ВЕРДИ Ђузепе (Giuseppe Fortunio Francesco Verdi)

ВЕРДИ Ђузепе (Giuseppe Fortunio Francesco Verdi) италијански композитор (Ронкола, крај Бусета, 10. X 1813 – Милано, 27. I 1901). Као дете сиромашног гостионичара није имао могућности за редовно музичко школовање. На Конзерваторијум у Милану није био примљен због недовољног знања клавира и због тога што је прерастао предвиђени узраст (имао је деветнаест г.). Музику је студирао приватно код познатог педагога Лавиња. Затим је у Бусету неколико година био директор Музичке школе и диригент  месног Филхармонијског друштва. Ту почиње да се бави и компоновањем. Коначно, 1839. одлази у Милано са довршеном првом опером, Oberto, conte di San Bonifacio, која је исте г. са успехом изведена у „Скали“. Међутим, не постиже успех и својом комичном опером Un giorno di regno (Један дан краљевства) услед тешког душевног стања због  смрти двоје деце и жене, које је изгубио у току две г. (1838-1840). После краће кризе приступа музичкој обради либрета о вавилонском краљу Набукодоносору. Како је био један од најутицајнијих представника покрета уједињења Италије, свој патриотизам и идеје Рисорђимента (покрета за ослобођење Италије од Аустроугарске) изразио је музиком уз помоћ алегоричних елемената историјске грађе на основу које је написан либрето за оперу Набуко. Хор Јевреја из ове опере постао је најомиљенија масовка тог покрета. После Револуције 1848. повлачи се из политичког живота и на свом имању Сант Агати потпуно се посвећује компоновању. У том скромном амбијенту настала су сва његова оперска дела која су га уврстила међу највеће ствараоце музичке сцене. Целог свог дугог живота бавио се готово искључиво компоновањем опера. Написао их  је 26, од којих поједине имају и по две верзије. Сем опера, написао је један гудачки квартет, једну кантату, неколико соло-песама и црквених дела и чувени Реквијем за четири сола, хор и оркестар. Текстуалне основе за његова оперска дела настајале су из сарадње са двојицом врсних песника-либретиста Ф. М. Пијавеом (в) и А. Боитом (в), који је био и композитор, при чему је учешће самог В. у изради либрета било одлучујуће. Сцена и музика су у његовим делима једна другој помагале при остварењу реалистичког сценског лика и развијању драматичне радње. Закорачивши смело новим стазама не само у  музичкој обради својих либрета него и самим избором њихове тематике, В. је искреним и верним приказивањем људских судбина на оперској сцени донео нешто дотад невиђено. Носећи у себи подједнако богату и неисцрпну мелодијску инвенцију и префињено осећање за диференцијацију психолошких особина појединих карактера, успео је да уведе драму у оперу и обогати изражајне могућности оркестра користећи га као коментатора сценских збивања, а да се није одрекао и неких других обележја италијанске оперске естетике као што су: истакнуте улоге вокалних деоница, драматичност и монументалност хорских сцена, каткада и прожимање појединих сцена балетом. Не чинећи уступке белканту на штету драмске радње, у потпуности је сачувао столетну традицију италијанске опере, у којој је певач био владар. Под његовим утицајем формиран је нови изражајни романтични реализам италијанске опере, а његово оперско стваралаштво карактеришу истинитост и дубоки хуманизам којима се оваплоћује човек у најразличитијим животним ситуацијама и односима. У најбољим делима, у којима третира општељудске теме, његови ликови у свом трагизму добијају шекспировске димензије постајући представници људског у нама и око нас. В. се убраја не само међу најзначајније композиторе италијанске опере XIX века, него и оперске уметности свих времена. Један је од најизвођенијих аутора у СНП. Читав низ његових најпознатијих дела деценијама се налазио на репертоару: Травијата, Риголето, Трубадур, Бал под маскама, Аида, Отело, Симон Боканегра, Набуко, Дон Карлос, Моћ судбине и Магбет.

М. Х.