СТАНКОВИЋ Корнелије – композитор и мелограф (Будим, 30. VIII 1831 – Будим, 17. IV 1865). Први српски мелограф и школовани композитор, учио је основну школу у Араду а средњу у Сегедину и Будимпешти, где је започео и музичке студије; 1850. наставио је школовање у Бечу: осим клавира изучавао је и музичко-теоријске дисциплине, хармонију и контрапункт (код проф. С. Зехтера). У контактима са В. Караџићем и Б. Радичевићем, који су у то време такође живели у Бечу, као и са другим напредним људима са којима се виђао у кући руског проте Рајевског, искристалисали су се С. романтичарско-национална идејна оријентација и његово естетско опредељење да се уметничко стваралаштво мора заснивати на темељима народне уметности. Г. 1852. у грчкој цркви у Бечу први пут је изведена његова Литургија за мешовити хор, коју је он посветио панчевачком Црквеном певачком друштву. Том приликом С. је сам дириговао хором, састављеним од оперских певача, а литургију је служио патријарх Јосиф Рајачић. По завршетку петогодишњих студија дошао је у Сремске Карловце, где је у периоду од 1855. до 1857. бележио, проучавао и хармонизовао српско народно црквено појање. На темељу тог мелографског рада установљено је такозвано Карловачко црквено појање, које је С. јавно приказао на духовним концертима у Бечу, у сали Музичког друштва, 1855. и 1861. Следеће три г. путовао је по Војводини и Србији наступајући на концертима као пијанист и бележећи у разним крајевима многе народне мелодије. Од 1863. је живео у Бгду и радио као диригент Београдског певачког друштва. Као диригент и хоровођа нарочиту пажњу је поклањао хорским делима из националног и словенског репертоара и световним и духовним песмама насталим у народу које је сам хармонизовао, поставивши на тај начин темеље националном музичком стилу. Тешка болест приморала га је да напусти рад у Певачком друштву и да одустане од планиране турнеје по Русији. Његове хорске об­раде, у једноставном класичарско-романтичарском стилу, садрже местимична хармонска решења, која су условљена карактеристикама народних напева, понегде и специфичну метричку структуру (мешовити тактови), што је за тадашњу музичку праксу у Србији значило велик напредак и путоказ у тражењу, народном мелосу адекватних, хармонских и метричких решења. Већина његових вокалних композиција састоји се од обрада и хармонизације народних, световних и духовних мелодија: Српске народне песме (6 збирака); Ој, за гором; Шта с’ оно чује; Цар везира; Српско црквено карловачко појање и др.; знатно је мањи број оригиналних хорова: Црногорац Црногорки, Ево деснице верне, Химна Србије и две Литургије. Неколико композиција за клавир, салонско-виртуозног стила, као што су варијације за клавир на теме популарних песама Тавна ноћи и Што се боре мисли моје (у СНП их је извела пијанисткиња Јованка Стојковић на концерту 1872) и хорови из музике за драму Српски хајдуци Ђ. Малетића употпуњују С. стваралачки опус. Изузетно цењен међу савременицима, био је почасни члан више певачких друштава у Србији и у Згбу; одликован је аустријском Златном медаљом и руским Орденом Св. Станислава; на прослави 25-огодишњице СНП (1887) међу портретима који су украшавали позорницу био је и његов.

БИБЛ: Србске народне песме, за певање и клавир, Беч 1859, у три књиге – Беч 1862; Братинство полка, за клавир, Беч 1962; Божественаја служба Јоанна Златоустого, Беч 1862; Српска народна песма, варијације за клавир (Што се боре мисли моје и шест варијација), Беч 1962; Православно црквено појање у српског народа, за четири гласа и клавир, Беч 1863; Србско црквено карловачко појање, за мешовити хор, Бгд 1922.

ЛИТ: Ф. Демелић пл. Пањевачки, Корнелије Станковић, НСад 1866; Споменица Београдског певачког друштва, Бгд 1903, с. 13–19; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950, с. 45–50; С. Ђурић-Клајн, Музика и музичари, Бгд 1956, с. 24–39; С. Ђурић-Клајн, Развој музичке уметности у Србији, Згб 1962; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971, с. 54–61.

Н. П.