ФРАНЦ Силвија – члан оперског хора (Бели Манастир, 12. IX 1945 – ). Завршила је основну школу у Петроварадину 1968. Члан оперског хора СНП била је од 11. XII 1968. до 31. VIII 1973, када се удала за редитеља Сержа Вафијадиса (в) и преселила се у Грчку, где је убрзо постала првакиња атинске Опере. У оперским представама СНП певала је епизодне солистичке улоге.
УЛОГЕ: Ла Танголита (Бал у Савоју), Мадлен (Мадам Помпадур), Лоис Лејн и Бјанка (Пољуби ме, Кети).
В. В.
ФРАНЦЛ Рудолф – оперски певач, тенор (Љубљана, 12. IV 1920 – Љубљана, 15. VI 2009). Завршио је Средњу музичку школу у Љубљани. Певачку каријеру започео је 1944. у Опери СНГ у Љубљани, наступивши у улози Вилхелма у опери Мињон и у овом театру је био ангажован до 1952. Сезону 1952/53. провео је као члан Опере београдског НП, од 1953. до 1956. био је члан загребачке Опере, па Опере у Диселдорфу од 1956. до 1963, када се вратио у Љубљану. За креацију Каварадосија у Тоски добио је Прешернову и Савезну награду (1948). У СНП је гостовао 29. I 1953. као Дон Хосе у опери Кармен. Лирско-драмски тенор сребрно-седефастог тембра, са смислом за емотивно, лирско и драматично вајање певачких фраза, страсног глумачког темперамента, Ф. је био веома ефектна и привлачна личност оперске сцене.
В. П.
ФРАНЦУСКИ-КОВАЧЕВИЋ Десанка – маскер-власуљар, висококвалификована радница (Кикинда, 24. X 1922 – Нови Сад, 30. IX 1996). Завршила је грађанску школу у НСаду 1957. и изучила козметички занат 1943. у НСаду. Радила је неко време као козметичар код приватника у НСаду, а у СНП је дошла 10. VII 1951. и у њему је радила до 31. VIII 1958, када је прешла у „Комедију“, односно Савремено позориште у Бгду. У СНП се вратила 12. XII 1962. и у њему остала до пензионисања, 31. X 1977. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила ју је 1957. у висококвалификовану радницу. Ф. је успешно опремила и неколико филмова и телевизијских емисија, а сарађивала ја и са аматерским позориштима у Војводини.
Р. Б.
ФРАНЦУСКО-ПРУСКИ РАТ – шаљива игра у 1 чину. Написао: Коста Трифковић.
Праизвођење у СНП 3. XI 1870. у Панчеву. – Д. Ружић (Петровић), Ј. Поповићева (Ката), К. Савићева (Марија), П. Маринковић (Поповић), Ј. Маринковићка (Јеца), Н. Недељковић (Милан), С. Анђелић (Чича Мија), Ј. Бунић (Слуга). – Изведено 2 пута.
Обновљено као премијера у СНП 18. II 1872. у НСаду (са једночинкама Артаксерксес и Савет гратис). – Д. Ружић, к. г. (Петровић), Ј. Поповићева (Ката), К. Савићева (Марија), Н. Зорић (Поповић), Ј. Маринковићка (Јеца), Н. Недељковић (Милан). – Изведено 5 пута.
Премијера у СНП 15. III 1884. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружић, Д. Ружићка, П. Добриновић, Ј. Добриновићка. – Изведено 9 пута.
Прво извођење у НП у НСаду 1. II 1919. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцријом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Хаџи-Динић (Петровић), В. Виловац (Поповић). – Изведено 6 пута.
БИБЛ: Коста Трифковић, Француско-пруски рат, НСад 1872.
ЛИТ: Ј., „Артаксерксес“, „Савет гратис“, „Француско-пруски рат“, Позориште, НСад 1872, бр. 31, с. 126–127, бр. 32, с. 130–131; Г., „Школски надзорник“, „Љубавно писмо“ и „Француско-пруски рат“, Позориште, НСад 1884, бр. 34, с. 134; А-м, Српска народна позоришна дружина, Браник, 1885, бр. 21, с. 3; А-м, (Српско народно позориште у Земуну), Стражилово, 1885, бр. 23, с. 734; М. С-ћ, Трифковићево вече, Браник, 1886, бр. 22, с. 3; А-м, У суботу 19. фебруара била је свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића, Застава, 22. II 1900; (Ј.) Г(рчић), Свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића: „Честитам“, „Француско-пруски рат“, „Љубавно писмо“, Позориште, НСад 1900, бр. 33, с. 130–131; А-м, „Француско-пруски рат“, Застава, 5. II 1919.
В. В.
ФРАНЧЕСКА ДА РИМИНИ (Francesca da Rimini) – балет у 1 чину, 2 слике. Музика: Петар Иљич Чајковски (истоимена симфонијска поема). Либрето: Давид Личин и Хенри Клифорд, по љубавној причи о Паолу и Франчески. Прво извођење у „Ковент Гардену“ у Лондону, 15. VII 1937. Прву верзију је приредио Михаил Фокин 28. XI 1915. у Петрограду на Фантазију-увертиру П. И. Чајковског. Прво извођење у нашој земљи 2. VI 1939. у НП у Бгду.
Прво извођење у СНП 4. XII 1953. у НСаду (са једночиним балетима Клавирски концерт у а-молу и Каваљер с ружом под заједничким називом Балетске импресије). – Рд. и к-граф. Г. Македонски, дир. Д. Жупанић, сц. В. Маренић, к. С. Церај-Церић; Д. Ковачевић (Ђангиото), М. Живановић (Ђироламо), Г. Македонски (Паоло), Д. Савић (Гвидо од Полента, Ритер), В. Карић (Франческа), Ј. Андрејев (Кјара), М. Братоножић (Смарагда, Дворска дама), Љ. Крсмановић (Дворска дама, Муза), Е. Поленек (Дворска дама), М. Матић (Муза), Ж. Миленковић, Ђ. Вуксан, Ф. Хајек (Каваљери), В. Васиљевић (Франческина свита, Муза), С. Хатвагнер, Ј. Нинковић, Р. Бозо, А. Херетек (Музе), М. Поповић (Дворска будала, Лиза у визији), С. Павлетић, В. Јелкић, М. Гарић, С. Холичек, Р. Глумац (Дворске будале), К. Глигорић (Богиња љубави). – Изведено 9 пута, глед. 3000.
ЛИТ: Ј. Путник, Поводом премијере балета Новосадске опере, Дневник, 22. XII 1953.
Љ. М.
ФРАСКИТА (Frasquita) – оперета у 3 чина. Музика: Франц Лехар. Либрето: Алфред Марија Вилнер и Хајнц Рајхерт. Прво извођење у Бечу, 12. V 1922, у нашој земљи 13. X 1923. у НК у Осијеку.
Прво извођење у НП у НСаду 18. VI 1925. Превео: Драгомир Кранчевић. Подела узета са плаката представе одржане 9. V 1926. у НСаду. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; М. Оџић (Жиро), М. Михлова (Доли), С. Писек (Арман), К. Клеменчић (Галипо), М. Краљ, к. г. (Фраскита), Петровић (Себастијано), М. Вебле (Фернандес), Е. Енгељхард (Паланка), Г. Миковић (Жан), М. Степановић (Франкони), Ј. Равскаја (Инес), К. Муравцева (Лола), Р. Летић (Филип), Ј. Матићка (Лујза), Н. Аплечијев (Санћо), С. Вендеровић (Педро), Н. Дивјак (Кортес), Д. Таран (Алварес), В. Калинин (Гокур), А. Ђорђевић (Жандарм). – Изведено 12 пута.
ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Фраскита“ (премијера) – оперета у 3 чина. Музика од Ф. Лехара – 18. VI 1925, Застава, 20. VI 1925; А-м, Frasquita, Délbácska, 20. VI 1925; A. Miklautz, „Frasquita“ von Leo Fall, Deutsche Volksblatt, 20. VI 1925; Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 21. ВИ 1925; md, Frasquita, Bácsmegyei Napló, 18. IV 1926.
В. П.
ФРЕДРО Александар (Aleksander Fredro) – пољски комедиограф и песник (Сурохов код Јарослава, 20. VI 1793 – Лавов, 15. VII 1876). Од 1809. до 1815. учествовао је као војник у наполеонским ратовима. Од 1815. до смрти боравио је углавном на породичном имању Бењкова Вишња и у Лавову. Узимао је учешћа у разним привредним и друштвеним подухватима на теренима источне Галиције. Г. 1829. изабран је за члана варшавског Друштва пријатеља наука, а 1873. за члана Академије наука у Кракову. Дебитовао је комедијом у једном чину Интрига на брзину (Intryga na prędce, написана 1815, приказана 1917). Његова најистакнутија дела настала су у првом периоду стваралаштва (1817–1835). Најбољим фарсичним делом у целокупном Ф. опусу сматра се комад Госпође и хусари (Damy i husary, 1825). Сличног карактера су му и друге комедије, претежно једночинке: Каква год (Pierwsza lepsza, 1824), Ксеноманија (Cudzoziemszczyzna, 1824), Нико ме не познаје (Nikt mnie nie zna, 1826). Трајном значају Ф. у пољској књижевности допринела су међутим три ремек-дела – комедије: Господин Јовјалски (Pan Jowialski, 1832), Девојачки завет (Śluby panieńskie, написана 1827, изведена 1833) и нарочито Освета (Zemsta, написана 1833, приказана 1934). Након свог наредног истакнутог комада Доживотна рента (Dożywocie, 1835) Ф. је, све до 1853, прекинуо са комедиографским стваралаштвом. Сценска дела настала у периоду од 1853. до 1868. постала су позната тек после његове смрти; већина их је изведена на сцени у сезони 1877/78. или штампана у часопису „Дела“ („Dzieła“). Ове комедије, иако нису достигле уметнички ниво његових претходних остварења, имају одређене вредности: Два ожиљка (Dwie blizny), Господин Бенет (Pan Benet), Велики човек за мале послове (Wielki człowiek do małych interesów). Ф. комедије су писане углавном у стиху и имају значајно место у класичном пољском репертоару. Највећа снага овог комедиографа је у његовом реализму, у необичној способности виђења људи и обичаја друштва XIX века (пре свега племства), те таленат да се они преточе у сценске типове и ситуације комедије. Трансформација бистре животне опсервације у властити свет уметничке истине, у којем владају закони хумора и изражајности – непролазно је својство Ф. дела. Његова комедија Моњушка (Moniuszka) инспирисала је двојицу пољских композитора (Носковског и Мирецког) да по њој сачине оперско дело, а текст драме Госпође и хусари послужио је Луцјану Камјењском (Łucjan Kamieński, 1938) као подлога за оперски либрето и хрватском композитору Ивану Зајцу, за којег је либрето приредио Јосип Еуген Томић (1886). Ф. је био веома популаран у српском и хрватском театру, нарочито његов комад Госпође и хусари. Први пут га је, у преводу Макса Прице, приказало Друштво добровољацах загребачких (1849). У СНП је ова драма, у преводу Лазе Телечког, премијерно изведена 1864. и одржала се на репертоару све до 1910. Много је играна и у Бгду, Шапцу, Нишу и другде. Нешто мањи успех доживео је Ф. комад Девојачки завет: превод Јосипа Еугена Томића игран је 1872. у загребачком ХНК а 1877. у СНП. Комедије Каква год и Туђинство приказиване су у Згбу и Вараждину, а Nitko me ne pozna у Љубљани. У едицији „Игрокази друштва добровољацах загребачких“ штампана су 1850. два Ф. дела: Госпоје и хусари и Била која год.
ЛИТ: В. Франчић, A. Fredro na scenie zagrzebskiej, Pamiętnik Słowiański, 1952, св. III, с. 186–194; S. Kaszyński, Fredro na słowiańskim południu, Pamiętnik Teatralny, 1958, св. VII, бр. 2, с. 322–326; W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku1914, Kraków 1962, с. 9–21, 68–70, 74–77, 87–92; Ђ. Живановић, Фредро у Народном позоришту у Београду, Филолошки преглед, I–IV, Бгд 1969, с. 33–49.
В. Кт
ФРЕДРО Јан Александар (Jan Aleksander Fredro) – пољски комедиограф, син Александра Ф. (в) (Лавов, 2. IX 1829 – Сјемјанице кођ Познања, 15. V 1891). Учествовао је у мађарском устанку 1849. Од 1850. до 1857. боравио је у емиграцији у Паризу. Г. 1878. је иницирао организацију драмских конкурса државних варшавских позоришта и био је члан жирија првог конкурса „Александар Фредро“ у Лавову. Након земљотреса у Згбу (1880) учествовао је са Књижевним удружењем у Лавову у издавању албума За Загреб (Dla Zagrzebia, Лавов 1881) у корист настрадалих. Написао је низ у оно време популарних комедија и фарси, користећи не баш најфинију ситуациону и вербалну комику. Најбољима међу њима сматрају се: Миражџика (Posażna jedynaцzka, 1868), која је у преводу Ј. Е. Томића 1874. изведена у Згбу, а у СНП 1877, под насловом Јединица, у преводу Саве Петровића; Mentor (1871), Consilium facultatis (1871) и Пред доручком (Przed śniadaniem, 1874) извођене су у Згбу, где је, б. г., и штампан Ф. комад Doktor Müller, који је на словеначком, под насловом Doktor Hribar, штампан и у Горици 1903.
ЛИТ: W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Kraków 1962, с. 23, 25, 32–33, 78–79.
В. Кт
ФРЕЛИХ Емил – словеначки оперски редитељ, сценограф и публициста (Љубљана, 19. XII 1912 – Марибор, 19. V 2007). У родном граду је завршио школу Глазбене матице (теорију, певање и виолину) и 1940. Музички конзерваторијум (оперску драматургију и режију, соло певање и балет). Паралелно је студирао сликарство и вајарство. Г. 1938. је на студијском боравку у Државној опери у Бечу учио код Ериха фон Виментала; усавршавао се и у „Моцартеуму“ у Салцбургу, а после рата (1946–1948) је у Прагу, код Вацлава Кршке, проучавао филмску режију. Позоришну каријеру почео је врло млад (1928) као глумац (јер је од 1927. учио глуму код Осипа Шеста) и на драмској сцени љубљанског СНГ појављивао се повремено и касније. У Љубљани је поставио своје прве оперске представе: Фигарову женидбу (Моцарт) и Удолини (д‘Албер). У складу са убеђењем да „позоришни уметник свремена на време мора мењати ансамбл и позоришну средину, на корист и себи и позоришту“, деловао је у разним оперским кућама бивше Југославије. Био је запослен: од 1. III 1932. до 28. II 1946, са прекидом за време интернације у Италију, у љубљанском СНГ (осим на оперској и драмској сцени, наступао је и као балетски играч); од 1. III до 31. V 1946. у Гледалишчу „Тоне Чуфар“ у Јесеницама; од 1. XII 1946. до 1. X 1948. на радију у Прагу; од 1. I 1949. до 31. III 1950. у филмском предузећу „Триглав“ у Љубљани; од 1. IV 1950. до 28. II 1951. у љубљанском Забавном гледалишчу; од 1. III до 30. IV 1951. и поново од 1. V до 31. XII 1952. у љубљанском Камерном гледалишчу (у међувремену у предузећу „Свобода“ у истом граду); од. 1. I 1953. до 15. IX 1956. и од 1. IX 1957. до 31. VIII 1958. у Окрајном гледалишчу у Птују (сезону 1956/57. провео је у МНТ у Скопљу). У СНП је као оперски редитељ и репетитор са солистима радио од. 1. IX 1958. до 15. VIII 1965; све време је активно учествова у обликовању оперског репертоара и реализовао 19 режија и две обнове. Потом је отишао у СНГ у Марибору, где је остварио тридесетак режија међу којима се нарочито истиче Сметанина Продана невеста; у њему је остао до пензионисања (1972). За 100–годишњицу СНП (1961) режирао је оперу Турандот. У Опери СНП је и аутор две сценографије (Севиљски берберин, Мадам Батерфлај). Гостовао је на свим југословенским оперским сценама и у Бугарској, Аргентини и ЧССР. Опробао се и као позоришни писац а писао је и занимљиве путописе (из Јужне Америке и са других континената: V tajgi sibirskih brez; Tolstojeva Jasna Poljana) са посебним освртом на театарску уметност разних крајева света. У новосадском „Дневнику“ је 1958/59. објавио неколико приказа оперских представа. За монографију Милош Хаџић (СНП, НСад 1999) припремио је пригодни чланак/сећање под насловом „Неколико мрвица о деловању Милоша Хаџића“ (стр. 171–173).
РЕЖИЈЕ: Турандот, Пајаци, Пикова дама, Хофманове приче, Медијум, Анжелика, Севиљски берберин, Кавалерија рустикана, Дон Жуан, Риголето, Слепи миш, Боеми, Лакме, Травијата, Еквиноцијо, Дон Карлос, Мадам Батерфлај, Фаворита.
БИБЛ: Хофманове приче, Дневник, 10. IV 1959; збирка есеја Из гледалишкега света, Марибор 1972; Свет оперне Талије, Љубљана 1982; V svetu operne Talije, Državna založba Slovenije, Љубљана 1983, с. 7–14; По гледалишкем свету, Љубљана 1990.
ЛИТ: Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; Д. Плавша, Пучинијева ,,Турандот”, Нин, 11. V 1958; А-м, Инспирација у садржају опере, Дневник, 16. XI 1958; М. Логар, „Хофманове приче“, Дневник, 10. IV 1959; Н. Грба, Дон Хуан на сцени новосадске Опере, Дневник, 1. XII 1961; Н. Грба, Обновљени „Риголето“, Дневник, 23. I 1962; М. Кујунџић, Премијером „Фрадијаволо” отворена је овогодишња сезона у СНП, Дневник, 5. V 1962; М. Г., Премијера „Дон Карлоса“, Дневник, 28. IV 1964; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; С. Савић, Migrations in the Yugoslav region: Theater artist from Slovenia in the Serbian National Theater in Novi Sad (1947-2013), Ars & Humanitas / Študije.
М. Д. М.
ФРЕНОЛОГ (A Phrenolog) – шала у 1 радњи. Написао: Јустус (гроф Геза Зичи). Прво извођење у Будимпешти, 11. V 1871.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 11. IV 1873. у НСаду (са једночинком Шаран). Превео: Александар Сандић. – Н. Недељковић (Конзул), М. Недељковићка (Жена му), А. Сајевић (Арманд), М. Суботић (Маркиз Делор), Ј. Маринковићка (Адела), Ј. Сајевићка (Марија), Л. Маринковићева (Бароница Сордонова), Н. Зорић (Дибрељ), В. Марковић (Бреји), Л. Хаџићева (Жоржина), Љ. Зорићева (Павлина), Б. Хаџићева (Цецилија), Н. Рашић (Тоника), Ј. Поповићева (Мадлена), Ј. Божовић (Послужитељ). – Изведено 3 пута.
Премијера у СНП 24. II 1877. у Сомбору. – В. Јуришић (Конзул), Б. Хаџићева (Жена му), А. Сајевић (Арманд), Д. Ружић (Маркиз Делор), Д. Ружићка (Адела), Ј. Сајевићка (Марија), М. Рајковићка (Бароница), Н. Зорић (Дибрељ), В. Марковић (Бреји), Л. Хаџићева (Жоржина), Љ. Зорићева (Павлина), Н. Рашић (Тоника), Ј. Поповићева (Мадлена), Ј. Бунић (Послужитељ). – Изведено 1 пут.
ЛИТ: -З-, „Френолог“, Позориште, НСад, 1873, бр. 43, с. 171.
В. В.