САВИЋ-РЕБАЦ Аница – књижевница, историчарка филозофије, проучавалац хеленске културе, преводилац, професорка (Нови Сад, 4. X 1892 – Београд, 7. X 1953). Отац Милан Савић био је угледни књижевни радник – писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа. Мајка пореклом Гркиња потицала је из угледне грађанске породице. Завршила је Српску основну школу у НСаду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи, као редовна ученица, и Српску православну велику гимназију, као приватна ученица. Одрастала је и живела међу најпознатијим књижевницима тога времена. Веома рано је почела да учи класичне и модерне језике, а већ 1905. објављен је њен превод Бајроновог спева Манфред. Паралелно се бавила и оригиналним књижевним стварањем, а 1906. већ је објавила и прве песме Пан и Ренесанс у „Бранковом колу”. Прва озбиљна остварења су јој драме инспирисане античким ликовима: Нијова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине. На Филозофском факултету Универзитета у Бечу уписала је 1910. класичну филологију, али је као апсолвент 1913/14. са родитељима напустила Беч и вратила се у НСад. Дипломирала је после рата на Филозофском факултету у Бгду. У пролеће 1921. удала се за Хасана Репца, службеника Министарства вера Краљевине СХС. Г. 1922. су се преселили у Бгд, где се она запослила у Трећој женској реалној гимназији као професорка латинског језика. Са групом београдских интелектуалки 1927. је основала Југословенску грану Интернационалне федерације универзитетски образованих жена чија је делатност била прожета феминистичким духом, а браниле су професионални интерес високо образованих жена. У јесен 1930. је њен муж премештен у Скопље, односно смењен са положаја начелника Министарства вера у Бгду и постављен за управника муслиманских вакуфских имања, где је требало да шири идеју југословенства. Докторирала је 1932. на Филозофском факултету у Бгу са тезом Предплатонска еротологија. Иако се надала академској каријери, добила је професорско место у скопској Женској реалној гимназији, на Великој медреси краља Александра где је предавала латински, грчки, немачки и француски језик, а грчки и латински је предавала хонорарно. Током следећих десетак г. радила је на шест радних места, нека су била и ван Скопља. У лето 1941. она и муж су се као избеглице вратили у Бгд, без посла и обоје превремено пензионисани. За професора Четврте женске гимназије у Бгду постављена је марта 1945, а већ у октобру премештена је у Сарајево. И тамо је често премештана из једне у другу школу. Тек октобра 1946. постављена је за ванредног професора Универзитета у Бгду, где је предавала Историју римске књижевности и латински језик, а њен муж је постао посланик у савезној скупштини. Била је посвећена педагошком и научном раду, радила је и у Институту за књижевност САНУ, у Удружењу књижевника, у АФЖ-у…  држала разна предавања, преводила, публиковала есеје, студије, огледе и разне чланке: О једној песми Лазе Костића, Пред приказ Софоклове Антигоне, Љубав у филозофији Спинозиној, Античка демократија и социјални проблеми, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Лукреције, песник античког материјализма, Гетеов Хеленизам, О народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован, Платонска и хришћанска љубав, Калистос , О педесетогодишњици Буденброкових, Око препева Гетеовог Фауста, Проблеми историјске улоге хришћанства, Његош и богумилство, Songs and Poems of the Partizans, Томас Ман и проблематика наших дана, Његош, Кабала и Филон, Песник и њеогова позиција. Када је њен муж Хасан умро, исте ноћи је пререзала вене. Самоубиство није успело јер је себи дала инјекцију морфијума, што је успорило крварење, тако да је пренета у болницу и спасена. Неколико месеци касније у свом стану у Бгду убила се хицем из пиштоља. Пре тога је обавила све формалности у вези са гробом, сахраном, заједничким спомеником, саставила тестамент и поделила имовину пријатељима. Сахрањена је на Новом гробљу у Бгду 9. X 1953. За СНП је написала и прочитала Пролог пре почетка прве послератне представе 25. I 1919.

БИБЛ: Вечери на мору, 1929; Предплатонска еротологија, 1932;  Античка естетика и наука о књижевности, 1954; Хеленски видици, 1966; Сабрана дела Анице Савић-Ребац, 1985.

ЛИТ: А-м, Свечана представа, Застава, 1919, бр. 12, с. 3; А-м, Из канцеларије СНП-а, Слобода, 1919, бр. 11, с. 3;  М. К., Свечано отварање СНП-а, Српски лист, НСад 1919, бр. 12, с. 1-2; А-м, Otvorenie Srbskéno národného divadla, Dolnozemský slovák, 1919, бр. 2, с. 57; проф. М. Вилић, На дан 25. јануара 1919 г. Српско народно позориште, после паузе за време рата, обновило је свој рад, Дан, 1937, бр. 16(505), с. 2; Љ. Вулетић, Живот Анице Савић Ребац, Бгд 2002.

М. Л.