ШАЛАЈИЋ Стеван

ШАЛАЈИЋ Стеван – драмски уметник (Борча код Панчева, 23. VI 1929 – Нови Сад, 30. VI 2002). Основну школу учио је у више градова због честих сеоба родитеља – отац Светозар, шумар, и мајка Даринка. Први разред завршио је у Апатину 1936, други у Стапару 1937, а у Бездану је од 1938. до 1940. похађао трећи, четврти и пети разред. Током рата ишао је у мађарску гимназију у Сомбору, а после рата у српску, где је 1948. матурирао. Још као мали је волео да посматра људе и имитира их. Током школовања одиграо је у тада аматерком позоришту у Сомбору 13 улога, а посебно је остало упамћено његово тумачење Хигинса у Пигмалиону 1947, када је, једва пунолетан, изузетно уверљиво донео лик зрелог, такорећи времешног, човека. Његове улоге у Сомбору запазио је тадашњи секретар СНП Лука Дотлић, који је уважио његову жељу да пређе у СНП тек по завршетку гимназије. Члан СНП је постао 18. IX 1948. и остао у њему до краја свог живота. У пензију је отишао 31. V 1990, али је наставио да игра све док га болест није савладала. У СНП дебитовао је улогом Помета у Дунду Мароју М. Држића. Већ у првим улогама показао је да спада у врхунске глумце. Његов глумачки дијапазон био је велик. Увек посвећен раду и одговоран, свакој новој улози се предавао потпуно. Улоге је увек спремао слојевито са невероватном прецизношћу и на тај начин стизао до суштине лика. У свакој новој улози био је особен и посебан, искрен, и својим широким спектром најтананијих осећања успевао да на најприроднији начина дочара лик. Никада није себе издизао изнад улоге, на сцени је сва своја осећања и чула подређивао лику. Предавао се потпуно тако да је зрачио ликом који је тумачио. Током каријере највише домете је остварио тумачећи ликове из домаће литературе. Сарађивао је са великим бројем редитеља, а редитељи су волели да га имају у својим представама. Сматрао је да је Д. Ђурковић редитељ у чијим је представама остварио неке од својих најбољих улога. А Ђурковић је за њега рекао да је „велики таленат глуме илити глумачки оригинал”. Међу колегама је био омиљен, био је сјајан и поштован партнер, увек добронамеран и предусретљив. Умео је да слуша партнера, да га прати, али и да га води. Током своје дуге каријере пратио је позоришне критике и то не само представа у којима је играо него свих које су биле на репертоару СНП. Са већином се није слагао, али је уважавао мишљења Елија Финција и Мухарема Первића. Као члан комунистичке партије, по  задатку је 6 месеци током сезоне 1986/87. био в. д. директора Драме СНП и то је сматрао најцрњом тачком у животу јер се у том послу није осећао добро. Од 1969. до 1972. био је асистент глуме у Драмском студију СНП, а од 1975. до 1978. предавао је глуму на Академији уметности као редован професор. Поред небројено много одиграних представа, са преко 200 улога у позоришту, одиграо је и 150 улога у радио-драмама у Радио-НСаду и преко 20 улога на телевизији и филму: Просек, Анчика Думас, Процес, Швабица, Код Камиле, Последње лето детињства, Попут листа, Поп Ћира и поп Спира, Campo Mamula, Избирачица, Доручак са ђаволом, Парлог, Трофеј, време расних паса, Узашашће (Узнесење). Добитник је многих награда и признања: за улогу Трофимова у Вишњику А. П. Чехова на IV сусрету позоришта Војводине у Зрењанину 1950; за улогу Незнамов у Без кривице криви А. Островског на V сусрету позоришта Војводине у Сомбору 1951; за улогу Тошице у Избирачици К. Трифковића на VI Стеријином позорју редовна и награда публике 1961; за улогу Наратора у Смрти губернатора Л. Кручковског Удружења драмских уметника 1962; за улогу Шамике у Фамилији Софронија А. Кирића Ј. Игњатовића на XI Стеријом позорју 1966; за улоге Солгабирова, Гефрајтера и Полицајца у Трактату о слушкињама на XVII сусрету позоришта Војводине у Вршцу 1967; за улогу Џемса Тирона млађег у Месечини за несрећне на XVIII сусрету позоришта Војводине у Зрењанину 1968; за улогу Рада Деспића у Великом Маку Е. Коша од Удружења драмских уметника Србије 1969; за улогу Ђоке Глађеновића у Адаму и берберину Ј. Игњатовића на XX сусрету позоришта Војводине у Сомбору 1970; Октобарска награда града Новог Сада за улоге Ђоке Грађеновића и Васе Поповића у Адаму и берберину 1970; за улогу Редитеља у Нашем граду Т. Вајлдера на XXI сусрету позоришта Војводине 1971; за улогу Ружичића у Покондиреној тикви Ј. Ст. Поповића на XXV сусрету позоришта Војводине у Вршцу 1975; за улогу Лазе Торњанског у Долњој земљи Ђ. Лебовића на XXXI сусрету позоришта Војводине у НСаду 1981; за више улога у Хајд᾿ у парк кабаре М. Бећковића – годишња хаграда СНП 1983; за улогу Човека с кофером у Чекајући кабаре Б. Црнчевића и Н. Петровића – награда „Златни смијех” на Данима сатире „Јазавац” у Згбу 1984; к. г. у Новосадском позоришту – за улогу Фирста у Вишњику А. П. Чехова – од Удружења драмских уметника Србије 1980; за улогу Домара у Слатка Ана Д. Костолањија на XXXIV сусрету позоришта Војводине у Вршцу 1984; Награда „Искра културе” Културно-просветне заједнице Војводине 1989; Статуета „Јоаким Вујић” 1998; Добричин прстен 1999; Орден рада са сребрним венцем 1961; Орден заслуга за народ са сребрним зрацима 1986.

УЛОГЕ: Трофимов (Вишњик), Григориј Незнамов (Без кривице криви), Хенри Хигинс (Пигмалион), Рањеник (Небески одред), Јован, Ружичић (Покондирена тиква), Пипина (Клупко), Тошица (Избирачица), ххх (Војводина), Дежурни ђаво (Вук Бубало), Видоња (Три угурсуза), Кочијаш (Халелуја), ххх (Плави зец), Шамика (Фамилија Софронија А. Кирића), Нића, Пера Тоцилов (Поп Ћира и поп Спира), Солгабиров, Гефрајтер, Полицајац (Трактат о слушкињама), Јеврем (Џандрљиви муж или Која је добра жена), Џемс Тирон (Месечина за несрећне), Гошер (Викторија), Раде Деспић (Велики Мак), Андра Шкунца (Представа Хамлета” у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Томић (Беле ракете лете на Амстердам), Шандебиз, Пош (Буба у уху), Глумац (На дну), Адам (Кревет за три особе), Никола Ставрогин (Зли дуси), Васа Видић (Љубавно писмо), Господин Лазић (Ујеж), ххх (Сакуљани, а у Банату), Џорџ (Догодине у исто време), Лаза Торњански (Долња земља), ххх (Хајд᾿ у парк кабаре), Др Пера Милин (Раванград), Ива Николин (Светислав и Милева), Тезеј (Сан летње ноћи), Човек с кофером (Чекајући кабаре), Јере Комадина, Тимеј (Археолошка ископавања код села Диљ), Доктор Константин Грк (Свети Георгије убива аждаху), Љубинко (Љубинко и Десанка), Анта (Покојник), Јаша Продановић (Очеви и оци), Марко Вујић (Лажа и паралажа), Просјак (Чудо у Шаргану), Атанасије Трифковић (Српска Атина), Таса (Сумњиво лице), Василије Шопаловић (Путујуће позориште Шопаловић), Петар (Мера за меру).

ЛИТ: (К), Разговори / Играо сам кукавицу (Новосадски глумац Стеван Шалајић о својој улози у филмуКампо Мамула”), Дневник, 25. VI 1959; А-м, Наш гост: СТЕВАН ШАЛАЈИЋ, глумац, Нови Сад / Примамљив позив, Дневник, 13. X 1970; М. Антић, Журнал Мирослава Антића / разговору никад краја, Дневник, 4. II 1971; Р. Васиљевић, Сусрети и разговори / Позориште је као валцер, Дневник, 23. IX 1975; А-м, Речни вук, Политика експрес, 31. VIII 1979; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 55-60; М. Кујунџић, Волим све да играм, Дневник, 26. VIII 1986; М. Кујунџић, Заточници маште, НСад 1986, с. 203-252; Стеван Шалајић (Педесет година уметничког рада), НСад 1996; А-м, Вече Стевана Шалајића, Наша Борба, 12. X 1996;  Н. Попов, Уметничко вече у част Стевану Шалајићу / Глумац најфинијег кова, Дневник, 14. X 1996; Танјуг, Награда за животно дело / Добричин прстен” Стевану Шалајићу, Политика, 30. XII 1999; Љ. Х., Омаж Шалајићу, Дневник, 12. IV 2000; П. Марјановић, Стеван Шалајић, НСад 2001; З. Т. М., Отишао „Ала, шиша!“, Вечерње новости, 2. VII 2002; Р. Б., In memoriam. Стеван Шалајић, Данас, 2. VII 2002; М. К., Одлазак великог глумца. Умро Стеван Шалајић, Политика, 2. VII 2002; С. К., Велики мајстор глуме, Блиц, 2. VII 2002; С. П., Стеван Шалајић (1929-2002), Грађански лист, НСад, 2. VII 2002; Д. Н(иколић), Последња улога, Дневник, 2. VII 2002; А-м, Власник срца публике, Глас јавности, Бгд, 2. VII 2002; Мј. Р., Господин глуме, Борба, 3. VII 2002; Н. Савковић, Одлазак најмилијег глумца, Дневник, 4. VII 2002; Д. Д., Одлазак још једног великог и заслужног, Грађански лист, НСад, 4. VII 2002.

М. Л.