ВЕСЕЛИНОВ Иванка – филолог, лектор и професор Државне позоришне школе (Нови Сад, 26. IV 1913 – Нови Сад, 26. VIII 1989). Отац Велимир био је службеник, а мати Софија рођ. Дотлић послужитељ у СНП. Основну школу и женску гимназију (1931) завршила је у НСаду, а на Филозофском факултету у Бгду (група за српскохрватски и старословенски језик) дипломирала је 1937. У школској 1939/40. предавала је српски, руски и латински у гимназији у Врбасу. За време Другог светског рата издржавала се дајући ђацима приватне часове. Од 1944. до 1949. је била професор Женске гимназије у НСаду, од 1949. до 1962. професор Више педагошке школе у НСаду и од 1962. до пензионисања, 1977, библиотекар у Библиотеци МС у НСаду, у одељењу старе рукописне књиге, и у то време објављивала текстове о старим српским рукописима из 13. и 14. века у Зборнику МС за филологију и лингвистику, Зборнику МС за књижевност и језик, Зборнику МС за друштвене науке, Зборнику МС за историју, „Библиотекару“, „Књижничару“ и другде. Као пензионер посветила се библиографском раду обрађујући садржај листова „Јавор“ (1978) и „Даница“ (1984) и дела из фонда старе рукописне књиге Библиотеке МС. Превела је са руског Ратне приповетке Л. Н. Толстоја (НСад 1946) и сарађивала (акцентовање) на изради тротомног Српскохрватско-мађарског речника (НСад 1971).  Високу библиотекарску – Сурепову награду добила је 1974, а Октобарску награду града НСада 1984. Још као дете, у сезони 1922/23, играла је волонтерски дечје улоге у НП у НСаду. У Државној позоришној школи је, од њеног оснивања (1947) па све док је постојала (1962), предавала српскохрватски и руски језик и дикцију и сценски говор, а лекторисала је све дипломске представе ове школе: Витез чудеса, Малограђани, Тартиф, Таленти и обожаваоци, Зла жена… Као лектор је сарађивала на великом броју драмских представа СНП.

ЛЕКТУРЕ: Наполеон, Велика Катарина, Песма, Крајцерова соната, Војводина, Машкарате испод купља.

БИБЛ: Из бележнице позоришног лектора, НС, 1956, бр. 114-115, с. 11, бр. 116-117, с. 19; 1957, бр. 120, с. 11, бр. 121, с. 10, бр. 124-125, с. 14; Бечкеречки типик 14. века, Скопље 1970; Филигранолошка грађа у житију Петра Великог, НСад 1972; (са Теодором Петровић), Библиографија Бранка Радичевића, НСад 1974; Прилог историји збирке рукописних књига у БМС, НСад 1979; Инкунабуле у БМС, НСад 1980; Српске ћирилске рукописне књиге 18. века у БМС, НСад 1981.

ЛИТ: А-м, Драмски студио Војводине отпочео је рад у Новом Саду, СВ, 23. III 1947.

В. В.

ВЕСЕЛИНОВ Јован – револуционар и политички радник (Кумане, 20. I 1906 – Београд, 8. II 1982). У родном селу, богатом револуционарним традицијама, изучио је браварски занат. Члан актива Савеза радничке омладине постао је 1922, а следеће г. члан Независне радничке партије и, потом, члан КПЈ. Повремено је радио у сеоском млину, запослио се у фабрици „Сартид“ у Смедереву 1924, а затим у штофари Владе Илића у Бгду. Руководство КПЈ послало га је на школовање у Москву, где је од 1926. до 1930, под именом Кирил Васиљевич Гољцев, завршио Комунистички универзитет за националне мањине Запада. У Курску је похађао двомесечни војни курс и добио чин млађег официра. Вратио се у Војводину 1930. и на Покрајинској конференцији у Суботици изабран је за секретара привременог руководства. У НСаду је уредио два броја листа „Комунист“ на српскохрватском и мађарском језику. Јануара 1931. учествовао је на саветовању чланова ЦК КПЈ и руководилаца СКОЈ-а у Бечу, којем је присуствовао и Георги Димитров. Одатле се вратио на политички рад у Словенију, где је ухапшен у априлу, а у НСаду осуђен на 15 г. робије. Тамновао је у Сремској Митровици и у Лепоглави. Из Казнионе у Сремској Митровици побегао је ноћу 21/22. VIII 1941. са већом групом комуниста и придружио се првим сремским партизанима. Као организациони секретар Окружног комитета КПЈ за Срем, заједно с политичким секретаром Аћимом Груловићем, организовао је Пећиначко партијско саветовање децембра 1941, на којем је поднео главни реферат. Уређивао је партизанске листове и за њих писао чланке. Средином 1942. кооптиран је у Биро ПК КПЈ за Војводину, а од јануара 1943. је политички секретар обновљеног Покрајинског комитета, до 1945. Радио је на стварању покрајинских органа друштвено-политичких организација и народне власти и на конституисању будуће аутономне Војводине. Председник је Главног народноослободилачког одбора Војводине и секретар Јединственог народноослободилачког фронта Војводине 1944-45. После ослобођења био је на политичким и државним функцијама кратко време у Војводини, а после тога у Србији и федерацији. Председник Извршног већа НР Србије и члан Савезног извршног већа био је од 1953. до 1957, председник Скупштине СР Србије од 1957. до 1963, политички секретар ЦК СК Србије од 1957. до 1967. Члан ЦК КПЈ односно СКЈ био је од 1948. до 1978. Биран је у Извршни комитет и Председништво. После пензионисања био је члан Савета федерације. Уз друга висока одликовања, носилац је ордена Народног хероја. Поред великог броја политичких чланака, обрађивао је теме из народноослободилачког рата и социјалистичке револуције. У свом најбољем делу, Сви смо ми једна партија, дао је живу слику рата и револуције у Војводини и приказао ликове учесника који су се истицали храброшћу у покрету. У СНП је изведен ораториј Сви смо ми једна партија, за који су из југословенске револуционарне поезије и истоимене књиге В. текстове изабрали Звјездана Шарић и Рудолф Бручи, а музику написао Рудолф Бручи. Премијера је изведена 4. X 1979. у НСаду.

В. П.

ВЕСЕЛИНОВИЋ Васа – глумац (Осијек, 24. V 1876 – Осијек, 1954). Завршио је четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену у путујућој трупи Петра Ћирића 1895. Већи део свог уметничког рада остварио је у путујућим позориштима: сезону 1905/06. је био у трупи Фотија Иличића, 1907/08. у трупи Петра Ћирића, од 1909. до 1911. код Михаила Марковића и од 1911. до 1912. у трупи Николе Хајдушковића. Био је члан филијале Хрватског загребачког казалишта од 1920. до 1928, када је прешао у Н-Оп. Од 1934. до смрти  радио је у НК у Осијеку.

УЛОГЕ: Јаго (Отело), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Диафоарус (Силом болесник), Арнаутски ага (Лазарево васкрсење), Стеван Јелић (Чвор), Радак (Златарево злато), Наредник (Добри војник Швејк), Артур (Женин грех), Наредник (На крају пута), Слуга (Оно што се зове љубав), Савић (Протекција), Јовица Јерковић (Народни посланик), Андрија (Граничари), Наредник (Шокица), Позебец (Матија Губец), а играо је и у представама: Карневал, Сумњиво лице, Насилно уконачивање, Ана Карењина, Мала Биражова, Идиот, Месечар, Ривијера, Племићко гнездо, Господа Глембајеви, Јутро, дан, ноћ, Чаробњак, Жена са три мужа, Топаз, Обичан човек, Марије, На крају пута, Пољачка крв, 3:1, Принудно усељење, Такозвана љубав,  Едип, Школа, Госпођа министарка, Фани и њена послуга, Пред заласком сунца.

ЛИТ: А-м, Сезона 1925/26, Застава, 28. VIII 1926; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 5. V 1928; А-м, Позоришна сезона у Новом Саду, Југословенски дневник, 1931, бр. 251, с. 4; А-м, Оно што се зове љубав, Југословенски дневник, 1931, бр. 266, с. 5; А-м, Почетак позоришне сезоне у Вел. Бечкереку, Југословенски дневник, 1932, бр. 108, с. 4; А-м, Златарево злато, Југословенски дневник, 1932, бр. 222, с. 4; А-м, Наше Н. П., Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 25, с. 3; А. П., Добри војник Швејк, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 27, с. 2.

М. Л.

ВЕСЕЛИНОВИЋ Јанко М. – књижевник (Црнобарски Салаш, Мачва, 1/13. V 1862 – Глоговац, Мачва, 26. VI 1905). Отац Милош био је свештеник у Црнобарском Салашу, а затим у Глоговцу, где је В. завршио основну школу. Ниже разреде гимназије завршио је у Шапцу 1878. Био је добар ђак, али је радије читао забавне него школске књиге. Уписао се у богословију у Бгду, али ју је напустио и прешао у учитељску школу. На крају је пао из два испита, није хтео да их полаже и 1879. је напустио даље школовање. Желео је да постане глумац, али је одустао од те намере по очевом савету. Постављен је 1. I 1880. као осамнаестогодишњак за привременог учитеља у селу Свилеува, близу Глоговца. Оженио се сеоском девојком 1881, а децембра је написао и прву приповетку Како је постао кајишарлук. Учитељску службу напушта 1882. и одлази у Беч на шестомесечни телеграфски курс, наставља га у Бгду, али га није завршио посвађавши се са управником курса. Оставши без службе, враћа се у родитељски  дом са женом и ћерком. У српско-бугарском рату учествује 1885. као интендант чете. Поново је добио место учитеља у Свилеуви, где остаје од 1886. до 1889, а од марта 1889. је председник сеоске општине Коцељево. Августа 1893. добио је у Бгду место помоћника уредника „Српских новина“, а априла 1895. постављен је за коректора Државне штампарије. Из службе је отпуштен 1. I 1899. због опозиционог става према режиму (хапшен је у неколико наврата 1898-1900), па поново примљен 22. VII 1900. за шефа коректора у Државној штампарији. Доласком Павла Маринковића за министра просвете постављен је за драматурга НП у Бгду, а у то време управник је био Бранислав Нушић. Већ 1900. почео је да побољева, 1904. вратио се болестан и исцрпљен у село Глоговац, где је и умро. Сарађивао је у великом броју београдских листова и часописа: „Правда“, „Дело“, „Голуб“, „Бранково коло“, „Зора“… Покренуо је и уређивао познати лист „Звезда“, затим „Побратим“ и „Дневни лист“. Добио је дозволу за издавање новог листа, који је требало да добије назив „Огледало“, али су лоши материјални услови онемогућили његово штампање. Написао је велик број приповедака са тематиком из сеоског живота, сакупљених и издатих од 1894. до 1902. у 8 збирки. Први роман Борци (I део) аутобиографског садржаја, објављен је у „Колу“ 1889. Роман Хајдук Станко почео је објављивати 1894. у „Делу“, наставио у „Звезди“ и 1895. у „Дневном листу“, а комплетан се појавио у првој половини 1896. Политички роман Јунак наших дана почео је да објављује 1897. у „Делу“. Написао је два позоришна комада, са темом из народног живота: Ђидо са Драгомиром Брзаком (в) 1892. и Потеру са Илијом Станојевићем (в) 1895. У СНП су играна оба: Ђидо 1894, 1919, 1945, 1953, а Потера 1926; такође су изведени и драматизација његовог романа Хајдук Станко (1926, 1954) и његов превод Чикине куће И. И. Мјасницког (1895, 1919).

БИБЛ: Целокупна дела, I-IX, Бгд 1928-1933.

ЛИТ: М. Грол, Јанко Веселиновић, СКГ, 1905, XV, с. 199-208; М. Глишић, Биографија Јанка Веселиновића, СКГ, 1911, XXVII, с. 297-300; С. Јелача, Јанко М. Веселиновић, предговор Целокупним делима, с. XI-XXXVI; В. Милинчевић, Јанко Веселиновић, Бгд 1962; С. Филиповић, Јанко Веселиновић, Бгд 1963.

Д. Н.

ВЕСЕЛИНОВИЋ Младен-Млађа – драмски глумац и преводилац (Јовац код Крагујевца, 21. V 1915 – Београд, 27. XII 2012). Завршио је нижу гимназију и војну академију у бившој југословенској војсци. За време Другог светског рата био је глумац-аматер у заробљеничком позоришту у Нирнбергу. После ослобођења извесно време је био активни мајор ЈНА и студирао енглески језик на Филозофском факултету у Бгду. Пошто се демобилисао, посветио се глумачком позиву. Од 1947. је члан Југословенског драмског позоришта са прекидом 1964/65, када је наступао у позоришту при Универзитету у Канзас-Ситију (САД). Дугогодишњи је секретар Удружења драмских уметника Србије и генерални секретар Југословенског центра ITI-ја (Међународног позоришног института). Писао је чланке и есеје у „Позоришном животу“. Са енглеског и руског превео је око двадесет комада, претежно за децу, који су извођени широм земље. На сцени СНП су у његовом преводу приказани комади: 1958. Чаробњак који доноси кишу Ричарда Неша и 1985. Владајућа класа Питера Барнса. Одликован је Орденом заслуга за народ III реда. Супруга му је глумица Бранка В.- Ћосић – Андоновић (в).

ЛИТ: Ј. Ћирилов, Млађа Веселиновић (1915-2012), Театрон, 2012, бр. 160-161, с. 164.

С. Ј.

ВЕСЕЛИНОВИЋ Теодор – колекционар (Нови Сад, 13. VI 1910 – Футог, 16. II 1991). Основну школу и 1. разред гимназије завршио је у НСаду, а потом се посветио трговачкој струци. После рата био је запослен у Комисији за прикупљање књига у напуштеним домовима. Од 1947. до 1970, када је пензионисан, радио је у Историјском архиву Војводине. Још од ране младости, од 1928, бавио се прикупљањем старог новца, археолошких и других предмета, а нарочито књига, листова, плаката, програма, фотографија и других докумената о прошлости СНП, које је без новчане накнаде испоручивао Архиву СНП.

ЛИТ: Д. Стакић, Велика љубав Тоше-Дуката, Дневник, јула 1967; M. Татић, Скупљач старина Новог Сада, Позориште, НСад 1971, бр. 2, с. 15.

В. П.

ВЕСЕЛИНОВИЋ-ЋОСИЋ-АНДОНОВИЋ Бранка – глумица (Стари Бечеј, 16. IX 1918 – Београд, 8. II 2023). Завршила је трговачку академију у НСаду 1935. и Глумачку школу у Бгду 1938. Од 1. IX 1938. до краја сезоне 1939/40. члан је НПДб у НСаду, од 1940. до 1941. Уметничког позоришта у Бгду, од 1945. до 1947. НП у Бгду и од 1947. у Југословенском драмском позоришту у Бгду. Током четири деценије свог уметничког рада остварила је на сцени овог позоришта низ запажених улога у домену комедије и драме. Афирмисала се као свестрана карактерна глумица, прецизне и духовите реалистичке опсервације, са тананим смислом за бизарност у унутарњој и спољној карактеризацији ликова. Њен урођени комичарски дар, смисао да открије необичност и слојевитост карактера, маштовитост у проналажењу ексцентричних детаља – помогли су јој да оствари галерију рељефних и атрактивних улога у комедијама Стерије, Нушића, Плаута, Џонсона, Гогоља, Чехова, Мајаковског и др. У својим најцеловитијим и најуспелијим глумачким остварењима она је досезала до феномена трагикомичног, дубоко скривеног у сржи карактера. Откривала је на свој оригиналан и неочекиван начин смех кроз сузе. Њена креација Гине у Нушићевој Ожалошћеној породици је најблиставији пример таквог глумачког поступка. Елементи које је пронашла у тој улози били су необично блиски савременој комедији апсурда. У драмском репертоару она је посведочила своју глумачку свестраност. Њена мајорица Иконић у драми В. Вуча Балада о аждаји и јунаку била је фасцинантни лик у којем се животна убедљивост винула до поетске истине. У првој премијери Југословенског драмског позоришта са успехом је играла Францку у Цанкаревом Краљу Бетајнове. Играла је велик број драмских улога у делима Лопе де Веге, Пирандела, Јуџина О’Нила, Диренмата, Брехта, Биена, Бихнера, Достојевског, М. Предића, Бабеља и др. У САД у Универзитетском театру „Lawrence“ у Канзасу на енглеском језику је тумачила насловну улогу у Брехтовом делу Мајка Храброст. Поседује и изразити смисао за импровизацију. Та њена особина дошла је до пуног изражаја у њеним успешним и многобројним естрадним наступима, као и у маштовитим и популарним програмима за децу у којима је сјединила уметност живог глумца са поетским светом лутке. Добила је 1964. Стеријину награду за креацију Гине у Нушићевој Ожалошћеној породици. Носилац је Ордена рада са златним венцем, именована је 1988. за амбасадора УНИЦЕФ-а у СФРЈ. Портретисали су је Деса Пантелић (уље на платну, 1963) и Миленко Шербан (пастел, 1969). Супруг Млађа Веселиновић (в) је такође био глумац.

УЛОГЕ: Розика (Моји ђетићи), Лујза (Сплетка и љубав), Евица (Евица у граду), Анка (Госпођа министарка), Лидија (Мамзел Нитуш), Анчица (Покондирена тиква), Хермија (Сан летње ноћи).

ЛИТ: М. С. Кронић, Нови репертоар и нове снаге Народног позоришта кнеза намесника Павла, Дан, 1933,  бр. 192, с. 4; А-м, Гец-Мијушковић: „Моји ђетићи“, Дан, 1939, бр. 267, с. 8; А-м, Јован Стерија Поповић: „Покондирена тиква“, Дан, 1939, бр. 284, с. 7; Б. Чиплић, Сплетка и љубав, Дан, 1939, бр. 291, с. 4; А-м, Мејак и Мило: „Мамзел Нитуш“, Дан, 1940, бр. 28, с. 4; А-м, Јубилеј Бранке Веселиновић, Позориште, НСад 1969, бр. 6-7, с. 11; Р. Ђорђевић-Масникоса, Јубилеј Бранке Веселиновић, Сцена, 1969, бр. 2, с. 193-195; М. Татић, Бранка Веселиновић, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 13.

М. Б.

ВЕСИЋ Даница – глумица (Осијек, 1874 – Нови Сад, 1936). Заједно са сестром Јеленом (в) примљена је у СНП на пробни ангажман 31. X / 12. XI 1891. и у њему остала до 15/27. VII 1898. Великокикиндске новине су се биле посебно окомиле на њу: „Банаћанин“ се септембра 1892. пита зашто је уопште чланица СНП кад нигде не игра, а „Србадија“ августа 1898. наводи да су сестре В. „редовно вукле своју плату а ништа нису радиле пуних осам месеци“. Играла је углавном „мање улоге несташне или комичне врсте“ и у комадима с певањем (алт).

УЛОГЕ: Петра (Ђидо), Порцијин паж (Млетачки трговац), Тоника (Вечити закон), Служавка (Досадан свет), Флора Балшаји (Мајка), Селима (Краљевић Марко и Арапин), Јелка (Јабука), Балтазар (Млетачки трговац), Девојка (Шокица), Клара (Брачна срећа), Пурелија (Господска сиротиња), Аксињушка (Зец), Ана (Нервозне жене), Алексије (За круну), Августина (Булинарови), Беатрица (Нијоба), Наташа (Чикина кућа), Ганимед (Лепа Галатеја).

ЛИТ: А-м, О одржаној представи „Ђидо“…, Стража, НСад 1895, бр. 11, с. 4; Ј. Хр(аниловић), Млетачки трговац, Позориште, НСад 1895, бр. 16, с. 62-63; Ј. Хр(аниловић), Нервозне жене, Позориште, НСад 1895, бр. 41, с. 163; -о-, Српско народно позориште, Застава, 12. VIII 1895; Ј. Хр(аниловић), „Чикина кућа“, комедија у три чина од И. И. Мјасницког, превео са руског М. Веселиновић, Браник, 1896, бр. 33, с. 1; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 43, с. 2; А-м, Из позоришта („Јабука“), Браник, 1897, бр. 26, с. 3; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 29. X 1897; Љ., Наше народно позориште до сада је прогутало толике хиљаде од свог капитала, Србадија, Велика Кикинда 7. VIII 1898.

В. В.

ВЕСИЋ Јелена – драмска глумица (Осијек, 1870 – Чуруг, 1929). Као почетница ступила је у СНП (на пробни ангажман) 31. X / 12. XI 1891, заједно са сестром Даницом (в) и у њему остала до 15/27. VII 1898. Гостовала је у НП у Бгду 4. IV 1904. у улози Катарине у комаду Мадам Сан-Жен. Играла је запажено драмске и карактерне улоге и лепо певала. Поводом тумачења Доње Мерседе (Галеото) хвали је рецензент у „Позоришту“ 1895: „…грандеца њене Доње било је одиста нешто шпанско“. Такође у „Позоришту“, 1898, о њој се каже да је успешно тумачила „оштроконђе, језичне и брбљиве жене“.

УЛОГЕ: Ружа (Партија пикета), Милева обрштерка (Граничари), Нериса (Млетачки трговац), Хедвига Шлегл (Ултимо), Бароница Префонова (Господар ковница), Порција (Северо Торели), Марта (Балканска царица), Сидонија (Нервозне жене), Доња Мерседа (Галеото), Милка (Саћурица и шубара), Линден (Нора), Ваљницка (Чикина кућа), Елен Грифни (Ниоба), Ана Вемер (Задушне жене), Силвија (Завет), Вида (Еманципована).

ЛИТ: А-м, Позоришни одсек Друштва за Српско народно позориште, Браник, 1891, бр. 129, с. 3; -СТ-, Партија пикета, Позориште, НСад 1891, бр. 21,  с. 86-87; А-м, Добро нам дошли, Ново време, Земун 1892, бр. 88, с. 4; Ј. Г(рчић), „Галеот“, драма у три чина, с предигром, написао Хосе Ечегареј, превео М. Миљковић, Браник, 1896, бр. 3, с. 1; Ј. Г(рчић), „Еманципована“, шаљива игра у једном чину, написала Даница Бандићка Телечкова, Браник, 1896, бр. 19, с. 2; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 18, с. 4.

Б. С. С.

ВЕСНИЋ Борислав – драмски глумац и позоришни посленик (Београд, 27. IX 1928 – Париз, 9. IV 2011). По завршеној гимназији радио је као инспицијент у СНП (ВНП) од 15. XI 1947. до 1. IX 1948; од 1948. до 1951. похађао је Државну позоришну школу у НСаду. Био је члан бањалучког НП од 1. IX 1951. до  31. VIII 1954. са једногодишњим прекидом због одслужења војног рока; у сомборском НП провео је две сезоне (1. IX 1954 – 31. VIII 1956); потом је прешао у СНП (1. IX 1956 – 15. VIII 1961), где је радио као драмски глумац и помоћник редитеља, а неко време и као секретар Драме; затим је отишао за редитеља и директора у новоосновано НП у Пироту, где је повремено и играо у представама (16. VIII 1961 – 15. VIII 1963); после тога је  у Бгду основао театар-кабаре „Патка“ у Дому синдиката. Затим је престао да се бави позориштем: радио је као службеник, отворио сопствену занатску радњу и коначно 1966. отишао у Француску, где се, завршивши електронику у Јокохами, бавио високом технологијом, у којој области је за више патената иноватор (кабловски телевизијски систем, имплантација ВХС-система у Европи у „Томсону“ и беспилотна летелица у војној индустрији Француске). Рођен у глумачкој породици (отац Радослав В.), иако у младости усмераван, В. се никада није пуним бићем предао глумачком позиву. У СНП је играо мање улоге у ансамбл-представама. У неколико представа био је помоћник редитеља (Пут око света, Љубав дон Перлимплина, Тетовирана ружа). Након одласка у пензију вратио се првој љубави – књижевности и у новосадској издавачкој кући „Прометеј“ објавио трилогију Раскрснице на српском језику а у Француској роман Пакао анђела. Пред крај живота се повремено враћао у Србију, где је помагао фирми „Лор“ („Lohr“) да оснује фабрику приколица у Бачкој Тополи и започео пројекат враћања трамваја у НСад. Прва супруга му је била глумица Анђелија Веснић-Васиљевић (в), а њихов син Бранислав је радио у СНП као организатор.

УЛОГЕ: Млади гавалир (Вечити младожења), Меркуцио (Ромео и Јулија), Јован (Ливница), Први ђетић (Дубровачка трилогија), Први официр (Богојављенска ноћ),  Ланчелот (Млетачки трговац), Мика (Пут око света), Радио-репортер (Бобо), xxx (Страдија), xxx (Војводина).

ЛИТ: О. Новаковић, Пут око света, НС, 1956, бр. 118-119, с. 18; М. Бабинка, А младић, где је младић?, Дневник, 5. II 1957; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек?“, Дневник, 30. IV 1957; Ј. Виловац, „Тетовирана ружа“ Тенеси Вилијамса, Дневник, 2. XI 1958.

Д. В.