ВИЛОВАЦ Катица – глумица (Вребац код Госпића, Хрватска 1877 – Нови Сад, 9. VII 1942). Потиче из земљорадничке породице Роква (родитељи Јован и Ана). Завршила је вишу девојачку школу у Згбу, где је показала глумачки таленат. Глуму учи у Драмском студију Марије Ружичке-Строци. Први пут на сцену ступа 1893. у путујућој дружини Михаила Пешића. Од 1897. до 1899. и од 1909. до 1914. игра у путујућем позоришту Петра Ћирића. За време Првог светског рата члан је осјечког позоришта. Члан СНП је била у више наврата: 1901-1905, 1909-1914, 1919-1925, када је пензионисана. Интелигентна и темпераментна глумица, висока, привлачне појаве и пријатног гласа. Играла је у народним комадима са певањем, у операма и оперетама. Подједнако успешно задовољавала је високе критеријуме редитеља и у драми и у опери, а веома добро је понирала у психолошке карактере тумачених ликова. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је 20. VI 1921. улогом Кате у Повратку. После прославе, до пензионисања се ретко појављивала на сцени, а „Застава“ је фебруара 1923. јавила да је приређена „корисница“ г-ђе Виловац, у дворани „Слободе“ играна је комедија Мадам Монгоден  у корист оболеле чланице СНП. Два пута се удавала, за Петра Јаношевића, глумца који је заветовао свог пријатеља и побратима Војислава Виловца да се ожени њоме после његове смрти, што је овај и испунио. Са Војиславом је имала троје деце: Зорку, глумицу (в), Милана и Јована, глумца (в).

УЛОГЕ: Жоржета (Нитуш), Девојка (Сватови), Јулка (Шваља), Лујиџа (Тако ти је то у свету, дете моје), Лејла (Црни књаз са Семећа), Катица (Пучина), Сељанка (Пустињаково звоно), Девојка (Мена), Коловођица (Горски вијенац), Стаза (Суђаје), Мирца (Код белог коња), Феврона (Ревизор), Елиза (Франсиљон), Ружа (Ђула), Г-ђа Гревнштајн (Где је жена), Федора (Мраморна срца), Ружа (Лепеза), Софија (Тако је морало бити), Млада госпа (Позоришне лудорије), Чергарица (Врачара), Лиза (Чар валцера), Меланија (Слепи миш), Аксињушка (Зец), Сока (Наш човек), Ружа (Пепељуга), Зли дух (Фауст), Госпођа (Ђаво), Сусетка Хајнрихових (Утопљено звоно), Царица Милица (Косовска трагедија), Пела (Зла жена), Амалија (Част), Г-ђа Ворен (Г-ђа Икс), Агнија Петровна (Чикина кућа), Смиљанићка (Сеоска лола), Тетка Хата (Хасанагиница), Жена из народа (Васантасена), Катица (Пучина), Францишка (Једанаеста заповест), Г-ђа де ла Турел (Диран и Диран).

ЛИТ: Г., Светови, Позориште, НСад 1901, бр. 22, с. 143; Г., Тако ти је то у свету, дете моје!, Позориште, НСад 1901, бр. 35, с. 194; -а-, „Ђула“, слика из шајкашког живота у два дела. Написао: М-д., Браник, 1904, бр. 282, с. 3; А-м, Ђидо, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 13, с. 206; Дрмил, Прилог за коначан обрачун, Браник, 1910, бр. 17, с. 6; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 5, с. 3; А-м, Синоћ је приказан чешки шаљиви комад: „Звони по трећи пут“, Застава, 17/30. X 1913, с. 2; А-м, Крвна освета (Нар. позориште), Застава, 7. X 1922; А-м, Корисница гђе Виловац, Застава, 27. II 1923; А-м, Главна ствар – Народно позориште, Застава, 10. X 1923; А-м, Признање нашим новосадским уметницима, Застава, 30. IV 1925; А-м, Наши стари уметници на позорници, Застава, 20. IV 1928; Л. Д., Прва и последња представа „Ревизора“у Н. Саду, ВС, 1946, бр. 3, с. 13; Д. Попов, Виловчеви – глумачка породица, Свеске за историју Новог Сада, 1992, св. 3, с. 37-54.

М. Л.

ВИЛОВАЦ-ПЕТРОВИЋ Зора – глумица (Сарајево, 1900 – Нови Сад, 7. VIII 1926). Потиче из глумачке породице: отац Војислав (в), мати Катица (в) и брат Јован (в). Завршила је девојачку школу. Почела је да глуми још као дете, уз родитеље. За време Првог светског рата била је члан осјечког казалишта. У СНП је прешла 1919. и била до сезоне 1924/25, коју је провела у Осијеку, затим се 1925/26. вратила у НСад, у којем је остала до преране смрти. Неколико месеци пред смрт потписала је уговор са „Пате-филмом“ у Паризу. Била је врло лепа, образована и изузетно талентована глумица. Удала се 1918. за осјечког глумца Еугена-Генчику Унтервегера (в), који је из велике љубави према њој прешао у православље и прекрстио се у Јована Петровића.

УЛОГЕ: Ђурица (Одсудни тренуци), xxx (Пожар страсти), Соњкинова жена (Прича о г. Соњкину), Гордана (Вртлог), xxx (Војвода Брана), Контеса (Вукодлак), Мала Бираги (Мала Бираги), xxx (Председниковица), xxx (Лесковчани у Паризу), xxx (Школа за заљубљене), xxx (Осма жена), xxx (Антонија), Маргарета (Пег, срце моје), Марта (У долини), Алма (Част), Митица (На поселу), xxx (Хасанагиница), Марфа (Трули дом), Мими (Чергари), Марија де ла Турел (Диран и Диран), Г-ђа Вигнели (Присни пријатељи), xxx (Распикућа), Жена надничара (Циганин), xxx (Чвор), xxx (Господар ковница), xxx (Шева), Суза (Дротар), xxx (Женидба), Скамполо (Скамполо), xxx (Чикина кућа), xxx (Нервозне жене), xxx (Симона), xxx (Кин), Други ђак (Лазарево крштење), Ката (Златни паук), Фаншета (Звонар Богородичине цркве), Ема Ларше (Прави се светац), Трећа дама (Дон Цезар од Базана), Вера Андрејевна Бикајева (Окови).

ЛИТ: А-м, Позоришни подмладак, Браник, 1913, бр. 233, с. 3; Зд., Позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 20. V 1922; А. Ш., Скамполо од Дарија Никодемија, Радикалски гласник, Велики Бечкерек 1924, бр. 35, с. 3;  А-м, У долини, Банатски гласник, 13. IV 1924; М. Ср., Позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 25. V 1924; А-м, На прагу нове позоришне сезоне, Нови Сад, 1925, бр. 18, с. 4; А-м, У сезони реприза, Нови Сад, 1925, бр. 20, с. 3; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр. 20, с. 5; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр. 31, с. 7; О. С(уботи)ћ, Прича о Соњкину (Премијера 12. XI), Застава, 15. XI 1925; А-м, „Вртлог“ од Велмар Јанковића, Застава, 18. XI 1925; Б. П., „Вртлог“, Јединство, 6. XII 1925; О. С(уботи)ћ, „Вукодлак“ – весела игра у 3 чина од Анџела Капа – Премијера 26. XII о. г., Застава, 29. XII 1925; А-м, „Мала Бираги“ од Фракаролија, Застава, 12. I 1926; Крит., Мала Бираги (Премијера 16. I), Застава, 19. I 1926; А-м, „Пег, срце моје“од Џ. Х. Жанерс-а и Л. Жота, премијера ове комедије у 3 чина, Нови Сад, 1926, бр. 9. с. 7; Пеција, Позориште, Нови Сад, 1926, бр. 13, с. 5; О. С(уботи)ћ, „Школа за љубавнике“, комедија у 3 чина од П. Волфа (Премијера 1. VI), Застава, 3. VI 1926; Крит., „Антонија“ од Л. Менхерта (Премијера 25. VI), Застава 27. VI 1926; О. С(уботи)ћ, Смрт Зорке Виловац-Петровић, Застава, 10. VIII 1926; А-м, Заљубљена жена (Премијера 21. VIII), Застава, 24. VIII 1926; Д. Чампраг, Зора Петровић, Нови Сад, 1926, бр. 32, с. 3; Д. Попов, Виловчеви – глумачка породица, Свеске за историју Новог Сада, 1992, св. 3, с. 37-54.

М. Л.

ВИЛОВИЋ Ђуро – књижевник, либретист (Брела, Макарска, 11. XII 1889 – Бјеловар, 22. XII 1958). Гимназију похађа у Сплиту, теологију завршава у Задру, а у Бечу студира филозофију. Свештеничко звање напушта 1918. Између два светска рата бави се новинарством. Објављује новеле (Игра жене и мора, Иза зида, Прича о мори), романе (Естета, Међимурје, Мајстор душа, Хрватски сјевер и југ, Три сата, Звоно је оплакало дјевицу), фељтоне (Мандорлато). Извесно време обавља послове генералног секретара Удружења југословенских новинара. Живи у Бгду и Згбу, а у току Другог светског рата ангажује се у четничкој организацији и води клеветничку пропаганду против народноослободилачког покрета. Осуђен је на процесу одржаном против Драже Михаиловића и његових помагача. Писац је либрета за народну оперу Дорица плеше К. Одака, изведену у СНП 1956.

ЛИТ: Ј. Богнер, Портрети, Изабрана дјела, Згб 1957, с. 307-328; Ж. Јеличић, Изабрана дјела, Згб 1968, с. 151-160.

В. Кч.

ВИЛТАР ДЕ ПРИНИЈЕР Шарл Едмон (Charles Edmond Villetard de Prunières) – француски драмски писац (Париз, 20. X 1828 – Париз, 29. XII 1889). Унук је конвентовца Вилтара, који је био члан Савета пет стотина и Сената. После средњег образовања ушао је, 1849, у Нормалну школу. Г. 1852. је постављен за професора у Рошели, али је три г. касније напустио наставу и прешао у Париз, где је сарађивао у једном часопису. У „Одеону“ му је 1859. приказан комад Тестамент Цезара Жиродоа (Le Testament du Cesar Girodeau), који је написао у сарадњи са А. Белоом. Био је то један од највећих успеха овог позоришта. Игран је више од 300 пута. СНП је овај комад, под насловом Цезаров тестамент, извело 1895.

С. А. Ј.

ВИЛХЕЛМИ Александер (Alexander Wilhelmi) – аустријски и немачки глумац и писац (Будим, 5. IX 1817 – Меран, Италија, 8. X 1877). Право му је име Александар Виктор Цехмајстер (Alexander Viktor Zechmeister). Рођен је у чиновничкој породици; рано је изгубио оба родитеља и 1826. био смештен у један васпитни завод у Бечу, где је похађао гимназију код пијариста, па ступио у књижарску струку радећи у Бечу и Пешти; 1842. напустио је трговину и постао члан Немачког позоришта у Братислави. Ту је дебитовао под псеудонимом В., који ће као уметник и задржати. Био је глумац у више позоришта – у Бреславу, Хамбургу и Дрездену, где је био од 1849. до 1876. и посебно се истакао у улогама старих слугу. Написао је више комедија које су штампане у четири књиге (1853-1860). Комедија која је изведена код нас штампана је у првој свесци и, 1906, посебно; у Немачкој је имала широк одјек и убрзо је преведена на енглески и дански; у њој се алудира на живот браће Грим, од којих је Јакоб био неожењен, а Вилхелм ожењен. Са браћом Грим (Grimm), посебно са Јакобом, у пријатељским везама је био Вук Стефановић Караџић. Можда је и та околност утицала да комедија код нас буде преведена и изведена. У СНП је, под насловом Један се мора  оженити (Einer muß heiraten, 1850), изведена 3. XII 1874. у преводу Моје Хрваћанина Станчића.

С. К. К.

ВИЛХЕЛМИ Александер (Alexander Wilhelmi) – аустријски и немачки глумац и писац (Будим, 5. IX 1817 – Меран, Италија, 8. X 1877). Право му је име Александар Виктор Цехмајстер (Alexander Viktor Zechmeister). Рођен је у чиновничкој породици; рано је изгубио оба родитеља и 1826. био смештен у један васпитни завод у Бечу, где је похађао гимназију код пијариста, па ступио у књижарску струку радећи у Бечу и Пешти; 1842. напустио је трговину и постао члан Немачког позоришта у Братислави. Ту је дебитовао под псеудонимом В., који ће као уметник и задржати. Био је глумац у више позоришта – у Бреславу, Хамбургу и Дрездену, где је био од 1849. до 1876. и посебно се истакао у улогама старих слугу. Написао је више комедија које су штампане у четири књиге (1853-1860). Комедија која је изведена код нас штампана је у првој свесци и, 1906, посебно; у Немачкој је имала широк одјек и убрзо је преведена на енглески и дански; у њој се алудира на живот браће Грим, од којих је Јакоб био неожењен, а Вилхелм ожењен. Са браћом Грим (Grimm), посебно са Јакобом, у пријатељским везама је био Вук Стефановић Караџић. Можда је и та околност утицала да комедија код нас буде преведена и изведена. У СНП је, под насловом Један се мора  оженити (Einer muß heiraten, 1850), изведена 3. XII 1874. у преводу Моје Хрваћанина Станчића.

С. К. К.

ВИЉЕМ ТЕЛ (Wilhelm Tell) – драма у 5 чинова. Написао: Фридрих Шилер. Прво извођење у Вајмару, 17. III 1804, у нашој земљи 4. IV 1861. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 2. II 1874. у НСаду. Превео: Шпиро Димитровић-Котаранин. – Н. Зорић (Херман Геслер), А. Лукић (Вернер Атингхаузен), Н. Недељковић (Улрик), В. Марковић (Вернер Штауфахер), Г. Пешић (Валтер Фиршт), Д. Ружић (Виљем Тел), П. Добриновић (Куни), Н. Рашић (Верни), Ђ. Соколовић (Руди), А. Сајевић (Арнолд), Ј. Божовић (Конрад), Ј. Поповићева (Гертруда), Ј. Сајевићка (Берта), Д. Ружићка (Хедвига), Љ. Зорићева (Валтер), М. Недељковићка (Виљем), xxx (Фрисарт), xxx (Лајтхолд), Љ. Петровић (Рудолф). – Изведено 4 пута.

Обновљено као премијера у СНП 4. II 1884. у НСаду. – М. Суботић (Херман Геслер), А. Лукић (Вернер Атингхаузен), М. Димитријевић (Улрик), А. Милосављевић (Вернер Штауфахер), И. Станојевић (Валтер Фиршт), Д. Ружић (Виљем Тел), Н. Рашић (Куни), М. Марковић (Верни), М. Барбарић (Руди), Љ. Станојевић (Арнолд, Конрад), Ј. Добриновићка (Гертруда), Т. Брашованова (Хедвига), Н. Рајковићка (Берта), Л. Петровићева (Валтер, Виљем), М. Динић (Фришарт, Лајтолд), Б. Рашић (Рудолф). – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Ф. Шилер, Вилхелм Тел, прев. Божидар Радичевић, Беч 1850.

ЛИТ: Н., „Виљем Тел“, Позориште, НСад 1874, бр. 38, с. 151; С-, „Виљем Тел“, драма од Ф. Шилера, превео С. Д. К., Јавор, 1884, бр. 7, с. 218-220; (Ј.) Г(рчић), Виљем Тел, Позориште, НСад 1884, бр. 14, с. 54-55.

В. В.

ВИНАВЕР Станислав – књижевник, преводилац и дипломата (Шабац, 1. III 1891 – Нишка Бања, 1. VIII 1955). Отац Аврам Јосиф био је лекар, мати Ружа пијанисткиња. Седам разреда гимназије завршио је у Шапцу, а матурирао је у Првој београдској гимназији 1909. Већ тада је почео да сарађује у „Српском књижевном гласнику“ и „Босанској вили“ објављујући песме и прозне радове. Студирао је на Сорбони у Паризу физику и математику, али је редовно посећивао часове филозофије код Анрија Бергсона и часове клавира код угледне француске пијанисткиње Ванде Ландовске. Почетком Првог светског рата прикључио се Скопском ђачком батаљону „1300 каплара“. Када је му је отац 1915. умро од маларије, са мајком се преко Албаније повукао на Крф, а одатле 1917. у Русију, где је остао до 1919. Вративши се у домовину запослио се као писар Уметничког одељења Министарства просвете; био је један од уредника „Републике“, библиотеке „Албатрос“, која је објавила кључне књиге српског модернизма, и сарађивао са мноштвом часописа, претежно са београдским листовима „Политика“ (1922. дописник из Немачке) и „Време“. Од 1927. до 1930. био је аташе за штампу при Друштву народа у Женеви и Берну, од 1930. до 1933. аташе за штампу југословенског посланства у Берлину, од 1934. до 1938. је у Централном прес-бироу у Бгду и од 1938. до 1941. аташе за штампу у југословенском посланству у Прагу. Као официр југословенске краљевске војске заробљен је 1941. и ратне г. је провео у логорима у Оснабрику, Стразбуру и Бекенбрикеу. После рата био је запослен у Танјугу (1945-1949), потом у редакцији листа „Јеж“ и као редован сарадник београдског Радија. Од мноштва белетристике, критика, путописа, теоретских и полемичких чланака, за СНП су најзанимљивији В. позоришни преводи. У СНП су изведени: Ђаволов ученик Џ. Б. Шоа и Добри војник Швејк Ј. Хашека – А. Фенцла (превео заједно са П. Вујичићем) и либрета за Понкиелијеву Ђоконду и Пикову даму П. И. Чајковског.

В. В.

ВИНИЧЕНКО Владимир Кирилович (Владимир Кириллович Винниченко) – украјински писац (Херсонска губернија, 26. VII 1880 – Париз, ? 1951).  Студирао је у Кијеву. Књижевношћу се почео бавити почетком двадесетог века. До прве руске револуције (1905) писао је приповетке о сеоској и радничкој сиротињи. После револуције заузима изразито реакционарне ставове, постаје један од највећих идеолога украјинског национализма. Због тога га критикују Горки и Лењин. Октобарску револуцију примио је непријатељски. Био је један од руководилаца контрареволуције у Украјини (1917-1920). После коначне победе бољшевика емигрирао је на Запад и наставио да пише приповетке, романе и драме. Револуционарне прилике у Русији приказује у лажном светлу, дела су му пуна индивидуализма и ласцивности. У СНП је играна В. драма Лаж (1925).

ЛИТ: Б. Јевтић, Десет година Сарајевског позоришта, Преглед, 1931, бр. 55; А-м, Виниченко, Тренутак, Јутро, 1911, бр. 67.

Б. К-ћ

ВИНОГРАДАРИ ИЗ ШАРТРЕА (Les vignerons de Chartre) – комад у 1 чину. По приповеци  „Чича Милон“ Г. де Мопасана драматизовали: Л. Кобрињскиј и Е. Рејмонд.

Прво извођење у СНП 25. V 1945. у НСаду (у оквиру програма „Титово вече“, доцније са једночинкама Свињарка и Јубилеј). Преводилац непознат. – Рд. Б. Ханауска, сц. М.Шербан; В. Старчић (Милон), А. Стојковић (Жан), Љ. Раваси (Жана-Марија), Љ. Иличић (Пуковник), В. Милин (Мајор), С. Јовановић (Капетан), М. Драгин (Војник). – Изведено 7 пута, глед. 1731.

БИБЛ: Л. Кобрињскиј и Ек. Рајмонд, Виноградари из Шартреа. Комад у једном чину. Према причи Гиј де Мопасана „Отац Милон“, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 186.

ЛИТ: А-м, Концерт посвећен Титу у Војвођанском народном позоришту, СВ, 25. V 1945; А-м, Војвођанско народно позориште полази на турнеју, СВ, 25. V 1945; А-м, Свечани концерт Војвођанског народног позоришта, СВ, 28. V 1945; Б. Чиплић, Три актовке, СВ, 1. II 1946.

Ј. М.