ВАСИЉЕВИЋ Михаило – редитељ (Нови Сад, 28. VIII 1923 – Нови Сад, 25. VII 1984). Основну школу и гимназију учио је у НСаду и Ваљеву, у којем је и матурирао 1943. Учесник је НОБ од 30. IX 1944. до 15. V 1945, а од краја рата до 31. VIII 1945. члан је Штаба I војвођанске бригаде Корпуса народне одбране Југославије. Члан СНП био је у три маха: од 1. VIII 1945. до 30. VI 1949. В. је најпре в. д. економа, потом инспицијент и помоћник техничког шефа, од 1. II 1950. до 31. VIII 1952. помоћник је редитеља, а од 1. II 1962. до 31. VIII 1967. редитељ и оперативни директор. У међувремену радио је као секретар спортског центра у НСаду (1. VII 1949 – 31. I 1950), редитељ у НП у Сремској Митровици (1. IX 1952 – 31. VIII 1954), помоћник редитеља и редитељ у НП у Сомбору (1. IX 1954 – 15. VIII 1961) и редитељ у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину (16. VIII 1961 – 31. I 1962). Одласком из СНП 1967. преузима дужност секретара Савеза аматерских позоришта САП Војводине, а од 1. II 1974. до пензионисања, 23. X 1982, први је директор „Бранковог кола“ у Сремским Карловцима. Добитник је Октобарске награде Града НСада за 1980. После дуге и тешке болести умро је у НСаду, а сахрањен 26. VII 1984. на Чератском гробљу у Сремским Карловцима. У СНП је радио на многим одговорним дужностима, али је сарадња и пријатељство са редитељем Ј. Љ. Ракитином (в) за њега била од непроцењивог значаја. Стекавши тако неопходна сазнања о раду са глумцима на припремању представе, своја искуства обогатиће и као Ракитинов асистент у Средњој позоришној школи, те као његов помоћник режије. Иако је прве представе самостално поставио у Сремској Митровици, Сомбору и Зрењанину, тек ће у СНП, као свом матичном позоришту, успелим реализацијама драмских дела (најчешће комедија и водвиља) и оперета постићи најзначајније успехе и уметнички најзрелије резултате. Поред непосредног практичног рада у театру био је и аутор трију драмских текстова: Вал се враћа, Недовршене симфоније и Ка новим обалама (в), за коју је 1951. добио Награду Савеза културно-просветних друштава Војводине и која је, у режији Јована Коњовића (в), премијерно изведена на сцени СНП 23. X 1953, у част дана ослобођења НСада. Била је то, уједно, и прва савремена драма једног војвођанског аутора приказана у СНП. Крајње невешто, чак композиционо неспретно подељено, ово његово дело поседује драж раних радова наших театарских наиваца. Настало, к томе, у периоду диктата горбатовске драматургије, оно екскламацију пароле, нужно, изједначава са идејношћу тежећи да и тиме потврди своју друштвено-историјску оправданост. Ипак, мора му се признати трагалачки напор у обради теме, поготову у оним њеним деловима када проблем издаје покушава да разреши психолошким условностима. На жалост, у таквим сценама, њему се личности неретко отму. Ако, несумњиво, треба истаћи понесеност темом и велику самозадатост ауторове претензије, ваља, истовремено, констатовати и скромне вредности крајњег домета. Обављајући низ одговорних дужности у СНП, В. је стигао да на премијери и на репризи Оклопног воза Всеволода Иванова (в) одигра улогу Сељака с повезаним образом. Као помоћник редитеља асистирао је Бори Ханауски (Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића и Цврчак на огњишту Ч. Дикенса), Милану Барићу (Вечити младожења Ј. Игњатовића у драматизацији П. С. Петровића), Ј. Љ. Ракитину (Вишњик А. П. Чехова, Без кривице криви А. Н. Островског, Дивља патка Х. Ибзена, Живи леш Л. Н. Толстоја), Јовану Коњовићу (Максим Црнојевић Л. Костића), Јовану Путнику (Слепи миш Ј. Штрауса).

РЕЖИЈЕ: Дугоња, Видоња и Трбоња, Робинзон Крусо, Ивкова слава,  Клупко, Господин ловац, Резервиста, Пепељуга, Испит зрелости, Чвор, Пљусак, Четири грубијана, Моја сестра и ја, Љубичица са Монмартра, Весела удовица.

БИБЛ: Вал се враћа, драма, ркп.; Недовршена симфонија, драма у три чина, ркп.; Ка новим обалама, драма у четири чина, НСад 1952; Последњи разговор са маестром, НС,  1952, бр. 45-46, с. 3.

ЛИТ: А-м, Дугоња, Видоња и Трбоња, СВ, 7. I 1951; А-м, Са синоћње премијере у Војвођанском позоришту, СВ, 17. III 1951; С. Бајић, Поводом премијере у Новом Саду, НС, 1951, бр. 27,  с. 2; А-м, Обнова „Ивкове славе“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 28, с. 4; А-м, Михаило Васиљевић: „Ка новим обалама“, НС, 1952, бр. 68,  с. 4; Ј. Коњовић, Прво извођење победничке драме са конкурса, НС, 1953, бр. 66, с. 4; Ј. Путник, Премијера савремене домаће драме у Новом Саду, НС, 1953,  бр. 68, с. 2; М. М-ћ, „Ка новим обалама“ – премијера савремене домаће драме, Дневник, 23. X 1953; С. Берберски, Михаило Васиљевић: „Ка новим обалама“, Дневник, 3. XI 1953; С. Ст(анић), „Клупко“ – љути горштачки хумор, Дневник, 11. XII 1959; М. Кујунџић, Перо Будак: „Клупко“, Дневник, 15. XII 1959;  М. Кујунџић, Лаж о смешним сељацима, Дневник, 14. XI 1967;  А-м, „Чвор“ П. Петровића-Пеције на новосадској сцени, Борба, 11. XI 1967; С. Кисић, Писци пред публиком, Политика, 18. XI 1967;  С. Божовић, „Пљусак“ без грмљавине, Вечерње новости, 26. I 1971; М. К(ујунџић), Водвиљ на лички начин, Дневник, 24. I 1971; L. Gerold, „Falusi“ boyodalmak, Magyar Szó, 26. I  1971; Л. Дотлић, Михаило Мића Васиљевић (1923-1984), Позориште, НСад 1984, бр. 1, с. 8.

М. Р.