САВИЋ Светислав – драмски глумац (Војска, Ресавски срез, 17. I 1890 – Панчево, 25. X 1958). Први пут је ступио на сцену 15. V 1910. у Орфеуму Бране Цветковића у Бгду, где се одмах открио његов смисао за комику. Одатле је исте г. прешао у трупу Јована Харитоновића; 1911. је био код Михаила Лазића Чичка и од 1912. до 1914. у НП на Цетињу. После Првог светског рата, од 1919. до 1921, био је члан СНП, од 1921. до 1926. НП у НСаду, од 1926. до 1936. је поново у СНП, од 1936. до 1941. је у НПДб, од 1942. до 1944. у ДНП у Панчеву и у НП у Панчеву 1945. до 1951, када је, тешко болестан, пензионисан. Двадесетпетогодишњицу свога уметничког рада прославио је у НСаду 14. XII 1935. као Јованча Мицић у Нушићевом Путу око света, а четрдесетогодишњицу 17. XII 1950. у Панчеву. Малог и нескладног раста, комичан као појава, живих покрета и врло динамичне природе, С. је код војвођанске публике био врло омиљен комични глумац јер је деловао врло срдачно, искрено и непосредно, тако да је и његов пријатни и спонтани хумор избијао из његове ведре људске природе. Он је ненаметљиво али сигурно освајао публику. Спадао је међу најбоље комичне глумце који су прешли преко новосадске сцене.

УЛОГЕ: Пјотр (Љубомора), Жермен (Љубав бди), Њушка (Сан летње ноћи), Гост у оделу (Лилиом), Жак (Харпагон), Љуљуков (Ревизор), Жорж (Заузеће тврђаве), Бахус (Орфеј у паклу), Живота Цвијовић (Др), Живан (Подвала), Јованча Мицић (Пут око света), Максим (Ђидо), Фон Калб (Сплетка и љубав), Жика Панић (Црни и бели Цигани), Јаблан (Породица Бло), Пуковски лекар (На леђима јежа), Стефан Спитиг (Карлова тетка), Максимов (Браћа Карамазови), Јулиус (Рогоња), Иван Павлович Кајгана (Женидба), Јеврем Прокић (Народни посланик).

ЛИТ: -р-, „Сумњиво лице“, „Светски рат“, Јединство, 21. X 1923; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица, 1926, бр. 33, с. 4; А-м, „Пут око света“, Застава, 1928, бр. 223, с. 3; А-м, „Мамон“, Застава, 1928, бр. 244, с. 3; А-м, Гостовање СНП у Сомбору, Глас народа, Сомбор, 1931, бр. 27, с. 2; А-м, Популарни комичар, Дан, 1936, бр. 154, с. 8; С. Д(инчић), Оживљавање Нушићевог репертоара, Дан, 1936, бр. 296, с. 65; С. Динчић, Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби“, Дан, 1937, бр. 21, с. 4; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 1940, бр. 4, с. 4; А-м, „Коштана“ од Боре Станковића, Дан, 1940, бр. 264, с. 5; А-м, Јубилеј Светислава Савића, НС, 1950, бр. 12, с. 3; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10.

Б. С. С.

САВИЋ Слободан – правни саветник (Радојево, код Зрењанина, 23. V 1935 – Нови Сад, 20. XI 1981). Завршио је Правни факултет у НСаду. Био је запослен у Заједници здравственог осигурања у НСаду, одакле је 1. XI 1974. дошао у СНП и у њему остао до превременог пензионисања 2. VI 1980.

Р. Б.

САВИЋ Теодор – правни референт (Нови Сад, 16. XI 1941 –). Завршио је Правни факултет у НСаду. У СНП је радио од 12. X 1966. до 31. V 1969.

Р. Б.

САВИЋ-ВАСИЉЕВ Свенка в. ВАСИЉЕВ-САВИЋ Свенка

САВИЋ-РЕБАЦ Аница – књижевница, историчарка филозофије, проучавалац хеленске културе, преводилац, професорка (Нови Сад, 4. X 1892 – Београд, 7. X 1953). Отац Милан Савић био је угледни књижевни радник – писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа. Мајка пореклом Гркиња потицала је из угледне грађанске породице. Завршила је Српску основну школу у НСаду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи, као редовна ученица, и Српску православну велику гимназију, као приватна ученица. Одрастала је и живела међу најпознатијим књижевницима тога времена. Веома рано је почела да учи класичне и модерне језике, а већ 1905. објављен је њен превод Бајроновог спева Манфред. Паралелно се бавила и оригиналним књижевним стварањем, а 1906. већ је објавила и прве песме Пан и Ренесанс у „Бранковом колу”. Прва озбиљна остварења су јој драме инспирисане античким ликовима: Нијова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине. На Филозофском факултету Универзитета у Бечу уписала је 1910. класичну филологију, али је као апсолвент 1913/14. са родитељима напустила Беч и вратила се у НСад. Дипломирала је после рата на Филозофском факултету у Бгду. У пролеће 1921. удала се за Хасана Репца, службеника Министарства вера Краљевине СХС. Г. 1922. су се преселили у Бгд, где се она запослила у Трећој женској реалној гимназији као професорка латинског језика. Са групом београдских интелектуалки 1927. је основала Југословенску грану Интернационалне федерације универзитетски образованих жена чија је делатност била прожета феминистичким духом, а браниле су професионални интерес високо образованих жена. У јесен 1930. је њен муж премештен у Скопље, односно смењен са положаја начелника Министарства вера у Бгду и постављен за управника муслиманских вакуфских имања, где је требало да шири идеју југословенства. Докторирала је 1932. на Филозофском факултету у Бгу са тезом Предплатонска еротологија. Иако се надала академској каријери, добила је професорско место у скопској Женској реалној гимназији, на Великој медреси краља Александра где је предавала латински, грчки, немачки и француски језик, а грчки и латински је предавала хонорарно. Током следећих десетак г. радила је на шест радних места, нека су била и ван Скопља. У лето 1941. она и муж су се као избеглице вратили у Бгд, без посла и обоје превремено пензионисани. За професора Четврте женске гимназије у Бгду постављена је марта 1945, а већ у октобру премештена је у Сарајево. И тамо је често премештана из једне у другу школу. Тек октобра 1946. постављена је за ванредног професора Универзитета у Бгду, где је предавала Историју римске књижевности и латински језик, а њен муж је постао посланик у савезној скупштини. Била је посвећена педагошком и научном раду, радила је и у Институту за књижевност САНУ, у Удружењу књижевника, у АФЖ-у…  држала разна предавања, преводила, публиковала есеје, студије, огледе и разне чланке: О једној песми Лазе Костића, Пред приказ Софоклове Антигоне, Љубав у филозофији Спинозиној, Античка демократија и социјални проблеми, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Лукреције, песник античког материјализма, Гетеов Хеленизам, О народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован, Платонска и хришћанска љубав, Калистос , О педесетогодишњици Буденброкових, Око препева Гетеовог Фауста, Проблеми историјске улоге хришћанства, Његош и богумилство, Songs and Poems of the Partizans, Томас Ман и проблематика наших дана, Његош, Кабала и Филон, Песник и њеогова позиција. Када је њен муж Хасан умро, исте ноћи је пререзала вене. Самоубиство није успело јер је себи дала инјекцију морфијума, што је успорило крварење, тако да је пренета у болницу и спасена. Неколико месеци касније у свом стану у Бгду убила се хицем из пиштоља. Пре тога је обавила све формалности у вези са гробом, сахраном, заједничким спомеником, саставила тестамент и поделила имовину пријатељима. Сахрањена је на Новом гробљу у Бгду 9. X 1953. За СНП је написала и прочитала Пролог пре почетка прве послератне представе 25. I 1919.

БИБЛ: Вечери на мору, 1929; Предплатонска еротологија, 1932;  Античка естетика и наука о књижевности, 1954; Хеленски видици, 1966; Сабрана дела Анице Савић-Ребац, 1985.

ЛИТ: А-м, Свечана представа, Застава, 1919, бр. 12, с. 3; А-м, Из канцеларије СНП-а, Слобода, 1919, бр. 11, с. 3;  М. К., Свечано отварање СНП-а, Српски лист, НСад 1919, бр. 12, с. 1-2; А-м, Otvorenie Srbskéno národného divadla, Dolnozemský slovák, 1919, бр. 2, с. 57; проф. М. Вилић, На дан 25. јануара 1919 г. Српско народно позориште, после паузе за време рата, обновило је свој рад, Дан, 1937, бр. 16(505), с. 2; Љ. Вулетић, Живот Анице Савић Ребац, Бгд 2002.

М. Л.

САВИЋ-ЦИЈУКОВА Султана в. ЦИЈУКОВА-САВИЋ Султана

САВИЋЕВИЋ Милорад К. – преводилац (Лозница, 2. III 1877 – Мали Пожаревац, 20. II 1915). Као гимназијалац у Бгду био је члан литерарне дружине „Нада“, у којем је представио свој рад о Лукијану Мушицком; потом је сарађивао и у књижевним часописима (нпр. у „Босанској вили“ 1894). Писањем и превођењем лепе књижевности није се дуго бавио, заокупљен доцније својом лекарском професијом и дерматовенеролошком струком. Најпре је преводио (Алфред Фурније: Сифилис као друштвено зло; Има ли лека сифилису), а затим и сам писао популарне књиге из медицине, посебно из венерологије: Венеричне болести и њихов утицај на брачни живот и пород (1907, друго издање у Дубровнику б. г. и треће издање 1912); Јавне женске у прошлости, садашњости и будућности и њихов утицај на ширење венеричних болести (1909); Ерлихов лек 606 и сифилис (1910); О лекарима и болесницима (1912); Ко се сме женити (1913); Лепота тела (б. г.). На дужности санитетског капетана I класе разболео се од тифуса пегавца и подлегао болести. Са немачког је превео позоришни комад Код белог коња Густава Каделбурга и Оскара Блументала, који је у београдском НП извођен 1899, а у СНП 1904. Од истих писаца превео је и наставак овога комада, који је под истим насловом (Код белог коња) игран у НП у Бгду 1900.

Б. Кв

– преводилац (Лозница, 2. III 1877 – Мали Пожаревац, 20. II 1915). Као гимназијалац у Бгду био је члан литерарне дружине „Нада“, у којем је представио свој рад о Лукијану Мушицком; потом је сарађивао и у књижевним часописима (нпр. у „Босанској вили“ 1894). Писањем и превођењем лепе књижевности није се дуго бавио, заокупљен доцније својом лекарском професијом и дерматовенеролошком струком. Најпре је преводио (Алфред Фурније: Сифилис као друштвено зло; Има ли лека сифилису), а затим и сам писао популарне књиге из медицине, посебно из венерологије: Венеричне болести и њихов утицај на брачни живот и пород (1907, друго издање у Дубровнику б. г. и треће издање 1912); Јавне женске у прошлости, садашњости и будућности и њихов утицај на ширење венеричних болести (1909); Ерлихов лек 606 и сифилис (1910); О лекарима и болесницима (1912); Ко се сме женити (1913); Лепота тела (б. г.). На дужности санитетског капетана I класе разболео се од тифуса пегавца и подлегао болести. Са немачког је превео позоришни комад Код белог коња Густава Каделбурга и Оскара Блументала, који је у београдском НП извођен 1899, а у СНП 1904. Од истих писаца превео је и наставак овога комада, који је под истим насловом (Код белог коња) игран у НП у Бгду 1900.

Б. Кв

САВКОВИЋ Светозар – преводилац (Земун, 10. X 1838 – Ердевик, Срем, 6. II 1913). Четири разреда основне школе свршио је у Лединцима. Да би савладао немачки језик, пре ступања у гимназију г. дана је провео у немачкој школи у Петроварадину. Гимназију је учио у Сремским Карловцима, Винковцима, Будимпешти и у свих осам разреда гимназије био је одличан ђак. Од 1860. до 1864. студирао је на Правном факултету у Будимпешти. Први правнички испит (ригорозум) положио је 1865. и исте г. изабран је за професора Новосадске гимназије. Био је одани присталица Светозара Милетића и припадник Српске народне слободоумне странке. Због својих политичких ставова три пута је отпуштан из службе (1867-1870, јануар-фебруар 1873, март – септембар 1873). У Пешти је 1877. положио државни професорски испит из историје, немачког језика и српске књижевности. У гимназији је радио до краја јуна 1900, када је пензионисан. Био је један од најбољих и најомиљенијих професора. Као студент био је активан у Академској литерарној дружини „Преодница“, заједно са Костом Руварцем, Лазом Костићем и Гигом Гершићем. Члан Књижевног одељења МС био је од 1867. до одласка из НСада у Ердевик 1910. Од 1865. до 1906. био је члан ПО ДСНП, учествујући од 1874. до 1901. и у раду ЕО Друштва. Публицистичким радом бавио се од 1876. у „Застави“, „Бранику“ и у календару „Српско коло“. Као добар познавалац немачког језика превео је неке Змајеве песме на немачки. Познат је као преводилац Кастеларових списа О слободи савести и Основна права човекова. Посрбио је и превео шаљиву игру у два чина Стари кованџија Луја Мерсијеа, изведену у СНП 1864. СНП је 1868. извело и његов превод комада Роман сиромашног младића Октава Фејеа.

ЛИТ: Ј. Савковић, Светозар Савковић, професор Српске новосадске гимназије, НСад 1938, с. 4-48.

В. Кч

САВКОВИЋ-АНТОНИЈЕВИЋ Душанка – глумица. Пре рата је наступала у Уметничком позоришту у Бгду. У СНП  је била ангажована кратко у сезони 1946/47.

УЛОГЕ: Вукица (Покојник), Феја (Цврчак на огњишту).

ЛИТ: М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946.

В. В.

САВОАР Алфред (Alfred Savoir) – француски драмски писац (Лођ, Пољска, 23. I 1883 – Париз, 26. VI 1934). Отац му је био Пољак и право би му презиме било Познански (Posznańsky). Писао је лаке комедије, оне што се некад оправдано а некад неоправдано називају булеварскима. Истина, није оставио дела трајније вредности, али је своје комедије компоновао с много рутине и сценске вештине. Између два рата написао је низ позоришних комада (не увек сам) „танане опсервације, каткад сировога дијалога“. Све су му комедије у традиционалном стилу, ни боље ни горе од осталих сличних врста. Али он „воли да се забавља и озбиљним темама, и да се труди да продре до једне дубље људске истине“. Покушао је, на пример, да напише и авангардну комедију (Статист веселости, Укротитељ, Он – 1930), али у томе није у потпуности успео. У сарадњи с Фр. Нозијером драматизовао је Кројцерову сонату (La sonate à Kreutzer Л. Н. Толстоја (1910) и Вечног мужа Ф. М. Достојевског (изведен 1912, у позоришту „Антоан“, под управом Фирмена Жемијеа). СНП је извело његова дела: Осма жена, Кројцерова соната (са Ф. Нозијером), Нова Елојза и Пред смрћу.

БИБЛ: Трећи прибор (Le troisième couvert, 1906), Крштење (Le baptême, 1907, са Ф. Нозијером), Пред смрћу (Devant la mort, 1920, с Л. Маршаном), Раскошна жена (1921), Осма жена (La huitème femme, 1921), Банк! (La Banco, 1922), Кројачица из Линевила (La couturière de Lunéville, 1923), Нова Елоиза (La Nouvelle Héloïse, 1923) Како жена хоће (1924, као сарадник Е. Реја), Велика војвоткиња и слуга са спрата (Grande-Duchesse et le garçon d’ étage, 1924), Човек (1926), Паси 00-13 (Passy 08-45, 1927), Мала Катерина (1930), Укротитељ (1930), Кумова слама (1933), Марија (1933), Сеоска посластичарница (1933).

ЛИТ: С. Петровић, Алфред Савоар, у: У позоришту, Бгд 1928, с. 128-131; В. Глигорић, Осма жена, у: Биће позоришта, НСад 1977, с. 63-64.

Ж. П.