ТОФОВИЋ-ЛИПША Ана – оперска певачица, мецосопран (Сисак, 24. VIII 1926 – Скопље, 3. IX 2012). Завршила је Музичку академију у Згбу. Дебитовала је 1947. на Радио-Згбу као Олга у опери Евгеније Оњегин. Г. 1948. је постала стални члан Опере МНТ у Скопљу, у којој је остала до краја каријере. Гостовала је на свим југословенским оперским сценама и у Шпанији, Француској, Немачкој, ЧССР, Румунији, Бугарској, СССР, Грчкој и Кини. У СНП је наступила као Адалђиза у Норми 24. X 1972. Била је истакнута југословенска оперска и концертна певачица, изразите музичке и сценске културе.

В. П.

ТОШЕ Раул (Raoul Toché) – француски драмски писац (Буживал, код Париза, 2. X 1850 – Шантији, код Париза, 18. I 1895). После бриљантних студија и француско-пруског рата, у којем је суделовао, почео је да се бави новинарством. Писао је у више листова под разним псеудонимима. У сарадњи са више аутора дао је велик број комичних опера и оперета, од којих је већина имала успеха. Главни су му сарадници били Ернест Блум и Пол Сироден. Живот је прекратио самоубиством (због коцкарских дугова). У СНП су му извођена три комада, сва три написана у сарадњи са Блумом: 1895. Нервозне жене (Les Femmes nerveuses, 1888), 1909. Мадам Монгоден (Madame Mongodin, 1890) и 1922. Месечар, односно Мјесечњак у Н-Оп 1929.
ЛИТ; Ј. Хр(аниловић), Нервозне жене, Позориште, НСад 1895, бр. 41, с. 163; А-м, О премијери француске комедије „Нервозне жене“, Стража, НСад 1895, бр. 29, с. 3; А-м, Мадам Монгоден, Позориште, НСад 1909, бр. 6, с. 21.

С. А. Ј.

ТОШИЋ Милан – драмски глумац (Ваљево, 6. IV 1906 – Нови Сад, 15. VI 1981). Завршио је четири разреда гимназије у Штипу 1928; потом је похађао глумачки студио у Панчеву под руководством А. Верешчагина. Од септембра 1923. до јула 1925. био је члан Државног повлашћеног позоришта за Тимочку област под управом Петра Христилића; од августа 1925. до фебруара 1927. налазио се на одслужењу војног рока; од фебруара 1927. до маја 1931. био је у Државном повлашћеном путујућем позоришту за Топличко-Косовску област под управом Николе Јоксимовића; од маја 1931. до 30. IX 1933. био је ангажован у Државном повлашћеном позоришту београдско-врачарском под управом Мике Ристића; од 1. X 1933. до 30. IV 1938. радио је у Државном повлашћеном позоришту за Хрватску под управом Роберта Матијевића; од 1. V 1936. до 31. VII 1937. глумио је у Повлашћеном позоришту Душана Животића у Бгду; од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. био је члан НП Врбашке бановине у Бањој Луци; од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. поново је био у Животићевом позоришту у Бгду; од 1. VIII 1939. до марта 1941. наступао је у Позоришту Удружења глумаца у Бгду; марта 1941. је мобилисан и већ у априлу исте г. прикључио се Позоришту Удружења глумаца у Бгду (до октобра 1944); од октобра 1944. до фебруара 1945. активно је учествовао у народноослободилачкој борби. Од 1. II 1945. до 31. VIII 1947. био је ангажован у НП у Панчеву; од 1. IX 1947. до 31. VIII 1953. је био у СНП, од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. у НП у Суботици и од 1. IX 1954. до пензионисања, 15. VIII 1961, поново у СНП. За улогу Лопахина у Вишњику награђен је на IV сусрету војвођанских позоришта у Зрењанину, 1950. Не зна се како би изгледало српско позориште без легије мученичких живота и немирних биографија тако надвлађујуће страсти над животом а све у славу позоришне игре. Пролазећи кроз безброј приватних трупа, пролазећи варошице и паланке, Т. је овај занат пекао и испекао на врло скуп начин. Чак и буквално гладујући и бежећи од власника кафана због неплаћених рачуна, истрајао је у свом позоришном веку да прошета своју робусну природу и свој непредвидив карактер кроз читаво царство најлепших страница светске и наше литературе, па до најефемернијих и с правом заборављених пискарала, која је у том тренутку свет хтео да чује. Несумњиво је да је онај стабилни и чврсти део каријере на изразит и жилав начин провео по сценама најпре Панчева, а затим и коначно НСада. По природи леп, стасит, а одличан певач, употребљив у многим жанровима, а пун силине, узнемиравао је многа срца. Пожртвован и истрајан напунио је животопис многим успелим ликовима непатворене врсте и животне снаге. Иако се за позив школом није спремао, остварио је свој живот на потпун глумачки начин. Супруга Славка Т. (в) такође је била глумица.

УЛОГЕ: Штанцика (Избирачица), Жутилов (Родољупци), Сади (Дундо Мароје), Спира (Поп Ћира и поп Спира), Ђура Кујунџић (Максим Црнојевић), Кармон (Хвалисави војник), Нико Мариновић (Еквиноцио), Милосав (Сумњиво лице), Нилс Крогстад (Нора), Сима Благојевић (Власт), Жика (Песма), xxx (Страдија), Отац (Вучјак), Леоне (Волпоне), Лопахин (Вишњик), Протасов (Живи леш), Спасоје Благојевић (Покојник).

ЛИТ: В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 380; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 224; Б. Чиплић, „Вишњик“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; В. Поповић, Фестивал војвођанских позоришта у Зрењанину, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 313; С. Костић, Толстојев „Живи леш“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 3; О. Новаковић, „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Новаковић, „Еквиноцио“, НС, 1953, бр. 59-60, с. 2; Ј. Виловац, „Власт“, Дневник, 26. X 1958; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; М. Татић, Говори брачни пар Тошић, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 12.

М. Х-ћ

ТОШИЋ Славка – драмска глумица (Бијељина, 20. IX 1914 – Нови Сад, 27. XII 1996). Завршила је четири разреда гимназије у Бијељини; била је слушалац глумачког студија у Панчеву, под руководством А. Верешчагина. Глумачку каријеру започела је маја 1931. у Државном повлашћеном позоришту београдско-врачарском, под управом Мике Ристића, и у њему остала до 30. IX 1933; од 1. X 1933. до 30. IV 1936. била је у Државном повлашћеном позоришту за Хрватску, под управом Роберта Матијевића; од 1. V 1936. до 31. VII 1937. припадала је ансамблу Повлашћеног позоришта Душана Животића у Бгду; од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. је била ангажована у НП Врбашке бановине у Бањој Луци, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. поново у Животићевом позоришту, од 1. VIII 1939. до 30. IV 1941. у НП Зетске бановине на Цетињу, од 1. V 1941. до 31. I 1945. у Позоришту Удружења глумаца у Бгду. После рата, од 1. II 1945. до 31. VIII 1947. била је чланица НП у Панчеву, од 1. IX 1947. до 31. VIII 1953. у СНП, од 1. IX 1953. до 31. VII 1954. у НП у Суботици и од 1. IX 1954. до пензионисања, 31. XII 1965, поново у СНП. За улогу Госпође Ане у Дубровачкој трилогији похваљена је на V Сусрету војвођанских позоришта у Сомбору, 1951. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ добила је 1991. Свакако ни сама није била свесна кад се отела од цивилног и подала варљивим чарима мукотрпног живота путујућег позоришног глумца. Наоко смирена, достојанствена и чврста, та лепотица складног изгледа и маркантног гласа, противно многим глумачким путевима променљиве среће, водила је свој професионални живот према сталном успону. Заједно са мужем Миланом (в) дуго је кусала је горку путујућу кашу. Истрајна, непробирљива, знала је ненадано да украси својим даром и неочекивани лик. Јован Путник је направио велики догађај Лоркином Бернардом. Та представа, у свим појединостима и глобалном изразу, обрадовала је Новосађане. На њену велику радост она је, по други пут, о истом поводу била срећан глумац, пошто је Народни дивадло из Прага приказао своју прослављену представу истога писца овде у НСаду. Видело се да та друкчија, чвршћа и тамнија Бернарда, сва из густих, тамних слојева, сврстава Т. међу глумце од првог и правог значаја. Пошто је пример најбоље и најизворније педагошко средство, Т. је узорно сугерисала новим глумицама шта је човек у позоришту.

УЛОГЕ: Дока (Зона Замфирова), Госпођа Ане (Дубровачка трилогија), Сика (Ивкова слава), Бернарда (Дом Бернарде Албе), Ана Павловна (Живи леш), Филамента (Учене жене), Ката (Еквиноцио), Персида (Путујуће друштво), Ана (Нора), Просјакиња (Крвава свадба), Кристина Вошњак (Парастос у белом), Мати (Вучјак), Јунона Бојл (Јунона и паун), Сока (Фамилија Софронија А. Кирића).

ЛИТ: Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; А-м, Похвале редитељима и глумцима који су се истакли на фестивалу, НС, 1951, бр. 13-14, с. 8; А-м, Обнова „Ивкове славе“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 28, с. 4; Ј. Виловац, Поводом премијере „Дом Бернарде Албе“ на новосадској сцени, СВ, 7. III 1952; Б. Чиплић, Размишљања о Путниковој режији Лоркиног „Дома Бернарде Албе“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 4; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952; О. Новаковић, Коме припада жена, НС, 1955, бр. 94-95, с. 5; О. Новаковић, Варијације на представу „Крвава свадба“ од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97, с. 5; Н. Дугошија-Максимовић, Два струка јоргована, Дневник, 24. II 1970; М. Татић, Говори брачни пар Тошић, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 12; М. Радоњић, Славка Тошић (1914-1996), Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 134-135.

М. Хћ

ТРАВИЈАТА (La Traviata) – опера у 4 чина. Музика: Ђузепе Верди. Либрето, према А. Дими Сину: Франческо Марија Пијаве. Прво извођење у Венецији, 6. III 1853, у нашој земљи 11. III 1879. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 28. VI 1922. Превео: Милан Димовић. Подела узета са плаката представе одржане 7. X 1922. у НСаду. – Рд. К. Клеменчић, дир. Д. Тришлер; Н. Архипова (Виолета), М. Левова (Флора), М. Оливијери (Анина), Д. Митровић, к. г. (Алфред Жермон), Н. Баранов (Жорж Жермон), Д. Врбањац (Гастон), В. Ширај (Барон Дивал), М. Оџић (Маркиз д’Обињи), П. Банац (Др Гренвил), Д. Белић (Јосиф), И. Павлов (Слуга код Флоре). – Изведено 24 пута.

Прво извођење у СНП 6. I 1929. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Н. Архипова (Виолета), Н. Баранов (Жорж Жермон), С. Писек (Алфред). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 16. XI 1947. у НСаду. – Рд. Ј. Кулунџић, дир. В. Илић, Л. Бута, Д. Жупанић, В. Тополковић, Г. Чила, М. Асић, сц. М. Шербан, к. С. Шербан; Е. Крже, З. Николић, О. Бручи, Ј. Асић (Виолета), М. Липковић, М. Врчевић, Г. Гојковић, Љ. Јанковић, Ј. Мартиновић, М. Котник-Сарајкић, Ј. Јечменица (Флора), С. Губанић, А. Чепе, Д. Леђанац, М. Губик (Анина), Д. Бурић (Алфред), И. Варговић, Ј. Стефановић Курсула, В. Поповић, В. Кошир, Ф. Пухар (Жорж Жермон), К. Марцикић, В. Нецков, С. Матановић (Дивал), Б. Дечермић, Д. Теодоровић, Ђ. Ђорђевић, М. Главашевић, Д. Секулић, В. Куцуловић (Гастон), С. Михајловић, П. Вуковић, П. Клоц, С. Матановић (Д’Обињи), Ж. Станојевић, Д. Балтић, В. Зграблић, С. Михајловић, П. Клоц, М. Чонкић (Др Гренвил), Д. Балтић, Ђ. Молдовановић (Слуга). – Изведено 157 пута, глед. 70.913.

Премијера у СНП 5. XI 1963. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, дир. Д. Жупанић, Е. Гвоздановић, М. Јагушт, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, к-граф Г. Македонски, хорове увежбао Е. Гвоздановић; З. Николић, О. Бручи (Виолета), М. Врчевић-Бута, Ј. Јечменица, М. Ковалска (Флора), А. Чепе (Анина), Р. Грујић, Л. Манцин (Алфред), Ф. Пухар (Жорж Жермон), В. Нецков, А. Црњаковић, Д. Балтић (Дивал), Ф. Кнебл, В. Куцуловић, Б. Грубач (Гастон), С. Холичек, Ф. Пухар, К. Марцикић, С. Матановић (Д’Обињи), Д. Балтић, Ј. Фејк, Б. Богданов, С. Дракулић (Др Гренвил), М. Онешћук (Јосип), П. Микалачки (Слуга). – Изведено 36 пута, глед. 15.973.

Премијера у СНП 8. XI 1970. у НСаду. Режијски обновио М. Сабљић, к. г., дир. Л. Бута, избор сц. Д. Васиљевић, к. С. Јатић, к-граф М. Братоножић, хорове спремио Е. Гвоздановић; М. Пец-Галер, к. г., В. Бердовић, В. Ковач-Виткаи (Виолета), М. Врчевић-Бута, Ј. Јечменица, А. Херћан-Бодрич, З. Николова (Флора), А. Животић, И. Давосир-Матановић (Анина), В. Куцуловић, Ш. Мардешић (Алфред), Ф. Пухар, Д. Мариновски, Д. Бугарин (Жорж), Д. Балтић (Дивал), Ф. Кнебл (Гастон), К. Марцикић, С. Матановић (Маркиз д’Обињи), С. Дракулић (Др Гренвил), М. Онешћук, Ђ. Молдовановић (Јосиф), П. Микалачки (Слуга), М. Братоножић, В. Јелкић, М. Грујић (Солисти балета). – Изведено 61 пут, глед. 20.828.

Премијера у СНП 16. X 1981. у НСаду. – Рд. М. Сабљић, к. г., дир. М. Јаноски, И. Топлак, дир. хора Ј. Ферик, В. Кесић-Крсмановић, сц. Д. Соколић, к. г., М. Лесковац, к. Р. Ненадовић-Соколић, к. г., к-граф И. Отрин, В. Логунов, пом. рд. С. Дракулић; В. Виткаи-Ковач, Г. Којадиновић (Виолета), З. Николова, А. Херћан (Флора), А. Марушевић, В. Бердовић (Анина), В. Куцуловић (Алфред), М. Милановић, О. Енигареску (Жорж Жермон), З. Мартиновић (Гастон),  Б. Вукасовић, Д. Балтић (Барон Дуфол), С. Холичек (Маркиз д’Обињи), С. Дракулић, Б. Јатић (Др Гренвил), А. Манојловић (Ђузепе), З. Нинковић (Слуга код Флоре). – Изведено 30 пута, глед. 14.966.

БИБЛ: Ђузепе Верди, Травијата, опера у 4 чина, либрето Франческо М. Пијаве, прев. Милан Димовић, Бгд б. г.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Травијата“ – Народно позориште, Застава, 30. VI 1922; Хр., Премијера опере „Травијата“, Јединство, 1. VII 1922; А-м, „Травијата“, Застава, 7. III 1923; Arbiter, Синоћња представа била је од до сада изведених најуспелија, Нова пошта,  1924, бр. 186, с. 2; А-м, Оперске представе у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 39, с. 3; А-м, Увежбава се „Травијата“, СВ, 13. XI 1947; А-м, Отворена је прва војвођанска опера, СВ, 17. XI 1947; В. Поповић, Оснивање Опере у Новом Саду, ЛМС, 1947, књ. 361, с. 297; Ј. Шулхоф, Година дана рада Опере Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 617; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; А-м, Два гостовања у „Травијати“, Дневник, 4. II 1968; А-м, Вечерас „Травијата“ без Зденке, Дневник, 6. II 1968; Б. Рушкуц, Конац дело (не) краси, Дневник, 9. II 1968; М. П., „Травијата“, Дневник, 5. XI 1970; А-м, Јубиларна представа „Травијате“, Дневник, 11. XII 1970; В. Миросављевић, Најмилија опера, Дневник, 13. XII 1970; С. Божовић, Поводом обновљене „Травијате“. Франц опет Жермон, Вечерње новости, 16. XII 1970; В. Поповић, Виолета Беле Руденко, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 15; И. Рацков, „Травијата“ Ђ. Вердија – диригент Лазар Бута, Руковет, Суботица, 1970, децембар, с. 682; А-м, Концертна пословница КПЦ завршава ову годину Вердијевом „Травијатом“. Виолета из Сарајева, Сомборске новине, 23. XII 1970; Н. Симин, Поново стара љубав, Дневник, 14. X 1981; М. Кујунџић, Трећи лист тролиста, Дневник, 15. X 1981; Е. Гвоздановић, Сјај за очи, Дневник, 18. X 1981.

Ј. М. и В. В.

ТРАЖИ СЕ ВАСПИТАЧ (On demande un gouverneur) – шаљива игра у 2 радње. Написали: Шарл-Адријен Декурсел и Адолф Жем-Син. Прво извођење у Паризу, 12. IV 1853.            Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. XI 1869. у НСаду. Са немачке прераде превео: Моја Хрваћанин-Станчић. Подела узета са плаката представе одржане 18. I 1872. у НСаду. – Д. Ружић (Фридрих плем. Лајхт), М. Суботић (Вењамин), Н. Зорић (Розенберг), М. Станчић (Едуард), Н. Недељковић (Тома Габлер), К. Хаџић (Јоза), К. Савићева (Валентина), М. Савићева (Адела). – Изведено 6 пута.                                                                                            Премијера у СНП 19. V 1880. у Великом Бечкереку. – Д. Ружић (Фридрих плем. Лајхт), В. Марковић (Венијамин), С. Рајковић (Розенберг), П. Добриновић (Едуард), А. Лукић (Тома Габлер), М. Димитријевић (Јоза), Л. Хаџићева (Валентина), Ј. Поповићева (Адела), С. Димитријевићка (Розалија). – Изведено 3 пута.                                                                                  ЛИТ: Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 176, с. 2; П., Ст. Бечеј 1. 4. „Тражи се васпитач“, Застава, 1882, бр. 56, с. 3.

В. В.

ТРАИЛЕСКУ Корнел (Cornel Trailescu) – румунски композитор и диригент (Темишвар, 11. VIII 1926 – ). Музичке студије започео је у Темишвару, а наставио у Букурешту. По завршетку студија најпре је радио као корепетитор Опере у Темишвару, а затим је прешао у букурештанску Оперу, где је преузео место шефа хора. За диригента Румунске опере у Букурешту постављен је 1955. Компоновао је многобројна дела нарочито у области камерне музике. Написао је такође више соло-песама, хорских композиција, музику за неколико филмова и неколико оркестарских и музичко-сценских дела. Важнија су му дела: Свита за оркестар, Свита за клавир, Гудачки квартет, Соната за обоу и клавир, Квинтет за дуваче, дечја опера Мачак у чизмама и балети Госпођица Настасија и Пролеће. У својству симфонијског и оперског диригента наступао је у свим већим градовима своје земље, а такође и ван њеих граница, у Бугарској, Југославији, Немачкој, СССР, Италији, Шпанији и Куби. У СНП је на репертоару 1973. била његова опера за децу Мачак у чизмама. Балет Пролеће изведен је на сцени Опере СНП приликом гостовања Државне опере из Темишвара 11. XI 1976. Као диригент гостовао је у СНП  1980. водећи Вердијевог Отела.

М. Х.

ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.                                                                                                                   БИБЛ: Робинсон Крусо, Бгд 1949; Робинсон Крусо, комад у 4 чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 473.                                                                                                                                                    ЛИТ: Б. С. Стојковић, поговор књизи Три драме, Бгд 1981, с. 243-252.

Д. М.

ТРАЈХЛИНГЕР Вилхелм  (Wilhelm Treichlinger) – немачки либретиста (Беч, 12. II 1902 – Цирих, 11. XII 1973). По Карлу Голдонију (Il Mondo della luna) написао је либрето Die Welt auf dem Monde за комичну оперу Јозефа Хајдна, која је у СНП изведена 1975. под насловом Живот на Месецу.

ЛИТ: М. Хаднађев, „Живот на Месецу“ Јозефа Хајдна, Позориште, НСад, 24. VI 1975; А-м, „Живот на Месецу“, Дневник, 12. X 1975; О. Панди, Ватромет духовитих досетки, Дневник, 16. X 1975; А-м, A holdbéli világ, Magyar Szó, 7. V 1976.

В. В.

ТРАКИЋ – глумац. Познато је једино да су он и супруга (Тракићка) марта 1941. у Тителу наступили у неидентификованим улогама у представи СНП Обичан човек (чија је премијера била 21. I 1940). Извештач „Дана“ их обоје помиње као успешне извођаче.

ЛИТ: А-м, СНП на гостовању у Тителу, Дан, 7. III 1941; А-м, Српско народно позориште гостовало је са успехом у Тителу, Дан, 14. III 1941.