ШОКИЦА Добрила

ШОКИЦА Добрила – драмска глумица (Крагујевац, 24. IX 1934 – Нови Сад, 25. X 2010). Девојачко презиме јој је било Лоцић док се није удала за глумца СНП Драгишу Ш. (в). Отац Александар био је радник, мајка Перса домаћица. Основно образовање стекла је у Бгду, а Државну позоришну школу завршила је у НСаду (1950-1954), у класи професорā Славка Симића и Љубице Раваси. Први ангажман остварила је у НП у Сомбору (1954/55), а од 1. IX 1955. била је стални члан Драме СНП, у којем је, радећи са плејадом одличних редитеља, остварила многе успеле улоге врло широке изражајне амплитуде. Била је глумица снажног темперамента, високог степена концентрације, природно добро постављеног гласа и способна за уверљиву глумачку трансформацију. Скромног образовања, али са великом одговорношћу пред глумачким задатком и врло развијеном интуитивном способношћу да изрази суштину лика (у широкој скали од улога комедијског жанра у којима је, поред реалистичких изражаја, било каткад и елемената гротеске, до карактерних улога са драмским и трагичким нијансама), она је увек полазила од нагонске жудње да изражава појединости преузете из стварног живота. Своје највише глумачке домете остварила је трагикомичким тумачењем Феме у Покондиреној тикви Ј. С. Поповића и у више улога на челу са ролом Газдарице у Великом Маку Е. Коша, остварене у антологијским режијама Д. Мијача. Њена Фема, изграђена на новој редитељској концепцији и подржана уверљивим глумачким средствима, покушава неспретно, претенциозно и на погрешан начин да буде оно што није – бежећи из приземне средине и дословног смрада чизмарске радионице. Критичари су запазили да је Ш. „одболовала“ ту Фемину потребу да не остане опанчарица целог живота и нарочито истакли њено бриљантно глумачко финале – када Фема израста у трагички лик: њен немоћни и неуки узлет завршава се у панонском блату, јер нити је она успела, нити је могла, нити јој је средина дозволила да се разликује од других. Добитник је неколико награда Удружења драмских уметника Србије и Војводине (више улога у Великом Маку, Таска у Зони Замфировој, Фема у Покондиреној тикви, Понција у Дому Бернарде Албе, Иванка Бикар у Раванграду 1900, Каја у Земљи), награда за глумачка остварења на Данима комедије у Светозареву (Фема у Покондиреној тикви и Спасићка у Ујежу), а за више улога у Великом Маку добила је Октобарску награду града Новог Сада 1969. Највише признање СНП, Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, добила је 1987. Ш. је била једна од најбољих драмских глумица на југословенском позоришном простору, са несумњивом и заслужено већом репутацијом од улога које је тумачила. Остварила је и низ успелих улога на филму и на телевизији. Пензионисана је 31. VIII 1994.

УЛОГЕ: Праља (Песма), Лиза (Крајцерова соната), Милчика (Родољупци), ххх (Војводина, Б. М. Михиз), Лиза Кари (Чаробњак који доноси кишу), Она (Пукотина раја), Лариса (Иркутска прича), Марица (Сумњиво лице), Спириница (Народни посланик), Агафја Тихоновна (Женидба), Вера (Интимне приче), Тетка (Доња Росита или Говор цвећа), Жена (Два лопова), Нина (Свиња), Перса (Поп Ћира и поп Спира), Наталија Ивановна (Три сестре), Терезина (Филумена Мартурано), Живка Поповић (Госпођа министарка), Розарина мати, Каролина, Тереза (Трактат о слушкињама), Госпођа Пеџ (Веселе жене виндзорске), Софија (Џандрљив муж или која је добра жена), Пела (Зла жена), ххх (Велики Мак), Таска (Зона Замфирова), Марта (Сексирама), Госпођа Мамила (Флора господина Флоријана), Дадиља (Ромео и Јулија), Мати (Хоризонтално и вертикално), Фема (Покондирена тиква), Госпођа Драга (Др), Спасићка (Ујеж), Квашња (На дну), Катарина Биндер (Љубакање), Провокаторовица (Полицајци), Ема (Даћа), Симка (Ожалошћена породица), Понција (Дом Бернарде Албе), Иванка Бикар (Раванград 1900), Каја (Земља), Учитељица (Мој тата, социјалистички кулак), Госпођа Тредвел (Владајућа класа), Морфинисткиња, Меги Циганка (Велико и мало).

ЛИТ: Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, св. 3, с. 271; М. Кујунџић, „Пукотина раја“ Милана Туторова, Дневник, 26. II 1959; Д. Поповић, Ерих Кош: „Велики Мак“, ЛМС, 1969, књ. 405, с. 127-151; Л. Павловић, Ведре приче, Ослобођење, Сарајево, 8. IV 1964; М. Петковић, Добрила Шокица, Позориште, НСад, 1969, бр. 2, с. 2; Д. Поповић, Четири савремене драме, Позориште, Тузла, 1971, бр. 5, с. 405-418; М. Первић, О скоројевићима и епигонима на нов начин, Политика, 5. I 1974; М. Мирковић, Гротеска весела и невесела, Политика експрес, 25. XII 1973; К. Савић, Задовољство у раду, Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 87-89; П. Марјановић, И Нушић је воћка чудновата, Политика, 27. I 1981; М. Кујунџић, Оговара ми реалистичка игра, Заточници маште, II, НСад 1986, с. 7-33.

П. М.