ХАЏИЋ Антоније Тона – управник, драматург и редитељ СНП, подначелник ДСНП и начелник ДСНП, председник ПО (Суботица, 20. XI 1831 – Нови Сад, 17. I 1916). Један од најзначајнијих позоришних радника у историји СНП али и у српском позоришном животу уопште. Рођен је у старој трговачкој породицигрчког порекла, отац Сава (Xaverius) и мајка Марија, два млађа брата Ђорђе и Јосиф. Основну школу је учио у Суботици (1840–1843) и шести разред гимназије (1843–1850), у Пешти је код пијариста похађао је седми и осми разред, потом је учио филозофију (1850–1852), а затим студирао права (1852–1857). Као ђак и студент играо је у српском дилетантском позоришту, био је председник друштва Преодница 1861. Завршио је права са одличним успехом и убрзо је постао секретар Матице српске (1859–1895), као и њен председник (1896–1911), уредник ЛМС (1859–1869. и 1876–1895), књижевног листа Матица (1865–70) и „Младе Србадије“ (1870–1871) органа Уједињене омладине српске, покренуо је и уређивао „Позориште“ (1871–1908) и Зборник позоришних дела (1872). Био је изузетно плодотворан, агилан и активан. Кад је 1864. Матица пресељена у НСад, прешао је и он и ту је проживео цео свој самачки живот. Био је председник годишњег одбора и скупштина Уједињене омладине српске (у Бечкереку 1868, Кикинди 1869 и НСаду 1870). У средишни одбор Милетићеве странке био је изабран 1869. заједно са Ј. Суботићем, М. Политом, Ст. Павловићем. Био је посланик Народне странке Угарског сабора 1878, почасни велики бележник Новог Сада 1867, затим члан градског представништва, потпредседник и председник Српског певачког друштва, члан управе патроната Српске гимназије (1891) и Грађанске девојачке школе, члан Књижевног одељења МС, дописни члан Кишфалудијевог друштва (1867) и редовни члан Српског ученог друштва (1869). У Пешти се са групом српских студената бавио позориштем. Набавио је и угледне статуте за први позоришни устав СНП, декор, костиме, реквизите, позоришне комаде за превоћење за први репертоар, понекад је и сам прерађивао или преводио. Ј. Ђорђевић, који је ценио његове квалитете и познавање позоришта, позвао га је за редитеља, али је он позив одбио због тренутно слабог здравља. Када је прешао у НСад, посветио се позоришту, истовремено је радио обиман и одговоран посао и у МС. По одласку Ј. Ђорђевића и дела ансамбла СНП у Бгд, постао је подначелник ДСНП. У периоду који је уследио биле су веома тешке године за СНП, Војводина је преживљава шест неродних година, што је утицало да пресахне финансијска помоћ. Финансијска криза је била велика, помињало се чак и затварање позоришта, Српски народни црквени сабор није био у стању да извуче СНП из веома тешке ситуације, док је с друге стране политички притисак аустријско-мађарске власти био је све израженији. Зато је 1874. Х. предложио Одбору и управи НП у Бгду да се споје две позоришне куће. Ипак, висока национална свест војвођанског живља и ПО спасили су СНП. Утицај Х. на рад СНП био је највећи од 1868. до 1903. Најважнији задатак ДСНП и ПО био је обнављање глумачког ансамбла, пошто је одлазак глумаца за Бгд уздрмало деловање СНП, као и жустра негодовања љубитеља позоришта, нарочито у НСаду, јер је СНП било најактивније и најзначајније национално и културно жариште у Војводини. Најзаслужнији, за наставак рада СНП које се консолидовало после пет месеци, били су Ј. Суботић, начелник, и Х., подначелник ДСНП. Од 1875. до 1903. Димитрије Ружић га је заступао као управник, превасходно на турнејама, али и тада је стварно он управљао позориштем и водио његову уметничку политику. Од 1903. нови управници, прво Бранислав Нушић, па и други, преузимају уметничке послове у позоришту као позоришни стручњаци од знања и уметничке индивидуалности, а Х. од 1905. постаје начелник Друштва и ради до 1915. године. Он се и тада бринуо за позориште и са управницима врло ангажовано одлучивао о актуелним позоришним питањима, иако је зашао у дубоку старост. Посветио је педесет година живота позоришту, никад га није изневеравао и напуштао, деловао је са страшћу истинског ентузијасте. Ј. Ђорђевић је истакао да му припада највећа хвала и слава за његов труд, да за „27 година није ни за тренутак из вида пустио своје омиљено чедо, који га је као брижна мајка још од колевке одљуљао и однеговао, који га је као Атлас на својим раменима носио, мудрим га саветима руководио, неуморним радом потпомогао, њему за љубав нуђене му угледне положаје одбијао, од непријатељских стрела својим грудима заклањао, понашајући се према члановима као благ старешина, као брижљив отац, као мудар и искусан учитељ“. Хаџићев стваралачки допринос П. био је већи и значајнији него у МС у којој је радио, у исто време, као секретар и председник: он је СНП учинио животнијим, динамичнијим и благотворно утицајнијим на народ. Димитрије Кириловић је нагласио: „По резултатима који су постигнути у буђењу и одржавању националне свести Српско народно позориште је чак знатно већу услугу учинило Српству у Војводини него Матица српска“. Х. је био одговарајућа личност за руковођење позоришта у време све веће немилости код мађарских власти које су увиделе шта оно стварно значи за Војводину. Он је добро говорио и писао мађарски, сарађивао у мађарским листовима, преводио са мађарског, био дописни члан тада чувеног Кишфалудијевог друштва у Пешти и уживао извесно поверење мађарских власти, а никад није злоупотребио и изневерио српски национални интерес. Његова схватања била су већином конзервативна, вешто је дипломатски избегавао сукобе с мађарским властима који би могли бити дакако штетни за СНП. Био је човек дискретног, смерног изгледа и достојанствене, помало сценски-церемонијалне учтивости, остављао је утисак угледног образованог интелектуалца, који заслужује поштовање, а можда и поверење. Био је неговане и стилизоване спољашности, глатко избријаног лица, одевен увек у црно, носио је необичан капут украшен гајтанима, нешто између „салонрока“ и „душанке“ из омладинског доба. Уживао је велику популарност и углед у позоришном животу Војводине. Т. Манојловић предочава да је својим углађеним, отменим држањем, манирима и одмереношћу деловао „и постао је и стварно популаран познат по целој Војводини, где год се и најмање нешто знало о литератури, о Народном позоришту и о Матици српској. Поред Змаја несумњиво најпознатији и најуваженији наш књижевник оног доба…, иако по свом стварном књижевном таленту и делу он, наравно, ни издалека није спадао у исту вредносну категорију са једним Змајем, једним Јашом Игњатовићем или чак Лазом Костићем“. Највише је допринео дисциплини, организацији и уметничком усавршавању глумачке дружине и избору комада за репертоар. Хаџић је поседовао непресушну енергију, љубав и одушевљење за позориште, велико знање и разумевање позоришне проблематике, изузетне организаторске способности, узоран културан однос према глумцима са много такта и добронамерности, али и потребну строгост и све то у већем степену него што је ико, сем Ј. Ђорђевића, имао пре и после њега. Заиста је био прави позоришни човек од нерва и урођеног нагона, снажан покретач, инспиратор и сигуран руководилац, мада није био уметнички стваралац великог домета. Имао је добре и велике глумце креаторе који су често превазилазили његове уметничке замисли и могућности. Основао је и уређивао лист „Позориште“ (1871-1908), као и едицију Зборник позоришних дела (1872) СНП-а. Писао је књижевне и позоришне критике, портрете о глумцима, приповетке, историјске чланке и мање расправе, преводио комаде с мађарског језика Мамица (1872), прерађивао или бирао да их други преводе, „удешавао“ за српску позорницу домаће драме Грабанцијаш И. Округића Сремца, Станоје Главаш Ђ. Јакшића, инсценирао је Његошев Горски вијенац. Са Глигоријем-Гигом Гершићем је превео Отела (1886), а самостално III чин из Краља Лира (1873) Шекспира. За позориште, сем превода, прерадио већи број дела: Граничари од Ј. Фрајденрајха, Шокица И. Округића, Пера Сегединац Л. Костића, Јелисавета, кнегиња црногорска Ђ. Јакшића, Крајишкиња П. Крстоношића, Циганин Е. Сиглигетија, Горски вијенац П. П. Његоша, као и Шекспирова дела: Ромео и Јулија, Краљ Лир, Укроћена горопад и Млетачки трговац. Његови рукописи и писма чувају се у Рукописном одељењу МС у НСаду. Написао је једночинку Љубав није шала (1871), а са Ј. Ђорђевићем некада много извођену алегорију у два дела са музиком Даворина Јенка Маркова сабља (1873). Књижевне и позоришне критике, историјске чланке, приповетке и преводе објављивао је у листовима и часописима: „Седмица“ (1857, 1858), „Летопис МС“ (1859, 1864, 1880, 1883, 1887, 1888, 1897), „Даница“ (1860), „Матица“ (1865-1867, 1870), „Јавор“ (1876, 1882, 1883), „Застава“ (1881-1882, 1884-1885, 1887, 1896, 1904), „Глас Црногорца“ (1882), „Српски глас“ (Рума, 1883), „Браник“ (9-10, 1887; 23, 1893; 22, 1900; бр. 200, 1906), „Позориште“ (НС, 1892, 1896), „Дневни лист“ (1895), „Наше доба“ (1896), „Српске новине“ (1896), „Бранково коло“ (1896, 1899, 1901-1906, 1910), „Српски гласник“ (1899), „Зора“ (1899), „Ново време“ (1900), „Позоришни лист“ (1901), „Народна држава“ (1903), „Рад и именик МС“ (1903), „Народност“ (1906), „Босанска вила“ (1910); у календарима: „Српски омладински календар“ (1872), „Орао“ (1878). Чланке на мађарском језику објављивао је у листовима и часописима: „Magyar Sajtó“, „Hon“, „Fővárosi Lapok“, „Vasárnapi Ujság“ (1899), „Kisfaludy Társaság Évlapjai“ (1899), „Ellenőr, Szegedi árvizkőnyv“ (о српским народним приповеткама), „Szinház és élet“ (1905, есеј о Јоакиму Вујићу). Уређивао је часописе: „Летопис МС“ (1859–1869, 1876–1895), „Матица“ (1865–1870), „Млада Србадија“ (1870), „Омладинска заједница“ (1868–1869), „Омладински календар“ (?). За првих 70 г. ЛМС највише прилога дао је А. Хаџић, на више од пет страна наведени су наслови његових прилога. Написао је предговор Певанији Ј. Ј. Змаја (НС 1882) и Писмима из Америке Глобтротера (Суботица 1893). Често је критикован због његовог односа према Мађарима. Пензионисан је 1893, али је наставио да ради. Путовао је по Ердељу (1899), по Немачкој и у Будишин на прославу Лужичких Срба (1904). Замењивао је 1915. секретара МС. Можда је Илија Огњановић Абуказем наjбоље дочарао колико је био свестран, несебичан и вредан, шта је све то Х. радио: „Тоно, уређуј Летопис – Тоно састављај скупштинске записнике – Тоно, води коресподенцију – Тоно, поучи дилетанте – Тоно, ангажуј нову глумицу – Тоно, говори надгробно слово – Тоно, говори свечани говор – Тоно, сазови скупштину „црвеног крста“ – Тоно, телеграфиши јубилару у Загреб – Тоно, напиши за новине извештај о концерту – Тоно, уређуј „Позориште“ – Тоно, набави венац за високог покојника – Тоно, држи пробе за позоришне представе – Тоно, заиђи по кућама па купи претплате на представе – Тоно, иди у Суботицу па говори на беседи – Тоно, преведи „Далардин“ оглас на српски и на немачки – Тоно, наручи нову доламу за Краљевића Марка – Тоно, истакни се за кандидата на угарски сабор – Тоно, држи коректуру и ревизију – Тоно, напиши натписе за транспарент – Тоно, потпиши оном сиромашку „векслу“ – Тоно, плати оно што си потписао – и тако све Тоно, па Тоно […]“. Његови рукописи и писма чувају се у Рукописном одељењу МС. Одликован је Орденом Св. Саве I степена (?), II степена (1894) и II степена (1898); Орденом кнеза Данила III степена.. (1895), Официрским крстом Фрање Јосифа I (1908), а добио је извање дворског саветника. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Н.Саду.
ЛИТ: Гајдашевић (Илија Огњановић Абуказем), Тако до века, „Стармали“ 30. IV 1887 бр.12, с. 89, 90; Ј. Ђорђевић, Позориште, 1896, бр. 28; Историја Матице српске II део 1864–1880, НС, 1992; Историја Матице српске III 1880–1918, Нови Сад, 2000; Д. Кириловић, Српско народно позориште, 1931; Т. Манојловић, Политичка улога старог новосадског Народног позоришта, Споменица 1861–1961, НС 1961; Т. Милитар, Антоније Хаџић и Српско народно позориште, Споменица 1861–1961, НС 1961; Рукописно оделење Матице српске, инв. бр. 3941, 3942, 2943; В. Стајић, Новосадске биографије, св. V, С–Ш, НС 1940, 212–216.
Н. С.