ХАЏИЋ Фадил

ХАЏИЋ Фадил – књижевник, филмски редатељ и сликар (Билећа, 23. IV 1922 – Загреб, 2. I 2011). Средњу школу завршио је у Сарајеву, а Академију за ликовну умјетност у Згбу. Бавио се публицистиком и био један од покретача а и главни уредник „Керемпуха“, „Вјесника у сриједу“, „Телеграма“ и „Ока“. Уређивао је културну рубрику „Вјесника“ и „Филмску културу“. Радећи у „Керемпуху“ иницирао је производњу цртаног филма, те је затим и директор „Дуга-филма“, а био је и руководитељ „Зора-филма“. Покренуо је „Ведро Керемпухово казалиште“ и „Комедију“. Г. 1964. основао је Сатирички кабарет „Јазавац“ (касније му је име промијењено у Сатиричко казалиште), којем је био директор и умјетнички руководилац. Интендант загребачког ХНК био је у сезони 1980/81. У вишестраној и динамичној Х. дјелатности, која свједочи о изнимној радиности и стваралацкој знатижељи и адаптабилности, од посебног је значења његов књижевно стварање. У новинама и ревијама, гдје је сурадњу отпочео карикатурама, редовно је објављивао хумористичке путописе те животно актуалне приче, хумореске, сатире, козерије, басне, афоризме, епиграме и пошалице, које је претискао у више књига. Своје хумористичке и сатиричке радове, у којима се обара на најразноврснија друштвена, политичка и индивидуална застрањивања, пороке, мане и заблуде, потписивао је и псеудонимом Зоран Зец. Аутор је и једне драме (Дијалог за живе, 1964) и либрета за оперу Бориса Папандопула Пожар у опери, те тридесетак комедија и више комичних монодрама, као и низа скечева и сценских дијалога. Захваљујући комедиографској плодности, актуалности и комуникативности, те ангажираности својих комедија, као и разноврсности и спонтаности њихове комике, постао је један од најизвођенијих драмских писаца у Југославији, а његове су комедије игране и у иноземству. Од својих првих комедиографских дјела у којима је мјестимице близак Нушићу, преко маштовите комедије Пет лудих синова (1954), уперене против снобовског величања и фетишизирања апстрактне умјетности, те Хотела за луђаке (1957), који је већ у дослуху с апсурдним театром, и комичне фантазије у брехтовском духу Људи и мајмуни (1962), као и преко сатиричко-друштвених комедија Политичко вјенчање (1968), Добро јутро, лопови (1973), Наручена комедија (1974), Централа (1976), Државни лопов (1977), Човјек на положају (1977) и Угледни гост (1979), којима открива своју праву комедиографску домену, те преко евокације партизанског казалишта у Хитлеру у партизанима (1974), па све до каснијих својих комедиографских остварења као што су Пуњена птица (1980), Чешаљ (1981), Љубав на први поглед (1982), Змија (1983), Господа и другови (1984), Анђели и врагови (2001), Х. се често неконвенционално односи спрам комичног и обликовања комедиографских цјелина, те остварује полемичку слику наше сувремености и нас самих. Очито је да вјерује у смијех као духовну и моралну терапију и да настоји бити лијечником својих сувременика и друштва. Цијењен је и Х. рад као филмског редатеља и сценаристе. Режирао је двадесетак играних филмова (Десант на Дрвар, Службени положај, Сарајевски атентат, Лов на јелене, Новинар, Амбасадор, Доктор лудости, Лопови прве класе и др.), један документарни дугометражни и десетак кратких филмова, за које је већином писао и сценарије. За књижевно стваралаштво добио је награду „Владимир Назор“, за казалишно дјеловање награду „Дубравко Дујшин“, а такођер и Награду Града Згба. О њему је рујна 2010. снимљен документарни биографски филм (сценариј и режија Тонко Јовић). У СНП су игране његове комедије: 1976. Политичко вјенчање, 1981. Чешаљ и 1985. Господа и другови.

БИБЛ: Буда ме лијепо примио. Путопис случајног морепловца, Згб 1955; Необична комедија, Сарајево 1956; Сви смо ми само људи, Театар, Згб, 1956. бр. 16; Ситне душе, Културни радник, Згб, 1956, бр. 11-16; Хотел за луђаке, Културни радник, Згб, 1961, бр. 1-3 (и у књизи Живот под рефлекторима, Згб 1961); Дијалог за живе, Згб 1964; Хрватски Олимп, Згб 1970; Револуција у дворцу, Камов, Ријека, свибањ 1970; Телефонски именик, Лесковац 1973; Хитлер у партизанима, Токови, Згб, 1974, бр. 3; Наручена комедија, Могућности,  Сплит, 1974. бр. 4; Људи и мајмуни, Згб 1975; Пет лудих синова, Згб 1975; Мухоловка, Сцена, НСад, 1976, бр. 6; Државни лопов, Форум, Згб, 1977, бр. 3; Човјек на положају, Република, Згб, 1977. бр. 6-7; (са П. Будаком), Изабрана дјела, у: Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 146, Згб 1977; Женско питање, Згб 1979; Теле са двије главе, Згб 1979; Забрањено воће, Бгд 1980; Пуњена птица и друге комедије, Згб 1982; Бијела врана у црним рукавицама, Згб 1982; Пожар у опери, Згб 1983; Изабране комедије, Згб 1984.

ЛИТ: И. Хергешић, Виркање под сукњу казалишних илузија, Вјесник, Згб, 16. III 1974; И. Хергешић, Фадил Хаџић као комедиограф, у: Пет лудих синова, Згб 1975; Н. Батушић, Драма и позорница, НСад 1975; Б. Хећимовић, Фадил Хаџић. Главна издања дјела Ф. Хаџића. Важнија литература о Ф. Хаџићу, у: Изабрана дјела, у: Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 147, Згб 1977; А. Стипчевић, Комедије Фадила Хаџића, у: Женско питање, Згб 1979; Б. Хећимовић, Комедиографија Фадила Хаџића и Георгиј Паро. Моје сценско дружење с Фадилом Хаџићем, у: Изабране комедије, Згб 1983; В. Флакер, Наслијеђени модели у хрватској сувременој комедиографији, и Н. Фрндић, Комедиографија Фадила Хаџића, у: Дани хварског казалишта, књ. XI, Сплит 1984; И. Мрдуљаш, Драмски водич, Згб 1984.

Б. Х.