ВАСИЉЕВИЋ Жарко – редитељ, драматург, преводилац, управник СНП, песник (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Родитељи су му били глумци СНП: отац Коча (в) и мати Даница рођена Жан (в). Основну школу похађао је у местима у којима је гостовала трупа СНП, а гимназију 1911. у Белој Цркви. Студије права у Будимпешти  прекинуо је због рата 1914, па наставио у Бгду 1919, али их није завршио. За време управе П. Коњовића (в) 1919. постављен је за секретара СНП. Септембра 1923. долази за редитеља СНП, а 1927. је именован за главног редитеља и артистичког управника. Када је позориште подржављено организовао је Трупу ДСНП, а када је изгорело Дунђерсково позориште 1928. трудио се да обезбеди услове за рад Трупе. Под његовом управом представе су даване у сали хотела „Слобода“ у сезони 1929/30. Био је секретар ДСНП 1924/25, члан УО ДСНП 1924, 1925, 1928/29. и 1932/33. Од 1936. до 1941. био је драматург у НПДб. За потребе позоришта преводио је са мађарског и немачког, али и драматизовао више драмских дела. После рата поверено му је да обнови рад СНП, али сада под именом Војвођанско народно позориште, чији је био управник и на тој функцији остао до смрти. Цео живот био је везан за СНП и посвећен његовом раду. Његови преводи и драматизације успешно су извођени на сцени, као и његове режије. Поред рада везаног за СНП, био је и члан Књижевног одељења МС од 1924, а од 1931. члан је Књижевног одбора. Радио је и као в. д. секретара МС (св. 331-334) и библиотекар Библиотеке МС 1932, 1943-1944, затим управник Музеја МС у привременом својству. Објављивао је песме у часописима: „Дан“, Српски књижевни гласник, „Будућност“, „Раскрсница“, ЛМС, Војвођански зборник, „Нова светлост“, „Нова Војводина“, „Новости“, „Јединство“, „Записи“, „Књижевни север“, „Наш живот“ и др., а одломак његовог романа Хиљаду корака Пантелије Савића објављен је у ЛМС 1931. Његове најбоље песме настале су између два рата и, углавном, темом су везане за Војводину и за судбину и проблеме Војвођана. Одликован је 1936. Орденом Св. Саве V реда поводом 75-огодишњице рада СНП. Сахрањен је, поред родитеља, на Алмашком гробљу у НСаду.

РЕЖИЈЕ: Намерник, Ашантка, Три хајдука, Бог освете, Род, У навиљцима, Чизме, Мандарин, Чвор, Златни паук, Рушка, Ђаволов ученик, Жорж Данден, Протекција, Хасагиница, Зулумћар, Лилиом, Добри војник Швејк, Хокус-покус, Елга.

ПРЕВОДИ: Госпођа полаже матуру, Супруга, Слепи призор, Трафика његове екселенције, Из љубави недовољно, Човек под мостом, Служавка Ана, Делила, Игра у дворцу, Матура, Пољубац пред огледалом, Уметници, Једна жена лаже, Сплетка и љубав, На трећем спрату, Музика, Бог освете, Гардист, Добра вила, Налив-перо, Неко, Плава лисица, Последњи плес, Росуља, Слепи призор, Тамница, Хокус-покус.

БИБЛ: Шапутања, Бгд 1924; Минијатуре, Бгд 1924; Бол улице, у: Три према један за поезију (са М. Лесковцем, Д. Микићем и Н. Митровим), НСад 1934; Записи о Србији, НСад 1946; Лирски записи, НСад 1949; На углу где Златна греда пресеца сокак Хлебарски, НСад 1971; Песме, НСад 1976.

ЛИТ: М. Милојевић, Атанацковићева „Два идола“ на новосадској позорници, Политика, 1941, бр. 11.767; М. Лесковац, О Жарку Васиљевићу, у: Из српске књижевности II, НСад 1968, с. 293-326; Л. Дотлић, Жарко Васиљевић и позориште, Позориште, НСад 1971, бр. 1; В. Поповић, Песник у позоришту, Позориште, НСад 1971, бр. 2; Б. Чиплић, Трагом „мезимчета српског“, НСад 1980, с. 19-24; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 19-24; Б. Чиплић, Жарко Васиљевић изблиза I и II, Свеске МС, бр. 10 (26-56) и 12 (5-29), НСад 1988 и 1989.

М. Л.

ВАСИЉЕВИЋ Коста–Коча – глумац и редитељ (Београд, 17. XI 1863 – Нови Сад, 14. VI 1926). Одрастао је и школовао се у Бгду, где се одушевио позориштем на представама НП. Глуми се одао у путујућој трупи Михаила Димића, затим у дружинама Михаила-Мике Рисантијевића и Михаила Пешића. Током 1884. наступао је као волонтер на сцени НП у Бгду покушавајући средином 1885. да стекне ангажман, али у томе није успео и поред залагања управника Милорада Шапчанина и драматурга Милована Глишића. Примљен је у СНП у НСаду 28. VI (10. VII) 1885. наступивши први пут у улози Ајленштајна (Робијашева ћерка) током гостовања СНП у Руми. Пошто су старији глумци носили важније роле, појављивао се током првих пет г. у мање значајним епизодним улогама. Критика је 1890. приметила да млади и ревносни В. ретко долази до прилике да увери себе и публику да је пријатна појава на позорници, по којој већ уме гипко да се креће. Захваљујући примећеном дару и лепој сценској појави почео је да стиче истакнуте улоге љубавника, момака и младожења у комедији, а са развијеним слухом и пријатним гласом и оне у комадима с певањем (Шаран, Сеоска лола, Риђокоса, Чаша воде, Саћурица и шубара, Циганин и др.). Упоредо се представљао и као идеалан национални јунак (у Максиму Црнојевићу, Кнезу Иви од Семберије, Хајдук-Вељку, Милошу Обилићу итд.) уживајући репутацију једног од најбољих декламатора у ансамблу СНП. Према мишљењу Јована Грчића, његовом уметничком темпераменту највише су одговарали негативни карактерни ликови, нарочито сумњичави, лукави

и демонски интриганти, чију је психологију темељито проучавао и доносио их необично погођеном маском, гласом и кретњама (у Отелу, Тоски, Краљу Лиру, Слободарки, Васантасени, Задужбини и сл.). Успешно је креирао и типове из градске средине (у Љубавном писму, Пучини, Свету и др.), а окушавао се и у комици (Кир Дима, Сер Чесни у Карловој тетки итд.). Богато сценско искуство је користио у режији, којом се почео бавити почетком столећа. Путовао је у Будимпешту (1910) да види поставу Фауста. У НСаду је прославио 25-огодишњицу уметничког рада  улогом Скарпије у Тоски 1908. и 40-огодишњицу као Шајлок у Млетачком трговцу 1923. Биран је за почасног члана Друштва за СНП 1913, 1922. и 1923. После прекида током Првог светског рата вратио се у СНП 1. I 1919; затим је 8. IV 1925. прешао у НП у Бгду, где је убрзо пензионисан. Следеће г. умро је у НСаду од туберкулозе.

РЕЖИЈЕ: Народни непријатељ, Госпођица Жозета, моја жена, Свет, Као пиле у кучинама, Ђидо, Смрт мајке Југовића, Крадљивац, Добросретник, Ајдук Вељко, Камен међу камењем, Покондирена тиква, Сузе, Сеоска лола, Зец, Ромео и Јулија, Одсудни тренуци, Деспот Ђурађ Бранковић, Милош Обилић, Саћурица и шубара, Обичан човек, Карлова тетка, Женидба Милоша Обилића, О туђем хлебу, Хасанагиница, Протекција, Алилуја, Гаван, Златан паук, Отело, Трилби, Дон Цезар од Базана, Зулумћар, Разбојници, Страдалници, Станоје Главаш, Граничари, Мали лорд, Епидемија, Бог освете.

УЛОГЕ: Арнаутски ага (Лазарево васкрсење), Министар (Протекција), Крашемски (Госпођа са сунцокретом), Страфорел (Романтичне душе), Шајлок (Млетачки трговац), Ибрахим ефендија, Пера Пилулић (За круну), Дојчин Петар (Дојчин Петар), Васа Видић (Љубавно писмо), Станојло (Ђидо), Лехишоар (Цезаров тестамент), Комла (Лажни цар Димитрије), Др Ранк (Нора), Роберт (Нитуш), Сељак (Јованчини сватови), Драгонац (Пустињаково звоно), Птипре (Дете), Исак (Трикош и Каколе), Харпагон (Харпагон), Поп Жућо (Два цванцика), Осип, Шчепкин (Ревизор), Абдул ага (Молитва), Граф Штамберг (Анђео поноћи), Потколесин (Женидба), Лекар (Страдалници), Граф Деринкур (Мали лорд), Флерио (Госпођа Икс), Параклет (Главна ствар), Братковски (Ашантка), Светозар Ружичић (Покондирена тиква), Ричард III (Ричард III), Живан (Подвала), Мешем (Чаша воде), Митар (Саћурица и шубара), Хајдук Вељко (Чучук-Стана), Валентин (Фауст), Милош (Милош у Латинима), Пустињак (Задужбина цара Лазара), Гроф Кефелд (Кин), Станко (Шаран), Лорд Лортн (Лепеза), Иван Огарев (Царев гласник), Први глумац (Хамлет),

Себастијан (У долини), Станко (Балканска царица), Бевалан (Роман сиромашног младића), Милош Обренбеговић (Максим Црнојевић), Санстанака (Васантасена), Тахир бег (Краљевић Марко и Арапин), Доктор Ружић (Пучина), Јулије Флотвел (Распикућа), Тривулцио (Мона-Вана), Јаго, Лодовико (Отело), Анђелоти (Тоска), Јона (Отаџбина), Педро (Прециоза), Богумир (Суђаје), Милан (Сеоска лола), Стева (Ђула), Љубибратић (Шокица), Вук Бранковић, Југ Богдан (Милош Обилић), Поп (Дебора), Швајцер (Разбојници), Макса (Циганин), Влајко (Вампир и чизмар), Кир-Дима (Кир Јања), Доловић (Војнички бегунац), Иво Кнежевић (Кнез од Семберије), Бан трогирски (Добрила и Миленко), Клод Фрело (Звонар Богородичине цркве), Ренар (Стрелан).

ЛИТ: М. С. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у 3. чина, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; А-м, Две изврсне креације, Наше доба, 1886, бр. 17, с. 3; -О-, „Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова од Мозера и Шентана, Браник, 1887, бр. 136, с. 3-4; К-ћ, Фауст, Позориште, НСад 1887, бр. 35, с. 163; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 6, с. 3; А-м, Диран и Диран, Позориште, НСад 1891, бр. 14. с. 58; Т. О(стојић), „Разбојници“ од Шилера, Браник, 1891, бр. 133, с. 4; -н, Циганин, Позориште, НСад 1891, бр. 33, с. 134; Ј. Хр(аниловић), Дојчин Петар, Позориште, НСад 1892, бр. 1, с. 2-3, бр. 2, с. 6-7; М. О., Врањево, у понедељак је представљено: „Доктор Робин“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 30, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Дојчин Петар“, драмски спев у три одељка, написао Милан Савић, Браник, 1892, бр. 7, с. 4; М. Д., „Љубавно писмо“ од К. Трифковића,  Весник, Панчево 1893, бр. 11, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 21. XII 1893; Нил,Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 16. II 1894; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине,  29. IV 1894; Ј. Хр(аниловић), Досадан свет, Позориште, НСад 1895, бр. 6, с. 22; Ј. Грчић, „Млетачки  трговац“ од В. Шекспира, Браник, 1895, бр. 24, с. 1; А-м, О одржаној представи „Ђидо“, Стража, НСад 1895, бр. 11, с. 4; Т. О(стојић), Доктор Робин, Позориште, НСад 1896, бр. 16,  с. 63; Ј. Хр(аниловић), „Нора“, позоришна игра у три чина, написао Хенрик Ибзен, Браник, 1896, бр. 19, с. 1;  Ј. Хр(аниловић), „Цезаров тестамент“, комедија у три чина, написали Адолф Бело и Едмунд Виљтар, Браник, 1896, бр. 28, с. 1; А-м, Српска (новосадска) дружина у Београду, Бранково коло, 1897, бр. 16, с. 510-511; Ј. Хр(аниловић), Карлова тетка, Позориште, НСад 1898, бр. 9, с. 46-47; Ј. Грчић, Сезона Српског народног позоришта 1898, ЛМС, 1898, књ. 195, с. 174; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 1898, бр. 90, с. 3; С., Златан паук, Позориште, НСад 1900, бр. 37, с. 146; М., „Задужбина цара Лазара“, слика из српске про­шлости, Застава, 11. I 1900; А-м, Јуче, у недељу, била је представа „Сеоски лола“, Застава, 7. III 1900; -а, У недељу 18. новембра гледасмо први пут „Станоје Главаш“, Застава, 21. XI 1901; А-м, У четвртак, 24. јануара, гледасмо шалу „Љубавно писмо“, Застава, 27. I 1902; Ј. Хр(аниловић), Дворска милошта, Позориште, НСад 1904, бр. 11, с. 78-79; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Ревизор“, шаљива игра у 5 чинова, написао Николај Гогољ, с руског превео П. Тодоровић, Браник, 1904, бр. 270, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Ђидо, Позориште, НСад 1905, бр. 2, с. 6-7; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине у Сарајеву, Земуну и Новом Саду, Позориште, НСад 1905, бр. 28, с. 162-164; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Карлова тетка“, шала у 3 чина од Томе Брандона, Браник, 1907, бр. 282, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Задужбина, Позориште, НСад, 1907, бр. 21, с. 137-138; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Женидба“, комедија у два чина од Н. В. Гогоља, Браник, 1908, бр. 9, с. 2; Ј. Грчић, Коста Васиљевић, Браник, 1908, бр. 37, с. 1; (Ј.) Г(рчић), Ајдук Вељко, Позориште, НСад 1909, бр. 6, с. 22-23; А-м, „Зулумћар“, Браник, 1912, бр. 2, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сарајеву, Браник, 1912, бр. 52, с. 3; А-м, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1913, бр. 213, с. 2-3; А-м, Косовска трагедија – на позорници, Застава, 9. XII 1915;  А-м, „О туђем хлебу“, Застава, 18. IV 1919; А-м, „Мали лорд“, Застава, 8. IV 1920; А-м, „Женидба“, Застава, 25. X  1921; А-м, „Трикош и Каколе“, Застава, 20. IX 1922; А-м, Ревизор, Истина, НСад 1922, бр. 1, с. 13; А-м, 40-годишњи јубилеј Коче Васиљевића, Слобода, 1923, бр. 9, с. 6; Ј. Грчић, Коста Васиљевић, ЛМС, 1923, књ. 301, с. 107-109; А-м, Глумачки јубилеј, Застава, 31. I 1923; А-м, Васиљевићева прослава, Застава, 1. III 1923; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 30. IV 1925; О. С(уботи)ћ, Смрт Коче Васиљевића, Застава, 16. VI 1926; А-м, † Коча Васиљевић, Видовдан, НСад 16. VI 1926; М. Савић, Наши стари – Коча Васиљевић, Застава, 3. IV 1928; М. Савић, Коча Васиљевић, Књижевност, 1962, књ. XXXIV, с. 554-555.

С. Ј.

ВАСИЉЕВИЋ Михаило – редитељ (Нови Сад, 28. VIII 1923 – Нови Сад, 25. VII 1984). Основну школу и гимназију учио је у НСаду и Ваљеву, у којем је и матурирао 1943. Учесник је НОБ од 30. IX 1944. до 15. V 1945, а од краја рата до 31. VIII 1945. члан је Штаба I војвођанске бригаде Корпуса народне одбране Југославије. Члан СНП био је у три маха: од 1. VIII 1945. до 30. VI 1949. В. је најпре в. д. економа, потом инспицијент и помоћник техничког шефа, од 1. II 1950. до 31. VIII 1952. помоћник је редитеља, а од 1. II 1962. до 31. VIII 1967. редитељ и оперативни директор. У међувремену радио је као секретар спортског центра у НСаду (1. VII 1949 – 31. I 1950), редитељ у НП у Сремској Митровици (1. IX 1952 – 31. VIII 1954), помоћник редитеља и редитељ у НП у Сомбору (1. IX 1954 – 15. VIII 1961) и редитељ у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину (16. VIII 1961 – 31. I 1962). Одласком из СНП 1967. преузима дужност секретара Савеза аматерских позоришта САП Војводине, а од 1. II 1974. до пензионисања, 23. X 1982, први је директор „Бранковог кола“ у Сремским Карловцима. Добитник је Октобарске награде Града НСада за 1980. После дуге и тешке болести умро је у НСаду, а сахрањен 26. VII 1984. на Чератском гробљу у Сремским Карловцима. У СНП је радио на многим одговорним дужностима, али је сарадња и пријатељство са редитељем Ј. Љ. Ракитином (в) за њега била од непроцењивог значаја. Стекавши тако неопходна сазнања о раду са глумцима на припремању представе, своја искуства обогатиће и као Ракитинов асистент у Средњој позоришној школи, те као његов помоћник режије. Иако је прве представе самостално поставио у Сремској Митровици, Сомбору и Зрењанину, тек ће у СНП, као свом матичном позоришту, успелим реализацијама драмских дела (најчешће комедија и водвиља) и оперета постићи најзначајније успехе и уметнички најзрелије резултате. Поред непосредног практичног рада у театру био је и аутор трију драмских текстова: Вал се враћа, Недовршене симфоније и Ка новим обалама (в), за коју је 1951. добио Награду Савеза културно-просветних друштава Војводине и која је, у режији Јована Коњовића (в), премијерно изведена на сцени СНП 23. X 1953, у част дана ослобођења НСада. Била је то, уједно, и прва савремена драма једног војвођанског аутора приказана у СНП. Крајње невешто, чак композиционо неспретно подељено, ово његово дело поседује драж раних радова наших театарских наиваца. Настало, к томе, у периоду диктата горбатовске драматургије, оно екскламацију пароле, нужно, изједначава са идејношћу тежећи да и тиме потврди своју друштвено-историјску оправданост. Ипак, мора му се признати трагалачки напор у обради теме, поготову у оним њеним деловима када проблем издаје покушава да разреши психолошким условностима. На жалост, у таквим сценама, њему се личности неретко отму. Ако, несумњиво, треба истаћи понесеност темом и велику самозадатост ауторове претензије, ваља, истовремено, констатовати и скромне вредности крајњег домета. Обављајући низ одговорних дужности у СНП, В. је стигао да на премијери и на репризи Оклопног воза Всеволода Иванова (в) одигра улогу Сељака с повезаним образом. Као помоћник редитеља асистирао је Бори Ханауски (Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића и Цврчак на огњишту Ч. Дикенса), Милану Барићу (Вечити младожења Ј. Игњатовића у драматизацији П. С. Петровића), Ј. Љ. Ракитину (Вишњик А. П. Чехова, Без кривице криви А. Н. Островског, Дивља патка Х. Ибзена, Живи леш Л. Н. Толстоја), Јовану Коњовићу (Максим Црнојевић Л. Костића), Јовану Путнику (Слепи миш Ј. Штрауса).

РЕЖИЈЕ: Дугоња, Видоња и Трбоња, Робинзон Крусо, Ивкова слава,  Клупко, Господин ловац, Резервиста, Пепељуга, Испит зрелости, Чвор, Пљусак, Четири грубијана, Моја сестра и ја, Љубичица са Монмартра, Весела удовица.

БИБЛ: Вал се враћа, драма, ркп.; Недовршена симфонија, драма у три чина, ркп.; Ка новим обалама, драма у четири чина, НСад 1952; Последњи разговор са маестром, НС,  1952, бр. 45-46, с. 3.

ЛИТ: А-м, Дугоња, Видоња и Трбоња, СВ, 7. I 1951; А-м, Са синоћње премијере у Војвођанском позоришту, СВ, 17. III 1951; С. Бајић, Поводом премијере у Новом Саду, НС, 1951, бр. 27,  с. 2; А-м, Обнова „Ивкове славе“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 28, с. 4; А-м, Михаило Васиљевић: „Ка новим обалама“, НС, 1952, бр. 68,  с. 4; Ј. Коњовић, Прво извођење победничке драме са конкурса, НС, 1953, бр. 66, с. 4; Ј. Путник, Премијера савремене домаће драме у Новом Саду, НС, 1953,  бр. 68, с. 2; М. М-ћ, „Ка новим обалама“ – премијера савремене домаће драме, Дневник, 23. X 1953; С. Берберски, Михаило Васиљевић: „Ка новим обалама“, Дневник, 3. XI 1953; С. Ст(анић), „Клупко“ – љути горштачки хумор, Дневник, 11. XII 1959; М. Кујунџић, Перо Будак: „Клупко“, Дневник, 15. XII 1959;  М. Кујунџић, Лаж о смешним сељацима, Дневник, 14. XI 1967;  А-м, „Чвор“ П. Петровића-Пеције на новосадској сцени, Борба, 11. XI 1967; С. Кисић, Писци пред публиком, Политика, 18. XI 1967;  С. Божовић, „Пљусак“ без грмљавине, Вечерње новости, 26. I 1971; М. К(ујунџић), Водвиљ на лички начин, Дневник, 24. I 1971; L. Gerold, „Falusi“ boyodalmak, Magyar Szó, 26. I  1971; Л. Дотлић, Михаило Мића Васиљевић (1923-1984), Позориште, НСад 1984, бр. 1, с. 8.

М. Р.

ВАСИЉЕВИЋ-ВЕСНИЋ  Анђелија в. ВЕСНИЋ-ВАСИЉЕВИЋ  Анђелија

ВАСИЉЕВИЋ-КАНТОР Илона в. КАНТОР–ВАСИЉЕВИЋ Илона

ВАСИЉЕВИЋ-ХЕТ Нада в. ХЕТ-ВАСИЉЕВИЋ Нада

ВАСИЋ Михаило – глумац, редитељ (Београд, 13. XII 1897 – Беч, 1953). Гимназију са великом матуром завршио је у Бгду и апсолвирао права у Паризу. Први пут је ступио на сцену 1915. у НП у Скопљу. Чим је почела евакуација придружио се тек основаној (у Јагодини 1915) путујућој трупи Драгутина Крсмановића, а потом је отишао у избеглиштво. Најдуже се задржао у Паризу, где је уз студије радио и као секретар позоришта „Ампир“. Од 1924. до 1928. био је глумац, редитељ и секретар НП у НСаду. У сезони 1928/29. исте дужности обавља у НП у Сарајеву, у којем је био и технички шеф. Од 1929. до 1931. члан је НП у Скопљу и од 10. III 1931. до 1944. радио је у НП у Бгду. Потом је због отворене сарадње са Немцима и квислинзима за време окупације емигрирао у Аустрију. Био је даровит карактерни, нарочито комично-карактерни глумац са реалистичним осећањем за комичне ефекте, али је прибегавао драстици, карикирању и грангињолском стилу. Режије је радио претежно рутински. Инсистирао је на француском булеварском репертоару уносећи на сцену еротизам, па и вулгарност како би постигао што јачи комерцијални успех.

УЛОГЕ: Трибун (Девојачка клетва), Василије Бородачев (Љубав), Земличка (Пут око света), Енгштранд (Авети), Семјон Захарович Мармеладов (Злочин и казна), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Иван Антонович Распљујев (Свадба Кречинског), Зафир (Војвода Брана), Дон Елифас (Вукодлак), Директор Требизод (Бајадера), Краљ (Мадам Помпадур), Пењижек (Грофица Марица), Милер (Стамбулска ружа), Ђиљољи (Скамполо), Пиеро Алвизе Кандиано (Госпођа са сунцокретом), Дужде од Млетака (Максим Црнојевић), Барон Префон (Господар ковница), Бискуп орлеански (Бискупова синовица), Старац (Велика недеља), Јовановић (Идеали), Џими Џинкс (Моја беба), Копе (Лесковчани у Паризу), Максимилијан Алгенек (Максимилијан верни), Макотин (Ана Карењина), Нерон (У знаку крста), Цезар (Цезар и Клеопатра).

РЕЖИЈЕ: Председниковица, Адвокат Болбек и њен муж, Црквени миш, Еден, Хокус-покус, Школа за љубавнике, Узоран муж, Максимилијан верни, Нова Елојза, Жаклина, Политика, Божији човек.

ЛИТ: Б. П., Нушићев „Пут око света“ у Новосадском позоришту, Јединство, 16. V 1924; С. Зубац, Хенрик Ибзен: „Авети“…, Видовдан, 22. II 1925; А., Михаило-Мића Васић, Нови Сад, 1925, бр. 15, с. 6; О. С(уботић), „Свадба Кречинског“, Застава, 20. III 1927; К. Н(иколић), Михаило М. Васић, Нови Сад, 1927, бр. 15. с. 4; А., Премијера Беговићевог „Божијег човека“ у Новом Саду, Време, 26. XII 1927; А., Михаило Васић, Нови Сад, 1928, бр. 12, с. 4; Биографије наших уметника – драма – Г. Михаило Мића Васић, Српска сцена, 1942, бр. 8, с. 253-254; Ј. Лешић, Сарајевско позориште између два рата, II, Сарајево 1976, с. 11.

Б. С. С.

ВАСКРСЕЊЕ (Воскресение – Resurrection) – драма из руског живота у 5 чинова. Према истоименом роману Лава Николајевича Толстоја написао: Анри Батај. Прво извођење у Паризу 14. XI 1902, у нашој земљи 23. I 1904. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 15. XII 1923. у Великој Кикинди. За позорницу удесио: Радивој Динуловић. – Рд. М. Рајчевић; Б. Ђорђевић (Нехљудов), ?. Поповићева (Наташа), М. Грујићева (Соња), М. Петровићка (Лаура), К. Рајчевићка (Каћа), П. Матић (Тихон), Љ. Вукомановић (Кортинкин), М. Андрић (Бирмов), Р. Павићевић (Кухокин), М. Јелић (Шузматов), Д. Милосављевић (Симон), В. Јелићка (Јефимија), Ж. Станисављевић (Рогожински), П. Спајић (Комесар, Подворник, Слуга), М. Рајчевић (Красински), Н. Динић (Председник суда), ?. Петровић (Први судија), ?. Стефановић (Други судија), ?. Поповић (Давид). – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НП 3. X 1924. у НСаду. Превела: Ванда Иблер. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – рд. А. Лескова; М. Душановић (Нехљудов), А. Лескова (Каћа), К. Сибирјакова, Ј. Кучера, М. Тодосићка, Д. Васиљевићка, Савка Стојчевићка, Д. Матејићка, Р. Кранчевићка, Д. Спасић, Н. Динић, М. Живановић, Стеван Јовановић, К. Васиљевић. – Изведено 5 пута.

Прво извођење у НПДбС 23. X 1937. у Старом Бечеју. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; С. Јанићијевић (Нехљудов), Љ. Јовановићева (Соња), З. Ковачевићка (Лаура), Љ. Красић-Левак (Каћа), Љ. Лазарева (Матрјона, Старица), М. Вилићка (Служавка, Баконова кћи), Р. Алмажановић (Тихон, Устинов), Ђ. Босанчић (Микишин), В. Ивановић (Никифоров, Лекар), В. Милин (Димитријевић, Медицинар), Ф. Фазловски (Иванов, Један старац), С. Савић (Баклашов), М. Мајић (Герасимович, Наводворов), М. Вилић (Микић), Ј. Јукић (Сергијевич, Други осуђеник), М. Мирковић (Трговачки помоћник, Први осуђеник), А. Сикорски (Дворников, Један поручник), М. Томић (Кулешов, Симонсон), xxx (Пјубашев), Љ. Јовановићева (Карабљова), Н. Нешовићка (Црвенперка), З. Чокановићева (Лепојка, Марија Павловна), В. Фазловска (Дебељка, Главна болничарка), М. Ђорђевићка (Гуравка, Аграфјона), З. Ковачевићка (Тамничарка), О. Стојадиновићева (Федосја), П. Милосављевић (Тамничар, Криљцов), Г. Ковачевићева (Дете). – Изведено око 10 пута.

БИБЛ: Лав Николајевич Толстој, Васкрсење, роман, превео Јован Максимовић, Сремски Карловци 1900.

ЛИТ: А-м, „Васкрсење“, Застава, 1924, бр. 233, с. 3; В. Ж., „Васкрсење“ од Л. Толстоја – Премијера, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 19, с. 14-15; С. Зубац, „Die Auferstehung“, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1463, с. 5;  С., Гостовање Народног позоришта Дунавске  бановине, Војводина, Вршац 1938, бр. 18, с. 2.

В. В.

ВАФИЈАДИС Серж (Σέργιος Βαφιαδις / Sergios Vafiadis) – грчки оперски редитељ (Истанбул, 1926 – Атина, 2005). Студирао је у Паризу на Факултету политичких наука (École Sciences Politiques) и, у исто време, драмску уметност на Националном конзерваторијуму  у познатој уметничкој школи ,,Рене Симон” (Cours d’art dramatique René-Simon). После завршених студија, вратио се у Грчку (1957) и започео своју дугу позоришну сарадњу са Националном опером у Атини. Прво је био балетски супервизор (од 1958), затим помоћник директора (1961) и директор Опере (1962), чијег ће, потом, Уметничког савета бити члан много г. Стални редитељ постао је 1962. и поставивши такве оперске наслове као што су Набуко, Манон Леско, Плашт, Сестра Анђелика, Господин Брускино (Росини), Херо и Леандар (Незеритис), Шпански сат (Равел), Мудрица (Орф), Сузанина тајна (Волф-Ферари) дао допринос разноврсности репертоара Националне опере. Од 1965. континуирано је сарађивао са оперским кућама у бившој Југославији (Бгд, НСад, Љубљана), на чијим сценама је показивао нарочиту склоност за поставку оне оперске литературе која захтева велике и многољудне ансамбле (Аида, Ђоконда, Кармен, Фауст, Турандот). Режирао је опере у Италији и Француској, а од 1991. је био стални редитељ Кипарског оперског друштва и Фестивала на Крфу. Последња запажена оперска остварења су му била: I Rantzau (Породица Ранцау, Маскањи) на фестивалу у Ливорну и  Доницетијев Љубавни напитак на Кипру. Високо професионалан, комуникативан (поред француског, италијанског и енглеског, одлично је говорио и српски језик), припадао је оној групи редитеља који су остајали верни композитору и његовим захтевима и често цитирао Вердија: ,,Не остављам ником право да створи нешто ново у мом делу и да га тиме уништи”.  Био је убеђен да публика воли да види класичну оперу у атмосфери епохе коју је аутор замислио, у костимима и декору тога доба. Ту се угледао на оне редитеље које је уважавао и уз које је стицао своја прва искуства у оперској режији, међу којима су: Јанопулос, Фригерио, Мореско, Маестрини, Сабљић, Валманова и Вит. У представама које је режирао, наступала су многа значајна имена оперске сцене: Бергонци, Бонисоли, Мериги, Арагал, Проти, Херлеа, Кјара, Димитрова, Милашкина, Анџапаридзе, Пјавко итд. У СНП је у току тридесетогодишње сарадње режирао следеће опере: Набуко (1965), Аида (1969. и 1982), Ђоконда (1970), Фауст (1971. и 1995), Риголето (1972. и 1982), Тоска (1973), Кармен (1976. и 1985), Турандот (1982), Бал под маскама (1984). Мјузикл Пољуби ме Кети Кола Портера поставио је на сцену СНП 1972, а био је уметнички сарадник и супервизор балета Грк Зорба 1994. Остварио је и два музичка филма за грчку и (тадашњу) југословенску телевизију. У знак захвалности за значајан допринос на пољу уметности одликован је Орденом југословенске заставе са сребрном звездом 1988.
М. Д. М.

ВАХЕК Емил (Emil Vachek) – чешки романописац и драмски писац (Кенигзгрец, 2. II 1889 – Праг, 1. V 1964). Радио је у Прагу као новинар. Писао је, са наглашеном хумористичком цртом, реалистичко-натуралистичке романе, те криминалистичке комедије. Сликао је чешке прилике приказујући деспотизам банкара, каријеризам и корупцију. На живот је гледао као на гротеску, а на свет као на позорницу на којој се актери боре за власт и богатство. Велика продукција и фељтонистичка лакоћа умањују уметничку вредност његових дела. Важнији В. романи су: Пубертет (Puberta, 1925), Бедник (Bidýlko, 1927), Човек на граници / Четрдесетогодишњак (Čtyřicetiletý, 1930), Дивље срце (Divoké srdce), Осветничка крв (Krev nevolá o pomstu, 1934), Живот на отплату (Život na splátky, 1936). Његова комедија Пећ (Kamna, 1930) изведена је у НПДб 1939. у преводу Бранка Гавеле.

В. В.