ВЕРЕШЧАГИН Александар Александрович – редитељ и глумац (Москва, Русија, 25. II 1885 – ?, САД, 1965). Матурирао је 1902. у Кадетском корпусу у Полоцком и завршио Николајевску инжењерску вишу академију 1905. и Драмску академију у Санкт Петербургу у класи Јурија Е. Озаровског 1906. На сцени се први пут појавио 1903. Немирног духа, цео радни век мењао је позоришта, нигде се не задржавајући дуго. Први професионални глумачки ангажман добио је 1905. у Царицину, а затим у сезони 1906/7. у Театру Вере Комисаржевске у Санкт Петербургу. Следеће сезоне играо је у московском Интимном театру „Лоло“ и Мејерхољдовом театру у Москви, потом једну сезону у Позоришту А. Кручанина „Бергоне“ у Кијеву. Од 1909. до 1911. путовао је по Азији, Африци и Европи. У Паризу је снимио више филмова за филмско предузеће „Лукс“ (Смрт војника, Јао неповерљивима, Богородичина црква, Ћерка надзорника пруге, Полтава…). По повратку у домовину и даље је наставио да често мења позоришта: у Санкт Петербургу 1911. наступа у Театру малих форми „Криво огледало“, у сезони 1911/12. члан је Старинског позоришта, 1914. члан позоришта у Риги, а већ 1915. поново је у Санкт Петербургу. Учествовао је у Првом светском рату. По избијању Октобарске револуције одлази 1918. у Батум на Кавказу, где ради као директор Руског позоришта, али убрзо напушта Русију и преко Цариграда, Софије, Атине и Солуна крајем 1919. стиже у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Први ангажман добио је у сезони 1919/20. у НП у Бгду, где остварује значајне режије, да би већ следеће сезоне режирао у НП у Скопљу, али и организовао кабаретске вечери и уметничке сатире. Почетком сезоне 1921/22. одлази у тек основано НП у Сарајеву. Средином сезоне 1922/23. прелази у ХНК у Згбу, где између осталог режира Грађанина племића у част 300 г. од Молијеровог рођења. У Згбу је предавао режију и глуму у Државној глумачкој школи и основао Школу за филмску глуму и режију. Такође је снимио филм Страст за пустоловинама. У Скопље се враћа 1923. и до 1928. ради као стални редитељ, али и гостује у позориштима у НСаду, Бгду, Осијеку… Сезону 1928/29. је поново провео у Сарајеву, где је прославио 25-огодишњицу рада режијом Суђење Мери Даган, а већ 1930/31. придружио се гостујућој Прашкој групи Московског худежественог театра. Од 1931. до 1936. режирао је у СНП и Н-Оп, уз повремена гостовања – у Сплиту у сезони 1931/32, а 1934/35. у НП Врбаске бановине у Бањој Луци и на Цетињу. У Вршцу је 1936, од чланова који су иступили из СНП, основао сопствено позориште под називом Прво камерно југословенско народно позориште. Од 1936. до 1940. режира у НПДб у Централи, где је и прославио 35-огодишњицу уметничког рада режијом Васе Железнове. Од 1940. до 1941. режира у НПДб у Секцији, када прелази у ноовоосновано ДНП у Панчеву, у којем остаје до 1946. После тога кратко борави на Цетињу и у Осијеку и одлази у посету сину у САД, одакле се никада није вратио. У Америци, у Српском позоришту, 1953. је прославио 40-огодишњицу уметничког рада режијом Коштане. У СНП је играо мање улоге у представама које је режирао: Грамов (Соба број 6, коју је вероватно и драматизовао према роману А. П. Чехова), Кнез Поповски (Ништа без мушке главе), Земљаника (Ревизор), Кнез Нежданов (Слепи призор). Током живота бавио се и писањем песама, путописа, драма (Лудило убиства 1920, Урнебес ДНП-1944), адаптирао је за сцену Два наредника непознатог писца, посрба Н. Ђурковића, 1942. и Поћерку пука Бајара и Сен-Жоржа 1944, оба изведена у ДНП, затим се окушао и као драматург, а сарађивао је у више руских новина и часописа. Био је уредник са Првославом Васиљевићем „Позоришног листа“ (изашла три броја 1937. у Крагујевцу). Школован у руској реалистичкој школи, неоспорног талента који је некада расипао на слабе комаде, режирао их је рутински и шаблонски. Режирао је не само руске, него и светске класике, али и дела писаца са наших простора. Носилац је неколико руских ратних одликовања, а за уметнички рад одликован је Орденом Св. Саве V степена 1936. Био је ожењен глумицом Марусјом-Маријом Едвардовном В. (в), са којом је имао сина Александра-Шурека В., такође глумца (в).
РЕЖИЈЕ: Соба број 6, Смешне прециозе, Салома, Грађанин племић, Дани нашег живота, Бољи господин, Ништа без мушке главе, Женидба на силу, Едип, Смрт мајке Југовића, Жорж Данден, Идиот, Неко, Сплетка и љубав, Љубав Ане Александровне, Уображени болесник, Како вам драго, Смрт Уроша V, На свом огњишту, Алдеји, X. Y. Z., Соба број 6, Три Станковића, Свадбени пут без мужа, Зла жена, Антигона, Скамполо, Отмица Сабињанака, Рђава девојка, Част, Буца, Вереница, Две сиротице, Потера, Американска јахта у сплитској луци, Марусја, Госпођа министарка, Срећа А. Д., Кобно писмо, Ујеж, Големанов, Ура, синчић!, Аналфабета, Свиња, Путем цвећа, Кад то не сме нико знати, Слепи призор, Злочин и казна, Нови дом, Женидба, Проста девојка, На дну, Избирачица, Београд некад и сад, Народни посланик, Контушовка, Пут око света, Др, Ослобођење Косте Шљуке, Људи на санти, Човек под мостом, Матура, Два туцета црвених ружа, Једна жена лаже, Васкрсење, Далила, Подвала, Кир Јања, Покојник, Бела болест, Васа Железнова, Из љубави недовољно, Коштана, Пјер и Жан, Шокица, Ђидо, Браћа Карамазови, Признање, Сеоска лола, Ожалошћена породица, Живи леш, Слуга двају господара, Господин од Пурсоњака, Последњи плес, Дугоња, Видоња и Трбоња, Вечна младост, Јунак, Каријера Јошка Пучика, Моји ђетићи, Росуља, Нови људи, Игра у замку, Грађанска комедија, Покондирена тиква, Своји смо, споразумећемо се, Бела гарда, Хенрик IV, Јукенак, Каплар Милоје, Породица Бло, Топаз, Улични свирачи, Милион мука, Периферија, Чикина кућа, Мадам Сан-Жен.
ЛИТ: А-м, Гостовање г. Верешчагина у Н. Саду, Јединство, 24. VI 1920; А-м, Два уметничка вечера руске групе А. Верешчагина, Застава, 7. VIII 1920; А-м, Гостовање новосадског Народног позоришта у Београду, Comoedia, 1924, бр. 4, с. 6; С. Зубац, Zimmer Nr. 6, Deutschers Volksblatt, 15. X 1924; Посматрач, Софокло: „Антигона, Застава, 22. X 1924; Н., Молијер: „Грађанин племић“, режија г. Верешчагина, Јединство, 31. I 1925; А-м, А. Верешчагин, главни редитељ новосадског позоришта, отишао је на двомесечно гостовање београдском позоришту, Видовдан, 5. IV 1925; Б. Ј., Јубилеј г. А. Верешчагина, Политика, 2. III 1929; А-м, Новосадско-осијечко позориште, Југословенски дневник, 1932, бр. 217, с. 4; А-м, Александар Верешчагин, Нови Сад, 27. и 28. XI 1935; У. Чоб(анов), Велики глумац и редитељ Александар Верешчагин прича нам о себи, Дан, 8. II 1938; О. Н., Јубилеј г. Верешчагина, Политика, 1938, бр. 10.657, с. 13; Д. Михаиловић, Александар Верешчагин у улози витеза Андрије Грознице, Позориште, Тузла 1969, бр. 5-6, с. 604-605; Руска емиграција у српској култури, зборник радова, I и II, Бгд 1984, II с. 240; Ј. Лешић, Историја југославенске модерне режије (1861-1941), НСад 1986, с. 89-92, 433-435; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине (1936-1941), Бгд-НСад 1996.
М. Л.
