Душановић. Написао је и аутобиографију, која такође представља значајно поглавље историје суботичког позоришног живота. Додељена му је Стеријина награда за животно дело 1981. „за допринос свеукупном развоју југословенске позоришне уметности и културе. У својим деведесетим г. живота и даље је објављивао портрете глумаца („Szivárvány“) у листу „Мађар со“.

Г. Ј.

ГАРДИНОВАЧКИ Мирјана – глумица (Читлук, код Крушевца, 25. V 1950 – ). Глумом се почела бавити аматерски у Крушевцу под девојачким презименом Анђелковић. Драмски студио при СНП завршила је 1970. Исте г. добила је стални ангажман у СНП. Удала се 1972. за глумца Стевана Гардиновачког (в). Играла је у више филмова: Стићи пре свитања 1978, Јесен Ђуке Дражетића 1983, Ekran sneži 1985, Спајдер – један живот 1986, Последње лето детињства 1987, Лето 1988, Попут листа 1988, Дечји бич 1988, Зла жена 1998. Статус глумца првака стекла је 1. IX 1993. Глумица која са успехом игра и драмске и карактерне улоге, дубоког, баршунастог гласа и добре дикције. Њена глума високо је оцењивана од стране критике, а омиљена је и код публике. Награђивана је више пута на Сусретима професионалних позоришта Војводине: за улогу Еве у Вучјаку 1974, за улогу Леокадије Бегбик у Човек је човек 1984, за улогу Јуце у Кир Јањи 1993; затим је награђена за улогу Ардалионе у Камену за под главу  у извођењу НП у Кикинди на Позоришном фестивалу у Ужицу; добитник је две Стеријине награде: за улогу Јуце у Кир Јанји 1993. и за улогу Ристане у Јанезу 1995; затим Зорановог брка на „Данима Зорана Радмиловића“, Годишње награде СНП за улогу Јуце у Кир Јањи 1993, Похвале за Дан СНП 1998. и Златне медаље “Јован Ђорђевић” СНП 2002.

УЛОГЕ: Стана (Пљусак), Снаха (Хоризонтално и вертикално), xxx (Новосадска променада), Ева (Вучјак), Софи (Ујеж), Гина (Гастарбајтер опера), Кристина (Госпођица Јулија), Водоноша Маца, Породиља, Жена која сања (Сакуљани, а о капиталу), Вирџинија (Субота, недеља, понедељак), Естела (Драги Антоан или промашена љубав), Султана (Зла жена и џандрљиви муж), Амелија Бечин (Долња земља), Марта (Мушке ствари), Мања-Слушкиња, Кнегиња (Венчање), Велинка Милошев (Светислав и Милева), Леокадија Бегбик (Човек је човек), Мама, Мимика Малек (Мој тата социјалистички кулак), Августина (Клопка за осам беспомоћних жена), Салче (Коштана – сан крик), Зеленићка (Родољупци), Луда (Краљ Лир), Тетка Драга (Три чекића, а о српу да и не говоримо), Југовића мајка (Нови Сад ил‘ никад), Меланија игуманија (Јегор Буличов), Праксагора (Жене у народној скупштини), Најава (Међу јавом и мед сном), Госпава (Чудо у Шаргану), Лујза (Ковачи), Јуца (Кир Јања), Попадија Сида (Поп Ћира и поп Спира), Лепосава Лепа (Сабирни центар), Анхилда (Кнегиња чардаша), Госпођа Пернел (Тартиф), Рајна (Урнебесна трагедија), Госпођица Блеклок (Најављено убиство).

ЛИТ: К. Савић, Глумци о комедији Јаше Игњатовића, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 11; К. Савић, Једна породица – хоризонтално и вертикално, Позориште, НСад 1971, бр. 8, с. 15; Д. Поповић, Четири савремене драме, У позоришту, НСад 1973, с. 145-170;  К. Савић, Најважнији је рад, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 8; М. Кујунџић, Дупло голо, Дневник, 12. XI 1985, С. Божовић, „Коштана“  у Српском народном позоришту, ТВ НСад, I Дневник, 17. II 1986; Н. Попов, Драма средине, Дневник, 24. XII 1992, Д. Николић, Номадска трагедија, Дневник, 29. XII 1992, Р. Луко Стошић, Поп Ћира и поп Спира, Дневник, 19. IV 1997; М. Стајић, Попе и њина менажерија, Блиц, 19. IV 1997.

М. Л.