ТОРЂАНСКИ Иван – драмски глумац (Београд, 7. IV 1902 – ?). Први пут је ступио на сцену 1919. као Жан у комаду Е. Сиглигетија Војнички бегунац у путујућој дружини обновљеног „Гундулића“ под управом Љубомира Рајичића Чврге у Бгду. Од 1920. до 1923. је био ангажован у СНП у НСаду, од 1923. до 1924. у НП у Сарајеву, од 1924. до 1925. у ХНК у Згбу, од 1925. до 1927. у Градском позоришту у Битољу, од 1927. до 1928. у Градском позоришту у Лесковцу, крајем 1928. у путујућој дружини Милоша Милошевића, од 1929. до 1930. поново у НП у Битољу, од 1931. до 1936. у Малом позоришту Душана Животића у Бгду, од 1936. до 1940. је са Петром Матићем и Петром Прличком водио Београдску комедију, 1940. је поново био члан код Душана Животића, од новембра 1940. у хумористичком позоришту „Кишобранци“ у Бгду, од 1941. до 1944. у путујућој дружини Драгог-Гана Миленковића; од септембра 1944. до 1945. учествовао је као резервни официр у Народноослободилачкој војсци и у борбама на сремском фронту је контузован. Од 1947. до 1948. био је глумац и редитељ у Градском позоришту у Лесковцу и од 1. IX 1948. до 1950. глумац, редитељ и уметнички руководилац у НП у Чачку. Био је изразито реалистички карактерни и комични глумац, врло брижљив, инвентиван и занимљив у карактеризацији ликова са смислом за типично и са јачим комичним нагоном.

УЛОГЕ: Неко (Ивкова слава), Манулаћ (Зона Замфирова), Максим (Ђидо), Селимир (Ускочница).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј, 1922, бр. 46, с. 3; А-м, Позоришна дружина у Сомбору, Застава, 3. IV 1923; А-м, Позоришна дружина у Сомбору, Јединство, 4. IV 1923.

Б. С. С.

ТОРЕНБАРГ – немачки преводилац. Са његовог превода француског комада Ж. Бајара и Ж. де Вајиа  Le Mari à la campagne у преводу Персиде Пинтеровић (са немачког на српски) СНП је изводило овај комад под насловом Муж на селу 1875, 1879. и 1884.

ТОРКАР Игор – песник, драмски писац и публициста (Костањевица на Красу, 13. X 1913 – Љубљана, 1. I 2004). Право му је име било Борис Факин. Основну школу и гимназију похађао је у Љубљани, где је и дипломирао на Универзитету и постао инжењер хемије. Припадао је групи левичарски оријентисаних студената, у којој је и активно деловао. За време рата је скоро две г. провео у немачким концентрационим логорима (Дахау, Заксенхаузен). После рата био је директор хемијске индустрије Словеније. Осуђен у такозваном „дахауском процесу“ и после више г. тамновања, рехабилитован је. Постао је професор технологије хемијских материјала на Академији за ликовну уметност у Љубљани. Још пре рата почео је да се бави песништвом сатиричног карактера; зато је његова прва збирка Луди Кронос (Blazni kronos, 1940) била заплењена. И за време рата је писао углавном стихове, који су као књига објављени после ослобођења. Његово прво драмско дело је Велико искушење (Velika preizkušnja, 1946). Место збивања је немачка тамница у окупираном месту, а време – последњи дани пред капитулацију немачке војске. Радња драме се одвија на два колосека који се међусобно преплићу: први је ослободилачка борба домаћег живља против окупатора, а други велико искушење моралне снаге затворених припадника ослободилачког покрета. Драма проблеме више назначује него што их решава те остаје на нивоу шаролике панораме. После дуже паузе Т. се појавио на сцени Бајком о смеху (Pravljica o smehu, 1953), комедијом у стиху у три чина, односно девет слика. Дело приказује животиње и њихове међусобне односе. По форми, то је спој апстрактне сатире, бајке о животињама и басне који поручује: „живот без смеха је почетак смрти“. Шарена лопта (Pisana žoga, 1955) је „сценска композиција у боји од седам фресака и прилога која се наставља у епилогу“. Главна мисао драме усмерена је на изузетне околности какве доноси рат и у каквим се нађу поштени и добронамерни људи када, понашајући се према сопственим племенитим поривима, дођу у сукоб са моралним вредновањем зараћеног друштва и притом, без кривице криви, пропадну. Заборављени људи (Pozabljeni ljudje, 1957) су „свакидашња игра са два одмора“, написана под утицајем Чехова и Горког. У прљавој подрумској крчми скупљају се изгубљене егзистенције тражећи заветрине у материнској бризи младе и ведре конобарице, која убрзо умире. Делиријум (Delirij, 1959) је драма о администраторки Гордани која је у време рата доживела компликовану љубав, из несреће се одала пићу и тринаест г. касније у забаченој крчми у делиријуму своју мучну прошлост открива крчмару. За прославу 25-годишњице глумачког стваралаштва Станета Севера Т. је написао „драмску интарзију“ Светлост сенке (Svetloba sence, 1961). Дело је састављено из оквирне приче, у којој наступа првак неког позоришта који се током целе каријере раздаје људима и притом исцрпљује, те доживљава тежак срчани напад. У гардероби има халуцинације и у тим халуцинацијама одигра четири минијатурне драме. Златна омладина (Zlata mladina, 1970) је фарса о савременој моралној слици и друштвенополитичким проблемима младе генерације. Устајање Јожефа Швејка (Vstajanje Jožefa Švejka, 1971) је комедија о Швејку у данашње време. У монодрами Пожар (Požar, 1971) Т. анализира кризу Драме љубљанског СНГ и словеначког позоришта уопште. Главни јунак драме је Стане Север. У комедији Ревизор 74 (Revizor 74, 1974) угледа се на Гогољевог Ревизора, доводи га у савремено друштво и сатирично разоткрива друштвене мане. СНП је 1956. извело његову Шарену лопту. Т. је један од најплоднијих писаца телевизијских драма: Југославија Експрес, Ђачка соба, Балада о црвендаћу, Заборављени кловн (драматизација сатире Ивана Тавчара 4000) и пародија шентфлоријанских мотива Ивана Цанкара под насловом Чедност у долини шентфлоријанској. Главна одлика Т. драмске литературе, и позоришне и телевизијске, огледа се у назначавању занимљивих животних ситуација и моралних проблема, често истински актуелних, премда их аутор не изводи докраја. Исто су тако занимљиви и неки његови покушаји у формалном погледу – он је међу словеначким драмским писцима један од ретких који уме да спретно искористи техничке могућности савременог позоришта и њима надопуни мањкавости драмске фабуле. Као песник значајан је због сатиричних бодљи прикривених у његовим стиховима, а неколико истински потресних стихова налазимо само међу Тамничким сонетима. О свом раду и животу и о свом времену и друштву Т. је написао аутобиографску исповест Божји људи (Deseti bratje).

БИБЛ (све издато у Љубљани): Blazni kronos 1940; Kurent, 1946; Pisana žoga, 1972; Jetniški soneti, 1974; Odsevanja, 1976; Pravljica o smehu, 1977, Deseti bratje, 1979.

ЛИТ: V. Bartol, O avtorju „Blaznega kronosa“ in „Pravljice o smehu“, у: Mestno gledališče ljubljansko 1954-1955, с. 275-277; Д. Поповић, Игор Торкар: Шарена лопта, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 136-139; А-м, Igor Torkar, Gledališki list – Drama, Љубљана 1961/62, с. 47-48; J. Koruza, Igor Torkar, у: Slovenska književnost 1945-1965, Љубљана 1967, књ. II, с. 75-81; B. Hofman, Beseda ustvarjalcev, Љубљана 1975, с. 325-331; I. Guzelj, Mož brez dlake na jeziku, Snovanja, Крањ 24. VI 1975.

Ј. Ј.

ТОСКА (La Tosca) – драма у 4 чина. Написао: Викторијен Сарду. Прво извођење у Паризу, 27. XI 1887, у нашој земљи 15. V 1904. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 11. XI 1904. у НСаду. Превео: Богобој Руцовић. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Марио Каварадоси), К. Васиљевић (Анђелоти), Д. Барјактаровић (Скарпија), Ј. Душановић (Скиароне), М. Николић (Колонети), Ђ. Бакаловић (Еузебио), Ђ. Маџарић (Ђенарино), М. Марковићка (Флорија-Тоска), М. Козловићева (Луђијана), Д. Кранчевић (Ђеко), С. Лијанка (Сержан), xxx (Прокуратор), В. Турински (Војник). – Изведено 25 пута.

Обновљено као премијера у СНП 21. I 1910. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Марио Каварадоси), Р. Спиридоновић (Анђелоти), К. Васиљевић (Скарпија), Ј. Антонијевић (Скиароне), М. Николић (Колонети), Ђ. Маџарић (Еузебио), Р. Кранчевићка (Ђенарино), М. Марковићка (Флорија-Тоска), М. Јосићева (Луђана), В. Виловац (Ђеко), С. Стефановић (Војник). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 11. II 1919. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Хаџићева (Флорија-Тоска), Р. Веснић (Марио Каварадоси), К. Васиљевић (Скарпија), М. Душановић (Анђелоти), В. Виловац (Еузебио). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 17. XI 1923. у Великој Кикинди. – Рд. Милош Рајчевић; Милош Рајчевић (Скарпија), В. Ђорђевић (Марио Каварадоси), Д. Павићевићка (Флорија-Тоска), П. Матић (Роберти), М. Јелић (Скиароне), Ж. Станисављевић (Колонети), Н. Динић (Еузебио), М. Динићка (Ђенарино), М. Андрић (Сержан), П. Спајић (Први војник), xxx (Други војник), М. Радовановић (Ђеко), В. Јелићка (Ђулија). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 15. XI 1934. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 25. IV 1936. у Вршцу. – Рд. Д. Марковић; Д. Марковић (Скарпија), Ђ. Козомара (Марио Каварадоси), Г. Николић (Анђелоти), В. Ивановић (Еузебио), Д. Кременовић (Колонети), Н. Стојановић (Скиароне), С. Грбић (Роберти), А. Маслов (Ђеко), В. Милин (Сержан), Ђ. Бендер (Војник), Р. Ферари (Флорија-Тоска), Р. Петровић (Ђенарино), М. Грбићка (Лучиана). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: Ђ. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, 1904, бр. 47, с. 2; Г., Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 7, с. 222-223; А-м, У суботу 3. марта (18. фебруара) давана је „Тоска“, Слога, Сомбор 1906, бр. 9, с. 2-3; А-м, У среду 22. марта увече приказана је драма „Тоска“, Слога, Сомбор 1906, бр. 13, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1907, бр. 73, с. 5; Ст., У среду 12. марта приказана је „Тоска“, Слога, Сомбор 1908, бр. 11, с. 4; А-м, Прослава 25. годишњице глумовања Милке Марковићке, Радикална реч, НСад 1910, бр. 2, с. 3-4; А-м, Позориште и уметност, Слобода, НСад 1919, бр. 25, с. 3; А-м, Премијера „Тоске“ од Викторијена Сардуа, Југословенски дневник, 1934, бр. 229-231, с. 5.

В. В.

ТОСКА (Tosca) – музичка драма у 3 чина. Музика: Ђакомо Пучини. Либрето (према истоименој драми Викторијена Сардуа): Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза. Прво извођење у Риму (Teatro constanza) 14. I 1900, у нашој земљи 22. III 1906. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у НП у НСаду 1. I 1921. Превео: Милан Димовић. Подела узета са плаката представе одржане 5. I 1924. у НСаду. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Х. Маржинец; Б. Адамовићка (Тоска), Ј. Ријавец, к. г. (Каварадоси), Н. Баранов (Скарпија), Г. Миковић (Анђелоти), С. Добрић (Црквењак), Д. Дубајић (Сполета), А. Борисов (Шјароне), М. Вебле (Кључар). – Изведено 32 пута.

Прво извођење у СНП 12. III 1949. у НСаду. – Рд. Р. Ертл, к. г., сц. Б. Дежелић, к. М. Бабић-Јовановић, дир. Л. Бута, Д. Жупанић; З. Сесардић, Д. Влајковић (Тоска), А. Сладољев, к. г., К. Ивић, Д. Бурић (Каварадоси), И. Варговић, Ј. Стефановић-Курсула (Скарпија), В. Нецков (Анђелоти), М. Зец, М. Хаднађев (Црквењак), Ђ. Молдовановић (Шјароне), С. Јовановић, Ф. Кнебл, Ђ. Ђорђевић (Сполета), С. Михајловић, П. Клоц, Д. Балтић (Тамничар), М. Врчевић, Х. Цехетмајер, Н. Крушлин, Д. Леђанац (Пастир). – Изведено 33 пута, глед. 16.795.

Премијера у СНП 30. X 1953. у НСаду. – Рд. и сц. М. Маринц, к. С. Церај-Церић, дир. Л. Бута; Д. Влајковић, М. Скендеровић, Д. Фирфова (Тоска), О. Бингулац, К. Ивић, В. Вујачић, Н. Ћириловић (Каварадоси), Ј. Стефановић-Курсула, М. Радовић, Р. Немет, Д. Мариновски (Скарпија), В. Нецков, Д. Балтић (Анђелоти), М. Грозданић, М. Хаднађев, И. Кнежевић (Црквењак), Ђ. Молдовановић (Шјароне), Ђ. Ђорђевић, Ф. Кнебл, К. Марцикић (Сполета), В. Зграблић, Д. Балтић (Тамничар), Д. Леђанац-Еберст, И. Давосир, А. Керац (Пастир). – Изведено 50 пута, глед. 15.838.

Премијера у СНП 10. XII 1965. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, дир. Л. Бута; М. Скендеровић, М. Алпар (Тоска), В. Цвејић (Каварадоси), Ј. Глигоријевић, к. г., Д. Мариновски (Скарпија), Д. Балтић (Анђелоти), М. Хаднађев, С. Дракулић (Црквењак), Ђ. Молдовановић (Шјароне), Ф. Кнебл (Сполета), Ф. Пухар (Тамничар), А. Херћан, А. Керац-Животић (Пастир). – Изведено 26 пута, глед. 8811.

Премијера у СНП 11. VI 1973. у НСаду. – Рд. С. Вафијадис, к. г., сц. В. Маренић к. г., к. Ј. Петровић, дир. Л. Бута; В. Буковец, к. г., М. Алпар (Тоска), Ш. Мардешић, В. Цвејић (Каварадоси), Д. Мариновски (Скарпија), Д. Балтић (Анђелоти), С. Дракулић (Црквењак), Ч. Милушић, С. Матановић (Шјароне), Ф. Кнебл (Сполета), Ф. Пухар, А. Фаркаш (Тамничар), А. Херћан, А. Животић (Пастир). – Изведено 11 пута, глед. 3560.

Премијера у СНП 20. III 1979. у НСаду. – Рд. О. Енигареску, к. г., сц. В. Маренић, к. г., к. Ј. Петровић, дир. И. Топлак; М. Алпар-Тунтев (Тоска), Ш. Мардешић (Каварадоси), О. Енигареску, к. г. (Скарпија), Б. Јатић (Анђелоти), С. Дракулић (Црквењак), С. Матановић (Шјароне), Ф. Кнебл (Сполета), М. Милановић (Тамничар), Г. Томић (Пастир). – Изведено 10 пута, глед. 3378.

БИБЛ: Тоска, музичка драма у три чина, по Сардуовој драми написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза, музика Ђакома Пучинија, прев. Милан Димовић, Земун 1921.

ЛИТ: П. Г. Дидски, „Тоска“, Јединство, 20. X 1921; А-м, „Тоска“ – Народно позориште, Застава, 17. VI 1922; Ј. Путник, Обнова Пучинијеве „Тоске“ на сцени СНП-а, Дневник, 17. XI 1953; П. Р., О сценографији која не поштује ни стил ни аутентичност амбијента, Дневник, 4. XII 1955; А-м, Изразита музикалност, Дневник, 4. II 1961; М. Кујунџић, Пучини у малом прсту, Дневник, 30. V 1967; М. Хаднађев, Обнова Пучинијеве „Тоске“, Позориште, НСад 1973, бр. 10, с. 6; И. Рацков, „Тоска“ Ђакома Пучинија у режији Сержа Вафијадиса, Руковет, Суботица 1973, бр. 7-8, с. 521; С. Турлаков, „Тоска“ на новосадској оперскои сцени. Драмска и вокална сигурност, Борба, 22. III 1979.

Ј. М. и В. В.

ТОТ Антон (Anton Tóth) – солист оперског оркестра, виолончелист (Апатин, 25. I 1893 – Нови Сад, 13. II 1978). У родном месту је најпре приватно учио виолину и клавир, а у Баји, где је завршио Учитељску школу, определио се за виолончело, на којем инструменту је наставио да се усавршава за време Првог светског рата као заробљеник у Томску, у Сибиру, уз помоћ проф. Николе Жупанчића. По повратку у земљу завршио је студије виолончела на Музичкој академији у Бгду, у класи Јуре Ткалчића. У Томску је наступао као солист у оперском оркестру, а затим и у Осијеку до 1924. Од 1924. до 1941. је био ангажован као солист оркестра Београдске опере. Пред Други светски рат настанио се у НСаду, где је за време окупације радио као професор музике. После рата је постављен за директора Музичке школе „Исидор Бајић“, где је остао до пензионисања, 1. II 1953. У оперском оркестру СНП је свирао хонорарно од септембра 1948. непрестано, и као пензионер, све до 30. VI 1965. Наступао је и са Новосадском филхармонијом. Снимао је за Радио-Бгд и Радио-НСад, а као диригент водио је оркестра КУД „Светозар Марковић“ и Мађарски хор Радио-НСада. Одликован је Орденом рада са златним венцем; носио је звање „истакнутог музичког уметника“.

ЛИТ: М. Бабинка, Њима се често одушевљавамо, Дневник, 17. III 1956; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 121.

В. В.

ТОТ Еде (Ede Tóth) – мађарски писац (Путнок, 4. X 1844 – Будимпешта, 26. II 1876). После кратког шегртовања у трговини, отишао је у путујуће глумце. Огроман успех његовог комада Сеоска лола (A falu rossza) ослободио га је глумачког „чергарења“ пред крај живота – већ као тешког туберкулозног болесника. Његови комади, пуни ведрине и идеализовања сеоског живота, али и са доста животних детаља, дуго су били популарни на сценама у Мађарској. У СНП је Т. позоришна игра у три чина с певањем Сеоска лола изведена први пут 1883, у преводу и преради Стевана Дескашева и са музиком Даворина Јенка. Одржала се на репертоару све до Првог светског рата и са својих стотинак представа била је највише извођена мађарска драма, уједно и једна од најпопуларнијих представа СНП свих времена (премијере и обнове: 1883, 1897, 1901, 1904, 1905, 1907, 1909. и 1912). Овај Т. комад, са сличним ранијим и каснијим делима из мађарског репертоара, несумњиво је утицао на стварање домаћег жанра народног позоришног комада с певањем. И у међуратном периоду је премијерно извођен 1923, 1927, 1932. и 1938. у обема секцијама НПДб. Практично, на репертоару СНП била је у континуитету више од пола века.

Б. Кв

ТОТ Калман (Kálmán Tóth) – мађарски писац (Баја, 30. III 1831 – Будимпешта, 3. II 1881). Школовање је започео у Баји, али је по жељи родитеља ступио у бенедиктински ред и школовање наставио у Панонхалми. Међутим, ускоро је иступио из манастира и уписао се на студије права у Печују, а потом војних наука у Пешти. Због учешћа у револуцији 1848/49. једно време се крио, да би 1851. у Пешти започео плодну уредничку каријеру у часописима „Hölgyfutár“ („Дамски курир“), „Bolond Miska“ („Луди Мишка“) и „Fővárosi lapok“ („Престонички листови“). Неколико пута је затваран по закону о штампи. Пред смрт је дуго боловао. Био је члан Кишфалудијевог друштва и Мађарске академије наука. Биран је и за посланика у парламенту. Био је плодан песник популарних љубавних, родољубивих, хумористичких песама, елегија и ода. Написао је већи број историјских и друштвених драма. Једну од њих, шаљиву игру Жене у уставном животу (Nők az alkotmányban), у преводу Ј. М. Шимића, СНП је са великим успехом изводило 1874. Дело се тада одржало на репертоару неколико сезона, да би се поново играло деведесетих г., те пред Први светски рат. Превео је, свакако уз нечију помоћ, песму Гаврилу Егрешију Лазе Костића, рецитовану 16. I 1860. у Мађарском народном позоришту на представи Ђурђа Бранковића, која се претворила у својеврсну политичку манифестацију. У Суботици, 19. V 1881, СНП је давало представу у корист фонда за подизање споменика овом великом пријатељу Срба. Том приликом су изведени Сиглигетијева Мамица и први чин Зидања Раванице А. Николића, а чист приход био је близу 100 форината.

Б. Кв

ТОТ Клаудија – члан оперског оркестра, виолончелисткиња (Осијек, 4. II 1927 – ?). Студирала је на Музичкој академији у Згбу, а студије завршила у Бгду 1964. У СНП је радила хонорарно у сезони 1964/65; потом је прешла у Дубровник, у Градски оркестар, где је 1972. постала соло-челист, а истовремено је била и члан камерног састава „Collegium musicum Ragusinum“.

В. В.

ТОТ-ВЕЛИЧКОВИЋ-ГРЕГОРОВИЋ Гизела – балетска играчица (Српска Црња, 1. V 1960 – ). Завршила је Балетску школу у НСаду, у класи Вере Феле 1978. и исте г. је ангажована у балетском ансамблу СНП. Већ у почетку каријере (1979) добила је своју прву солистичку улогу (Птица у балету Теута, кореограф Ф. Хорват). Звање солисте стекла је 1980. Педагошким радом бави се у приватној школи Добриле Новков („La Sylphide“).

УЛОГЕ: Pas de deux (Жизела), Бисерка, Бугарска игра (Охридска легенда), Еоја (Орион), Аморет, Прва Дриада (Дон Кихот), Катица (Вечити младожења), Коњић (Коњић Грбоњић), Риђокоса девојка (Sh’ma), Ката (Избирачица), Други соло (Лист), Рускиња, Лабудић, Grand valcer, Pas de troi (Лабудово језеро), Девојка (Љубав за љубав), Вила (Жизела), Девојка (Вагнеријана), Perpetuum mobile (Бал кадета), Мали анђео (Стварање света), Сараценка, Снежни валцер (Шчелкунчик), xxx (Концерт за виолину и оркестар у Е-дуру Ј. С. Баха), xxx (Колаж рапсодија Ф. Листа), xxx (Валпургијска ноћ – Фауст), Пар (Франческа од Риминија), Мадам Прасковија (Весела удовица), Кинеска игра (Шчелкунчик), Стара Циганка (Коштана).

Љ. М.