ГАРАИ Бела (Béla Garay)

ГАРАИ Бела (Béla Garay) – редитељ, театролог (Суботица, 14. II 1897 – Суботица, 7. II 1987). По завршетку средње школе, августа 1913, постао је члан Суботичког глумачког ансамбла (под управом Јожефа Надашија), који је у летњим месецима играо у Макоу. Тако је до његовог првог наступа (у адаптацији романа Јожефа Етвеша – Ötvös József: A falu jegyzője под насловом Viola, az alföldi haramiaВиола, разбојник из Алфелда) дошло у том граду 15. IX 1913.  У наведеном комаду играо је сеоског свештеника Вандорија. Лист „Makói Hírlap“ је дан касније написао: „У представи се истакао један глумац-приправник, почетник, Бела Гараи, који је говорио изненађујуће  лепо и играо вешто“. За две године, колико је остао у том ансамблу, стекао је глас доброг глумца. Када је 1915. пожар уништио зграду суботичког позоришта, позван је у војску па се прикључио глумачким екипама на фронту, а потом ансамблу Бироа за старање о инвалидима. Суботичка позоришна управа је успела да га ослободи службе у војсци и да га врати под своје окриље јер је у то ратно време било мало мушкараца-глумаца па су жене играле и мушке улоге. Пошто је 1918. положио испит за редитеља, управљао је театром у Залаегершегу 1921, када је отишао у Печуј, где је до 1924. радио као редитељ и глумац. На позив руководилаца мађарског културног живота у Суботици и културног друштва „Népkör“ преселио се са породицом у Суботицу, где га је Друштво ангажовало за професионалног редитеља јер се по завршетку рата известан број глумаца вратио у Суботицу па је обновљен професионални ансамбл, чији рад је привукао и многе талентоване аматере. До обнављања рада Мађарске драме у НП у Суботици, позоришни живот на мађарском језику одвијао се искључиво у „Непкеру“ – имало је понекад и шест премијера годишње и у просеку око 70-80 представа на матичној сцени и 20-30 на гостовањима по Војводини. Друштво је временом прерасло оквире аматеризма и однеговало је редовну публику, а водило је рачуна и о оспособљавању млађег глумачког кадра. Захваљујући томе (умногоме и ангажману самог Г.) Magyar Népszínház је 1945, када је обновљено, могло да ради на добрим основама и са правим професионалним ансамблом. За време Другог светског рата није се бавио ни глумом ни режијом, био је само члан Позоришног одбора града. Са новооснованим суботичким НП склопио је уговор августа 1946. и у њему остао до пензионисања, 1954. Као пензионер режирао је у Среском народном позоришту у Бачкој Тополи, а од 1965. до 1967. држао је курсеве за глумце у Суботици. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1938. представом Дубоки су корени Гоуа и Д᾽Исоа, а тридесетпетогодишњицу 1948, када му је на Сусретима војвођанских позоришта у Зрењанину додељена награда за режију Нушићевог Покојника и Занат госпође Ворен Б. Шоа. Као публицист-педагог издао је 1950. приручник за глумце, у којем им даје драгоцена упутства за решавање сложених глумачко-техничких проблема, нарочито истичући важност сценског говора и акцентуације и дикције (о овом питању издао је и посебну књижицу). Његов прилог обележавању стогодишњице позоришне зграде у Суботици је историја позоришног живота града, почев од појаве првих путујућих дружина у другој деценији XIX века до 1953. Притом посебну пажњу посвећује гостовањима СНП. Каткад даје и комплетан репертоар који је изведен на гостовању, другом приликом цео списак глумаца, а некад даје осврт на топао пријем на који је наишло њихово гостовање, цитирајући ондашње критике појединих представа или критички осврт на цело гостовање. Од укупно седам објављених  књига две је посветио истакнутим глумцима и редитељима који су дали допринос развоју позоришног живота Суботице. У једном – Festett világ (Обојени свет) – од укупно 56 портрета – 16 су истакнуте личности позоришног живота Срба у Војводини: Јован Ђорђевић, Антоније Хаџић, Димитрије Ружић, Драга Спасић, Коча Васиљевић, Милка Марковић, Ђура Бакаловић, Пера Добриновић, Миливоје Живановић, Зорка Тодосић, Лаза Телечки, Јефта Душановић, Андрија Лукић, Драгомир Кранчевић, Драгиња Поповић-Ружић, Станоје Ј. Душановић. Написао је и аутобиографију, која такође представља значајно поглавље историје суботичког позоришног живота. Додељена му је Стеријина награда за животно дело 1981. „за допринос свеукупном развоју југословенске позоришне уметности и културе. У својим деведесетим г. живота и даље је објављивао портрете глумаца („Szivárvány“) у листу „Мађар со“.

Г. Ј.