СТАНИШИЋ Милева – драмска глумица (рођена у Новом Саду ). Играла је у СНП у НСаду од 29. XII 1874. до средине 1875, када га је напустила ради одласка у НП у Бгду. Први пут се појавила на сцени као Алида Вилбрунова у комаду Париска сиротиња, а затим још у Максиму Црнојевићу. Она је „у главним потезима добро обележила страсну Талијанку“ („Позориште“, НСад, 1875). Повераване су јој очигледно и врло озбиљне драмске и карактерне улоге и све је изгледало да је полако улазила у репертоар Марије М. Недељковићке (в).

УЛОГЕ: Алида Вилбрунова (Париска сиротиња), Анђелија и Филета (Максим Црнојевић).

ЛИТ: А-м, Максим Црнојевић Лазе Костића, Позориште, НСад, 1875, бр. 13, с. 51.

Б. С. С.

СТАНКОВИЋ Борисав-Бора – књижевник (Врање, 31. III 1876 – Београд, 22. X 1927). Основну школу и гимназију завршио је у родном месту, а Правни факултет у Бгду 1902. После једногодишњег боравка у Паризу, од 1904. био је у различитим службама које углавном нису одговарале његовој личности: почео је као цариник, затим је био порезник, контролор државне трошарине у Бајлонијевој пивари, а пред Први светски рат радио је као чиновник  Министарства просвете. Рат му је донео патње: 1915. се из Бгда повлачио оставивши породицу у Краљеву, а онда је преко Ниша отишао у Црну Гору. У Подгорици је био заробљен и интерниран у Дервенту, у Босни. После рата поново је службовао као чиновник у Министарству просвете у уметничком одељењу. Он је један од најзначајнијих српских романописаца: „Самоникао таленат, он је визију свога роднога Врања остварио у споју различитих елемената. Његова уметност се ни у ком случају не може свести на сиров реализам; природа његове прозе је синтетичка, удружујући у усклађеном деловању поступке и виђење романтичара, реалисте, симболисте и натураллисте. Он није писац једне методски чврсто ограничене и структуриране књижевне школе већ поет, силан евокатор позлаћене прошлости и узбуђени хроничар прелазног и преломног времена. У српску прозу он је унео нова, модерна обележја и визију једног света у његовим трагичним преломним процесима и преображајним мучнинама. Кроз сочиво у коме се прелама живот и судбина једне вароши заслепљујући сијају и зраци историјских боја времена и средине. Његово Врање је фокус параболичне путање на којој се дешавају и одсликавају дубоки друштвени, економски, морални потреси, са мноштвом појединачних и породичних драма, које су истовремено непосредне последице судара полуоријенталних форми живота и новог духа друштвеног модернизовања, и симболи сутонских дана једног поретка“ (Б. Новаковић). У НП у Бгду је 20. IV 1924. обележена 30-огодишњица његовог књижевног рада. СНП је више пута стављало на репертоар његову Коштану (1911, 1914, 1919, 1920, 1923, 1925, 1929, 1931, 1933, 1938, 1942, 1946, 1951, 1964, 1986) и једном Нечисту крв (1936).

БИБЛ: Из старог јеванђеља, Бгд 1899; Коштана, Бгд 1902; Божји људи, НСад 1902; Стари дани, Бгд 1902; Коштана, Сремски Карловци 1905; Покојникова жена, Бгд 1907; Нечиста крв, Бгд 1910; Његова Белка, Бгд 1921; Коштана, Бгд 1924; Драме, Бгд 1928; Под окупацијом, Бгд 1929; Сабрана дела, I-II, Бгд 1956. и I-IV, Бгд 1972.

ЛИТ: В. Глигорић, Бора Станковић, Бгд 1936; В. Јовичић, Уметност Боре Станковића, Бгд 1972; Б. Новаковић, Станковић, Борислав, у: Југословенски књижевни лексикон, НСад 1984, с. 776-777.

М. Л.

СТАНКОВИЋ Војислав Васја – глумац (Ниш, 11. V 1930 – Ниш, 14. III 1994). Отац му је био пекар, а мали С. је у раном детињству научио да ради тешке послове да би помогао својој сиромашној породици. У зиму 1944. прикључио се народноослободилачкој борби и као курир у Јастребарском партизанском одреду задобио је тешке промрзлине ноге од којих се никад није опоравио и које су се показале фаталнима када је по јакој зими 1994. радио са аматерима у Бијелом Пољу: хитно је пребачен у нишку болницу али лекари нису успели да му спасу живот. У родном граду је завршио два разреда Трговачке академије (1948), да би потом, 1948-1949, пет семестара студирао у Бгду на Академији за позоришну уметност. Дебитовао је на нишкој сцени 1947, а од 1. IV 1952. је био редован члан НП у Нишу. Од 1. XII 1958. до 30. VI 1959. био је ангажован у мостарском позоришту, а од 1. VII 1959. до 15. VIII 1965. је био члан Драме СНП. Прешавши у слободне уметнике („последњи српски путујући глумац“), живео је у Бгду и као глумац и редитељ је радио у позориштима Србије и Босне и Херцеговине (Београдско драмско позориште и театри у Зеници, Крагујевцу, Сарајеву, Зрењанину, Тузли, Зајечару и, наравно, родном Нишу, којем се увек враћао). Био је истовремено и филмски глумац и остварио више запажених улога у домаћим филмовима (Лептирица, 1973; Ћоркан и Швабица, 1980; Дивљи светац, 1989). Учествовао је и у телевизијским серијама (Вук Караџић, 1987; Портрет Илије Певца, 1988; Кућа поред пруге, 1988; Рођаци из Лазина, 1988; Алекса Шантић, 1992). Био је веома контроверзна личност: мрзовољни особењак, уз то прогањан због русофилства (и надимак Васја Нишлије су му дале по истоименом лику из чувеног руског филма Пастир Костја и он га је са поносом носио), са друге стране је пожртвовано радио са позоришним аматерима у најгорим условима и често бесплатно, а надасве је волео децу; написао је четрнаест комада за децу, од којих је већина извођена. На његову иницијативу и уз његову велику помоћ основано је Дјечије позориште у Зеници. Робусног изгледа а истовремено умејући да зрачи и лукавошћу и препреденошћу, често је играо „негативце“, моћнике и опаснике, а у националним историјским комадима углавном је носио турбан, који му је стајао „к’о саливен“. Добитник је више награда за глумачка остварења: за улогу Југ-Богдана у Бановић Страхињи у НСаду је 1963. добио Октобарску награду, 80-их г. је на Сусретима професионалних позоришта БиХ у Јајцу шест пута награђиван, а са нишким ансамблом је 1982. у Пироту освојио „Јоакима“ за улогу Живог бића у Воћном дану и на Данима комедије у Светозареву „Ћурана“ за улогу Тозе механичара у Вечитим студентима.

УЛОГЕ: Брања Вошњак (Парастос у белом), Генерал Жиро Жоби (Матуранти), Гарсен (Иза затворених врата), Христијан, Први судија (Пера Сегединац), Јохан Вилхелм Мебиус (Физичари), Непознати (Кристифор Колумбо), Пера (Вечити младожења), Југ Богдан (Бановић Страхиња), Смаил-ага (Смрт Смаил-аге Ченгијића), Касије (Јулије Цезар), Сипка (Халелуја).

ЛИТ: С. Ст(анић), „Парастос у белом“, Дневник, 2. X 1959; М. Кујунџић, „Парастос у белом“, Дневник, 6. X 1959; О. Новаковић, Матуранти, НС, 1959, бр. 146, с. 5; А-м, Парастос у белом, НС, 1959, бр. 146, с. 6; М. Кујунџић, Сукоб младих и старих, Дневник, 20. X 1959; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, 27. III 1960; Л. Павловић, У мутној слици, Ослобођење, 28. III 1960; А-м, „Ми же Сентандрејци целог света славни…“, Дневник, 27. IV 1963; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд, 1963, бр. 22, с. 44; М. Кујунџић, Оживели Мажуранић, Дневник, 2. X 1963; А-м, Михизова драма „Бановић Страхиња“, Дневник, 8. X 1963; Ч. Кисић, Бриљантни тренутак: Антонијев говор, Ослобођење, 5. VI 1964; Т. Нешић, Умро глумац Васја Станковић, Политика, 16. III 1994; С. Крстић, Војислав Васја Станковић (1930-1994), Алманах позоришта Војводине, 1995, бр. 28, с. 146-147.

В. В.

СТАНКОВИЋ Горица – балетска играчица (Нови Сад, 18. X 1966 –). Средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Бгду је, као ученица А. Маглић и Б. Мићуновић, завршила 1984. Први професионални ангажман засновала је у СНП већ 1983, хонорарно, као ученица VII разреда, а стални члан СНП је од 1984. У солистичкој улози први пут се појавила у балету Силфиде (Прелид оп. 28, бр. 7, Валцер – дует, оп. 64, бр. 2). Крхка, етерична, глумачки обдарена и технички поуздана, 1985. је играла Одету у Лабудовом језеру (у редакцији и режији К. М. Сергејева и Н. М. Дудинске). Добитник је Сребрне плакете на
Југословенском балетском такмичењу у НСаду 1986. Из СНП је отишла 12. IX 1987. и каријеру наставила у Есену, у Немачкој.

УЛОГЕ: Валцер, Сванилдина пријатељица (Копелија), Четири лабуда, Невеста (Лабудово језеро), Девојка, Играчица (Американац у Паризу), Лиза (Враголанка).

Љ. М.

СТАНКОВИЋ Ђура (Георгије, Ђорђе) – правник и публициста (Велика Кикинда, 1824 – Велики Бечкерек, 26. XI 1886). Основну школу и три разреда гимназије завршио је у родном месту, гимназију у Пожуну, Ђуру и Сегедину, а студије права у Пешти. Отац га је 1842. послао да присуствује Карловачкој скупштини за избор митрополита, где је помагао у канцеларији народног секретара. Како је присуствовао избору Јосифа Рајачића за митрополита, тако је путовао у Карловце и на његову инсталацију. У Карловцима је био и 1849: оданде се претплатио на Вукове Пословице и Ковчежић, али није познато чиме се тамо бавио. Г. дана касније био је сенатор у Великој Кикинди, 1853. је био секретар Окружја великокикиндског, а 1854. дистриктуални контролор. Једно време је службовао у Старом Бечеју (1855) и у Карлову (1857), али као деташирани чиновник Великокикиндског диштрикта. У тој служби последње звање му је било актуарско (1860). За судију у Турској Кањижи изабран је 1861, а од 1866. до смрти био је судија и председник Жупанијског суда у Великом Бечкереку. Био је један од оснивача Српске читаонице у Кикинди (1845), која је једно време издавала рукописни недељник „Кикиндски лист“ и помагала стварање позоришне трупе. О тим збивањима, као и о представи Стеријине драме Светислав и Милева 1834. или 1835, на наговор Јоакима Вујића, објавио је чланак у „Јавору“ 1884. и „Орлу“ 1885. под насловом Повест о постанку и развитку српског и народног позоришта (потписан: „Један који прати све народне ствари“) и у „Позоришту“ 1886, бр. 41 (под насловом Нешто о постанку српског и народног позоришта, потписан: Ђ. С.). Као представник Кањиже учествовао је на Установљујућој скупштини ДСНП 29–30. V 1862. Убрзо је нестала његова наклоност према СНП, вероватно из политичких разлога (био је убеђени клерикалац и конзервативац), а и због сентименталног односа према Јовану Кнежевићу, чију је позоришну трупу као страстан гледалац пратио и потпомагао пре оснивања СНП и после тога. Политичка гледишта исказао је каснијим чланком Наши либералци у „Напретку“ 1875, бр. 26–28. У истом листу је 1865, у бр. 90, објавио допис из Великог Бечкерека поводом гостовања СНП, чије представе се оштро критикују, а управа, нарочито Милетићев човек Јован Ђорђевић, оптужује за рђаво вођење позоришта, стагнацију, па и назадак. Објављујући чланак уочи позоришне скупштине, он се практично укључио у херостратске покушаје „Напретка“ да оцрни СНП, па и да га укине. Његове аргументе побио је у истом листу (1866, бр. 4) извесни М. Д. из Баната, али је ту полемику Ђорђе Поповић Даничар пустио у лист тек после двомесечног одуговлачења. С. се и доцније још једном огласио о улози СНП у историји српског позоришта – вероватно је његов чланок Где је гњездо српског позоришта? („Орао“, 1886, бр. 27. и 28) са потписом „Један Србин“, у којем пренаглашава допринос Јована Кнежевића а умањује значај Ј. Ђорђевића и Српске читаонице у НСаду. Као публициста сарађивао је покаткад у „Српском дневнику“, „Српском народу“, „Нашем добу“, „Напретку“, „Јавору“, „Орлу“, „Позоришту“… махом мемоарским текстовима, углавном осамдесетих г. XIX века.

Б. Кв

СТАНКОВИЋ Корнелије – композитор и мелограф (Будим, 30. VIII 1831 – Будим, 17. IV 1865). Први српски мелограф и школовани композитор, учио је основну школу у Араду а средњу у Сегедину и Будимпешти, где је започео и музичке студије; 1850. наставио је школовање у Бечу: осим клавира изучавао је и музичко-теоријске дисциплине, хармонију и контрапункт (код проф. С. Зехтера). У контактима са В. Караџићем и Б. Радичевићем, који су у то време такође живели у Бечу, као и са другим напредним људима са којима се виђао у кући руског проте Рајевског, искристалисали су се С. романтичарско-национална идејна оријентација и његово естетско опредељење да се уметничко стваралаштво мора заснивати на темељима народне уметности. Г. 1852. у грчкој цркви у Бечу први пут је изведена његова Литургија за мешовити хор, коју је он посветио панчевачком Црквеном певачком друштву. Том приликом С. је сам дириговао хором, састављеним од оперских певача, а литургију је служио патријарх Јосиф Рајачић. По завршетку петогодишњих студија дошао је у Сремске Карловце, где је у периоду од 1855. до 1857. бележио, проучавао и хармонизовао српско народно црквено појање. На темељу тог мелографског рада установљено је такозвано Карловачко црквено појање, које је С. јавно приказао на духовним концертима у Бечу, у сали Музичког друштва, 1855. и 1861. Следеће три г. путовао је по Војводини и Србији наступајући на концертима као пијанист и бележећи у разним крајевима многе народне мелодије. Од 1863. је живео у Бгду и радио као диригент Београдског певачког друштва. Као диригент и хоровођа нарочиту пажњу је поклањао хорским делима из националног и словенског репертоара и световним и духовним песмама насталим у народу које је сам хармонизовао, поставивши на тај начин темеље националном музичком стилу. Тешка болест приморала га је да напусти рад у Певачком друштву и да одустане од планиране турнеје по Русији. Његове хорске об­раде, у једноставном класичарско-романтичарском стилу, садрже местимична хармонска решења, која су условљена карактеристикама народних напева, понегде и специфичну метричку структуру (мешовити тактови), што је за тадашњу музичку праксу у Србији значило велик напредак и путоказ у тражењу, народном мелосу адекватних, хармонских и метричких решења. Већина његових вокалних композиција састоји се од обрада и хармонизације народних, световних и духовних мелодија: Српске народне песме (6 збирака); Ој, за гором; Шта с’ оно чује; Цар везира; Српско црквено карловачко појање и др.; знатно је мањи број оригиналних хорова: Црногорац Црногорки, Ево деснице верне, Химна Србије и две Литургије. Неколико композиција за клавир, салонско-виртуозног стила, као што су варијације за клавир на теме популарних песама Тавна ноћи и Што се боре мисли моје (у СНП их је извела пијанисткиња Јованка Стојковић на концерту 1872) и хорови из музике за драму Српски хајдуци Ђ. Малетића употпуњују С. стваралачки опус. Изузетно цењен међу савременицима, био је почасни члан више певачких друштава у Србији и у Згбу; одликован је аустријском Златном медаљом и руским Орденом Св. Станислава; на прослави 25-огодишњице СНП (1887) међу портретима који су украшавали позорницу био је и његов.

БИБЛ: Србске народне песме, за певање и клавир, Беч 1859, у три књиге – Беч 1862; Братинство полка, за клавир, Беч 1962; Божественаја служба Јоанна Златоустого, Беч 1862; Српска народна песма, варијације за клавир (Што се боре мисли моје и шест варијација), Беч 1962; Православно црквено појање у српског народа, за четири гласа и клавир, Беч 1863; Србско црквено карловачко појање, за мешовити хор, Бгд 1922.

ЛИТ: Ф. Демелић пл. Пањевачки, Корнелије Станковић, НСад 1866; Споменица Београдског певачког друштва, Бгд 1903, с. 13–19; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950, с. 45–50; С. Ђурић-Клајн, Музика и музичари, Бгд 1956, с. 24–39; С. Ђурић-Клајн, Развој музичке уметности у Србији, Згб 1962; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971, с. 54–61.

Н. П.

СТАНКОВИЋ Милан – драмски глумац (Крагујевац, 17. III 1871 – Београд, 15. IV 1940). Први пут је ступио на сцену 4. II 1889. у путујућој дружини Михаила Лазића Стрица и у њој играо до 1891. Од 1891. до 1892. је био у СНП у НСаду, од 1892. до 1893. у путујућој дружини Михаила Хаџи-Динића, од 1893. до 1894. у трупи Лазе Поповића, од 1894. до 1896. у НП у Бгду, 1897. опет у СНП у НСаду и од 1898. до 1914. поново у НП у Бгду. После Првог светског рата, прилично нарушеног здравља, није се више појављивао на сцени него је радио као благајник-билетар у НП у Бгду (од 1918. до 1932). Био је врло даровит карактерни и још више комични глумац, у реалистичној игри одмерен, јер није волео никаква претеривања и јефтине комичне ефекте. Његова комика је била природна, чак дискретније изражена, никад импровизаторска. По таквом комичном изразу „нагињао је Тодоровићевом маниру“ (А. Г. Матош, „Нада“, 1898), далеко од слободног комичарског стила Светислава Динуловића. До Првог светског рата био је цењен као један од најдаровитијих и најбољих карактерно-комичних глумаца средњег нараштаја.

УЛОГЕ: Милош Ђурић (Саћурица и шубара), Огњан (Задужбина цара Лазара), Иваниш (Немања, Цветић), Парс (Пут око Земље за 80 дана), Келнер (Господска сиротиња), Пипо и Калета (Балканска царица).

ЛИТ: С., „Саћурица и шубара“, шаљива игра у 4 чина од Илије Округића-Сремца, Браник, 1891, бр. 150, с. 4; О., Пут око земље за осамдесет дана, Позориште, НСад 1892, бр. 8, с. 31; А-м, Српско народно позориште у 1897, Позориште, НСад 1897, бр. 13, с. 74.

Б. С. С.

СТАНКОВИЋ Миле – књижевник, драмски писац (Шабац, 22. VI 1911 – ?) У Бгду је дипломирао на Правном факултету, а докторирао је у Паризу. Већ у младости определио се за писање. Покренуо је часопис „Стожер“ (1930); био је уредник „Ветрењаче“ (1955), „Јежа“ и „Комедије радио-Београда“ (1963), за које је, а и за друге, писао хумористичке и благо сатиричне прилоге. Објавио је: збирке песама Дан има велике очи (1957), Хиљаду осмеха и једна суза (1957) и Кочијашке баладе (1968), збирке прича Путнички воз (1958) и Човек у тесном капуту (1969), роман Друштвена опасност (1962), позоришне комаде Мало место (1949), Свемир Петра Бубице (1952), Базен (1952), Чаробна реч (1953), Спиритистичка сеанса (1953), Кравата у шареном излогу (1964), Чаролија (1964), више радио-драма итд. Г. 1953. подухватио се посла да недовршеној Нушићевој комедији Власт, од два чина, допише трећи и четврти чин. Овај четворочини комад изведен је први пут у Хумористичком позоришту у Бгду 30. I 1958, а у СНП 18. X 1958; исте г. је и штампан.

БИБЛ: Власт. Комедија у четири чина, Бгд 1958; Како сам довршио „Власт“, НС, 1958, бр. 132–133, с. 2.

ЛИТ: Ј. Кулунџић, Нушић и Станковић на сцени, НС, 1958, бр. 132–133, с. 1; Д. Патаковић, Станковић, Миле: „Власт“, Политика, 23. VII 1968; П. Волк, Писци националног театра, Бгд 1995, с. 856–857; М. Радоњић, Савремена домаћа драма на сцени Српског народног позоришта (1945-1965), НСад 2006, с. 56–58.

В. В.

СТАНКОВИЋ Светислав Цветко – глумац (рођен је 1861, погинуо је у рату 1913). Од 1888. био је члан НП у Бгду. У СНП је дошао 1891. и у њему, на пробном ангажману, остао до 8. II 1892. Од 1893. до 1900. наступао је у путујућем позоришту Милоша Хаџи-Динића, „Орфеуму“ Михаила Бакића, у дружини Ђуре Протића, у путујућем позоришту „Свети Сава“ Светолика Ђорђевића и у нишком „Синђелићу“.

УЛОГЕ: Столар (Сељак као милионар), Јован (Жене у уставном животу), Иваниш (Немања, Цветић), Бранислав (Јаквинта), Жан (Ђаволове стене), Полицијски чиновник (Париска сиротиња), Слуга (Ева), Дангларов рачуновођа (Гроф Монте Христо), Вратар (Александра), Гласник (Дојчин Петар).

В. В.

СТАНКОВИЋ Светозар – инжењер, поседник, политичар, председник ДСНП (Јозепово / Обилићево / Нови Кнежевац, 1. V 1882 – Београд, 19. I 1947). Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у НСаду, а Технички факултет у Будимпешти. Ступивши у државну службу у Србији радио је на изградњи железница (1907-1912). Потом је био инжењер Црквених фондова и имања у Сремским Карловцима (1912-1923). Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. као стручњак југословенске делегације о питањима режима вода и испорука угља из печујског рудника. На листи Народне радикалне странке, а касније Југословенске радикалне заједнице, биран је за народног посланика 1923, 1925, 1927. и 1935. Државни подсекретар за аграрну реформу био је 1923-1924, министар пољопривреде и вода 1927-1928. и министар пољопривреде од 1935. до 1939. Дао је значајан допринос решавању питања изградње панчевачког моста, мелиоризацији Панчевачког рита и општој санацији водних задруга које су биле у тешким финансијским приликама. На Скупштини ДСНП 28. II 1926. изабран за председника и ту је дужност обављао до 15. V 1927, када је изабран за почасног председника. Залагао се за спајање ДСНП са Матицом српском.

ЛИТ: Ч. М. Митриновић, Биографски лексикон – Народно представништво, Скопље 1935, с. 285-286; Д. Бибер, О паду Стојадиновићеве владе, Бгд 1966.

Д. П.