ШМИТ Милан – глумац (Сремска Митровица, 7. IV 1946 – ). Потиче из угледне митровачке породице православних Немаца: отац Јулиус, мати Илинка из Србобрана. По мајци је унук великог српског песника Стевана-Владислава Каћанског. Глумац СНП Владислав Каћански (в) му је био брат од ујака. Гимназију и средњу музичку школу похађао је паралелно, најпре у родној Митровици а завршио у Панчеву. Студије на Правном факултету је прекинуо да би при СНП завршио двогодишњи Драмски студио (1970), у класи Дејана Мијача и Радета Којадиновића (као полазник Студија наступао је у представама СНП: Плуг и звезде, Зона Замфирова, Адам и берберин, Богојављенска ноћ, Поглед с моста, Кавијар и сочиво). Професионалну глумачку каријеру отпочео је у НП у Тузли, где је играо од 1. VIII 1970. до 10. VIII 1972. и, после одслужења војног рока у Зрењанину, од 10. VIII  до 31. XII 1973. Од 10. X 1974. до 30. IX 1975. је био члан НП у Сомбору, а од 1. X 1975. члан Драме СНП непрекидно до пензионисања, 9. V 2012. Током свог дугог глумачког стажа одиграо је велик број, углавном мањих, улога у драмском репертоару. Био је врло активан у борби за глумачка права, а један мандат је био председник Синдиката целе Куће (СНП). Као стонотенисер и шахиста постизао је лепе успехе на званичним такмичењима.

УЛОГЕ: Јовица Јеж (Николетина), Суљо (Хасанагиница), Валентин (Зла ноћ), Хауард Вагнер (Смрт трговачког путника), Стојан (Мала ноћна музика), Завереник, касније ађутант (Полицајци), Цивил (Политеиа или Инспекторове сплетке), Први грађанин (Непријатељ народа), Инспектор Мич (Коме откуцава часовник),  Вецале Никодиноски (Пасквелија), Сајапин (Лов на дивље патке), ххх (Наш Тито), Милисав (Сумњиво лице), Хор ватрогасаца (Бидерман и паликуће), Кирил Глагољев (Платонов), Алекса Николин (Светислав и Милева), Тома Њушка, Зид у међуигри (Сан летње ноћи), Први грађанин (Песми хвала), Медвед (Мој тата социјалистички кулак), Друг Ђуро (Господа и другови), Сињор Зуки (Роман о Лондону), Милан Новаковић (Покојник), Гроф од Глостера (Краљ Лир), Вурст (Патње господина Мокинпота), Јордан Цветковић (Очеви и оци), Министар војни, углавном наш (Вођа), Петар (Кир Јања), Салашар (Српска Атина), Газда Миладин (Сумњиво лице), Мајцен (Путујуће позориште Шопаловић), Танасије Димитријевић (Ожалошћена породица), Деда Груја (Пољуби сјај угаслих звезда), Барон Јохан Леополд фон Беренклау (Сеобе).

ЛИТ: К. Савић, Ја сам амбициозан човек, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 85-87.

М. Л.

ШМИТ Ото Ернст (Otto Ernst Schmidt) – немачки писац (Отензен, код Хамбурга, 7. X 1862 – Грос-Флотбек, код Хамбурга, 5. III 1926). Као син радника фабрике дувана није имао лако детињство. У Хамбургу је од  1883. учитељ основне школе, од 1901.  у Ајмзбителу, а 1903. прелази у Грос-Флотбек, где остаје до краја живота као слободан књижевник. Две г. раније у Хамбургу је основао Литерарно друштво. Његов списатељски рад је позамашан и обухвата песме, педагошке списе, новеле, преводе и прераде (углавном из енглеске књижевности), а у области драме највише је писао комедије (Die Gerechtigkeit, 1902; Tartüff, der Patriot, 1909. и друге). О њему је на немачком језику доста писано, посебно о комедији која је изведена у СНП (у „Zeitschrift für deutschen Unterricht, 1901; Pädagogische Warte“, 1902. итд.). У СНП је 17. I 1903. у Панчеву премијерно приказан његов комад  Учитељи стара и нова кова (Flachsmann als Erzieher, 1901), у  преводу и преради Милана Ћурчина.

С. К. К.

ШНИЦЕР Игнац (Ignaz Schnitzer) – мађарско-аустријски књижевник, новинар и либретист (Будимпешта, 20. XII 1839 – Беч, 18. VI 1921). Од 1857. живео је у Бечу, а од 1867. до 1880. поново у Пешти и, коначно, од 1881. опет у Бечу – све време као сарадник и уредник разних листова и часописа. Био је веома везан за породицу Штраус; за оперету Барон Циганин Ј. Штрауса заједно са Ј. Мором написао је либрето (у НП у НСаду изведена 1922).

В. В.

ШНИЦЛЕР Артур (Arthur Schnitzler) – аустријски писац (Беч, 15. V 1862 – Беч, 21. X 1931). Потекавши из бечке јеврејске породице, као син лекара и професора Медицинског факултета у Бечу, тада познатог ларинголога, Ш. је студирао медицину и био је лекар, али истовремено и слободан књижевник. Његово стручно интересовање „било је усредсређено на хипнозу и сан, што је нашло одраза и у његовој књижевној делатности (као, рецимо, у комаду који је извођен у СНП). Он је заправо добрим делом ишао стазама свог пријатеља С. Фројда. У књижевном раду остајао је, углавном, у атмосфери друштвеног живота Беча свога доба и само је ретко завиривао у историју. Мада се трудио да остане изван политичких сукоба и да не руши поредак у којем живи, он је у знатној мери раскринкавао грађански свет, не тражећи притом снаге које су представљале прогрес. Због критичког става према неким друшвеним слојевима имао је неприлика: 1900. му је одузета титула примаријуса јер је, по оцени „суда части“, својом новелом Потпоручник Густл „повредио и унизио част и углед аустроугарске војске“. Био је лиричар, приповедач и драматичар; његова аутобиографија Jugend in Wien штампана је тек 1968. Његове приповетке и романи превођени су и код нас: Госпођица Елза (Fräulein Else), прев. Н. Б. Јовановић (Бгд б. г.), прев. В. Бравачић (Згб 1925); Казановин повратак (Casanovas Heimfahrt), прев. З. Горјан (Сарајево 1960); Новела о сну (Traumnovelle), прев. и предговор Ј. Јанићијевић (Бгд 1969) итд. До Првог светског рата Ш. спада у најизвођеније драматичаре немачког језичког подручја. У СНП су приказана само два његова дела: 1924. драмски првенац Анатол (Anatol, 1893; тим именом се Ш. понекад служио као псеудонимом), у преводу Нине Вавре, и 1967. исти комад под насловом Анатолове љубави, у преводу Ренате Улмански, која је превела и Љубакање (Liebelei, 1896), у СНП изведено 1976. Но, на европским и немачким сценама највише успеха су имале његове драме Der grüne Kakadu (1899), Der Reigen (1900; најпре забрањена као „порнографска“, касније у неколико махова, последњи пут 1950, снимљена на филм), Der einsame Weg (1903), Der junge Medardus (1910), Professor Bernhardi (1912) итд. Те драме – Ш. их је написао укупно дванаест – више пута су издаване, појединачно или у сабраним делима. Нека његова прозна и драмска дела – поред наведене драме Der Reigen – су екранизована: Liebelei (1914. и 1932), Fraulein Else (1924), Leutnant Gustl (1901) итд. За прве три деценије XX века Ш. спада у најрепрезентативније представнике аустријске књижевности; његова дела давала су одређене подстицаје у оновременој руској, америчкој и француској литератури, али је и сам Ш. примао импулсе од Флобера, Мопасана, Анатола Франса, Ибзена и других. О њему има много радова на већем броју европских језика, а од позамашне литературе на немачком језику наводимо студију Кристе Мелхингер (Melchinger) Илузија и стварност у драмском делу Артура Шницлера (Illusion und Wirklichkeit im dramatischen Werk A. Schnitzlers, 1968).
БИБЛ: Анатол (Anatol), прев. Р. Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1533; Љубакање (Liebelei), прев. Р. Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1946.

С. К. К.

ШО ИРВИН (Irwin Shaw) – амерички приповедач и драматичар (Њујорк, 27. II 1913 – Давос, Швајцарска, 16. V 1984). Студирао је у Бруклину. Још у току студија почео је да пише најпре за радио а потом и за позориште. У својим делима чува традицију реализма у коју уноси неке психолошке акценте. Видљив је и утицај Хемингвеја. Великог успеха имао је његов роман Млади лавови (The Young Lions, 1958), који се сматра једним од најбољих америчких прозних дела о Другом светском рату. Мањег значаја су његове драме, међу којима се истичу: Отмен свет (The Gentile People, 1939), у којој оптужује начин живота отменог света, и антиратна драма Покопајте мртве (Bury the Dead, 1936). Следе још два комада писана за сцену: Синови и војници (Sons and Soldiers, 1944) и Из магле (Out of the Fog, 1949). У СНП је 1955. приказан његов комад Отмен свет под насловом Филип и Јона, у преводу Иванке Марковић.

Д. Р.

ШО Џорџ Бернард (George Bernard Shaw) – енглески драматичар (Даблин, 26. VII 1856 – Ејот Сен Лоренс, 2. XI 1950). После доста напорног младалачког живота у својој ирској домовини отишао је у Лондон, где се бавио разним пословима без додира са уметношћу. Његово интересовање за друштвене догађаје постајало је све јаче – у Лондону, на месту настанка Марксовог Капитала (Британски музеј) са пажњом је проучавао основе марксизма. Постао је члан једног грађанског социјалистичког друштва, у чијем клубу је држао ватрене говоре против угњетавања радничке класе. До краја свог живота остао је убеђен у потребу мењања света и у социјалистичке идеје. Преко пријатеља Виљема Арчера дошао је у контакт са редакцијама многих британских листова и новина па је за њих писао књижевне, музичке и позоришне рецензије. Познат је његов духовит однос према Шекспиру, те снажно залагање за Ибзена, који је знатно утицао на Ш. драмско стваралаштво. Драме је почео да пише када је већ зашао у зрело доба и захваљујући својој дуговечности стигао је да остави обимно драмско дело са педесетак комада различите вредности. Г. 1925. добио је Нобелову награду за књижевност, чији је знатан део уложио у фонд за реформу енглеског писма по угледу на фонетски алфабет Вука Караџића. Веома много је путовао по Америци и Европи, па је био и у нашој земљи. Ш. је превасходно комедиограф и његови позоришни комади су готово искључиво комедије, иако их сам често не назива тако. Он је најзначајнији британски драмски писац после Шекспира и један од најзначајнијих европских комедиографа. Бујица драмске инспирације извирала је из његове социјално-критичке природе, а драматургија му се кретала законима кретања музике. То се огледа код његових великих дела у духовитој елеганцији вођења дијалога, констелацији ликова и лаком одвијању драмског догађаја. Његова редитељска упутства обилују психолошким анализама и описима детаља. Предговори комадима су велике политичке и филозофске полемике у којима Ш. износи свој став и мишљење о разним друштвеним појавама и проблемима. Његова дела су доживела светски успех и сталан су део светског позоришног репертоара. Међу најзначајније комаде убрајају се: Кућевласници (Widowers’ Houses, 1892), Занат госпође Ворн (Mrs. Warren’s Profession, 1893), Кандида (Candida, 1897), Ђаволов ученик (The Devil’s Disciple, 1897), Цезар и Клеопатра (Caesar and Cleopatra, 1898), Човек и натчовек (Man and Superman, 1903), Мајор Барбара (Major Barbara, 1905), Лекар у недоумици (The Doctor’s Dilemma, 1906), Андрокле и лав (Androcles and the Lion, 1913), Пигмалион (Pygmalion, 1913), Света Јована (Saint Joan, 1923), Амерички цар (The Apple Cart, 1930), Милионерка (The Millionairess, 1935). У СНП су приказана следећа његова дела: Пигмалион 1923, 1947. и 1952; Ђаволов ученик 1924; Лечник у дилеми 1931; Кандида 1931; Кућевласници 1932; Занат госпође Ворн 1937. и 1973; Катарина Велика (Great Catherine, 1913) и Наполеон (The Man of Destiny, 1897) 1955.

БИБЛ: Ђаволов ученик, прев. С. Винавер, Бгд 1948; Лекар у недоумици, прев. Б. Недић, Бгд 1949; Занат гђе Ворн, прев. Б. Недић, Бгд 1950; Андрокло и лав, прев. Т. Пеичић, Згб 1951; Četiri drame – Kućevlasnici, Zanat gospođe Warren, Candida, Đavolov učenik, прев. Т. Пеичић и В. Хабунек, Згб 1951; Андрокле и лав, прев. В. Стојић, Бгд 1952; Кандида, прев. Н. Ћурчија-Продановић, Бгд 1964; Изабрана драмска дела, прев. Б. Недић и Ж. Симић, Бгд 1970.

ЛИТ: Ј. Кулунџић, Bernard Shaw, Виенац, Згб, 1927, књ. VII, с. 182-185; В. Поповић, Бернард Шо и други есеји, Бгд 1939; О. Хумо, Џорџ Бернард Шо, Бразда, 1950, г. III, с. 815-824; С. А. Јовановић, Бернард Шо, ЛМС, 1951, књ. 367, с. 240-246; М. Крлежа, George Bernard Shaw, Хрватска књижевна критика, Згб, 1953, св. VI, с. 261-271; Д. Поповић, Две једночинке Бернарда Шоа, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 501-505; Б. Недић, Бернард Шо, поговор у: Пигмалион, Бгд 1964, с. 101-105; Х. Клајн, Комедије Бернарда Шоа, у: Изабрана драмска дела, Бгд 1970, с. V-XX; Т. Ујевић, Есеји и критике, у: Записи, II, Згб 1970, с. 268-274; М. Крлежа, Есеји, I, Сарајево 1973; И. Секулић, Из страних књижевности, Бгд 1977, с. 529.

Д. Р.

ШОБОТА Радомир – глумац (Ламинци код Босанске Градишке, 7. II 1916 – Београд, 13. X 1988). Завршио је четири разреда основне сколе. Глумачку каријеру започео је 1958. у Бањој Луци а затим играо у позориштима у Нишу и Панчеву. У СНП је био ангажован од марта 1948. до 31. XII 1950. као члан Драме и в. д. секретара Позоришта, у ком својству је учинио тешку грешку: у недостатку новинске хартије, за припрему декора за представу Дундо Мароје дао је у „каширање“ комплетну збирку плаката, те архиви СНП недостају плакати за три послератне сезоне. У Београдској комедији је радио од 1. IX 1955. до 30. IX 1959, у Савременом позоришту у Бгду од 1. X 1959. до 30. VI 1970, а од 1. VII 1970. био је у статусу слободног уметника.

УЛОГЕ: Помет (Дундо Мароје), Рој Максвел (Дубоко корење), Мистер Баба (Острво мира), Учитељ играња (Грађанин племић), Др Петровић (Ожалошћена породица), Нестор Профит (Вечити младожења), Јаша (Вишњик), Илија (Ливница), Управник циркуса (Продана невеста).

ЛИТ: В. Поповић, Дундо Мароје на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613; В. Поповић, „Дубоко корење“, драма од Џејмса Гоуа и Арнолда Д’Исоа, ЛМС, 1949, књ. 363. с. 103; Б. Ч(иплић), Нушићева „Ожалошћена породица“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 26. XI 1949; В. Поповић, „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950. књ. 366, с. 241.

В. В.

ШОВАРИ Роман – преводилац са руског. Његов превод комедије Острво мира Евгенија Петровича Петрова изведен је у СНП 1949.

ШОКИЦА – комад из народног живота у 5 чинова, с певањем. Написао: Илија Округић Сремац. Музика: Даворин Јенко. Прво извођење 5. VI 1886. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 18. IV 1892. у Суботици. За позорницу удесио: Антоније Хаџић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. П. Добриновић; А. Лукић (Маријан Шокчевић), Ј. Добриновићка (Манда), Ј. Стојчевић (Перо Влаховић), К. Васиљевић (Љубибратић), П. Добриновић (Божо), М. Марковићка (Јања), Д. Спасић (Стражмештер). – Изведено 27 пута.

Премијера у СНП 3. VII 1898. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; А. Лукић (Марјан Шокчевић), Љ. Динићка (Манда), М. Марковићка (Јања), П. Добриновић (Божо), К. Васиљевић (Љубибратић), М. Тодосићка (Мандокара), Л. Поповић (Пера Влаховић, Други војник), Р. Павићевић (Стражмештар, Четврти војник), Ј. Душановић (Мато Прокалица), Љ. Мицић (Момак), М. Марковић (Притуцало), Л. Вујичићева (Прва девојка), З. Ђуришићева (Друга девојка), Д. Симићева (Трећа девојка), Љ. Душановићка (Четврта девојка), Д. Туцаковићева (Пета девојка), М. Радошевићева (Шеста девојка), Д. Стефановићка (Седма девојка), Ј. Тодосић (Први војник), Ђ. Бакаловић (Трећи војник), М. Николић (Пети војник). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 25. V 1902. у Великом Бечкереку. – Рд. М. Хаџи-Динић; А. Лукић (Маријан Шокчевић), М. Тодосићка (Манда), М. Марковићка (Јања), П. Добриновић (Божо), К. Васиљевић (Љубибратић), Д. Васиљевићка (Мандокара), М. Матејић (Пера Влаховић), С. Стефановић (Стражмештар), А. Стојановић (Момак), А. Ботић (Притуцало), Л. Вујичићева (Прва девојка), З. Добриновићка (Друга девојка), М. Тодосићева (Трећа девојка), М. Козловићева (Четврта девојка), Д. Матејићка (Пета девојка), М. Радошевићева (Шеста девојка), Д. Николићка (Седма девојка), В. Јуришић (Први војник), Е. Слука (Други војник), Ђ. Бакаловић (Трећи војник), М. Николић (Четврти војник), В. Виловац (Пети војник). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 26. XII 1905. у Осијеку. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Маријан Шокчевић), М. Тодосићка (Манда), М. Марковићка (Јања), П. Добриновић (Божо), К. Васиљевић (Љубибратић), Д. Васиљевићка (Мандокара), М. Матејић (Пера Влаховић), С. Стефановић (Стражмештар), А. Стојановић (Момак), Д. Кранчевић (Притуцало), Ј. Стојановићка (Прва девојка), Д. Николићка (Друга девојка), К. Виловчевица (Трећа девојка), М. Козловићева (Четврта девојка), Д. Матејићка (Пета девојка), Ђ. Маџарић (Први војник), М. Николић (Други војник), Ђ. Бакаловић (Трећи војник), С. Лијанка (Четврти војник), В. Виловац (Пети војник), Ј. Душановић (Шести војник). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 2. XI 1910. у Великој Кикинди. – Рд. М. Марковић, дир. А. Освалд; М. Николић (Маријан Шокчевић), М. Тодосићка (Манда), М. Марковићка (Јања), Д. Спасић (Божо), К. Васиљевић (Љубибратић), Д. Васиљевићка (Мандокара), М. Матејић (Пера Влаховић), С. Стефановић (Стражмештер), Б. Савић (Момак, Други војник), Р. Спиридоновић (Притуцало, Трећи војник), М. Филиповићка (Прва девојка), М. Јосићева (Друга девојка), К. Виловчевица (Трећа девојка), Д. Николићка (Четврта девојка), Д. Матејићка (Пета девојка), Д. Кранчевић (Први војник), С. Ђуркић (Чртврти војник), Ј. Антонијевић (Пети војник). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 27. IX 1922. – Рд. М. Хаџи-Динић, дир. М. Радосављевић; Д. Спасић (Маријан Шокчевић), М. Тодосићка (Манда), К. Цветковићка (Јања), Л. Лазаревић (Божо), М. Душановић (Пера Влаховић), К. Васиљевић (Жупник), Ј. Стојчевић (Лаћман), Д. Матејићка (Мандокара), Д. Васиљевићка (Бара), М. Филиповићка (Марта), К. Виловчевица (Теза), Р. Алмажановић (Први војник), В. Ивановић (Други војник), М. Пашко (Трећи војник), Ј. Силајџић (Четврти војник), С. Јовановић (Пети војник, Први момак), В. Виловац (Стражмештер), Д. Бајић (Други момак), С. Савић (Трећи момак, Притуцало), З. Душановићка (Прва девојка), М. Авировићева (Друга девојка), О. Кожај (Флоријан). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 21. XI 1922. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 30. X 1932. у Великој Кикинди. – Рд. Н. Динић; П. Христилић (Маријан Шокчевић), О. Илићка (Манда), Љ. Левак (Јања), П. Матић (Божо), Н. Динић (Љубибратић), М. Миљуш (Перо Влаховић), Д. Левак (Један стражмештар, Трећи војник, Први момак), Х. Вугринчићева (Мандокара), Р. Ферари (Бара), М. Динићка (Теза), Е. Миљушка (Марга), Л. Лазаревић (Први војник, Притуцало), Г. Николић (Други војник, Други момак), Ж. Моачанин (Четврти војник, Трећи момак), С. Савић (Флоријан). – Изведено 21 пут.

Прво извођење у Н-Оп 15. IV 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 19. IV 1936. у Вршцу. – Рд. Д. Сотировић; Д. Марковић (Љубибратић), Д. Кременовић (Маријан Шокчевић), Љ. Јовановић (Манда), Љ. Красић-Левак (Јања), Н. Стојановић (Божа), В. Милин (Пера Влаховић), Ђ. Козомара (Стражмештар), Г. Николић (Каплар), М. Шекулин (Мандокара), З. Ковачевић (Прија Бара), И. Душановић (Теза), Р. Петровић (Марга), О. Репак (Прва девојка), Р. Ферари (Друга девојка), М. Можњак (Трећа девојка), В. Ивановић (Први сељак), С. Грбић (Други сељак), Ђ. Бендер (Трећи сељак), А. Маслов (Четврти сељак), С. Савић (Флоријан). – Изведено 12 пута.

Прво извођење у НПДбС 29. III 1938. у Крагујевцу. – Рд. А. Верешчагин; Р. Алмажановић (Маријан Шокчевић), Љ. Јовановић (Манда), Љ. Красић-Левак (Јања), М. Мајић (Божо), Ђ. Козомара (Љубибратић), Љ. Стојчевић (Један лаћман), В. Милин (Перо Влаховић), М. Томић (Један стражмештар), Н. Нешовић (Мандокара), З. Ковачевић (Бара), В. Беговић (Теза), О. Стојадиновић (Марга), С. Савић (Флоријан), Г. Николић (Први војник, Први момак), М. Вилић (Други војник, Други момак), С. Јанићијевић (Трећи војник, Трећи момак), В. Ивановић (Четврти војник), Д. Беговић (Пети војник), М. Мирковић (Притуцало), З. Стојчевић (Прва девојка), Љ. Лазарева (Друга девојка), М. Ђорђевић (Трећа девојка), М. Вилић (Четврта девојка). – Изведено 17 пута.

БИБЛ: Илија Округић Сремац, Шокица, Згб 1884.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште (Гостовање у Суботици), Браник, 1892, бр. 55, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун, 1892, бр. 102, с. 3; Др. П., „Шокица“, шаљива игра од Илије Округића, Браник, 1893, бр. 132, с. 3-4; М. Д., „Шокица“, позоришна игра из народног живота у 5 чинова, са певањем, написао Илија Округић-Сремац; музика: Д. Јенко, Весник, Панчево, 1893, бр. 10, с. 1-2; А-м, О приказаној позоришној игри „Шокица“..., Стража, НСад, 1895, бр. 17, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Шокица, Позориште, НСад, 1895, бр. 17, с. 66-67; Др Л. Костић, Зимушње гостовање Српског народног позоришта у Новом Саду, Нада, Сарајево, 1895, бр. 1, с. 16-17; Ј. Хр(аниловић), Шокица, Позориште, НСад, 1896, бр. 36, с. 142-143; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац, 1896, бр. 46, с. 1; С., Шокица, Позориште, НСад, 1898, бр. 29, с. 126; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Шокица“, позоришна игра у пет чинова с певањем и играњем. Написао Илија Округић Сремац, музика од Д. Јенка, Браник, 1904, бр. 287, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Шокица, Позориште, НСад, 1904, бр. 38, с. 214-215; А-м, Шокица, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 37, с. 145; (Ј.) Г(рчић), Шокица, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 39, с. 154-155; Хр., „Шокица“, Јединство, 1. X 1922; А-м, Округићева „Шокица“, Нови Сад, 1932, бр. 10, с. 3; А-м, Реприза Округићеве „Шокице“, Југословенски дневник, 1932, бр. 58, с. 3; Ј. Грчић, Судбина Округићеве „Шокице“, Југословенски дневник, 1932, бр. 219, с. 4; А-м, Округићева „Шокица“, Нови Сад, 1935, бр. 25, с. 4; С. Ж., Свечана представа „Шокице“, Нови Сад, 1935, бр. 35, с. 2.

В. В.

ШОКИЦА Добрила – драмска глумица (Крагујевац, 24. IX 1934 – Нови Сад, 25. X 2010). Девојачко презиме јој је било Лоцић док се није удала за глумца СНП Драгишу Ш. (в). Отац Александар био је радник, мајка Перса домаћица. Основно образовање стекла је у Бгду, а Државну позоришну школу завршила је у НСаду (1950–1954), у класи професорā Славка Симића и Љубице Раваси. Први ангажман остварила је у НП у Сомбору (1954/55), а од 1. IX 1955. била је стални члан Драме СНП, у којем је, радећи са плејадом одличних редитеља, остварила многе успеле улоге врло широке изражајне амплитуде. Била је глумица снажног темперамента, високог степена концентрације, природно добро постављеног гласа и способна за уверљиву глумачку трансформацију. Скромног образовања, али са великом одговорношћу пред глумачким задатком и врло развијеном интуитивном способношћу да изрази суштину лика (у широкој скали од улога комедијског жанра у којима је, поред реалистичких изражаја, било каткад и елемената гротеске, до карактерних улога са драмским и трагичким нијансама), она је увек полазила од нагонске жудње да изражава појединости преузете из стварног живота. Своје највише глумачке домете остварила је трагикомичким тумачењем Феме у Покондиреној тикви Ј. С. Поповића и у више улога на челу са ролом Газдарице у Великом Маку Е. Коша, остварене у антологијским режијама Д. Мијача. Њена Фема, изграђена на новој редитељској концепцији и подржана уверљивим глумачким средствима, покушава неспретно, претенциозно и на погрешан начин да буде оно што није – бежећи из приземне средине и дословног смрада чизмарске радионице. Критичари су запазили да је Ш. „одболовала“ ту Фемину потребу да не остане опанчарица целог живота и нарочито истакли њено бриљантно глумачко финале – када Фема израста у трагички лик: њен немоћни и неуки узлет завршава се у панонском блату, јер нити је она успела, нити је могла, нити јој је средина дозволила да се разликује од других. Добитник је неколико награда Удружења драмских уметника Србије и Војводине (више улога у Великом Маку, Таска у Зони Замфировој, Фема у Покондиреној тикви, Понција у Дому Бернарде Албе, Иванка Бикар у Раванграду 1900, Каја у Земљи), награда за глумачка остварења на Данима комедије у Светозареву (Фема у Покондиреној тикви и Спасићка у Ујежу), а за више улога у Великом Маку добила је Октобарску награду града Новог Сада 1969. Највише признање СНП, Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, добила је 1987. Ш. је била једна од најбољих драмских глумица на југословенском позоришном простору, са несумњивом и заслужено већом репутацијом од улога које је тумачила. Остварила је и низ успелих улога на филму и на телевизији. Пензионисана је 31. VIII 1994.
УЛОГЕ: Праља (Песма), Лиза (Крајцерова соната), Милчика (Родољупци), ххх (Војводина, Б. М. Михиз), Лиза Кари (Чаробњак који доноси кишу), Она (Пукотина раја), Лариса (Иркутска прича), Марица (Сумњиво лице), Спириница (Народни посланик), Агафја Тихоновна (Женидба), Вера (Интимне приче), Тетка (Дона Росита или Говор цвећа), Жена (Два лопова), Нина (Свиња), Перса (Поп Ћира и поп Спира), Наталија Ивановна (Три сестре), Терезина (Филумена Мартурано), Живка Поповић (Госпођа министарка), Розарина мати, Каролина, Тереза (Трактат о слушкињама), Госпођа Пеџ (Веселе жене виндзорске), Софија (Џандрљив муж или која је добра жена), Пела (Зла жена), ххх (Велики Мак), Таска (Зона Замфирова), Марта (Сексирама), Госпођа Мамила (Флора господина Флоријана), Дадиља (Ромео и Јулија), Мати (Хоризонтално и вертикално), Фема (Покондирена тиква), Госпођа Драга (Др), Спасићка (Ујеж), Квашња (На дну), Катарина Биндер (Љубакање), Провокаторовица (Полицајци), Ема (Даћа), Симка (Ожалошћена породица), Понција (Дом Бернарде Албе), Иванка Бикар (Раванград 1900), Каја (Земља), Учитељица (Мој тата, социјалистички кулак), Госпођа Тредвел (Владајућа класа), Морфинисткиња, Меги Циганка (Велико и мало).
ЛИТ: Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, св. 3, с. 271; М. Кујунџић, „Пукотина раја“ Милана Туторова, Дневник, 26. II 1959; Д. Поповић, Ерих Кош: „Велики Мак“, ЛМС, 1969, књ. 405, с. 127–151; Л. Павловић, Ведре приче, Ослобођење, Сарајево 8. IV 1964; М. Петковић, Добрила Шокица, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 2; Д. Поповић, Четири савремене драме, Позориште, Тузла 1971, бр. 5, с. 405–418; М. Первић, О скоројевићима и епигонима на нов начин, Политика, 5. I 1974; М. Мирковић, Гротеска весела и невесела, Политика експрес, 25. XII 1973; К. Савић, Задовољство у раду, Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 87–89; П. Марјановић, И Нушић је воћка чудновата, Политика, 27. I 1981; М. Кујунџић, Оговара ми реалистичка игра, Заточници маште, II, НСад 1986, с. 7–33.

П. М.