ТОРКАР Игор – песник, драмски писац и публициста (Костањевица на Красу, 13. X 1913 – Љубљана, 1. I 2004). Право му је име било Борис Факин. Основну школу и гимназију похађао је у Љубљани, где је и дипломирао на Универзитету и постао инжењер хемије. Припадао је групи левичарски оријентисаних студената, у којој је и активно деловао. За време рата је скоро две г. провео у немачким концентрационим логорима (Дахау, Заксенхаузен). После рата био је директор хемијске индустрије Словеније. Осуђен у такозваном „дахауском процесу“ и после више г. тамновања, рехабилитован је. Постао је професор технологије хемијских материјала на Академији за ликовну уметност у Љубљани. Још пре рата почео је да се бави песништвом сатиричног карактера; зато је његова прва збирка Луди Кронос (Blazni kronos, 1940) била заплењена. И за време рата је писао углавном стихове, који су као књига објављени после ослобођења. Његово прво драмско дело је Велико искушење (Velika preizkušnja, 1946). Место збивања је немачка тамница у окупираном месту, а време – последњи дани пред капитулацију немачке војске. Радња драме се одвија на два колосека који се међусобно преплићу: први је ослободилачка борба домаћег живља против окупатора, а други велико искушење моралне снаге затворених припадника ослободилачког покрета. Драма проблеме више назначује него што их решава те остаје на нивоу шаролике панораме. После дуже паузе Т. се појавио на сцени Бајком о смеху (Pravljica o smehu, 1953), комедијом у стиху у три чина, односно девет слика. Дело приказује животиње и њихове међусобне односе. По форми, то је спој апстрактне сатире, бајке о животињама и басне који поручује: „живот без смеха је почетак смрти“. Шарена лопта (Pisana žoga, 1955) је „сценска композиција у боји од седам фресака и прилога која се наставља у епилогу“. Главна мисао драме усмерена је на изузетне околности какве доноси рат и у каквим се нађу поштени и добронамерни људи када, понашајући се према сопственим племенитим поривима, дођу у сукоб са моралним вредновањем зараћеног друштва и притом, без кривице криви, пропадну. Заборављени људи (Pozabljeni ljudje, 1957) су „свакидашња игра са два одмора“, написана под утицајем Чехова и Горког. У прљавој подрумској крчми скупљају се изгубљене егзистенције тражећи заветрине у материнској бризи младе и ведре конобарице, која убрзо умире. Делиријум (Delirij, 1959) је драма о администраторки Гордани која је у време рата доживела компликовану љубав, из несреће се одала пићу и тринаест г. касније у забаченој крчми у делиријуму своју мучну прошлост открива крчмару. За прославу 25-годишњице глумачког стваралаштва Станета Севера Т. је написао „драмску интарзију“ Светлост сенке (Svetloba sence, 1961). Дело је састављено из оквирне приче, у којој наступа првак неког позоришта који се током целе каријере раздаје људима и притом исцрпљује, те доживљава тежак срчани напад. У гардероби има халуцинације и у тим халуцинацијама одигра четири минијатурне драме. Златна омладина (Zlata mladina, 1970) је фарса о савременој моралној слици и друштвенополитичким проблемима младе генерације. Устајање Јожефа Швејка (Vstajanje Jožefa Švejka, 1971) је комедија о Швејку у данашње време. У монодрами Пожар (Požar, 1971) Т. анализира кризу Драме љубљанског СНГ и словеначког позоришта уопште. Главни јунак драме је Стане Север. У комедији Ревизор 74 (Revizor 74, 1974) угледа се на Гогољевог Ревизора, доводи га у савремено друштво и сатирично разоткрива друштвене мане. СНП је 1956. извело његову Шарену лопту. Т. је један од најплоднијих писаца телевизијских драма: Југославија Експрес, Ђачка соба, Балада о црвендаћу, Заборављени кловн (драматизација сатире Ивана Тавчара 4000) и пародија шентфлоријанских мотива Ивана Цанкара под насловом Чедност у долини шентфлоријанској. Главна одлика Т. драмске литературе, и позоришне и телевизијске, огледа се у назначавању занимљивих животних ситуација и моралних проблема, често истински актуелних, премда их аутор не изводи докраја. Исто су тако занимљиви и неки његови покушаји у формалном погледу – он је међу словеначким драмским писцима један од ретких који уме да спретно искористи техничке могућности савременог позоришта и њима надопуни мањкавости драмске фабуле. Као песник значајан је због сатиричних бодљи прикривених у његовим стиховима, а неколико истински потресних стихова налазимо само међу Тамничким сонетима. О свом раду и животу и о свом времену и друштву Т. је написао аутобиографску исповест Божји људи (Deseti bratje).

БИБЛ (све издато у Љубљани): Blazni kronos 1940; Kurent, 1946; Pisana žoga, 1972; Jetniški soneti, 1974; Odsevanja, 1976; Pravljica o smehu, 1977, Deseti bratje, 1979.

ЛИТ: V. Bartol, O avtorju „Blaznega kronosa“ in „Pravljice o smehu“, у: Mestno gledališče ljubljansko 1954-1955, с. 275-277; Д. Поповић, Игор Торкар: Шарена лопта, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 136-139; А-м, Igor Torkar, Gledališki list – Drama, Љубљана 1961/62, с. 47-48; J. Koruza, Igor Torkar, у: Slovenska književnost 1945-1965, Љубљана 1967, књ. II, с. 75-81; B. Hofman, Beseda ustvarjalcev, Љубљана 1975, с. 325-331; I. Guzelj, Mož brez dlake na jeziku, Snovanja, Крањ 24. VI 1975.

Ј. Ј.