ФЛЕР Робер де (Robert de Flers) – француски драмски писац (Пон-л’Евек, 25. XI 1872 – Вител, 30. VII 1927). Изданак старе аристократске породице – син Жана-Робера-Раула, помоћника префекта, и Марије Маргерите де Розијер, кћери генералног инспектора архива. После завршеног средњег образовања у париском лицеју „Кондорсе“ дипломирао је правне и историјске науке. Подстакнут драмским писцем Викторијеном Сардуом (в), чијом ће се ћерком оженити, посветио се књижевности и новинарству, пишући путописе, приповетке, есеје, позоришне критике… Али, свој прави позив открио је тек приликом сусрета са другом из детињства Арманом де Кајавеом (в). Овај му је предложио да се, по угледу на Мејака и Алевија, посвете писању позоришних комада. Од предлога до извршења био је само корак. Они су га направили. Комад је (оперете, комедије, буфо-опере, мариводажи, сатире) сустизао комад – производ посебног, деликатног париског духа. Сви су имали успеха, неки и посебног, као нпр. Микета и њена мати (Miquette et sa mère, 1906), који је СНП приказало 1926. Тако је било (ако не и успешније) и са следећа два комада: Љубав бди (L’Amour veille, 1908) и Краљ (Le Roi, 1909), који су у СНП играни 1912. и 1922. Врхунац славе постигли су Зеленим фраком (L’Habit vert, 1912), сатиром упереном против чланова Француске академије (овај је комад СНП приказало 1929). На одличан пријем су наишли и комади Лепа пустоловина (La Belle aventure, 1913), написан у сарадњи са Етјеном Рејом, и Господин Бротоно (Monsieur Brotonneau, 1914), које је СНП ставило на репертоар 1926, односно 1924. У међувремену су се збила два крупна догађаја: 1914. је избио Први светски рат, а 1915. је де Кајаве умро. Де Ф. је мобилисан као официр за везу у руско-румунској војсци. Вративши се из рата, постао је главни уредник дневног листа „Фигаро“; истовремено је прихватио да пише позоришну критику за лист „Le Gaulois“ („Гал“). Ускоро је (1920) изабран за члана Француске академије. Сарадњу какву је имао са преминулим де Кајавеом покушао је да постигне са Франсисом де Кроасејом. Написали су неколико комада, али се стари успеси нису обновили – било због старости, или због болести којој је ускоро подлегао, или због промењених друштвених односа, а можда и због недовољног уклапања са новим сарадником. У сваком случају, он остаје блистави представник позоришне епохе са почетка XX столећа. Поред наведених, у СНП је 1921. приказан још један њихов предратни успех: Буриданов магарац (L’Ane de Bouridan, 1909).

ЛИТ: А-м, „Буриданов магарац“, Застава, 9. IV 1921; А-м, „Љубав бди“, Застава, 17. I 1922; А-м, „Господин Бротоно“ од Флера и Кајаве, Застава, 14. X 1924; С. Петровић, У позоришту, Бгд 1928.

С. А. Ј.

ФЛИС Ирма – новинар и списатељица (Река крај Церкна, Горица, Словенија, 9. XII 1925 – Љубљана, 8. I 2005). Послије завршене гимназије у Толмину ступила је 1943. у редове Народноослободилачке војске. Након ослобођења је радила као новинар, уредник и директор радија у Љубљани, Ајдовшчини и Копру. Од 1954. је била уредник и филмски критичар Радио-Бгда, члан савјета и групе селектора ФЕСТ-а, те члан жирија различитих фестивала. Објавила је велик број новела и цртица, писала филмске сценарије и преводила за казалиште и филм. Заједно са Недом Деполо (в) превела је Грумов комад Догађај у месту Гоги, који је у СНП изведен 1955.

П. Ц.

ФЛОБЕР Гистав (Gustave Flaubert) – француски писац (Руан, 12. XII 1821 – Кроасе, 7. V 1880). Отац му је био хирург. Највећи део живота провео је на породичном добру у Кроасеу, крај Руана, врло одан породичном огњишту. У Паризу је студирао права. Већ 1844. је почео да осећа слабост живаца, па је напустио студије и вратио се у Кроасе, где је провео цео свој живот. Остављао је Кроасе само кад је путовао: у Италију (1845), Бретању и Нормандију (1847), Египат и Турску (1849-1851), Алжир и Тунис (1858). Рано је почео да пише – још као ђак, у Руану, у једном ђачком листу. Био је пословично вредан и упоран. „Не знам – пише једном пријатељу – како ми понекад руке не клону од умора и глава ми се не претвори у кашу… Ја волим свој рад помамно као аскет; кошуља од кострети гребе ми трбух“. Читао је гласно што год би написао, провере ради, у својој соби за рад, коју је звао „зијалиште“. По навикама и у практичном животу, што је занимљиво, буржуј у великој мери, он је романтичарски мрзео буржоазију, њен живот и њен морал. „Врло је сродан Готјеу и Бодлеру“. Умро је „уморан до мождина“, како је сам забележио, исцрпен радом, болешћу и невољом, оставивши на столу једно недовршено дело које ће бити објављено после његове смрти (Бувар и Пекише, 1881). Међу француским реалистима истицао се снагом опсервације, живописношћу приказивања човекове судбине и, изнад свега, блиставим и до крајње мере израђеним стилом. „Због чега се увек догађа да се напише стих кад се сувише утегне сопствена мисао? – обраћа се он Жорж Сандовој. – Закон броја управља, дакле, обећањима и сликама, и оно што се чини спољашње бива једноставно унутрашње“. Иначе, он је у својим делима, наизменично, и реалиста и романтичар. Уосталом, није се узаман клео у Виктора Ига као у бога. И лично је чак веровао да припада романтизму. Изгледало је да је Оноре де Балзак роман као књижевну врсту довео на највишу тачку; међутим, убрзо се увидело да га је Ф. унапредио још дубље, издигавши га својом уметношћу на вртоглаву висину. Устајући против Шатобријана, за којега књижевно дело одражава слику писца, он је тврдио да „не треба сликати себе. Уметник мора да буде у своме делу, као Бог у свом стварању, невидљив и свемоћан; да се осећа свуда, али да се не види“. Притом је увек чувао „истину у уметности“. Роман, по њему, треба да буде „огледало душе, слика живота“. Његово схватање непристрасности у том погледу подсећа на здрави разум XVII века. Његова Госпођа Бовари је ремек-дело у својој врсти. Он је њоме реалистичком роману додао „пламен уметности и блиставост стила“. Почео је да је објављује 1856, у „Реви де Пари“. Буржуји су се побунили, оптуживши га да скрнави породични морал. Против писца је поведен судски поступак, али је он 7. II 1957. ипак проглашен невиним и Госпођа Бовари се могла појавити већ исте г. у априлу. Наишле су похвале С.-А. де Сент-Бева и Ш. Бодлера и Ф. је постао славан. Озлојеђен бездушном хајком, он се отиснуо у северну Африку да скупља грађу за Саламбо, која ће постићи успех раван успеху Госпође Бовари. Најважнија су му дела: Госпођа Бовари (1857), Саламбо (1862), Сентиментално васпитање (1845, 1869), Искушење светог Антоана (1848-49, 1856, 1874), Три приче (1877). У три маха му се учинило да би био кадар да створи нешто и за позорницу, па је за краће време дао три позоришна комада. Његова четворочина комедија Кандидат, изведена први пут 11. III 1874. на сцени „Водвиљ-театра“, није се допала публици и добила је лоше оцене у штампи. Хвалили су је само пријатељи (међу њима и В. Иго). „Позоришни стил почиње да ме дражи – бележи Ф. – Те мале кратке реченице, то непрекидно шиштање ме љути као минерална вода, која најпре прија и која најзад почиње да вам личи на усмрделу воду“. Па ипак је, у сарадњи са пријатељима Лујем Бујеом (Louis Bouilhet) и Шарлом д’Осмоа (Charles d’Osmoy), написао чаробну игру у десет слика Замак срдаца (1863). Никад није играна, а први пут је објављена 1879. Кад је Бује умро, Ф. је довршио његову петочину комедију Слаби пол, која такође никад није приказивана, а објављена је први пут тек 1927. у Ф. Сабраним делима (књ. 10). Значајна и иначе, али пре свега за студију његовог стваралачког поступка, нуди нам се обавезно и његова Преписка, објављена у четири књиге. У једној су књизи писма упућена Жорж Сандовој. СНП је 1967. играло његову Госпођу Бовари у драматизацији Гастона Батија.

ЛИТ: А-м, Флобер је неосвојива тврђава, Дневник, 18. XII 1967; П. Поповић, Сценски стрип, Борба, 23. XII 1967.

Ж. П.

ФЛОРА ГОСПОДИНА ФЛОРИЈАНА – сценска парабола у 2 дела. Написао: Слободан Божовић.

Праизвођење у СНП 28. II 1971. у НСаду. – Рд. Д. Мијач (три дана пред премијеру одрекао се режије, те је као рд. потписан пом. рд. Д. Јанковић Макс), сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к. г., музички сарадник И. Ковач, к. г.; Д. Срећков (Флоријан), Добрила Шокица (Мамила), П. Петковић (Мајцен), Драгиша Шокица (Давид), А. Веснић-Васиљевић (Флинта), С. Гардиновачки (Пијанац), В. Љубичић (Пелински), В. Милошевић (Ребелка), Р. Којадиновић (Наредник), И. Хајтл (Конобар), Љ. Јовић (Девојка), Т. Кнежевић (Младић), Д. Јанковић (Судија-чувар), В. Стојановић (Тужилац), Д. Колесар (Бранилац). – Изведено 10 пута, глед. 3446.

БИБЛ: Слободан Божовић, Флора господина Флоријана, Сцена, 1970, бр. 4, с. 94-131.

ЛИТ: В. Миросављевић, Опори хумор „Господина Флоријана“, Дневник, 31. I 1971; Р. Поповић, За шеснаесто Стеријино позорје пријављено шездесет две представе, Политика, 4. II 1971; М. Антић, Условна казна – најстрашнија, Дневник, 12. II 1971; В. Миросављевић, Протест Дејана Мијача, Дневник, 26. II 1971; И. Д., Шта може „Флора господина Флоријана“, Политика експрес, 26. II 1971; С. Божовић, Постоји ли безгрешан човек, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 1; П. Марјановић, „Флора господина Флоријана“, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 2; В. Миросављевић, Тежак живот без грехова, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 3; Л. Геролд, Flórián úr növényvilága, Magyar Szó, 1971, бр. 56, с. 12; С. Божовић, Смртна казна доживотно условно, Дневник, 28. II 1971; М. Мирковић, Не газите траву, Политика експрес, 3. III 1971; М. Кујунџић, Искушење једног праведника, Дневник, 3. III 1971; А-м, „Флора“ међу главним кандидатима, Дневник, 1. IV 1971; А-м, „Флоријан“ путује у Пољску, Дневник, 9. IV 1971; Д. Поповић, Четири савремене драме, Позориште, Тузла, 1971, бр. 4, с. 407-412.

Ј. М.

ФЛОРЕНТИНСКА ТРАГЕДИЈА (A Florentine Tragedy) – трагедија у 1 чину. Написао: Оскар Вајлд. Драматизовао: Томас Стерџ Мур. Прво извођење у Лондону, 1906.

Прво извођење у нашој земљи у НП 26. X 1920. у НСаду (са једночинком Загонетка). Превео: Иво Војновић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Е. Надворник; Б. Николић (Трговац Симон), Марија Вера, В. Јовановић. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Флорентинска трагедија“, Застава, 1920, бр. 232, с. 3; А-м, Вајлдова „Флорентинска трагедија“, Јединство, 1920, бр. 419, с. 2; А-м, „Флорентинска трагедија“, Застава, 1920, бр. 244, с. 3.

В. В.

ФЛОРЕНТИНСКИ ШЕШИР (Un chapeau de paille d’Italie) – шаљива игра у 5 чинова. Написали: Ежен Лабиш и Марк-Мишел. Прво извођење у Паризу, 14. VIII 1851, у нашој земљи 11. XI 1870. у НП у Бгду.
Прво извођење у СНП 30. XI 1905. у Осијеку. Превео: Никола Крстић. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Фадинар), П. Добриновић (Нонанкур), М. Николић (Бопертије), Ђ. Бакаловић (Везине), С. Стефановић (Тордиво), К. Васиљевић (Бобен), А. Стојановић (Емил Таверније), С. Лијанка (Феликс), М. Матејић (Ашил де Розалба), Р. Спиридоновић (Господин), В. Виловац (Поднаредник), Ђ. Маџарић (Слуга код баронице), С. Бакаловићка (Ана Бопертијева), Д. Матејићка (Јелена), Т. Лукићка (Бароница Шампињије), Д. Васиљевићка (Клара), К. Виловчевица (Виргинија), М. Козловићева (Собарица бароничина). – Изведено 2 пута.
Прво извођење у НП у НСаду 16. I 1925. Превео: Бранко Гавела. Музика: Даворин Јенко. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Р. Веснић, дир. Ф. Селински; Д. Величковић (Фадинар), М. Хаџи-Динић, Д. Спасић, М. Оџић, К. Клеменчић, М. Васић, М. Оливијери, Д. Матејићка, Љ. Јовановићева, Р. Кранчевићка. – Изведено 7 пута.
Премијера у СНП 2. II 1975. у НСаду (под насловом Сламни шешир). Превео: Живојин Петровић. – Рд. О. Викторовић, к. г., сц. и к. Ј. Петровић, музички сарадник Дејан Миладиновић, к. г., к-граф Б. Радак, к. г.; Д. Колесар (Фадинар), И. Хајтл (Нонанкур), А. Веснић-Васиљевић (Елен), П. Петковић (Бобен), Ф. Живни (Везине), С. Јосић (Анаис), Т. Јовановић (Емил Таверније), В. Милошевић (Клара), М. Милићевић (Тардиво), З. Ђуришић (Бароница де Шампињи), В. Матић (Ашил де Розалба), Т. Плескоњић (Бопертуј), А. Ђорђевић (Феликс), К. Мартинов-Павловић (Вирџинија), Д. Куцуловић (Клотилда), Ј. Гут (Први собар), В. Рајић (Други собар), И. Фехер (Трећи собар). – Изведено 18 пута, глед. 4743.
ЛИТ: А-м, У петак 21. марта приказана је француска шаљива игра „Флорентински шешир“, Слога, Сомбор 1906, бр. 13, с. 3; А-м, Српско народ­но позориште, Бранково коло, 1906, бр. 3, с. 95; С. Зубац, „Флорентински шешир“, водвиљ у 5 чинова од Лабиша, премијера 10. о. м., редитељ г. Р. Веснић, Видовдан, 1925, бр. 7, с. 5; Б. Ј., Е. Лабиш и М. Мишел: „Флорентински шешир“, редитељ г. Веснић, Јединство, 12. II 1925; Д. Николић, Довољно је имати шешир, Дневник, 1. II 1975; М. Кујунџић, Покарабашени сватови, Дневник, 4. II 1975; В. Мићуновић, Много трке око – шешира, Политика, 4. II 1975; С. Божовић, „Шешир“ бачки нахерен, Вечерње новости, 11. II 1975; Б. Петровић, Кад гег потисне реч, Борба, 11. II 1975.

В. В.

ФЛОРЕСКУ Арта (Arta Florescu) – румунска оперска певачица, сопран (Букурешт, 10. III 1921 – Букурешт, 7. VII 1998). Конзерваторијум у Букурешту завршила је 1942. и исте г. је ангажована у Букурештанској опери, наступивши први пут као Лучија од Ламермура. Гостовала је у Аустрији, Белгији, Бугарској, Мађарској, Југославији, Немачкој, Холандији, Грчкој, Пољској, Турској, СССР, Француској, ЧССР и другде. На нашој сцени ова одлична певачица веома успешно је репрезентовала високи ниво румунске оперске уметности. У СНП је наступила као Тоска 2. II 1961.

ЛИТ: А-м, Изразита музикалност, Дневник, 4. II 1961.

В. П.

ФЛОТОВ Фридрих (Friedrich von Flotow) – немачки композитор (Теутендорф, код Меклембурга, 26. IV 1812 – Дармштат, 24. I 1883). Пореклом је из земљорадничке војничке породице у којој се неговала музика; прве подуке из клавира добио је од мајке. Кад су се његове музичке способности изразито испољиле, родитељи су му омогућили да стекне прворазредно музичко образовање у Паризу, где је завршио музичке студије. У Паризу је упознао – најистакнутије личности тадашњег музичког живота: Росинија, Мајербера, Обера, Гуноа и Офенбаха. Ту је постигао и прве успехе својим операма. Од 1848. је живео у Немачкој, где је 1855. постао интендант дворског позоришта у Шверину. У Паризу је поново живео од 1863. до 1868, да би 1880. отишао у Беч, а последње три г. живота провео је у Дармштату. Написао је око 30 опера и 5 балета. Писао је још сценску музику, мелодраме, песме, а такође и инструменталне, клавирске и камерне композиције. Важнија су му дела: Медузин бродолом (La Naufrage de la Méduse), Алесандро Страдела (Alessandro Stradella), Марта (Martha), Рибекал (Rübecahl), Зилда (Silde), Сенка (L’Ombre)  и др. Опере су му у своје време уживале велику популарност у Немачкој и Паризу. Неке су се са успехом изводиле и у Шпанији и Италији. Оне обилују допадљивим, једноставним и приступачним мелодијама, али су често пуне малограђанске сентименталности и стилске неуједначености. Највећи успех постигао је операма Алесандро Страдела и Марта. Певљива мелодика, грациозност и покретна ритмика, као и спретно коришћење могућности музичке сцене, одлике су због којих се његова најбоља опера – Марта одржала на немачким позорницама све до данашњих дана. Иако скоро сва дела, не само по облику него и по другим музичким особеностима, више припадају француској него немачкој оперској литератури, јер су писана у духу француских опера Адама и Обера, Ф. се убраја у представнике немачког музичког романтизма из прве половине XIX века. У Н-ОП је 1931. изведена његова опера Марта.

М. Х.

ФЉЕГИНСКА-МАЈБОРОДОВА Александра Љвовна (Александра Львовна Флегинская Майбородова) – чланица оперског хора (Јекатеринодар, Русија, 10. XI 1892 – Нови Сад, 1969). У оперском хору НП у НСаду била је ангажована од 1920. до 1925. Певала је и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Рици (Кнегиња чардаша), Госпођа Демињер (Лепа пустоловина), Жоржета (Граф Луксембург), Друга играчица (Грађанин племић).

В. В.

ФОДОР Ласло (László Fodor) – мађарски драмски писац и прозаик (Берегсас, код Будимпеште, 28. III 1898 – Холивуд, 1. IX 1978). После средњошколског и факултетског школовања у Будимпешти, посветио се новинарству. Тридесетих г. преселио се у Беч, а доцније у САД. Сем драма писао је и романе и приповетке. Као одличан зналац сценске технике и вешт водитељ драмске радње, Ф. је своје комаде стварао више рутином него књижевном вокацијом. Тачно процењујући укус публике, био је веома популаран, па је имао и међународних успеха између два рата, нарочито својом комедијом Др Јуци Сабо (Dr Szabó Juci). Био је један од најизвођенијих мађарских писаца на југословенским позорницама између два рата. Већина његових драма до данас је сачувала своје сценске вредности. У Н-Оп су му изведене драме: 1929. Црквени миш (A templom egere), у преводу Николе Половине, и 1931. Успаванка (Bölcsődal). СНП је поставило на сцену следеће Ф. драме: 1931. Наливперо (A töltőtoll) и 1933. Пољубац пред огледалом (A csók a tükör előtt), обе у преводу Жарка Васиљевића. НПДб је имало премијере Ф. комада: 1937. Матура (Érettségi), 1937. Једна жена лаже (Egy nő hazug) и 1939. Уметници (Művészpár), све у преводу Ж. Васиљевића. СНП је после Другог светског рата поново припремило драму Матура под насловом Испит зрелости (1965), која је од свих Ф. драма имала највише успева и код публике и код критике.

БИБЛ: ркп. у Библиотеци СНП: Црквени миш, сигн. 372; Једна жена лаже, сигн. 374; Матура / Испит зрелости, сигн 367 и 1193; Наливперо, сигн. 545; Пољубац пред огледалом, сигн. 370; Уметници, сигн. 305; Успаванка, сигн. 1423.

Б. Кв.