ВЕНЦЛОВИЋ Гаврил Стефановић

ВЕНЦЛОВИЋ Гаврил Стефановић – књижевник (око 1680-1749?). Као писац откривен је тек у XIX веку, а до тада је сматран за обичног преписивача црквене литературе. Био је ученик Кипријана Рачанина и чувене рачанске школе. Скерлић напомиње да је имао „више црквеног образовања но иједан црквени човек међу Србима онога времена“. Поуздано се зна да је био јеромонах у Сентандреји 1736, потом је деловао у Ђуру до 1739, па једну деценију у Коморану, а затим му се губи сваки траг. У коморанском летопису је кратко забележено да је 1739. дошао јеромонах Г. С., славни проповедник из Сентандреје. Његове беседничке лекције у Коморану је слушао и млади Јован Рајић, који је ту од 1744. похађао језуитску Латинску школу. Писао је, проповедао и сликао око тридесет г. – у периоду од 1716. до 1747, када се већ назиру почеци нове српске уметности. В. беседе су биле реакција на уличне забаве и својеврсна противтежа зурницама. За црквене потребе користио је рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика, а беседе је писао на народном језику, позивајући се на Библију, у којој се говори да је и Бог рекао Мојсеју да се обраћа људима тако да га могу разумети. Његове беседе су имале дијалошки облик; иако су биле део богослужења поседовале су и елементе перформативности. Павић их тумачи и као неку врсту ораторијумске рецитаторске драме, док Ђорђе Трифуновић предочава да се ради о жанру црквеног беседништва. Скерлић је уочио да је В. проза „лепа и јасна“, писана „на живом, природном и чистом језику“, што још снажније указује „колики је велик назадак био узимање мртвог и хибридног руско-словенског језика за књижевни језик српски“. В. је добро познавао живот народа и добро је разумео потребе своје пастве, па није чудно што му се беседе убрајају у врхунска дела српског црквеног беседништва. Милорад Павић истиче да је у беседама шајкашима, сликајући своју паству, „дао једини књижевни портрет српског народа из прве половине XVIII века, остварио је живу, упечатљиву фреску пуну барокних контраста, немилосрдне критике и искрене љубави“. Скерлић је сматрао да је В. са својом интелигентном љубављу за прост народ и рационалном идејом да за народ треба писати народним језиком, пола столећа раније у свом мрачном добу, био претеча Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Иако свештеник, поставио је темељ српском раном просветитељству борећи се против неписмености, примитивизма, претераних постова, кињења тела и нездравих црквених обичаја. Говорио је: „Где нема науке, ту ни Бога међу људима нема“, као и „У злу и лену душу не улази мудрост“. Његово дело обухвата око 20.000 страна, тринаестак већих и мањих рукописа, делом илуминисаних страница, од беседа до реторичког песништва, преписе црквених књига, преводе, пре свега руских аутора. Већи део његових беседа по садржају није оригиналан, него су то најчешће калуђерски записи и преводи из руске богословске мисли XVII века. Задужио је српску културу јер је схватао значај народног језика, јер је у црквено беседништво уносио елементе примереније новом, барокном осећању које се рађа упоредо са старом средњовековном традицијом. У СНП је 1971. у оквиру представе Јавленија и позорја приказан и В. текст Удворење арханђела Гаврила девојци Марији.

Н. С.