БИХАЉИ-МЕРИН Ото – књижевник и публицист (Земун, 3. I 1904 – Београд, 22. XII 1993). Псеудоними и шифре: Peter Merin, Peter Thoene. P. T., P. M. Рођен у занатлијској породици, одлучује се на бављење молерско-фарбарским занатом. Касније похађа Уметничку школу у Бгду, Уметничку академију у Берлину (Staatliche Kunsthochschule, Berlin – Charlottenburg), да би потом радио у установама за јавно старање. Г. 1924. приступио је немачком радничком покрету и био секретар Савеза пролетерско-револуционарних писаца. Са братом Павлом, 1928. је основао Издавачко предузеће „Нолит“ и покренуо часопис „Нова литература“, чијих је неколико бројева и уредио. Потом је у Берлину, у којем 1932. уређује лист лево оријентисаних писаца „Linkskurve“, а након Хитлеровог доласка на власт, илегално, часопис „Kultur und Kunst“ (1933), међу чијим сарадницима је био и Ђерђ Лукач. Као емигрант, у Паризу, од 1933. до 1934. био је секретар Института за борбу против фашизма. Учествовао је на Конгресу совјетских писаца (1934) због чега, по повратку, бива протеран из Француске. Од 1934. до 1936. живи у Швајцарској, из које одлази у Шпанију да би као борац учествовао у шпанском грађанском рату. После слома Републике и победе генерала Франка једно време борави у Италији и 1938. организује изложбу припадника „изопачене уметности“, прогоњених од стране хитлероваца. У Југославију се враћа 1940. Убрзо бива мобилисан, а у априлском рату 1941, као резервни официр, заробљен. Од 1941. до 1945. заробљеник је у немачким логорима, у којима руководи илегалним покретом отпора. По завршетку рата дефинитивно се враћа у Бгд, у којем је уредник „Борбе“ (1945-1946) и часописа „Југославија – СССР“ (1945-1949). Г. 1949. покреће и уређује илустровани часопис „Југославија“, намењен иностранству, који се штампа на пет језика. Био је директор Издавачког предузећа „Југославија“ и председник Југословенске секције Међународног удружења уметничких критичара (AICA). Писао је есеје, репортаже, књижевне и ликовне критике, политичке и информативне чланке, које је штампао у познатим европским листовима и часописима: „Kultur und Kunst“, „Le Monde“, „Commune“, „Neue deutsche Blätter“, „Neue Weltbühne“, „Offentliche Dienst“, „Das Werk“, „ABC“, „Volksrecht“, „Welt-Woche“, „Sturm“, „Welt am Abend“, „Rote Fahne“, „Nationalzeitung“, „Neue züricher Zeitung“. Под псеудонимом Петер Мерин 1936. је објавио, истовремено на српском, немачком, енглеском, шведском, француском и холандском, репортаже Јуриш у васиону. Књигу културно-историјских асоцијација и непосредних утисака из грађанског рата у Шпанији под називом Шпанија између смрти и рађања (Spanien zwischen Tod und Geburt) објавио је најпре на немачком језику (Цирих 1937), а потом и на енглеском, у Лондону и Њујорку. На српскохрватском језику штампана је тек после ослобођења (Бгд 1947). Г. 1949. штампан је Б. роман Довиђења у октобру, у којем приказује живот у заробљеничким логорима, по којем је 1950. снимљен филм Црвени цвет. Заједно са супругом Лизом написао је књигу путописа о социјалистичкој Југославији Мала земља између светова, која је 1955. истовремено штампана у Цириху, Бечу и Штутгарту, а 1966. у Берлину, Келну, Штутгарту и Мајнцу. Објавио је низ студија и есеја о нашим сликарима и наивцима. Захваљујући пре свега Б. наше фреско, иконографско и сликарство наиве приказани су свету и добили заслужено место у општој историји ликовних уметности. Написао је и две драме: Ливница (1949, праизведба 1950. у НП Бгд) и Невидљива капија (1956, праизведба 1957. ХНК Згб). Непосредно пред премијеру Ливнице у Бгду Б. је изјавио: „У својој првој драми развио сам идеју да на позитиван преображај једног интелектуалца могућност реализовања његових способности у конструктивном раду делује убедљивије од сваке теорије и научног излагања социјализма“. Прилазећи одабраној теми с осећањем важности и одговорности, нарочито при разматрању проблема, личности и ситуација, Б. је, и то је штета, превидео једну од најважнијих драматуршких законитости – економичност. Есејиста и романсијер, начинио је тиме најнесрећнији могући уступак драматичару, којем епска опширност, временска разуђеност и композициона оптерећеност нису дозволиле да се у потребној мери усредсреди на саму радњу. Да се није одлучио да Ливници дâ облик драмске форме, Б. би у роману или каквој дужој приповеци, сасвим сигурно, испричао, свом потребном драматичношћу, историју настанка једног поратног индустријског гиганта и судбину његових градитеља. Овако, настало је дело у којем је централни проблем – преображај главног јунака – утопљен у море непотребности и, самим тим, најслабије обрађен, у којем су личности кренуле неким својим необјашњивим и неочекиваним смеровима. И, што је најважније, „то није Београд. Ни под окупацијом, ни данас; то нису београдски људи. Ни његови реакционари, ни његове позитивне личности. То није ни његов начин живота, то није ни његов говор“. Уопште, стиче се утисак да је листа проблема са којима се Б. сукобљавао током рада неисцрпна. Протагонисти се, тако, већ на почетку деле на „црне“ и „беле“, причају један другоме о догађајима који су се управо десили, иако би их морали знати пошто су у њима учествовали. А када и то постане недовољно, аутор је ту да прискочи упомоћ додатним објашњенима или подсећањима. Тежећи да све исприча до краја, Б. је начинио, можда и несвесно, нову грешку – продужавањем драме за још једну слику. Колико је она била непотребна најбоље сведочи овај одломак из извештаја са премијере у СНП: „После претпоследње слике (…) публика је топло запљескала и појурила у гардеробу по капуте! За њу је претстава била завршена. Морало јој се објаснити да постоји још једна слика. На завршетку те последње слике аплауз је био хладнији. Зашто? Нешто је већ било јасно из претпоследње слике (…), а остало или у једностраним ликовима није довољно припремљено (…), или је невешто скоро непријатно речено (…). Публика је добро осетила где је крај драме“. Замишљена као узбудљива слика, чак документ времена, Ливница, која је премијерно изведена у СНП 29. XI 1950, није издржала до времена садашњег. Трагигротеском Невидљива капија Б. покушава да обједини различите епохе, говорећи о битним проблемима људског живљења данас али и у будућности. Б. је 1984. добио АВНОЈ-еву награду.
БИБЛ: Ливница, Бгд 1949; Невидљива капија, Бгд 1956.
ЛИТ: А-м, „Ливница“ Ота Бихаљи-Мерина, Политика, 17. VI 1950; Д. Матић, Нека књижевна питања, Књижевне новине, 4. VII 1950; Х. Клајн, „Ливница“ Ота Бихаљи-Мерина, Књижевност, 1950, св. 9, с.282-292; А-м, „Ливница“ Ота Бихаљи-Мерина, НС, 1950, бр. 10, с.1; Ј. Виловац, Две премијере на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 8. XII 1950; С. Бајић, Две премијере „Ливнице“ Ота Бихаљи-Мерина, НС, 1950, бр. 12, с. 1.
М. Р.