ШОКИЦА Драгиша – драмски глумац (Београд, 16. VII 1927 – Нови Сад, 12. II 1991). Потекао је из радничке породице. Од 1930. је живео у НСаду, где се и школовао. Државну глумачку школу у НСаду, у класи Јурија Љвовича Ракитина и Јована Коњовића, уписао је 1949. и завршио 1953; одмах је био ангажован у СНП. У сезони 1954/55. играо је у НП у Сомбору, али су вратио у СНП и у њему остао до смрти. У својој уметничкој каријери био је познат по многобројним улогама карактерне комике. Био је тумач тзв. малих улога, велики глумац малих улога. Његова глума је била изнад свега природна, искрена, непосредна и једноставна. Улоге је доносио студиозно, волео је своје мале улоге и са великом стваралачком страшћу играо те епизодне улоге. Био је велик глумац епизодних улога који се залагао за сваку улогу коју је доносио као да је насловна, природно, без појачане и пренаглашене дикције и гестикулације. За представу Родољупци био је помоћник редитеља. Остварио је неколико успешних улога у филмовима: Џандрљив муж 1976, Филип на коњу 1973, Просек 1974, Стићи пре свитања 1978, Код Камиле 1978, Развод брака 1981. Добитник је Октобарске награде НСада 1973. и Награде на Сусрету војвођанских позоришта у Суботици 1973. за више улога у представи Шума која хода Љ. Ршумовића, Награде Удружења драмских уметника Србије и  САП Војводине за улогу Мачка у Представи „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња опћине Блатуша. Био је ожењен са Добрилом Ш., такође глумицом СНП (в).
УЛОГЕ: Максим (Ђидо), Арнал Луан (Монсерат), Други инспектор (Музички пајаци), Љуба (Ка новим обалама), Поправљач прозора (На западним котама), Пинкус (Насловна страна), Станојло Суреп (Хајдук Станко), Василије (Покондирена тиква), Конрад (Догађај у месту Гоги), Рака (Песма), Старац (Крајцерова соната), Албански гласоноша (Скендербег), Светислав, Јан-Чи, Ловац (Путо око света), Агамица (Изгубљено писмо), Посилни (Небески одред), Њушка (Сан летње ноћи), Пуличинел (Машкарате испод купља), Марцелусов собар (За Лукрецију), Одешанин (Оптимистичка трагедија), Жером (Бобо), Учитељ (Власт), xxx (Страдија), Степан (Понижени и увређени), Ђак, Курир (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Јуре (Клупко), Први часник, Други Мађар (Пера Сегединац), Бакалин, Начелник, Мецена, Железничар (Аутобиографија), Владица (Варалица у Бечеју), Переков Јуре (Вучјак), Аврам (Оптужена комедија), Други полицајац (Господин ловац), Други калуђер, Бернадак, Дечак с обручем (Резервиста), Гладан (Кристифор Колумбо), Голаћ (Вечити младожења), Спира (Народни посланик), Ахмет (Коштана), Тонсон, Купац, Први гост (Јаје), Пишпиш (Позабави се Амелијом), Други лопов (Ваљевска подвала), Интендант (Мајка Храброст), Жерар (Госпођа Бовари), Прока Пурић (Ожалошћена породица), xxx (Велики Мак), Отац Пимен (Ружичасти педигре), Гицан (Адам и берберин), Шпијун (Ноћ за Марију), Професор Вилард (Наш град), Давид (Флора господина Флоријана), xxx (Кулосфера), Самсон (Ромео и Јулија), Мачак (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња опћине Блатуша), Четврти грађанин (Посета старе даме), xxx (Шума која хода), Марко Б., Гефрајтер Миша (Награжденије и наказаније), Свирач (Породица Софронија А. Кирића), Велуто (Кавијар и сочиво), Осип (Ревизор), Риста Тодоровић (Госпођа министарка), xxx (Лаждипажди), Судски послужитељ (Дванаест гневних људи), Хасо (Смрт Смаил-аге Ченгијића), Ним (Веселе жене из Виндзора), Јовица Јеж (Николетина), Гост (Кревет за три особе), Рибица Василе (Општи интерес), Светозар Вујић (Љубавно писмо), Кузмановић (Мала ноћна алгебра), Лаза (Сакуљани, а о капиталу), Доушник (Политеиа или Инспекторове сплетке), Аљоша (Покојник), Кројач Катијело (Субота, недеља, понедељак), Благоје (Преноћиште), Кушак (Лов на дивље патке), Црквењак, Кум (Село Сакуле а у Банату), Месарски мајстор (Велики Мак), Никола (Џандрљиви муж), Спира (Народни посланик),  Прока (Ожалошћена породица), Зердости (Долња земља), Газда Спаса (Сумњиво лице), Ватрогасац (Бидерман и паликуће), Стипан (Голубњача), Туна (Раванград), Практикант (Протекција), Председник МНО (Мој тата социјалстички кулак), Циганин (Велико и мало), Трифун Пиан (Свети Георгије убива аждаху), Господин (Клопка).
ЛИТ: А-м, Испитне представе ученика Позоришне школе у Н. Саду, Дневник, 14. VI 1953; В. Поповић, Драгиша Шокица или похвала глумцима који добро играју мале улоге, Позориште, НСад 1972, бр. 5, с. 12; А-м, Високо признање члановима СНП-а, Позориште, НСад 1973, бр. 3, с. 1–2; В. Поповић, Десет прилога за портрете  војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 62–64; К. Савић, Задовољство у раду, Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 87–89.

М. Л.

ШОКОРАЦ Живко А. – преводилац (Крагујевац, 1852 – умро после 1887). Завршио је прву гимназију у Бгду 1867/68, у којој је био најважнији међу суоснивачима прве српске гимназијске ђачке дружине „Српска нада“, коју је поздравио и лично кнез Михаило. На Великој школи се истицао као првак покрета Светозара Марковића. Још у гимназији учествовао је у протестима против конзервативности појединих професора. После шесторазредне гимназије уписао се на Правни одсек Велике школе у Бгду, где је студентима држао одушевљене говоре у духу првих социјалиста у Србији, али и предавања у студентском друштву „Побратимство“: „О женскињама“, „О чиновничкој гордости“, „О сиротињској раји“… Повремено је објављивао песме и приповетке. Сарађивао је у књижевној рубрици „Земунског гласника“. По завршеном Лицеју једно време је радио као професор у Алексинцу, а потом је био секретар Српског пољопривредног друштва у Бгду и уредник листа „Тежак“. Посебно се бавио виноградарством и објавио Студије из виноградарства (Бгд 1875) и Извештај о сузбијању филоксерне заразе у Србији (Бгд 1887). Превео је са немачког књигу др Франца Либера О грађанској слободи (Бгд 1870), а са руског једну Тургењевљеву приповетку. Заједно са Михаилом Вујићем превео је Разбојнике Фридриха Шилера, који су у СНП извођени 1870, 1886, 1905, 1910. и 1921.

Б. Кв

ШОЉА ТЕЈА (Une Tasse de thé) – шаљива игра у 1 чину. Написали: Шарл-Луј-Етјен Нитер и Жозеф Дерлеј. Прво извођење у Паризу, 28. IX 1860, у нашој земљи 19. I 1872. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 8. VI 1872. у Вуковару. Превео: Гига Гершић. Подела узета са плаката представе одржане 26. I 1873. у НСаду (са једночинком Сланик). – В. Марковић (Барон), Ј. Маринковићка (Бароница), Л. Телечки (Камуфле), А. Лукић (Јован). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 22. I 1877. у Сомбору (са једночинком Без женидбе). – В. Марковић (Барон), М. Рајковићка (Бароница), А. Сајевић (Камуфле), С. Бошковић (Јован). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 6. VII 1898. у НСаду (са једночинком Добре сведоџбе). – Рд. А. Лукић; Д. Спасић (Барон), Т. Лукићка (Бароница), М. Хаџи-Динић (Камуфле), Р. Павићевић (Јован). – Изведено 22 пута.

Премијера у СНП 21. X 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Барон), Т. Лукићка (Бароница), П. Добриновић (Камуфле), С. Стефановић (Јован). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 19. IX 1912. у Великом Бечкереку. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Спасић (Барон), М. Марковићка (Бароница), М. Хаџи-Динић (Камуфле), С. Стефановић (Јован). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 30. I 1919. (са једночином опером Кнез Иво од Семберије). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Спасић (Барон), П. Рајичићка (Бароница), М. Хаџи-Динић (Камуфле). – Изведено 4 пута.

БИБЛ: Нитер и Дерлеј, Једна чаша чаја, прев. Ј. Романић, Згб 1901.

ЛИТ: М.,  „Сланик“, „Шоља теја“, Позориште, НСад, 1873, бр. 15, с. 58; Л.,  „Љубавно писмо“,  „Шоља теја“, „Мило за драго“, Позориште, НСад, 1873, бр. 50, с. 198-199; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица, 1878, бр. 14, с. 109; М. С(ави)ћ, Шоља теја, Гренгоар, Позориште, НСад, 1881, бр. 22, с. 86-87; М. С(ави)ћ, Гренгоар и Шоља теја, Позориште, НСад, 1884, бр. 38, с. 150-151; А-м, Шоља теја, Наше доба, НСад, 1886, бр. 24, с. 3; А-м, Прошле суботе 7. о. м. гледали смо шаљиву игру „Шоља теја“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 62, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, „Шоља теја“, Застава, 1919, бр. 17, с. 3.

В. В.

ШПАНСКА МУВА (Die Spanische Fliege) – лакрдија у 3 чина. Написали: Франц Арнолд и Ернест Бах. Прво извођење у Берлину, 1913, у нашој земљи 6. IX 1914. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 17. XII 1936. у Старом Бечеју, према локализованом преводу Арношта Грунда. – Рд. Ђ. Козомара; С. Душановић (Филип Срезојевић), З. Ковачевић (Милка), И. Душановићка (Јелка), М. Мајић (Славко Новаковић), Н. Нешовићка (Наста), В. Милин (Стеван Шкарић), А. Ђорђевић (Божа Ножица), Ђ. Козомара (Др Марко Премужић), А. Маслов (Јован Сладовић), М. Можњак (Јагода), М. Вилић (Кокан), М. Ђорђевићка (Нежа). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Шпанска мува“ од Арнолда и Баха, Дан, 1936, бр. 48, с. 8.

В. В.

ШПАНСКИ КАПРИЧО (Испанское каприччио) – балет у једном чину. Музика: Николај Римски-Корсаков. Либрето: Леонид Фјодорович Мјасин и Ла Аргентинита. Прво извођење у Бољшом театру у Москви, 9. V 1923, у нашој земљи 17. VI 1924. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 7. V 1959 (са једночиним балетима Фантастични дућан и Велеградске варијације под заједничким насловом Три балета). – Рд. и к-граф Ј. Вајс-Беложански, дир. М. Фајдига, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; Ј. Андрејев (Гитана), Ф. Хајек (Гитанин), Ж. Миленковић (Младожења), Ј. Прокић (Млада), М. Месаровић, Р. Бозо, Н. Маринковић (Циганке), П. Јерант, В. Чебски, И. Игњатовић (Цигани), Ј. Палашти (Примаш), Ј. Михајловић, М. Матић, В. Сремачки, Б. Сибер (Циганчићи), А. Вујичин, Б. Ковачевић, Б. Тителац, М. Тапавица, О. Радоњић, М. Плавшић (Шпањолке), В. Јелкић, Б. Талевски, С. Балаћ, Ж. Новков, А. Пундов, Н. Бошко (Шпањолци). – Изведено 15 пута, глед. 5416.

ЛИТ: Др А. М., Оперски циклус код нас, Зрењанин, 6. VI 1959.

Љ. М.

ШРАЈБЕР Алојз Вилхелм (Aloys Wilhelm Schreiber) – немачки учитељ, професор естетике, дворски историчар, путописац, књижевник и драмски писац (Бил Баден, Немачка, 12. X 1761 – Ос, Баден Баден, Немачка, 21. X 1841). Отац Игнац је био трговац и имао је деветоро деце. Ш. је по завршеној гимназији у Баден-Бадену од 1781. студирао теологију у Фрајбургу. Г. 1874. је почео да предаје естетику у својој негдашњој гимназији; од 1788. је кренуо да се бави трговином (као исплативијом), а онда му се посрећило да буде примљен за кућног учитеља код грофовске породице Вестфален-Фирстенберг у Мајнцу. Са својим учеником – младим грофом је од 1790. путовао од Стразбура до Источног мора, 1791. пловио Рајном и све време писао путописе. За професора класичне литературе баден-баденског Лицеја именован је 1801, а од 1804. до 1813. је предавао естетику на Универзитету у Хајделбергу, где је 1807. промовисан у доктора филозофије. Спријатељивши се са сином декана хајделбершког Универзитета Х. Фосом, препоручен је за дворског историчара у Карлсруеу, где је дочекао пензију 16. IX 1925. Идуће г. се вратио у свој крај, у Ос, где је остао до краја живота. Осим филозофских, политичких, путописних и историјских текстова, опробао се и пишући за позориште: Утвара (Das Gespenst, 1789), Невеста под велом (Die Braut im Schleier, 1789), оперета Харфа (Die Harfe, 1793) и др.; објавио је и Dramaturgische Blätter у шест томова. У СНП су изведена три његова четворочина комада: 1881. Језуита и његов питомац у преводу Адама Мандровића и, у преводу Јована Максимовића, 1890. Курјак и јагње и 1891. Неће варошанку. Како су преводиоци делимично посрбили имена улога и вероватно у потпуности променили наслове у односу на изворне, немогуће нам је утврдити о којим се оригиналним комадима ради.

В. В.

ШРАМ-ИСАКОВИЋ Љерка – глумица (Загреб, 19. I 1874 – Загреб. 26. XI 1913). Први пут је ступила на сцену 5. XII 1887. са дилетантском групом Николе Милана, у Згбу, као Ивка у Росеновој воселој игри Мајчине очи. Затим се школовала код Адама Мандровића (в) и, као професионалан глумац, дебитовала 1888. у улози Хедвиге у Хенлејевој веселој игри По интенданцији; отада до смрти била је стални члан ХНК у Згбу. У СНП је, приликом његовог боравка у Осијеку 1897, гостовала у трима улогама: Олга (Психе), Хедвига (Позоришно дело) и Нијоба (Нијоба).

ЛИТ: K., Teater: Psihe, Slavonische Presse, 9. I 1898; А-м, Српско народно позориште у Осеку, Позориште, НСад, 1898, бр. 1, с. 3-5.

В. В.

ШРЕПЕЛ Иво – преводилац, ликовни критичар и културни посленик (Загреб, 19. III 1899 – Лепоглава, 11. III 1945, није потврђено). Потиче из угледне загребачке племићске породице. Права је студирао у Згбу, Бечу и Прагу, а студирао је и дипломирао естетику и историју уметности на Сорбони (1921-1925). Током боравка у Паризу бавио се превођењем француске књижевности, пратио је позоришна догађања и упознао се са радијом, тадашњим новим медијом. По повратку у Згб своја искуства и сазнања је пренео на своје студенте у глумачкој школи и на загребачком Радију, на којем је водио курс француског језика, био спикер, водитељ, глумац и аутор драмских текстова. Бавио се и позоришном режијом, а био је и помоћник директора Драме ХНК у Згбу. Позоришну и ликовну критику објављивао је у више листова и часописа: „Савременик“, „Јутарњи лист“, „Обзор“, „Новости“ и др. Један је од уредника Каталога за изложбу југословенских уметника на светској изложби у Барселони 1929, а његова познанства са француским културним посленицима омогућила су и Мештровићеву изложбу у Паризу 1933. и узвратну изложбу француске уметности у Уметничком павиљону исте г. Активно је учествовао у Хрватском друштву уметности и једно време био његов секретар. Од фебруара 1941. до јуна 1945. био је директор Модерне галерије савремене уметности. Био је покретач и учесник многобројних културних догађаја у којима се залагао за културно образовање хрватске омладине и културне публике уопште. Неразјашњена је његова департизација и смрт у затвору у Лепоглави. СНП је извело комад Фани и њена послуга у његовом преводу.

ЛИТ: Л. Јирсак, Иво Шрепел, документи, вријеме, судбина, Згб 2010.

М. Л.

ШТА ЈЕ ИСТИНА? (Così è se vi pare) – позоришни комад у 3 чина. Написао: Луиђи Пирандело. Прво извођење у Милану, 8. XI 1917, у нашој земљи 27. IV 1938. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НПДб 28. V 1938. у Петровграду. Превео: Дубравко Дујшин. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; Б. Јовановић (Ламберто), И. Петри (Фрола), Т. Танхофер (Понца), И. Танхофер (Г-ђа Понца), Љ. Филиповић (Агаци), Р. Ферари (Амалија), М. Петровићка (Дина), С. Душановић (Сирели), И. Јовановићка (Г-ђа Сирели), А. Рашковић (Префект), Ј. Петричић (Чентури), Р. Кранчевићка (Г-ђа Чини), И. Душановићка (Г-ђа Мени), М. Јашекова (Прва госпођа), К. Шербанова (Друга госпођа), С. Бурја (Први господин), В. Савић (Други господин), Ж. Станојевић (Слуга). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, О одржаној представи у Петровграду, у извођењу Народног позоришта Дунавске бановине, Банатска пошта, Петровград, 1938, бр. 116, с. 1.

В. В.

ШТАЈН Лео (Leo Stein) – аустријски либретист (Лемберг, данашњи Лавов, Пољска, 23. III 1861 – Беч, 28. VII 1921). Право име му је било Лео Розенштајн (Leo Rosenstein). Завршио је студије права у Бечу, али је код њега убрзо превладало занимање за оперету. Био је један од оснивача и утемељивача удружења аустријских композитора, музичких аутора и издавача (АКМ). Написао је око тридесет оперетских либрета, између осталих: Веселу удовицу (Die lustige Witwe, 1905) Ф. Лехара (са Виктором Леоном; у СНП 1966), Пољачку крв (Polenblut, 1913) Оскара Недбала (у НП у НСаду 1925) и Плаву мазурку (Die blaue Mazurr, 1920) Ф. Лехара (са Белом Јенбахом; у новосадском НП 1924).

В. В.