ФЕРАРИ Рахела – драмска глумица (Земун, 27. VIII 1911 – Београд, 12. II 1994). Право јој је име било Рожа/Ружа Фрајнд, а после удаје за глумца и редитеља Александра Стојковића (в) званично се звала Марија Стојковић. Прва два разреда основне школе завршила је у Земуну, трећи у Бачкој Паланци (родном месту њенога оца Беле, кројача, у које је он, као политички противник режима, интерниран 1922), а четврти у јеврејској основној школи у НСаду. Средњу грађанску школу завршила је у НСаду. Наклоност за позориште испољила је у најранијем детињству. Као петогодишња девојчица први пут је гледала позоришне представе, а после завршетка Првог светског рата била је стални посетилац представа београдског НП у земунском хотелу „Централ“. Школске приредбе у којима је учествовала откриле су њену даровитост. Професионалну глумачку каријеру започела је у НСаду (била је члан СНП од 1. VIII 1930. до 31. VII 1936. и НПДб од 1. VIII  1936. до 31. VII 1940) и већ првим улогама потврдила је не само изузетни глумачки дар него и својеврсну самосталност приликом припреме и креирања ликова. Г. 1938. била је на стручном усавршавању у Будимпешти. По позиву је 1. VIII 1940. прешла у Уметничко позориште у Бгду, чији је члан била све до напада Немаца на Југославију 6. IV 1941. За време окупације живела је у илегалству и није наступала на сцени. После ослобођења поново је била ангажована СНП у НСаду од 1. II 1945. до 31. VIII 1947. Уметнички ранг који је у НСаду достигла омогућио јој је да 1. IX 1947. постане члан ЈДП у Бгду, у којем је као редовни члан остала све до пензионисања, 31. X 1973, а и после тога, у својству доживотног почасног члана. У току своје уметнички значајне каријере остварила је око двесто животно уверљивих и сочно интерпретираних ликова у делима југословенских и страних писаца – па се са много оправдања може убројати у најзначајније глумце нашега века поникле на војвођанском тлу. Остварила је и знатан број филмских и телевизијских улога. Г. 1960. добила је Октобарску награду града Бгда за улогу Еби у представи Атељеа 212 Арсеник и старе чипке, 1964. Стеријину награду за улогу Сарке у Ожалошћеној породици, 1972. Седмојулску награду Србије – као знак посебног друштвеног признања за стваралачки рад и изузетне вредности, 1974. одликована је Орденом рада са златним венцем; исте г. је добила Плакету града Бгда поводом 30. годишњице ослобођења Бгда, а 1990. и Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, највише признање које СНП даје својим члановима. Изузетне интелигенције и изворног театарског сензибилитета, она се већ током рада у НСаду (и пре и после Другог светског рата) наметнула специфичном индивидуалношћу своје глуме. Од првих дана рада у позоришту природно је прихватала сугестије редитеља, али се за успех своје улоге (а у познијем добу и представе) старала и сама. Често у улогама које нису биле главне (велике и мале улоге пратиле су је од почетка до краја каријере) била је принуђена да у ликовима тражи карактеристичне и бизарне детаље, не губећи притом основну веру у поетску истинитост наизглед безначајне али конкретне животне појединости. Проницљива и критична, сама је уочавала своје глумачке врлине и недостатке, па је зато природна и видљива њена жеља да недостатке претвори у предности: свој нешто наглашенији бачки акценат и несигурност при артикулацији африката користила је, где је то било могућно, као средство тонске карактеризације лика. У најбољим остварењима ослобађала се и тонских претеривања која су бивала усмерена да изазову одобравања ширег ау­диторијума. Располагала је завидном моћи трансформације, развијеном глумачком маштом и способношћу да сваком улогом доноси на сцену и неку тајну – у чему је особеност и драж значајних глумачких личности. Те особине, уз виталност и способност за глумачке преображаје и ретко умеће да у готово свакој улози пронађе њену суштину – омогућиле су јој да буде природни партнер и најмлађе глумачке генерације и да не доживи судбину многих значајних глумаца који су у позном добу постајали странци у сопственом позоришту. Одсуство скепсе у сврсисходност глумачког позива ваља тумачити њеним на сцени неуништивим оптимизмом који је уткала у основе својих најбољих остварења. Стилом игре она је исписала читаво поглавље наше модерне глуме.

УЛОГЕ: Г-ђа Кузине (Наш попа код богатих), Хајдрл (Три девојчице), Кика (Путем искушења), Петранова (Големанов), Тињина баба (Путем цвећа), Арина Пантелејмоновна (Женидба), Спириница (Народни посланик), Сарка (Ожалошћена породица), Поленска (Контушовка), Драга (Др), Рахела (Страдање Христово), Сарафина (Нови дом), Јулка (Моји ђетићи), Уседелица (Јунак), Марија (Богојављенска ноћ), Снаша (Ослобођење Косте Шљуке), Живка (Госпођа министарка), Фема (Покондирена тиква), Демидјевна (Најезда), Мајка (Мати), Олга Павловна (Туђе дете), Олга Узанова (Свињарка), Змејукина (Свадба), Маша (Оклопни воз), Улита (Шума).

ЛИТ: М., Оперета „Три девојчице“, Нови Сад, 1932, бр.  8, с. 2; С. Ж., „Големанов“ од Ст. Костова на новосадској позорници, Нови Сад, 1935, бр. 40, с. 3; А-м, Рахела Ферари, Нови Сад,  1935, бр. 44-46, с. 9; А-м, Rahela Ferrari Budapeste utazik tanulmányatra, Napló, 11. V 1938; С. А., Гостовање позоришта Дунавске бановине, Правда, 8. VI 1938; К. Георгијевић, Премијера „Најезде“,  СВ, 19. III 1945; М. Лесковац, „Мати“ Карела Чапека, СВ, 14. IV 1945; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина,  СВ, 22. VII  1945; А-м, Рахела Ферари-Стојковић, ВС, 1946, бр. 6, с. 13; А-м, „Шума“ од А. Н. Островског, СВ, 25. III 1947; Л. Дотлић, Деведесет година Српског народног позоришта у Новом Саду, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 73; О. Божичковић, Рахела Ферари, Политика, 27. IX 1959; М. Мирковић, Нушићева Рахела, Дело, Бгд, 1965, бр. 3; П. Марјановић, Рахела Ферари, Позориште, НСад,  1969, бр. 3-4, с. 12; М. Татић, Живи на сцени за себе и гледаоце, Дневник, 12. II 1970; М. Татић, Разговор са Рахелом Ферари првакињом Југословенског драмског позоришта у Београду, Позориште, НСад,  1970, бр. 6, с. 5; М. Мирковић, У послератном позоришту Србије; једанаест мојих глумаца, Сцена, 1971, бр. 5, с. 44-46; А-м, Рахела Ферари добитник Седмојулске награде, Позориште, Тузла, 1971, бр. 4, с. 502; В. Глигорић, Глума Рахеле Ферари, у: Портрети глуме, НСад 1973, с. 99-108; Д. Адамовић, Ко хоће да је мрвица?, Политика, 27. IV 1975; П. Марјановић, Шта је њој Хекуба…, у: Очима драматурга, НСад 1979, с. 170-175; А-м, Умрла глумица Рахела Ферари, Вечерње новости, 13. II 1994; А. Мујчиновић, Свемир у очима, Политика експрес, 14. II 1994; М. Радоњић, Непредвидива Рашел, Дневник, 16. II 1994; С. Станић, Страсник живота и уметности, НИН, 18. II 1994; Б. Криловић, Шерет сребрне косе, Време, 21. II 1994; М. Радоњић, Рахела Ферари (1911-1994), Алманах позоришта Војводине, 1995, бр. 28, с. 144-145.

П. М.