ФЕЈЕ Октав (Octave Feuillet) – француски романсијер и драмски писац (Сент-Ло, Француска, 1. VIII 1821 – Париз, 28. XII 1890). Из родног града, који више не постоји јер је до темеља срушен 1944, са породицом се преселио у Париз, где је завршио лицеј. Напустио је студије права да би се бавио литературом. Књижевну каријеру је започео романима, а затим и позоришним комадима идеалистичког смера, које је, у доба када је Флобер писао натуралистичке романе, култивисала још само Жорж Сандова. Ф. се, као бранилац дужности схваћених по старој хришћанској традицији, у својим делима показао и као ватрени феминиста и борио се за женска права и женину потпуну еманципацију узурпирану егоистичним интересима мушкараца. Значајније драме су му: Једна страшна ноћ (1845), Криза (La crise, 1854), Далила (Dalila, 1857), Роман сиромашног младића (Roman d’un jeune homme pauvre, 1858), Маркизин портре (La petite comtesse, 1859), Јулија (Julia de Técœur, 1869), Сфинга (Le sphynx, 1874), Париски роман (Histoire d’une Parisienne, 1882), Шамилак (Chamillac, 1888) и друге. Са својим великим животним искуством, стеченим у свету у којем је живео, Ф. је био и остао један од најаутентичнијих сведока друштвених збивања свога времена. Без њега би раслојавање француске аристократије тог доба остало мање запажено, мање виђено и забележено. Својим елегантним стилом, на моменте усиљеним, Ф. је, иако припадник идеалистичке школе, унео у своја дела више реализма него што би се могло очекивати од једног писца оваквог смера. Временом је све више, скоро бруталним цртама, бележио распадање и деморализацију отменог света: „изврсних“ племића празних и сурових душа, делициозних девојака и „aux cyniques propos“ – циничних разговора, како их назива Лансон. У СНП је 1868. изведен његов Роман сиромашног младића.

БИБЛ: Роман сиромашног младића, прев. Светозар Савковић, НСад 1890.

В. Б.

ФЕЈК Јозеф – члан оперског хора (Велвари, Чехословачка, 22. III 1928 – ). Завршио је Средњу музичку школу у Прагу. После Другог светског рата каријеру је започео као глумац у Прагу; затим је као глумац и певач наступао у позориштима чехословачких градова Мост и Плзен. Од 1950. до 1965. је поново радио у Прагу – као члан Војног културног ансамбла и Народног дивадла. Од 9. VIII 1966. до 9. IX 1968. био је ангажован у оперском хору СНП, где је певао и мање солистичке партије, а 1968. је прешао у Оперу СНГ у Марибору.

УЛОГЕ: Први Црногорац (Кнез од Зете), Циганин (Трубадур), Јохан (Вертер), Градоначелник (Моћ судбине).

В. В.

ФЕЛДЕШ Имре (Imre Földes) – мађарски драмски писац (Капошвар, 15. IX 1881 – Будимпешта, 5. V 1958). Средњу школу завршио је у родном месту а универзитетске студије у Будимпешти. Познат је највише као писац историјских драма и оперетских текстова. У драмама налази место и јунацима из „нижих сталежа“, са извесним критичким призвуком према друштвеним приликама на размеђи векова. Ван граница Мађарске већи успех имали су његови комади Хало! (Halló) и Лили Грин (Grün Lili). У Мађарској је била веома популарна његова драма Терика (Terike). Писао је и приповедну прозу и романе. СНП је извело његову драму Надрилекар (A kuruszló) 20. X 1911.

БИБЛ: Вук међу јагањцима (Künn a bárány, benn a farkas), прев. Т. К., ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 544.

Б. Кв

ФЕЛДМАН Леополд (Leopold Feldmann) – немачки и аустријски писац (Минхен, 22. V 1802 – Беч, 26. III 1882). Јеврејског је порекла; изучио је најпре сатлерски па обућарски занат, а од 1829. почео је да сарађује у журналима у Минхену и другим градовима – краћим хумористичким и сатиричким цртама, којима је пожњео знатан успех. Пет г. је провео на путовањима: најдуже је боравио у Грчкој, где се упознао са многим значајним људима, међу њима и са Емануелом Гајбелом (E. Geibel, 1815-1884), потоњим познатим немачким песником, који је у то време (1838-1840) био домаћи учитељ код руског посланика у Атини. Пошто је целу деценију (1840-1850) претежно као журналиста провео у Немачкој, Ф. је 1850. прешао у Беч, где је био драматург у Theater an der Wien (1850-1854), да би се убрзо опет посветио журналистици, али притом није напустио писање драма. Његов драмски опус је обиман: објављен је у 8 свезака (1845-1852) и садржи 40 драма, међу којима је Салик моје миле (Das Porträt der Geliebten), изведена у СНП 1862. у преради Косте А. Новаковића. Касније су му издате још две свеске драма (1855-1857).

С. К. К.

ФЕЛДМАН Мирослав – књижевник (Вировитица, 28. XII 1899 – Загреб, 29. V 1976). Гимназију је завршио у Згбу, а докторат медицине положио 1924. у Бечу. Као лијечник службовао је у Пакрацу и у Згбу. Од 1943. је судјеловао у Народноослободилачкој борби најприје као лијечник у III партизанском корпусу, а затим као начелник штаба Санитета морнарице, члан штаба у Барију и Ел Шату, управитељ болнице Шесте армије, а од 1945. је био помоћник министра за народно здравље БиХ. Од 1951. је живио у Згбу. У књижевности се јавио као лирик, сурађујући 1917. у „Савременику“, а 1919. у Крлежином „Пламену“, те у „Српском књижевном гласнику“, „Хрватској ревији“, „Републици“ и др. Пјесме су дијелом прожете лирским рефлексијама и медитацијама, а дијелом су протест против крвавога клања у Првом свјетском рату. Као драматичар створио је осам дјела, од којих су првих седам реализирана у загребачком ХНК: Вожња (1927), Зец (1932), Професор Жич (1934), На углу (1935), Срна (1936), У позадини (1939) и Из мрака (1946), а Доћи ће дан изведено је премијерно у НК у Карловцу 1951. Дјела су му приказивана на многим југославенским позорницама и на телевизији, те у Чехословачкој и Бечу. У њима је Ф. остварио захват у суштинску проблематику друштвеног стања, прожет ангажираношћу и истинским хуманистичким назирањем. То је драмско дјело саставни дио хрватског модерног театра у раздобљу између два рата. Драме Зец и У позадини добиле су Деметрову награду. Ф.  је за животно дјело 1973. примио награду Фонда Владимира Назора, а 1975. награду АВНОЈ-а. Био је предсједник Друштва књижевника Хрватске и ПЕН-клуба, те сурадник у многим културним и друштвеним организацијама. У Н-Оп изведена је 1934. његова драма Зец.

БИБЛ: лирика: Иза сунца, Згб 1920; Архипелаг снова, Сарајево 1927; Ратна лирика, Згб 1936; Пјесме, Згб 1954; Питат ће како је било, Згб 1959; Изабране пјесме, Згб 1964; драме: Зец, Згб 1933; На углу, Згб 1935; Из мрака, Сарајево 1946; У позадини, Згб 1951; Три драме, Згб 1955; Драме, Згб 1964.

ЛИТ: Ј. Богнар, Театар Мирослава Фелдмана, Хрватска ревија, Згб, 1936, бр. 3; В. Ковачић, Лирика Мирослава Фелдмана, Хрватска ревија, Згб, 1937, бр. 4-5; С. Батушић, Драмско дјело Мирослава Фелдмана, поговор књизи Три драме, Згб 1955; Б. Хећимовић, Театар Мирослава Фелдмана и вријеме, Република, Згб, 1962, бр. 12; Е. Штампар, Lirik in dramatik Miroslav Feldman, Jezik in slovstvo, Љубљана, 1964, бр. 7-8; С. Батушић, Мирослав Фелдман, поговор књизи Драме, Згб 1964; В. Тенџера, In memoriam. Мирослав Фелдман, Вјесник, Згб, 31. V 1976; Н. Фрндић, Сугестивни тумач друштвене стварности, Борба, Згб,  2. VI 1976.

С. Б.

ФЕЛЗЕНШТАЈН Валтер (Walter Felsenstein) – оперски редитељ, руководилац, професор (Беч, 30. V 1901 – Берлин, 8. X 1975). Глуму је учио у Бечу. Режирао је у Базелу (1927), Келну (1932-1934), Франкфурту на Мајни, Цириху (Градски театар) и у Шилер-театру у Берлину (1940-1944), где је био и управник Комичне опере од 1947. Од 1951. је члан Академије наука ДДР. Филмовао је опере. Увео је принцип реалног музичког театра. Његове најзначајније режије су: 1948. Орфеј у подземљу (Ж. Офенбах), 1949. Кармен (Ж. Бизе), 1951. Стрелац вилењак (К. М. Вебер), 1954. Чаробна фрула (В. А. Моцарт), 1955. Травијата (Ђ. Верди) и 1958. Хофманове приче (Ж. Офенбах). Ф. је и приређивач либрета за оперету Париски живот (либретисти: А. Мејак и Л. Алеви, музика: Ж. Офенбах), која је у СНП премијерно приказана 1967.

В. Кч

ФЕМЕНОВА – чланица оперског хора, рођена у Русији. У НП у НСаду била је ангажована у сезони 1926/27. Певала је и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Ивон Еро (Лесковчани у Паризу), Фатме (Стамбулска ружа), Силвет (Последњи валцер), Пијада (Београд некад и сад), Госпођа од Шазала (Заљубљена жена), Играчица (Кукавица).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Београд некад и сад“, Застава, 13. VIII 1926.

В. В.

ФЕНЦЛ Антоњин (Antonin Fencl) – драматизатор (Праг, 28. XII 1881 – Праг, 9. XI 1952). Аутор је драматизације романа Добри војник Швејк Јарослава Хашека, која је у СНП изведена 1972. у преводу Станислава Винавера и Петра Вујичића.

ФЕРАРИ Рахела – драмска глумица (Земун, 27. VIII 1911 – Београд, 12. II 1994). Право јој је име било Рожа/Ружа Фрајнд, а после удаје за глумца и редитеља Александра Стојковића (в) званично се звала Марија Стојковић. Прва два разреда основне школе завршила је у Земуну, трећи у Бачкој Паланци (родном месту њенога оца Беле, кројача, у које је он, као политички противник режима, интерниран 1922), а четврти у јеврејској основној школи у НСаду. Средњу грађанску школу завршила је у НСаду. Наклоност за позориште испољила је у најранијем детињству. Као петогодишња девојчица први пут је гледала позоришне представе, а после завршетка Првог светског рата била је стални посетилац представа београдског НП у земунском хотелу „Централ“. Школске приредбе у којима је учествовала откриле су њену даровитост. Професионалну глумачку каријеру започела је у НСаду (била је члан СНП од 1. VIII 1930. до 31. VII 1936. и НПДб од 1. VIII  1936. до 31. VII 1940) и већ првим улогама потврдила је не само изузетни глумачки дар него и својеврсну самосталност приликом припреме и креирања ликова. Г. 1938. била је на стручном усавршавању у Будимпешти. По позиву је 1. VIII 1940. прешла у Уметничко позориште у Бгду, чији је члан била све до напада Немаца на Југославију 6. IV 1941. За време окупације живела је у илегалству и није наступала на сцени. После ослобођења поново је била ангажована СНП у НСаду од 1. II 1945. до 31. VIII 1947. Уметнички ранг који је у НСаду достигла омогућио јој је да 1. IX 1947. постане члан ЈДП у Бгду, у којем је као редовни члан остала све до пензионисања, 31. X 1973, а и после тога, у својству доживотног почасног члана. У току своје уметнички значајне каријере остварила је око двесто животно уверљивих и сочно интерпретираних ликова у делима југословенских и страних писаца – па се са много оправдања може убројати у најзначајније глумце нашега века поникле на војвођанском тлу. Остварила је и знатан број филмских и телевизијских улога. Г. 1960. добила је Октобарску награду града Бгда за улогу Еби у представи Атељеа 212 Арсеник и старе чипке, 1964. Стеријину награду за улогу Сарке у Ожалошћеној породици, 1972. Седмојулску награду Србије – као знак посебног друштвеног признања за стваралачки рад и изузетне вредности, 1974. одликована је Орденом рада са златним венцем; исте г. је добила Плакету града Бгда поводом 30. годишњице ослобођења Бгда, а 1990. и Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, највише признање које СНП даје својим члановима. Изузетне интелигенције и изворног театарског сензибилитета, она се већ током рада у НСаду (и пре и после Другог светског рата) наметнула специфичном индивидуалношћу своје глуме. Од првих дана рада у позоришту природно је прихватала сугестије редитеља, али се за успех своје улоге (а у познијем добу и представе) старала и сама. Често у улогама које нису биле главне (велике и мале улоге пратиле су је од почетка до краја каријере) била је принуђена да у ликовима тражи карактеристичне и бизарне детаље, не губећи притом основну веру у поетску истинитост наизглед безначајне али конкретне животне појединости. Проницљива и критична, сама је уочавала своје глумачке врлине и недостатке, па је зато природна и видљива њена жеља да недостатке претвори у предности: свој нешто наглашенији бачки акценат и несигурност при артикулацији африката користила је, где је то било могућно, као средство тонске карактеризације лика. У најбољим остварењима ослобађала се и тонских претеривања која су бивала усмерена да изазову одобравања ширег ау­диторијума. Располагала је завидном моћи трансформације, развијеном глумачком маштом и способношћу да сваком улогом доноси на сцену и неку тајну – у чему је особеност и драж значајних глумачких личности. Те особине, уз виталност и способност за глумачке преображаје и ретко умеће да у готово свакој улози пронађе њену суштину – омогућиле су јој да буде природни партнер и најмлађе глумачке генерације и да не доживи судбину многих значајних глумаца који су у позном добу постајали странци у сопственом позоришту. Одсуство скепсе у сврсисходност глумачког позива ваља тумачити њеним на сцени неуништивим оптимизмом који је уткала у основе својих најбољих остварења. Стилом игре она је исписала читаво поглавље наше модерне глуме.

УЛОГЕ: Г-ђа Кузине (Наш попа код богатих), Хајдрл (Три девојчице), Кика (Путем искушења), Петранова (Големанов), Тињина баба (Путем цвећа), Арина Пантелејмоновна (Женидба), Спириница (Народни посланик), Сарка (Ожалошћена породица), Поленска (Контушовка), Драга (Др), Рахела (Страдање Христово), Сарафина (Нови дом), Јулка (Моји ђетићи), Уседелица (Јунак), Марија (Богојављенска ноћ), Снаша (Ослобођење Косте Шљуке), Живка (Госпођа министарка), Фема (Покондирена тиква), Демидјевна (Најезда), Мајка (Мати), Олга Павловна (Туђе дете), Олга Узанова (Свињарка), Змејукина (Свадба), Маша (Оклопни воз), Улита (Шума).

ЛИТ: М., Оперета „Три девојчице“, Нови Сад, 1932, бр.  8, с. 2; С. Ж., „Големанов“ од Ст. Костова на новосадској позорници, Нови Сад, 1935, бр. 40, с. 3; А-м, Рахела Ферари, Нови Сад,  1935, бр. 44-46, с. 9; А-м, Rahela Ferrari Budapeste utazik tanulmányatra, Napló, 11. V 1938; С. А., Гостовање позоришта Дунавске бановине, Правда, 8. VI 1938; К. Георгијевић, Премијера „Најезде“,  СВ, 19. III 1945; М. Лесковац, „Мати“ Карела Чапека, СВ, 14. IV 1945; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина,  СВ, 22. VII  1945; А-м, Рахела Ферари-Стојковић, ВС, 1946, бр. 6, с. 13; А-м, „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 25. III 1947; Л. Дотлић, Деведесет година Српског народног позоришта у Новом Саду, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 73; О. Божичковић, Рахела Ферари, Политика, 27. IX 1959; М. Мирковић, Нушићева Рахела, Дело, Бгд, 1965, бр. 3; П. Марјановић, Рахела Ферари, Позориште, НСад,  1969, бр. 3-4, с. 12; М. Татић, Живи на сцени за себе и гледаоце, Дневник, 12. II 1970; М. Татић, Разговор са Рахелом Ферари првакињом Југословенског драмског позоришта у Београду, Позориште, НСад,  1970, бр. 6, с. 5; М. Мирковић, У послератном позоришту Србије; једанаест мојих глумаца, Сцена, 1971, бр. 5, с. 44-46; А-м, Рахела Ферари добитник Седмојулске награде, Позориште, Тузла, 1971, бр. 4, с. 502; В. Глигорић, Глума Рахеле Ферари, у: Портрети глуме, НСад 1973, с. 99-108; Д. Адамовић, Ко хоће да је мрвица?, Политика, 27. IV 1975; П. Марјановић, Шта је њој Хекуба…, у: Очима драматурга, НСад 1979, с. 170-175; А-м, Умрла глумица Рахела Ферари, Вечерње новости, 13. II 1994; А. Мујчиновић, Свемир у очима, Политика експрес, 14. II 1994; М. Радоњић, Непредвидива Рашел, Дневник, 16. II 1994; С. Станић, Страсник живота и уметности, НИН, 18. II 1994; Б. Криловић, Шерет сребрне косе, Време, 21. II 1994; М. Радоњић, Рахела Ферари (1911-1994), Алманах позоришта Војводине, 1995, бр. 28, с. 144-145.

П. М.

ФЕРЕНЦИ–ФИЛЕП-СТРАЈНИЋ-ФИШТЕШ Катица – в. ФИЛЕП-СТРАЈНИЋ-ФИШТЕШ-ФЕРЕНЦИ Катица