БЈЕЛИ, Јелица

БЈЕЛИ, Јелица – драмска глумица (Беочин, 26. IX 1922 – Нови Сад, 6. III 2009). Гимназију је похађала у НСаду и Бгду, где је и матурирала. Уписала се на романску групу језика на Филозофском факултету, но убрзо је прешла у Драмски студио при НП у Бгду, који је успешно завршила. Члан НП је била од 1. III 1945. до 31. VIII 1947. и потом Београдског драмског позоришта од 1. X 1947. до 31. VIII 1948. После тога је у ангажману у СНП 37 г., од 1. IX 1948. до пензионисања, 28. II 1985. Улогом Меле у истоименој драми Даче Мараини опростила се од сцене и отишла у пензију. Складношћу стаса и лепотом лика била је предодређена за улоге младих хероина у класичном, и заводница и отмених дама у салонском репертоару. И мада је са успехом играла и такве улоге, највеће своје домете остварила је у фаху карактерном и комичном, који проницљивим и прилагодљивим глумцима пружа најшире обиље разноврсних карактера и типова. По својој природи, у основи доброћудној и незлобивој, припадала је светлима позоришта, а не његовим сенкама. Имала је на сцени, као и у животу, своју симпатичну боју и свој симпатични знак. Неким од својих најбољих улога дала је важан допринос ужем, па и најужем избору успелих представа СНП у послератном раздобљу (Ангустија у Лоркином Дому Бернарде Албе, Госпођа Ане у Војновићевим Машкаратама испод купља, Госпоја у Чиплићевом Трактату о слушкињама, Марта у Ко се боји Вирџиније Вулф Едварда Олбија, Катица у Фамилији Софронија А. Кирића Игњатовића и Ђурковића, и неке друге). Улогама је прилазила радознало и испитљиво, тражећи најбоље изражајне варијанте, често се договарајући с редитељима да ли да изабере ову или ону. У тим тражењима, и брижним и усрећујућим, чинило се да је, нашавши основне црте лика, нарочито уживала бирајући детаље који лик сликовито употпуњују и обогаћују. За свој уметнички рад награђена је Октобарском наградом града Новог Сада (1967), наградама Удружења драмских уметника Србије и Сусрета војвођанских позоришта. Добитник је Златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1985). Радила је као консултант и редитељ у аматерским позориштима Војводине. Била је активна као члан и председник Удружења драмских уметника Војводине. Портретисали су је Јозо Јанда (цртеж црвеном кредом, 1948), Миливоје Николајевић (цртеж тушем), Милан Коњовић (уље на платну, 1955) и Стеван Боднаров (уље на  платну, 1970). Супруг јој је био дугогодишњи управник СНП Милош Хаџић (в).

УЛОГЕ: Милчика (Родољупци), Пера (Дундо Мароје), Џеневра Ленгдон (Дубоко корење), Меланија (Поп Ћира и поп Спира), Даница (Ожалошћена породица), Коломба (Волпоне), Катица (Вечити младожења), Јелица Ковачевић (Ливница), Малчика (Избирачица), Вила (Дугоња, Видоња и Трбоња), Љубица Петровић (Сеоска учитељица), Емица (Дубровачка трилогија), Лукреција (Мандрагола), Цаја (Ивкова слава), Харлова (Број 72), Ангустија, Марија Хосефа (Дом Бернарде Албе), Протасова (Живи леш), Филокомазија  (Хвалисави  војник), Софија (Сплетка и љубав), Манде (Манде), Султана (Зла жена), Прва дама (Леда), Ванда (Људи без вида), Марија (На западним котама), Дездемона (Отело), Тетка Мица (Љубав је  свему крива), Госпођа Линде (Нора), Дама (Наполеон), Мирна жена (Догађај у месту Гоги), Елена Доналдо (Да се насмејемо), Илен (7 година зазубица), више улога (Војводина), Зое Траханаке (Изгубљено писмо), Титанија (Сан летње ноћи), Госпођа Ане (Машкарате испод купља), Хелена Чарлс (Осврни се у бесу), Ана (Кула вавилонска), Мелита (Лисица и грозд), Вишња Билек (Парастос у белом), Рамиза (Женидба председника кућног савета), Инес (Иза затворених врата), Катарина Арагонска (Хенрик VIII и његових шест жена), Тетка, Жена, Телефонисткиња (Аутобиографија), Љиљана Дољанац (Три луда дана), Жена у насељу (Иркутска прича), Анђа (Сумњиво лице), Арина Пантелејмоновна (Женидба), Леонтина (Господин ловац), Августина (Осам жена), Олга (Прљаве руке), Уседелица прва (Дона Розита), Катица (Вечити младожења), Удовица (Смрт Смаил-аге Ченгића), Госпођа Томић (Свет), Друга жена, Хортенза (Јаје), Марта (Ко се боји Вирџиније Вулф), Фрау Габријела (Поп Ћира и поп Спира), Ирена (Позабави се Амелијом), Др Вимер (Испит зрелости), Катица (Фамилија Софронија А. Кирића), Соја (Госпођа министарка), Госпођа Форд (Веселе жене из Виндзора), Госпођа (Трактат о слушкињама), Женски хор (Слово светлости), Патриција (Женски оркестар), Илона (Анатолове љубави), Сарка (Ожалошћена породица), Жена (Плуг и звезде), Ташана (Зона Замфирова), Фема (Адам и берберин), Госпођа Фернивал (Мрачна комедија), Матилда (Кавијар и сочиво), Краљица Ана (Три мускетара), Војницка (Ујка Вања), Госпођа Соумс (Наш град), Олимпија Жаке (Кад наиђу деца), Лилијана (Кулосфера), више улога (Женски разговори), Тетка Савка (Госпођа министарка), Маркиза Доримена (Грађанин племић), Марџори (Дом), Прасковија Дроздов (Зли дуси), Петровићка (Љубавно писмо), Мајка Пинторовића (Хасанагиница), Живановићка (Ујеж), Хана (Краљ Бетајнове), Мати Саве, Јагоде, Драгиње (Сакуљани, а о капиталу), Агнија (Покојник), Госпођа Конти (Коме откуцава часовник), Нова млада (Зла жена и џандрљиви муж), Удова Шипанић (Долња земља), Ружа Томић (Чешаљ), Удовица Кнехтлинг (Бидерман и паликуће), Сељанка (Голубњача), Дара (Земља), Мела (Три жене).

ЛИТ: В. Поповић, „Дубоко корење“, ЛМС, 1949, књ. 363, с. 103; Б. Ч(иплић), „Ожалошћена породица“  на сцени Војвођанског народног позоришта,  СВ, 26. XI 1949; В. Поповић, „Ожалошћена  породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 324-329; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица“,  НС,  1951,  бр. 6, с. 2; Ј. Виловац, Поводом премијере „Дом Бернарде Албе“ на новосадској сцени, СВ, 7. III 1952; С. Костић, Последња драмска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 38, с. 2; С. Костић, Толстојев Живи леш“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 3; О. Новаковић, Прва премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 47-48, с 3; О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; О. Новаковић, „Зла жена“ у драматуршкој обради Ј. Кулунџића, НС, 1953, бр. 54, с. 2; Ј. Виловац, Стеријина „Зла жена“ на новосадској позорници, Дневник, 23. I 1953; О. Новаковић, Премијера у новосадском позоришту, НС, 1953, бр. 63-64, с. 2; Ј. Путник, „На западним котама“, НС, 1953, бр. 70, с. 2; О. Новаковић, Коме припада жена,  НС, 1955, бр. 94-95, с. 5; О. Новаковић, Варијације на представу „Крвава свадба“ од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97, с. 5; В. Дубравчић, Не о царевима, Дневник, 18. X 1955; Д. Поповић, Две једночинке Бернарда Шоа, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 501; Д. Поповић,  Славко Грум: „Догађај у месту Гоги“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 605; О. Новаковић, Две предфестивалске премијере у Н. Саду, НС, 1956, бр. 114-115, с. 6; Д. Поповић, Арман Салакру: „Да се насмејемо“, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 392; М. Бабинка, Непретенциозност класичног стила, Дневник, 9. II 1957; М. Б(абинк)а, „Осврни се у бесу“ Џона Озборна, Дневник, 15. II 1958; О. Новаковић, Антиџентлменска драма, НС, 1958, бр. 130, с.10; М. Кујунџић, „Лисица и грозд“ Гиљерма Фигејреда, Дневник, 3. III 1959; М. Кујунџић, „Парастос у белом“, Дневник, 6. X 1959; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, Сарајево, 27. III 1960; Л. Павловић, У мутној слици, Ослобођење, Сарајево, 28. III 1960; Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960; М. Кујунџић, Оживели Мажуранић, Дневник, 2. X 1963; В. У(рбан), Деци целог света, Дневник, 24. XII 1964; Др. Б. Новаковић, Између карикатуре и сатире, Дневник, 21. III 1965; М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. V 1965; М. Кујунџић, На недовршеном путу, Дневник, 10. II 1966; П. Јанковић, Признање у знаку броја 13. Добитнице Октобарске награде Мирјана Бањац и Јелица Бјели, Вечерње новости, 27. X 1967; В. Љубичић, Глумци о „Јони“ и својим улогама, Позориште, НСад, 15. II 1969; Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 471; К. Савић, Глумци и комедији Јаше Игњатовића, Позориште, НСад, 1969, бр. 2, с. 11; К. Савић, Мрак и људи у комедији, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 12; Јелица Бјели – 40 година уметничког рада, НСад 1985.

В. П. и В. В.