ЏОНС Сидни (Sidney Jones) – енглески композитор и диригент (Лондон, 17. VI 1861 – Лондон, 29. I 1946). Музичку каријеру започео је као војни капелник, да би касније прешао за диригента једне путујуће позоришне дружине. Г. 1905. постао је диригент „Емпајер-театра“ у Лондону. Написао је једну комичну оперу, десет оперета, један вокални дует и више соло-песама. Његова прва оперета – Весела девојка (A gaiety girl), изведена 1894, означила је почетак успеха и утрла пут наредним делима. Светску славу постигао је својим трећим делом – Гејша (The Geisha, 1896). Само је у Берлину, у периоду од осам г., овај комад изведен више од хиљаду пута. Џ. се убраја у припаднике прве генерације оперетских композитора у Енглеској. Уз Артура Саливена један је од композитора чија су дела имала добар пријем и велик успех и ван граница Британије. У СНП је 1925. и 1940. на репертоару била његова оперета Гејша.

М. Х.

ЏОНСОН Бенџамин Бен (Ben-Benjamin Jonson) – енглески драматичар (Вестминстер, код Лондона, 11. VI 1573 – Лондон, 6. VIII 1637). По општеприхваћеном мишљењу био је најистакнутији Шекспиров савременик, човек бистрог ума и ренесансне просвећености, миљеник и лондонске публике и двора. За фолио издање Шекспирових дела написао је познату оду „Поносном лабуду са Ејвона“, у којој му видовито прориче славу стављајући га поред великих грчких трагичара. Занет примерима из класичне књижевности, нарочито делима Хорација, Џ. је неуморно трагао за књижевним теоријама у којима је желео да у енглеској ренесансној драми успостави законе трију јединстава, доследност у драмској композицији и јасну поделу на комедију и трагедију. Дивио се природним наукама и разумним људима, а отворено је показивао презир према глупости, луксузу, брбљању, карикирању, маштовитим сликама, чудима и утварама, не штедећи критиком ни драмске бајке свог пријатеља Шекспира. Оставио је за собом знатан број комада (један део је изгубљен), углавном комедија. У њима шиба пороке и мане својих савременика, истичући код својих ликова неке нарочито истакнуте слабости. У том смислу је написана његова прва значајнија комедија Свако по својој ћуди (Every Man in His Humour, 1598). Из његовог опуса издвајају се још четири комедије: Волпоне или лисица (Volpone or the Fox, 1607), Ћутљива жена (Epicoene or the Silent Woman, 1609), Алхемичар (The Alchemist, 1610) и Вартоломејски вашар (Bartholomew Fair, 1614). Прва је најбоља сатиричка комедија ренеансе, друга изванредно весела и духовита, трећа му је најбоље компонована комедија, а последња најживља и најшаренија, пуна здравог смеха, што је једна од битних функција и савремене комедије. Његове историјске трагедије, писане по угледу на античке примере, немају, као примери ученог посматрања прошлих догађаја, значајније естетске вредности. Његова комедија Волпоне приказана је у СНП 1950.
БИБЛ: Ћутљива жена. Вартоломејски вашар, прев. Н. Наумов, Бгд 1956.
ЛИТ: Д. Пухало, поговор књизи Ћутљива жена. Вартоломејскл вашар, Бгд 1956; И. Тен, Шекспир и његови савременици, Бгд 1953, с. 77–131; М. Богдановић, Стари и нови, Бгд 1961, с. 285–295.

Д. Р.

ЏУМХУР Зулфикар Зуко – ликовни уметник, карикатурист, књижевник и новинар (Коњиц, 24. IX 1921 – Херцег Нови, 27. XI 1989). Основну школу и нижу гимназију завршио је у Бгду, а вишу гимназију у Сарајеву (1939). На Академију ликовних уметности у Бгду (класа Петра Добровића) дошао је са Правног факултета. Прве цртеже и карикатуре објавио је у „Народној армији“ 1947. Од 1950. био је сарадник „Јежа“, „Борбе“, „Ослобођења“ и „Политике“. Као стални сарадник и уредник појављивао се у ревији „Данас“ (1961), „Књижевним новинама“ (1961–1963) и „НИН“-у (1961, 1964). Илустровао је више књига домаћих и страних аутора. Октобарска награда Бгда за уметнички рад уручена му је 1959. Од 1947. био је члан Удружења ликовних уметника, а од 1957. и његов председник. Аутор је и водитељ телевизијског путописа Ходољубља. Од 1962. био је члан Удружења књижевника Србије и члан Удружења новинара Србије. У СНП је гостовао као сценограф и костимограф Оптужене комедије Живојина Живуловића Серафима (1962).
БИБЛ: Некролог једној чаршији, Сарајево 1958, Бгд 1959; Писма из Азије, Мостар 1973; Ходољубља, Згб 1982; Путовање бијелом лађом, Сарајево 1982; Зелена чоја Монтенегра (са М. Капором), Бгд-Подгорица 1992.
ЛИТ: И. Андрић, предговор књизи Некролог једној чаршији, Бгд 1959, с. 1–4; Е. Финци, Жестоко и помамно, „Суданија“ П. Кочића у драматизацији Зуке Џумхура, Политика, 6. V 1964; М. К., Заточеник Џумхур, Књижевне новине, 29. V 1964.

В. Кч

ШАБЕЦ Владимир – секретар Техничке службе СНП (Загорје об Сави, Словенија, 12. VI 1921 – Нови Сад, 12. VI 1990). Завршио је четири разреда грађанске школе у Цељу, а у НСаду је 1959. положио стручни испит за канцеларијског референта. Пре рата је радио у дрвној индустрији у Шмартном об Паки, а после рата у Окрајном народном одбору у Цељу и у Заводу за рекламу и пропаганду „Декор“ у НСаду, одакле је 1. IV 1956. дошао у СНП и у њему остао до пензионисања, 31. X 1978. За свој ангажман у Синдикату новчано је награђен 1965, а за рад у СНП Стручно веће Техничке службе га је, такође новчано, наградило 1972.

Р. Б.

ШАЈНПФЛУГОВА Олга (Olga Scheinpflugová) – чешка глумица, списатељица, песникиња (Слани, Чешка, 3. XII 1902 – Праг, 13. IV 1968). Била је супруга Карела Чапека (в). Као чланица Прашког народног дивадла (1929-1968) играла је у драмама Достојевског и Шекспира истичући се нарочито у трагичним и психолошки сложеним улогама. Писала је и позоришне комаде: Љубав изнад свега (Láska nade vsečko, 1924), Заборав (Okénko, 1931). Познате су и њене приповетке: Балада из Карлина, Преживљена смрт, те аутобиографски Чешки роман, у којем је писала о свом браку са Чапеком и који је међу читалачком публиком био веома популаран. За глуму и списатељски рад стекла је звање најпре заслужне уметнице (1953) а затим и народне уметнице (1968). СНП је 1935. приказало њен комад Заборав у преводу М. Игњачевића под насловом Између поноћи и зоре.

В. Љ.

ШАКОВИЋ Драгутин Драган – глумац (Лебане, 15. VI 1932 – Мостар, 14. II 1991). Завршио је два разреда средње техничке школе. Од 1. V 1955. до 30. IV 1958. био је члан Позоришта лутака у Сарајеву, од 1. V 1958. до 31. VIII 1960. НП у Нишу, а од 1. IX 1960. до 15. VIII 1961. новосадског СНП, одакле је прешао у НП у Мостару. У НП у Бгду био је ангажован од 1. IX 1971. до 31. VIII 1975, а потом се вратио у мостарско позориште, где је остао до смрти. Наступао је и на филму и телевизији.
УЛОГЕ: Јовица Глигоријевић (Три луда дана), Члан хора (Иркутска прича).
ЛИТ: С. Ст(анић), Репертоар и нови чланови, Дневник, 22. VI 1960.

В. В.

ШАЛАЈИЋ Стеван – драмски уметник (Борча код Панчева, 23. VI 1929 – Нови Сад, 30. VI 2002). Основну школу учио је у више градова због честих сеоба родитеља – отац Светозар, шумар, и мајка Даринка. Први разред завршио је у Апатину 1936, други у Стапару 1937, а у Бездану је од 1938. до 1940. похађао трећи, четврти и пети разред. Током рата ишао је у мађарску гимназију у Сомбору, а после рата у српску, где је 1948. матурирао. Још као мали је волео да посматра људе и имитира их. Током школовања одиграо је у тада аматерком позоришту у Сомбору 13 улога, а посебно је остало упамћено његово тумачење Хигинса у Пигмалиону 1947, када је, једва пунолетан, изузетно уверљиво донео лик зрелог, такорећи времешног, човека. Његове улоге у Сомбору запазио је тадашњи секретар СНП Лука Дотлић, који је уважио његову жељу да пређе у СНП тек по завршетку гимназије. Члан СНП је постао 18. IX 1948. и остао у њему до краја свог живота. У пензију је отишао 31. V 1990, али је наставио да игра све док га болест није савладала. У СНП дебитовао је улогом Помета у Дунду Мароју М. Држића. Већ у првим улогама показао је да спада у врхунске глумце. Његов глумачки дијапазон био је велик. Увек посвећен раду и одговоран, свакој новој улози се предавао потпуно. Улоге је увек спремао слојевито са невероватном прецизношћу и на тај начин стизао до суштине лика. У свакој новој улози био је особен и посебан, искрен, и својим широким спектром најтананијих осећања успевао да на најприроднији начина дочара лик. Никада није себе издизао изнад улоге, на сцени је сва своја осећања и чула подређивао лику. Предавао се потпуно тако да је зрачио ликом који је тумачио. Током каријере највише домете је остварио тумачећи ликове из домаће литературе. Сарађивао је са великим бројем редитеља, а редитељи су волели да га имају у својим представама. Сматрао је да је Д. Ђурковић редитељ у чијим је представама остварио неке од својих најбољих улога. А Ђурковић је за њега рекао да је „велики таленат глуме илити глумачки оригинал”. Међу колегама је био омиљен, био је сјајан и поштован партнер, увек добронамеран и предусретљив. Умео је да слуша партнера, да га прати, али и да га води. Током своје дуге каријере пратио је позоришне критике и то не само представа у којима је играо него свих које су биле на репертоару СНП. Са већином се није слагао, али је уважавао мишљења Елија Финција и Мухарема Первића. Као члан комунистичке партије, по  задатку је 6 месеци током сезоне 1986/87. био в. д. директора Драме СНП и то је сматрао најцрњом тачком у животу јер се у том послу није осећао добро. Од 1969. до 1972. био је асистент глуме у Драмском студију СНП, а од 1975. до 1978. предавао је глуму на Академији уметности као редован професор. Поред небројено много одиграних представа, са преко 200 улога у позоришту, одиграо је и 150 улога у радио-драмама у Радио-НСаду и преко 20 улога на телевизији и филму: Просек, Анчика Думас, Процес, Швабица, Код Камиле, Последње лето детињства, Попут листа, Поп Ћира и поп Спира, Campo Mamula, Избирачица, Доручак са ђаволом, Парлог, Трофеј, време расних паса, Узашашће (Узнесење). Добитник је многих награда и признања: за улогу Трофимова у Вишњику А. П. Чехова на IV сусрету позоришта Војводине у Зрењанину 1950; за улогу Незнамов у Без кривице криви А. Островског на V сусрету позоришта Војводине у Сомбору 1951; за улогу Тошице у Избирачици К. Трифковића на VI Стеријином позорју редовна и награда публике 1961; за улогу Наратора у Смрти губернатора Л. Кручковског Удружења драмских уметника 1962; за улогу Шамике у Фамилији Софронија А. Кирића Ј. Игњатовића на XI Стеријом позорју 1966; за улоге Солгабирова, Гефрајтера и Полицајца у Трактату о слушкињама на XVII сусрету позоришта Војводине у Вршцу 1967; за улогу Џемса Тирона млађег у Месечини за несрећне на XVIII сусрету позоришта Војводине у Зрењанину 1968; за улогу Рада Деспића у Великом Маку Е. Коша од Удружења драмских уметника Србије 1969; за улогу Ђоке Глађеновића у Адаму и берберину Ј. Игњатовића на XX сусрету позоришта Војводине у Сомбору 1970; Октобарска награда града НСада за улоге Ђоке Глађеновића и Васе Поповића у Адаму и берберину 1970; за улогу Редитеља у Нашем граду Т. Вајлдера на XXI сусрету позоришта Војводине 1971; за улогу Ружичића у Покондиреној тикви Ј. Ст. Поповића на XXV сусрету позоришта Војводине у Вршцу 1975; за улогу Лазе Торњанског у Долњој земљи Ђ. Лебовића на XXXI сусрету позоришта Војводине у НСаду 1981; за више улога у Хајд᾿ у парк кабаре М. Бећковића – годишња награда СНП 1983; за улогу Човека с кофером у Чекајући кабаре Б. Црнчевића и Н. Петровића – награда „Златни смијех” на Данима сатире „Јазавац” у Згбу 1984; к. г. у Новосадском позоришту – за улогу Фирста у Вишњику А. П. Чехова – од Удружења драмских уметника Србије 1980; за улогу Домара у Слатка Ана Д. Костолањија на XXXIV сусрету позоришта Војводине у Вршцу 1984; Награда „Искра културе” Културно-просветне заједнице Војводине 1989; Статуета „Јоаким Вујић” 1998; Добричин прстен 1999; Орден рада са сребрним венцем 1961; Орден заслуга за народ са сребрним зрацима 1986.
УЛОГЕ: Трофимов (Вишњик), Григориј Незнамов (Без кривице криви), Хенри Хигинс (Пигмалион), Рањеник (Небески одред), Јован, Ружичић (Покондирена тиква), Пипина (Клупко), Тошица (Избирачица), ххх (Војводина), Дежурни ђаво (Вук Бубало), Видоња (Три угурсуза), Кочијаш (Халелуја), ххх (Плави зец), Шамика (Фамилија Софронија А. Кирића), Нића, Пера Тоцилов (Поп Ћира и поп Спира), Солгабиров, Гефрајтер, Полицајац (Трактат о слушкињама), Јеврем (Џандрљиви муж или Која је добра жена), Џемс Тирон (Месечина за несрећне), Гошер (Викторија), Раде Деспић (Велики Мак), Андра Шкунца (Представа „Хамлета” у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Томић (Беле ракете лете на Амстердам), Шандебиз, Пош (Буба у уху), Глумац (На дну), Адам (Кревет за три особе), Никола Ставрогин (Зли дуси), Васа Видић (Љубавно писмо), Господин Лазић (Ујеж), ххх (Сакуљани, а у Банату), Џорџ (Догодине у исто време), Лаза Торњански (Долња земља), ххх (Хајд᾿ у парк кабаре), Др Пера Милин (Раванград), Ива Николин (Светислав и Милева), Тезеј (Сан летње ноћи), Човек с кофером (Чекајући кабаре), Јере Комадина, Тимеј (Археолошка ископавања код села Диљ), Доктор Константин Грк (Свети Георгије убива аждаху), Љубинко (Љубинко и Десанка), Анта (Покојник), Јаша Продановић (Очеви и оци), Марко Вујић (Лажа и паралажа), Просјак (Чудо у Шаргану), Атанасије Трифковић (Српска Атина), Таса (Сумњиво лице), Василије Шопаловић (Путујуће позориште Шопаловић), Петар (Мера за меру).
ЛИТ: (К), Разговори / Играо сам кукавицу (Новосадски глумац Стеван Шалајић о својој улози у филму „Кампо Мамула”), Дневник, 25. VI 1959; А-м, Наш гост: СТЕВАН ШАЛАЈИЋ, глумац, Нови Сад / Примамљив позив, Дневник, 13. X 1970; М. Антић, Журнал Мирослава Антића / разговору никад краја, Дневник, 4. II 1971; Р. Васиљевић, Сусрети и разговори / Позориште је као валцер, Дневник, 23. IX 1975; А-м, Речни вук, Политика експрес, 31. VIII 1979; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 55-60; М. Кујунџић, Волим све да играм, Дневник, 26. VIII 1986; М. Кујунџић, Заточници маште, НСад 1986, с. 203-252; Стеван Шалајић (Педесет година уметничког рада), НСад 1996; А-м, Вече Стевана Шалајића, Наша Борба, 12. X 1996;  Н. Попов, Уметничко вече у част Стевану Шалајићу / Глумац најфинијег кова, Дневник, 14. X 1996; Танјуг, Награда за животно дело / „Добричин прстен” Стевану Шалајићу, Политика, 30. XII 1999; Љ. Х., Омаж Шалајићу, Дневник, 12. IV 2000; П. Марјановић, Стеван Шалајић, НСад 2001; З. Т. М., Отишао „Ала, шиша!“, Вечерње новости, 2. VII 2002; Р. Б., In memoriam. Стеван Шалајић, Данас, 2. VII 2002; М. К., Одлазак великог глумца. Умро Стеван Шалајић, Политика, 2. VII 2002; С. К., Велики мајстор глуме, Блиц, 2. VII 2002; С. П., Стеван Шалајић (1929-2002), Грађански лист, НСад 2. VII 2002; Д. Н(иколић), Последња улога, Дневник, 2. VII 2002; А-м, Власник срца публике, Глас јавности, Бгд 2. VII 2002; Мј. Р., Господин глуме, Борба, 3. VII 2002; Н. Савковић, Одлазак најмилијег глумца, Дневник, 4. VII 2002; Д. Д., Одлазак још једног великог и заслужног, Грађански лист, НСад 4. VII 2002.

М. Л.

ШАЉИВА ИГРА (Ein Lustspiel) – шаљива игра у 4 чина. Написао: Родерих Бенедикс. Прво извођење у Лајпцигу, 1846.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 4. XII 1869. у НСаду. Превео и посрбио: Владан Арсенијевић. Подела узета са плаката представе одржане 22. I 1870. у НСаду. – Д. Ружићка (Милица Радовићка), А. Телечкова (Љубица), Л. Телечки (Кајић), Н. Недељковић (Милан Радић), Д. Ружић (Милутиновић), Н. Зорић (Др Мишић), Ј. Поповићева (Милићка), С. Максимовићка (Даница), Л. Лугумерски (Сима), К. Хаџић (Пера), М. Хаџићева (Служавка). – Изведено 5 пута.

В. В.

ШАЉИЋ Драшко – драмски писац (Пећ, 6. V 1924 – ?). Дипломирао је на Правном факултету у Бгду. Определивши се за новинарство, радио је у листовима „Борба“, „Народна армија“ и „Фронт“. Бавио се и писањем поезије, прича и драмских текстова. Његова комедија Председник кућног савета се жени први пут је изведена у Покрајинском народном позоришту у Приштини 1959, а крајем исте г. и у СНП под насловом Женидба председника кућног савета. Извођена је и у театрима у Зрењанину, Лесковцу, Сомбору, Крагујевцу, Шапцу, Вршцу, Зајечару и Ужицу. Комад Службени пут игран је 1963. у Шапцу и Крагујевцу.
БИБЛ: Женидба председника кућног савета, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 943.
ЛИТ: С. М., Две премијере у Позоришту – „Женидба председника кућног савета“ Драшка Шаљића и „Фантастични дућан“ Росини-Респига, Дневник, 28. XII 1959; М. Кујунџић, Новогодишња лакрдија, Дневник, 7. I 1960; М. Радоњић, Савремена домаћа драма на сцени Српског народног позоришта (1945–1965), НСад 2006, с. 54–55.

В. В.

ШАМАРИ – оперета од Властимирова.

Прво извођење у СНП 19. VI 1932. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.