ВЕЉАЧИЋ Звонко – драмски писац (1910-1986). Аутор је романā Златни магнет, Наполеондори и Реформатор Алфа, који је и драматизован и 1959. стављен на репертоар ХНК у Згбу. Загребачко казалиште „Комедија“ је шездесетих г. планирало да изведе његов комад Листов концерт. У СНП је 14. X 1954. праизведена његова трочина драма Живот у гробу – послератна прича о петорици припадника Трећег рајха и њиховом доживљавању сопствених активности у концентрационим логорима.

БИБЛ: СХ – 5 или Живот у гробу, готово невјероватна прича у 3 дијела, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 021.

ЛИТ: С. С(имић), Трећа драмска премијера, Дневник, 16. X 1954; Ј. Виловац, Једна готово невероватна прича, Дневник, 20. X 1954; Б. Глишић, Још једна драма у Новом Саду, НИН, 14. X 1954; Ђ. Костић, Звонко Вељачић говори о себи за нас, НС, 1954, бр. 88-89, с. 2; С. Берберски, И трећа неуспела премијера у Н. Саду, НС, 1954, бр. 88-89, с. 2; М. Радоњић, Савремена домаћа драма на сцени Српског народног позоришта (1945-1965), НСад 2006, с. 38-39.

М. Р.

ВЕЉКОВИЋ Димитрије-Мита – позоришни послужитељ, листоноша, суфлер и помало глумац. Члан СНП био је од јесени 1883. до краја сезоне 1892/93.

ЛИТ: А-м, Јавна захвалност, Садашњост, Кикинда 21. X 1884.

В. В.

ВЕНДЕРОВИЋ Сергије – члан оперског хора. У Опери НП у НСаду био је од 1924. до 1926. Певао је и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Трокенрот (Холандска женица), Ромен (Играчица Каћа), Буше (Мадам Помпадур), Булинг (Кнегиња чардаша), Официр (Севиљски берберин), Педро (Фраскита).

В. П.

ВЕНЦЛОВИЋ Гаврил Стефановић – књижевник (око 1680-1749?). Као писац откривен је тек у XIX веку, а до тада је сматран за обичног преписивача црквене литературе. Био је ученик Кипријана Рачанина и чувене рачанске школе. Скерлић напомиње да је имао „више црквеног образовања но иједан црквени човек међу Србима онога времена“. Поуздано се зна да је био јеромонах у Сентандреји 1736, потом је деловао у Ђуру до 1739, па једну деценију у Коморану, а затим му се губи сваки траг. У коморанском летопису је кратко забележено да је 1739. дошао јеромонах Г. С., славни проповедник из Сентандреје. Његове беседничке лекције у Коморану је слушао и млади Јован Рајић, који је ту од 1744. похађао језуитску Латинску школу. Писао је, проповедао и сликао око тридесет г. – у периоду од 1716. до 1747, када се већ назиру почеци нове српске уметности. В. беседе су биле реакција на уличне забаве и својеврсна противтежа зурницама. За црквене потребе користио је рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика, а беседе је писао на народном језику, позивајући се на Библију, у којој се говори да је и Бог рекао Мојсеју да се обраћа људима тако да га могу разумети. Његове беседе су имале дијалошки облик; иако су биле део богослужења поседовале су и елементе перформативности. Павић их тумачи и као неку врсту ораторијумске рецитаторске драме, док Ђорђе Трифуновић предочава да се ради о жанру црквеног беседништва. Скерлић је уочио да је В. проза „лепа и јасна“, писана „на живом, природном и чистом језику“, што још снажније указује „колики је велик назадак био узимање мртвог и хибридног руско-словенског језика за књижевни језик српски“. В. је добро познавао живот народа и добро је разумео потребе своје пастве, па није чудно што му се беседе убрајају у врхунска дела српског црквеног беседништва. Милорад Павић истиче да је у беседама шајкашима, сликајући своју паству, „дао једини књижевни портрет српског народа из прве половине XVIII века, остварио је живу, упечатљиву фреску пуну барокних контраста, немилосрдне критике и искрене љубави“. Скерлић је сматрао да је В. са својом интелигентном љубављу за прост народ и рационалном идејом да за народ треба писати народним језиком, пола столећа раније у свом мрачном добу, био претеча Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Иако свештеник, поставио је темељ српском раном просветитељству борећи се против неписмености, примитивизма, претераних постова, кињења тела и нездравих црквених обичаја. Говорио је: „Где нема науке, ту ни Бога међу људима нема“, као и „У злу и лену душу не улази мудрост“. Његово дело обухвата око 20.000 страна, тринаестак већих и мањих рукописа, делом илуминисаних страница, од беседа до реторичког песништва, преписе црквених књига, преводе, пре свега руских аутора. Већи део његових беседа по садржају није оригиналан, него су то најчешће калуђерски записи и преводи из руске богословске мисли XVII века. Задужио је српску културу јер је схватао значај народног језика, јер је у црквено беседништво уносио елементе примереније новом, барокном осећању које се рађа упоредо са старом средњовековном традицијом. У СНП је 1971. у оквиру представе Јавленија и позорја приказан и В. текст Удворење арханђела Гаврила девојци Марији.

Н. С.

ВЕНЧАЊЕ (Ślub) – драма. Написао: Витолд Гомбрович. Прво извођење у Паризу, 1968. Прво извођење у нашој земљи у Камерном театру ’55 у Сарајеву, 14. VI 1977.

Прво извођење у СНП 24. X 1981. у НСаду. Прев.: Петар Вујичић. Муз.: Станислав Радван. – Рд. Ј. Јароцки, к. г., сц. и к. Ј. Коварски, к. г., пом. рд. З. Вуковић и М. Белегишанин; Љ. Тадић (Хенрик), П. Радовановић (Игнац), С. Јеринић (Каражина), Л. Ристовски (Пијанац), С. Цветковић (Влађо), М. Гардиновачки (Мања), В. Матић (Канцелар), М. Петковић (Шеф полиције), Р. Радивојевић (Пијанац други), М. Петроње (Пијанац трећи), Н. Силађи (Пијанац четврти), В. Попов (Пијанац пети), Р. Чупић (Пијанац шести), Ф. Тапавички (Први достојанственик), М. Шмит (Други достојанственик), Д. Пешић (Слуга), М. Плескоњић (Господин први), М. Бенка (Господин други), Ј. Тот (Господин трећи), Т. Станић (Господин четврти), М. Фабри (Господин пети), Е. Ревид (Дама прва), Р. Виги (Дама друга), А. Берић (Дама трећа), А. Плескоњић (Дама четврта), М. Остојић (Дама пета), Б. Марковић (Балерина), Н. Новаковић, В. Лукић, Б. Крстић, А. Муњин, Л. Тертели, В. Велимиров (Акробати), С. Адамовић, Д. Керкез, Р. Матовић, М. Керкез, М. Зец, Б. Милер, З. Бешић, М. Настевић (Декоратери). – Изведено 28 пута, глед. 9123.

ЛИТ: Д. Николић, Прича без краја, Дневник, 27. X 1981; П. Матеовић, Врсни глумци, Политика експрес, 30. X 1981; М. Кујунџић, Правда и бруталност, Дневник, 3. XI 1981; С. Станојевић, Предумишљај и остало, Борба, 5. XI 1981; Ј. Ћирилов, Позориште снова, Политика, 10. XI 1981; Н. Фрндић, Маштовити спектакл, Борба, 29. I 1982; Д. Форетић, Кад сан падне на земљу, Вјесник, Загреб, 28. I 1982.

Ј. М.

ВЕРБАЦКИ/ВРБАЦКИ Андреј (Andrej Vrbacký) – преводилац и новинар (Бедфорд, САД, 16. IV 1908 – Братислава, 4. IV 1974). Гимназију је завршио у Бачком Петровцу 1929, а затим студирао на Правном и на Филозофском факултету у Бгду. До 1938. био је уредник дневника „Národna jednota“ у Бачком Петровцу, а затим је новинар у Братислави и Мартину. Од 1946. до 1951. преводилац је у чехословачкој прес-канцеларији у Бгду. Од 1951. је поново у Словачкој. Још као студент почео је да преводи, прво новинске а затим и литерарне текстове. Учинио је много на пропагирању и пласирању југословенске литературе у Словачкој и словачке у Југославији. Са српскохрватског је превео десетак романа и већих књига (Андрић, Крлежа, Булатовић, Лалић, Назор, Нушић, Ј. Рибникар, А. Шеноа). Преводио је доста и позоришне игре, посебно за радио. У НПДб је 1939. изведен његов превод комедије Каријера Јошка Пучика Ивана Стодоле.

Б. Кв.

ВЕРБЕР Еуген – драмски глумац и преводилац (Суботица,  25. I 1923 – Београд, 1. I 1995). Завршио је јеврејску верску школу и 4 разреда трговачке школе у НСаду 1941. За време Другог светског рата мађарске власти су га депортовале у логор на Источном фронту, а једно време је радио и као зубни техничар у Будимпешти. Наступао је као глумац-аматер у Јеврејском омладинском друштву у НСаду од 1939. до 1941. и у Јеврејској омладинској позоришној групи у Будимпешти 1942/43. Професионално се почео бавити глумом 1. III 1945. ступањем у СНП у НСаду, у којем је остао до 31. VII 1946. Затим је кратко време био новинар у Суботици (1946). У НП у Сарајеву је од 1946. до 1950, у НП у Бањој Луци од 1950. до 1953, у НП у Нишу од 1953. до 1961. и у Савременом позоришту у Бгду од 1961. до 1975. Био је уметнички руководилац Пионирског позоришта у Сарајеву 1950. У Бањој Луци (и у Сарајеву) је режирао и уређивао позоришне публикације (такође и у Нишу). Остварио је велик број карактерних улога разноврсног домаћег и страног репертоара у позоришту, на филму, радију и ТВ. Предавао је хебрејски језик на Филолошком факултету у Бгду за шта је добио признање „Ђура Даничић“ 1990. Преводио је са немачког, мађарског, хебрејског, јидиша, арамејског и енглеског (између осталог капитална јеврејска дела Талмуд и Кумрански рукописи). Превео је више драма које су извођене у југословенским позориштима. СНП је 1968. извело његов превод Породице Тот Иштвана Еркењија. Драматизовао је неколико страних текстова за радио и ТВ. Објавио је текстове о разним темама из јеврејске културе и допринео њеној популаризацији и разумевању код нас. Награђен је Октобарском наградом града Ниша 1960. Добитник је и награде Удружења књижевника и преводилаца Србије за укупан преводилачки рад, као и Сребрне плакете града Бгда.

УЛОГЕ: Кунц (Најезда), Јован (Вода са планине), Стражар (Антигона), Лисандар (Сан летње ноћи).

БИБЛ: Кршћанство прије Криста?, Згб 1972; Сарајевска хагадаи, Сарајево 1983; Библијске приче (прир.), Љубљана-Згб 1993; Јеврејске народне бајке (прир.), Бгд 2003.

ЛИТ: Б. П(етровић), Две премијере, СВ, 28. IX 1945; М. Татић, Новосадски деби Еугена Вербера, Позориште, НСад 1972, бр. 6, с. 14; In memoriam – Еуген Вербер, Билтен, Јеврејски преглед, 1995, бр. 17, с. 2; Ј. Ћирилов, Еуген Вербер (1923-1995), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 144-145.

С. Ј.

ВЕРГА Ђовани (Giovanni Verga) – италијански драмски писац и приповедач (Катанија, 2. IX 1840 – Катанија, 7. I 1922). Пореклом је из имућне и културне сицилијанске породице. Напустио је студије права да би се потпуно посветио књижевном позиву. После краћег новинарског искуства у Катанији, 1863. се преселио у Фиренцу, а од 1872. до 1894. живео је у Милану. За време боравка у северној Италији упознао је нова струјања у европској књижевности, особито француски натурализам. Г. 1894. вратио се у родну Катанију, у којој је остао до краја живота. Један је од најзначајнијих представника веристичког правца у књижевности. Први велики успех постигао је љубавним романом Историја једне црноглавке (1871); затим је прешао на теме из сицилијанске средине: „сличица“ Неда (1874), збирка приповедака Живот поља (1880), Сеоске новеле (1883). Његова чувена новела Сеоско частољубље – Cavalleria rusticana најбоља је натуралистичка драма италијанског театра – у ауторовој обради, а послужила је и као основ за либрето за истоимену Маскањијеву оперу. Замислио је и започео циклус романа под називом Побеђени – стигао је да објави само два романа: Породица Малавоља (1881) и Мештар дон Ђезуалдо (1889). Његову драму Кавалерија рустикана извело је СНП 1904, а истоимену Маскањијеву оперу (либрето по В.: Г. Менаши и Ђ. Тађони Тоцети) 1910. и у више махова касније, после Првог и Другог светског рата.

БИБЛ: Ђовани Верга, Кавалерија рустикана, прев. А. Б. Херенда, Бгд 1943.

В. В.

ВЕРДИ Ђузепе (Giuseppe Fortunio Francesco Verdi) – италијански композитор (Ронкола, крај Бусета, 10. X 1813 – Милано, 27. I 1901). Као дете сиромашног гостионичара није имао могућности за редовно музичко школовање. На Конзерваторијум у Милану није био примљен због недовољног знања клавира и због тога што је прерастао предвиђени узраст (имао је деветнаест г.). Музику је студирао приватно код познатог педагога Лавиња. Затим је у Бусету неколико година био директор Музичке школе и диригент  месног Филхармонијског друштва. Ту почиње да се бави и компоновањем. Коначно, 1839. одлази у Милано са довршеном првом опером, Oberto, conte di San Bonifacio, која је исте г. са успехом изведена у „Скали“. Међутим, не постиже успех и својом комичном опером Un giorno di regno (Један дан краљевства) услед тешког душевног стања због  смрти двоје деце и жене, које је изгубио у току две г. (1838-1840). После краће кризе приступа музичкој обради либрета о вавилонском краљу Набукодоносору. Како је био један од најутицајнијих представника покрета уједињења Италије, свој патриотизам и идеје Рисорђимента (покрета за ослобођење Италије од Аустроугарске) изразио је музиком уз помоћ алегоричних елемената историјске грађе на основу које је написан либрето за оперу Набуко. Хор Јевреја из ове опере постао је најомиљенија масовка тог покрета. После Револуције 1848. повлачи се из политичког живота и на свом имању Сант Агати потпуно се посвећује компоновању. У том скромном амбијенту настала су сва његова оперска дела која су га уврстила међу највеће ствараоце музичке сцене. Целог свог дугог живота бавио се готово искључиво компоновањем опера. Написао их  је 26, од којих поједине имају и по две верзије. Сем опера, написао је један гудачки квартет, једну кантату, неколико соло-песама и црквених дела и чувени Реквијем за четири сола, хор и оркестар. Текстуалне основе за његова оперска дела настајале су из сарадње са двојицом врсних песника-либретиста – Ф. М. Пијавеом (в) и А. Боитом (в), који је био и композитор, при чему је учешће самог В. у изради либрета било одлучујуће. Сцена и музика су у његовим делима једна другој помагале при остварењу реалистичког сценског лика и развијању драматичне радње. Закорачивши смело новим стазама не само у  музичкој обради својих либрета него и самим избором њихове тематике, В. је искреним и верним приказивањем људских судбина на оперској сцени донео нешто дотад невиђено. Носећи у себи подједнако богату и неисцрпну мелодијску инвенцију и префињено осећање за диференцијацију психолошких особина појединих карактера, успео је да уведе драму у оперу и обогати изражајне могућности оркестра користећи га као коментатора сценских збивања, а да се није одрекао и неких других обележја италијанске оперске естетике као што су: истакнуте улоге вокалних деоница, драматичност и монументалност хорских сцена, каткада и прожимање појединих сцена балетом. Не чинећи уступке белканту на штету драмске радње, у потпуности је сачувао столетну традицију италијанске опере, у којој је певач био владар. Под његовим утицајем формиран је нови изражајни романтични реализам италијанске опере, а његово оперско стваралаштво карактеришу истинитост и дубоки хуманизам којима се оваплоћује човек у најразличитијим животним ситуацијама и односима. У најбољим делима, у којима третира општељудске теме, његови ликови у свом трагизму добијају шекспировске димензије постајући представници људског у нама и око нас. В. се убраја не само међу најзначајније композиторе италијанске опере XIX века, него и оперске уметности свих времена. Један је од најизвођенијих аутора у СНП. Читав низ његових најпознатијих дела деценијама се налазио на репертоару: Травијата, Риголето, Трубадур, Бал под маскама, Аида, Отело, Симон Боканегра, Набуко, Дон Карлос, Моћ судбине и Магбет.

М. Х.

ВЕРЕНИЦА (Mademoiselle de Belle-Isle) – комедија у пет чинова. Написао: Александар Дима Отац. Прво извођење у „Комеди Франсез“ у Паризу 2. IV 1839, у нашој земљи 9. I 1897. у НП у Бгду (под насловом Госпођица од Бел-Ила).

Прво извођење у ДНП 22. III 1944. у Панчеву. Прев.: Душан Л. Ђокић. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; М. Јаснић (Војвода де Ришеље), Д. Стојовић (Витез д’Обињи), В. Милин (Војвода д’Оман), В. Милојевић (Витез д’Овреј), Р. Шобота (Шамијак), Ж. Мишчевић (Лакеј), Н. Јефтић (Жермен), О. Животићка (Маркиза де При), И. Јовановићка, к. г. (Габријела де Бел-Ил), Љ. Ребезов (Маријета). – Изведено 6 пута.

В. В.