ФИЛИП И ЈОНА (The Gentle People) – позоришни комад у 2 чина. Написао: Ирвин Шо. Прво извођење у Њујорку, 1939, у нашој земљи 24. V 1955 у НП у Сарајеву.

Прво извођење у СНП 4. XII 1955 у НСаду. Превела: Иванка Марковић. – Рд. М. Шуваковић, сц. и к. В. Маренић, музичка сарадња В. Костић, дир. Иван Марковић, пом. рд. Л. Дотлић; Д. Блажековић (Јона Гудман), Д. Милосављевић Гула (Филип Анагнос), Б. Ковач, В. Животић (Харолд Гоф), С. Максић (Мекградер), Ж. Стојановић-Матић, М. Шијачки (Стела Гудман), Б. Бошковић (Ели Либер), С. Перић-Нешић (Флоранса Гудман), Р. Комненовић, Добрила Шокица (Ангелина Еспозито), В. Матић (Судија), Ф. Живни (Ламановиц), С. Миња (Масер), В. Љубичић (Флаерти). – Изведено 10 пута, глед. 1971.

БИБЛ: Филип и Јона, прев. Иванка Марковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1279.

ЛИТ: Ј. Максимовић, Присна и поетска сценска прича, Дневник, 7. XII 1955; В. Дубравчић, Четири непопуњена сата, Дневник, 8. XII 1955; О. Новаковић, Драма са Бруклина, НС, 1955, бр. 106-107, с. 4; М. Шијаковић, Две новосадске премијере, Наш весник, 27. I 1956; Д. Поповић, Ервин Шо: Филип и Јона, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 126-130.

А. К.

ФИЛИПО Едуардо де (Eduardo de Filippo) – италијански глумац, редитељ и драмски писац (Напуљ, 24. V 1900 – Рим, 31. X 1984). Потиче из познате глумачке породице; од детињства везан за сцену, наступао је у многобројним глумачким дружинама (Скарпета, Вилани, Карини-Фалкони, Молинари). Један је од оснивача „Хумористичког театра де Филипијевих“, у којем је радио од 1930. до 1944. са сестром Титином и братом Пепином, глумцима. Г. 1944. основао је „Едуардов театар“, којим је руководио до 1974. Био је изврстан зналац сценског заната и достојан настављач славне традиције напуљског театра, комедије дел’ арте и Едуарда Скарпете. Надахнут психологијом и филозофијом напуљског народа, већ је у предратној фази доказао изузетан таленат, пре свега комедијом Божић у кући Купиело (Natale in casa Cupiello, 1930), где су очигледне одлике његових будућих дела: виртуозном сценском техником оживљени призори који су истовремено неодољиво комични и дирљиво озбиљни. На његову уметничку зрелост пресудно је утицао Пирандело (в), али је он ипак остао веран дијалекту и комично-патетичним, горко хумористичним мотивима из свог Напуља. У њима је ангажовано сагледао људске судбине и противуречности у структури италијанског послератног друштва. Из његовог смеха и горчине којом приказује тамне, покаткад бизарне стране живота и карактера увек извиру витални дух, лукавство и доброта малог напуљског света, људска топлина која и најцрњем збивању отвара трачак оптимизма. Писао је и на књижевном језику и на наполитанском дијалекту. У каснијем стваралачком периоду (60-их г.) комедије су му све више испуњене песимизмом и поучним тоновима. Стекле су велику популарност како у Европи тако и у Латинској Америци, али и у Совјетском Савезу. Де Ф. се успешно, као глумац и сценарист, огледао и на филму. Аутор је педесетак драмских дела, махом комедија, од којих су најпознатија: Био једном један Напуљ (C’era una volta Napoli, 1931), Реквијем за вашу душу (Requiem all’ anima, 1932), Нећу ти платити (Non ti pago, 1940), Милионерски Напуљ (Napoli milionaria, 1945), Филумена Мартурано (Filumena Marturano, 1946), Лаж са дугим ногама (Le Bugie con le gambe lunghe, 1948), Унутрашњи гласови (Le voci di dentro, 1948), Пријатељство (Amicizia, 1952), Мртви се не боје (I Morti non fanno paura, 1956), Субота, недеља, понедељак (Sabato, domenica e lunedi, 1959). Избор његових најбољих комедија објављен је у двема књигама под насловом Кантата непарних дана, I-II (Cantata dei giorni dispari, 1957-58), али се његова плодна списатељска активност и после тога наставила. У СНП је 1965. изведена његова Филумена Мартурано, а 1979. Субота, недеља, понедељак.

БИБЛ: Напуљски милијунаши, прев. И. Карловић, Згб 1952; Филумена Мартурано, прев. М. Кујунџић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1288; Субота, недеља, понедељак, прев. Б. Ракић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1974.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Изузетан свет, Дневник, 8. XI 1965.

Д. Р.

ФИЛИПОВИЋ Љубиша – драмски глумац (Београд, 30. II 1889 – Нови Сад, 19. IV 1941). Син је глумца Светозара Филиповића (в). Као глумачко дете спремао се још од детињства за позориште. Завршио је средњу школу. Први пут је ступио на сцену 1903. у Крушевцу у путујућем позоришту Димитрија Нишлића. Од  1905. до 1906. био је у обновљеном позоришту „Србадија“, које су водили Лепосава (Димитрија) Нишлић и Андрија Ћурчић. Од 1906. до 1907. наступао је у путујућој трупи Петра Ћирића, од 1908. до 1910. у нишком „Синђелићу“, од 1911. до 1912. у Повлашћеном путујућем позоришту „Јоаким Вујић“, од 1920. до 1922. у НП у Сарајеву, од 1923. до 1. IV 1932. у НП у Скопљу, од 1934. до 1937. у НП у Бањој Луци и од 1. VIII 1937. до смрти у НПДб у НСаду. Двадесетпетогодишњицу глумачког рада прославио је. 4. III 1930. у НП у Скопљу. Врло даровит и добар глумац, играо је скоро подједнако успешно и сигурно и комичне и карактерне улоге више варијаната. У свему одмерен, сигурно је владао собом и глумачком техником. У обради ликова био је реалистичан и нарочито једноставан и зато баш непосредан и пријатан. Његова дикција је била врло однегована, чиста у артикулацији и пријатно интонирана.

УЛОГЕ: Прид (Занат госпође Ворен), Др Шолтес (Човек под мостом), Барон Криг (Бела болест), Спасоје Благојевић (Покојник), Јован (Ђидо), Распоповић (Силе), Прота Рајковић (Успомена на Соренто), Митар (Покондирена тиква), Фјодор Павлович (Браћа Карамазови), Ујка Васа (Госпођа министарка), Агаци (Шта је истина?).

ЛИТ: А-м, Бернар Шо: „Занат госпође Уорн“, Дан, 1937, бр. 250, с. 8; А-м, Позориште, Невен, Суботица, 1938, бр. 2, с. 2; У. Чоб(анов), Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 1938, бр. 22, с. 5; С. Ф., Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград, 1938, бр. 117, с. 3; Ј. Лешић, Филиповић Љубиша, Позориште, Тузла, 1972, бр. 1, с. 96-97.

Б. С. С.

ФИЛИПОВИЋ Матилда – глумица (рођ. 1886 – Нови Сад, 16. III 1932). Супруга глумца Петра Филиповића (в). Глумачку каријеру започела је малим епизодним улогама у београдском НП, у којем је провела целу сезону 1903/04. У привремени ангажман у СНП је, као хористкиња, примљена на седници УО ДСНП 31. I 1906. Пошто је за сталног члана промовисана 8. XII 1907, у СНП је остала до краја сезоне 1911/12. Сезону 1912/13. провела је у путујућој дружини „Тоша Јовановић“ под вођством Михаила Лазића. После рата је, од 1919, поново у НСаду (НП) до 8. IV 1925, када је постављена за члана НП у Бгду, али је већ 30. IV 1925. због тешке болести превремено пензионисана. На гостовању СНП у Старом Бечеју гостовала је („испомагала“) у комадима Ђидо и Сеоска лола, али то су били последњи напори да се врати на сцену. Г. 1925. одликована је Орденом Светог Саве V степена.

УЛОГЕ: Госпођа Марта (Свет), Марија (Госпођица Жозета моја жена), Рокса (Ракија), Божана (Пепељуга), Женвијеова (Две сиротице), Ружа (Лепеза), Прва служавка (Фауст), Трећа госпођа (Ђаво), Клариса (Диран и Диран), Ружа (Девојачка клетва), Ташана (Зона Замфирова), Магда (Коштана), Стана (Подвала), Дуњашка (Женидба), Стака (Два цванцика), Марта (Шокица), Тетка Ајша (Хасанагиница), Јеца (Сеоска лола).

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад, 1907, бр. 27, с. 187; Л. (Марковић) М(ргу)д, Госпођица Жозета моја жена, Браник, 1907, бр. 272, с. 2-3; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1910, бр. 5, с. 36; А-м, Народно позориште, Застава, 20. X 1922; А-м, „Женидба“ од Н. В. Гогоља, Застава, 28. III 1923; А-м, Матилда Филиповић, Нови Сад, 19. III 1932.

В. В.

ФИЛИПОВИЋ Милена – драмска глумица (Сињ, 3. IV 1899 – Београд, 30. I 1971). Ћерка је глумаца Марије и Душана Топаловића; наступала је и под презименом првог мужа, глумца и управника позоришта Николе Јовановића, а други супруг јој је био глумац Љубиша Филиповић (в). Завршила је три разреда гимназије. Први пут се појавила на сцени већ 1907. у путујућој дружини Косте Делинија, у којој су играли њени родитељи. Од 1908. до 1910. била је чланица путујућег позоришта које су заједно водили Коста Делини и Душан Топаловић, а од 1911. до 1912. Повлашћеног позоришта „Гундулић“. После Првог светског рата, од 1919. до 1920. била је ангажована у обновљеном „Гундулићу“ у хотелу „Таково“ у Бгду под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1920. до 1921. у путујућој трупи Петра Христилића и Николе Јовановића, од 1921. до 1923. у НП у Скопљу, од 1923. до 1925. у НК у Сплиту, 1926. неколико месеци у СНП у НСаду, од 1927. до 1933. поново у НП у Скопљу, од 1933. до 1947. стално у НП у Нишу, од 1947. до 1949. у НП на Цетињу и од 1. VII 1949. до пензионисања, 1. X 1959, у Београдском драмском позоришту. Играјући у путујућим дружинама Ф. се уметнички успешно огледала и лепо развијала у драмском, карактерном и комичном фаху, тако да се кретала од Огризовићеве Хасанагинице, преко психолошки сложене Барунице Кастели Глембај (Крлежа: Господа Глембајеви) до Живке у Нушићевој Госпођи министарки или до Доке у Сремчевој-Бунићевој Зони Замфировој. У њеним драмским евокацијама је била битно наглашена јача осећајност, која је помало прелазила у патетичност, а у карактерним и комичним улогама је сигурно одржавала леп и убедљив реалистични израз. Њена дикција је била беспрекорно правилна и тонски чиста.

УЛОГЕ: Изабела Лагард (Крадљивац).

ЛИТ: А-м, На прагу нове позоришне сезоне, Нови Сад, 1925, бр. 18, с. 4.

Б. С. С.

ФИЛИПОВИЋ Олга – глумица (Крагујевац, 14. I 1914 – Крагујевац, 4. XI 1986). Била је чланица НПДб од 1. VIII 1939. до 31. VIII 1940. Познато је само да је учествовала у представама Кир Јања и Обичан човек.

ФИЛИПОВИЋ Петар – суфлер и глумац (рођ. 27. VI 1875 – ?). У СНП је био ангажован од 1896; из њега је иступио 1898, а теренски управитељ Ружић извештава да га је 25. IV 1899. поново ангажовао у Сремској Митровици. Поново је иступио из СНП у сезони 1903/04, коју је провео у Бгду, да би се у НСад вратио 1905: исте г. је са управитељем Нушићем гостовао у Сарајеву. Коначно се у СНП задржао до краја сезоне 1911/12. Од 1912/13. до почетка Првог светског рата наступао је у путујућој позоришној дружини „Тоша Јовановић“ под руководством Михаила Лазића. После рата био је члан новосадског НП од 1919. до 1. VII 1925, када је пензионисан, али се реактивирао као члан Трупе Друштва за СНП – од 16. IX 1925. Исте г. је, са тешко болесном супругом Матилдом, такође глумицом (в), био око три недеље формално члан београдског НП (од 8. до 30. IV). Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је као шаптач 25. IV 1921. на гостовању у Сомбору у представи Фаун Е. Кноблауха. Био је активан у Удружењу глумаца Југославије и више пута учествовао на конгресима Удружења као представник новосадских глумаца. Одликован је Орденом Светог Саве V степена (1925).

УЛОГЕ: Шмул (Хетман), Симон Фурније (Гренгоар), Феликс (Цезаров тестамент), Галикин (Чикина кућа), Данило (Разбојници), Јеврем (Народни посланик).

ЛИТ: Ј. Г(рчић), „Гренгоар“, шаљива игра у једном чину, Браник, 1896, бр. 19, с. 2; Ј. Хр(аниловић), „Чикина кућа“, Браник, 1896, бр. 33, с. 1; А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1900, бр. 50, с. 244; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине у Сарајеву, Земуну и Новом Саду, Позориште, НСад 1905, бр. 28, с. 162-164; А-м, 25-годишњица Пере Филиповића, Застава, 20. IV 1921.

В. В.

ФИЛИПОВИЋ Светозар – глумац (Београд, 28. XI 1859 – Београд, 7. XI 1936). Потекао је из свештеничке породице; после завршена три разреда гимназије и две г. трговачке школе учествовао је у рату 1876/77. Затим је ступио у богословију у Сремским Карловцима, одакле је одбегао у путујуће позориште Михаила Димића 2. IX 1879. Затим је обишао све јужнословенске крајеве са путујућим трупама Исаила Јокића, Ђуре Протића (у Сарајеву 1883), Михаила Лазића Стрица, Драгутина Јовановића и других. Члан нишког позоришта „Синђелић“ био је од оснивања (1887), затим неколико путујућих позоришта (1891. је са трупом Драгутина-Гуте Јовановића и Илије Станојевића путовао по Далмацији). Новосадском театру се нудио 1889. и поново 1894. из Пожеге, из трупе Ђ. Протића. У СНП је ангажован 9. XI 1895. у Сремској Митровици – најпре на пробу а убрзо као стални члан, да би из њега иступио 3. IV 1896, љут што му није одобрена повишица. Од маја 1899. је поново био код М. Димића. До Првог светског рата наступао је на више путујућих и градских позорница: 1905/06. код Ђ. Протића у Сарајеву, 1906. у Приморском казалишту Михаила Марковића; 1907. је био члан прве трупе ХНК у Осијеку, па у позоришту „Србадија“ Димитрија Нишлића. Од 28. VIII 1920. до пензионисања, 24. II 1927, био је члан НП у Бгду (од 1922. до 1924. билетар, а затим драмски глумац). Као пензионер је, 20. IV 1931, у београдском НП у Сеоском лоли прославио 50-огодишњицу уметничког рада. У позориштима је био веома цењен и користан као одличан карактерни глумац широких могућности и тумач ликова разноврсних средина и психолошких профила, а посебно комичних типова у домаћем репертоару. Одмила су га звали „Чика-Фила“.

УЛОГЕ: Петар Сајлокс (Нијоба), Ален (Роман сиромашног младића), Вурм (Задушне жене), Фишбиновић (Чанколизи), Марсел (Мајчин благослов), Полоније (Хамлет).

ЛИТ: А-м, Српска народна позорижна дружина у Новом Саду, Позориште, НСад,  1895, бр. 52, с. 216; (Ј.) Г(рчић), Чанколизи, Позориште, НСад, 1896, бр. 41, с. 162-163.

С. Ј.

ФИЛИПОВИЋ-КРУШЛИН Нада в. КРУШЛИН-ФИЛИПОВИЋ Нада

ФИЛУМЕНА МАРТУРАНО (Filumena Marturano) – комедија у 3 чина. Написао: Едуардо де Филипо. Прво извођење у Напуљу, 7. XI 1946, у нашој земљи 25. I 1955. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 2. XI 1965. у НСаду. Превео: Миодраг Кујунџић. – Рд. М. Шуваковић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; Љ. Раваси (Филумена), П. Вртипрашки (Доменико), Д. Милосављевић Гула (Алфредо), С. Перић-Нешић (Розалија), М. Шијачки-Булатовић (Дијана), Д. Куцуловић (Лучија), Н. Јовановић (Умберто), В. Животић (Рикардо), И. Хајтл (Николе), П. Петковић (Ночела), Добрила Шокица (Терезина), Д. Колесар (Момак). – Изведено 18 пута, глед. 6841.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Изузетан свет, Дневник, 2. XI 1965; М. Радоњић, Прве премијере. Прича о Филумени Наполитанки, Сцена, 1966, бр. 1, с. 87-88.

В. В.