ФЛОБЕР Гистав (Gustave Flaubert) – француски писац (Руан, 12. XII 1821 – Кроасе, 7. V 1880). Отац му је био хирург. Највећи део живота провео је на породичном добру у Кроасеу, крај Руана, врло одан породичном огњишту. У Паризу је студирао права. Већ 1844. је почео да осећа слабост живаца, па је напустио студије и вратио се у Кроасе, где је провео цео свој живот. Остављао је Кроасе само кад је путовао: у Италију (1845), Бретању и Нормандију (1847), Египат и Турску (1849-1851), Алжир и Тунис (1858). Рано је почео да пише – још као ђак, у Руану, у једном ђачком листу. Био је пословично вредан и упоран. „Не знам – пише једном пријатељу – како ми понекад руке не клону од умора и глава ми се не претвори у кашу… Ја волим свој рад помамно као аскет; кошуља од кострети гребе ми трбух“. Читао је гласно што год би написао, провере ради, у својој соби за рад, коју је звао „зијалиште“. По навикама и у практичном животу, што је занимљиво, буржуј у великој мери, он је романтичарски мрзео буржоазију, њен живот и њен морал. „Врло је сродан Готјеу и Бодлеру“. Умро је „уморан до мождина“, како је сам забележио, исцрпен радом, болешћу и невољом, оставивши на столу једно недовршено дело које ће бити објављено после његове смрти (Бувар и Пекише, 1881). Међу француским реалистима истицао се снагом опсервације, живописношћу приказивања човекове судбине и, изнад свега, блиставим и до крајње мере израђеним стилом. „Због чега се увек догађа да се напише стих кад се сувише утегне сопствена мисао? – обраћа се он Жорж Сандовој. – Закон броја управља, дакле, обећањима и сликама, и оно што се чини спољашње бива једноставно унутрашње“. Иначе, он је у својим делима, наизменично, и реалиста и романтичар. Уосталом, није се узаман клео у Виктора Ига као у бога. И лично је чак веровао да припада романтизму. Изгледало је да је Оноре де Балзак роман као књижевну врсту довео на највишу тачку; међутим, убрзо се увидело да га је Ф. унапредио још дубље, издигавши га својом уметношћу на вртоглаву висину. Устајући против Шатобријана, за којега књижевно дело одражава слику писца, он је тврдио да „не треба сликати себе. Уметник мора да буде у своме делу, као Бог у свом стварању, невидљив и свемоћан; да се осећа свуда, али да се не види“. Притом је увек чувао „истину у уметности“. Роман, по њему, треба да буде „огледало душе, слика живота“. Његово схватање непристрасности у том погледу подсећа на здрави разум XVII века. Његова Госпођа Бовари је ремек-дело у својој врсти. Он је њоме реалистичком роману додао „пламен уметности и блиставост стила“. Почео је да је објављује 1856, у „Реви де Пари“. Буржуји су се побунили, оптуживши га да скрнави породични морал. Против писца је поведен судски поступак, али је он 7. II 1957. ипак проглашен невиним и Госпођа Бовари се могла појавити већ исте г. у априлу. Наишле су похвале С.-А. де Сент-Бева и Ш. Бодлера и Ф. је постао славан. Озлојеђен бездушном хајком, он се отиснуо у северну Африку да скупља грађу за Саламбо, која ће постићи успех раван успеху Госпође Бовари. Најважнија су му дела: Госпођа Бовари (1857), Саламбо (1862), Сентиментално васпитање (1845, 1869), Искушење светог Антоана (1848-49, 1856, 1874), Три приче (1877). У три маха му се учинило да би био кадар да створи нешто и за позорницу, па је за краће време дао три позоришна комада. Његова четворочина комедија Кандидат, изведена први пут 11. III 1874. на сцени „Водвиљ-театра“, није се допала публици и добила је лоше оцене у штампи. Хвалили су је само пријатељи (међу њима и В. Иго). „Позоришни стил почиње да ме дражи – бележи Ф. – Те мале кратке реченице, то непрекидно шиштање ме љути као минерална вода, која најпре прија и која најзад почиње да вам личи на усмрделу воду“. Па ипак је, у сарадњи са пријатељима Лујем Бујеом (Louis Bouilhet) и Шарлом д’Осмоа (Charles d’Osmoy), написао чаробну игру у десет слика Замак срдаца (1863). Никад није играна, а први пут је објављена 1879. Кад је Бује умро, Ф. је довршио његову петочину комедију Слаби пол, која такође никад није приказивана, а објављена је први пут тек 1927. у Ф. Сабраним делима (књ. 10). Значајна и иначе, али пре свега за студију његовог стваралачког поступка, нуди нам се обавезно и његова Преписка, објављена у четири књиге. У једној су књизи писма упућена Жорж Сандовој. СНП је 1967. играло његову Госпођу Бовари у драматизацији Гастона Батија.

ЛИТ: А-м, Флобер је неосвојива тврђава, Дневник, 18. XII 1967; П. Поповић, Сценски стрип, Борба, 23. XII 1967.

Ж. П.