РАЈИЧИЋ Љубомир – Чврга – драмски глумац и управник позоришта (Београд, 22. VIII 1871 – Београд, 18. III 1943). Завршио је два разреда гимназије и два разреда трговачке школе. Први пут је ступио на сцену 20. VIII 1888. у НП у Бгду као волонтер. Исте г. је наставио да игра у путујућој дружини Тодора-Тоше Марковића у Старим Бановцима у Срему и у њој остао до 1890. Од 1890. до 1893. је наступао у путујућим трупама Исаија Јокића и Михаила Пешића, од 1894. до 1896. у трупи Ђуре Протића, 1896. је кратко био хонорарни суфлер у НП у Бгду, где је повремено играо и епизоде, од 1897. до 1900. први пут је почео да води своје путујуће позориште, од 1900. до 1901. био је члан нишког позоришта „Синђелић“, од 1901. до 1903. поново је био управник сопственог путујућег позоришта, овог пута нешто солидније организованог, 1904. неколико месеци је био члан СНП у НСаду, од краја 1904. до 1914. се усталио као управник путујућег позоришта. После Првог светског рата први је, поред глумаца Пере Јовановића и Миливоја-Мике Стојковића, почео са путујућим позориштем: основао је и водио, од 1918. до 1920, обновљено позориште „Гундулић“ са седиштем у хотелу „Таково“ у Бгду, у којем је окупио многе добре путујуће глумце тада још незбринуте; од 1920. до 1929. био је организатор и управник Градског позоришта у Нишу, од 1930. до 1936. поново је водио самосталну путујућу дружину и од 1936. до 1941. смирио се као секретар НПДб у НСаду. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1913. у Зајечару, тридесетогодишњицу 14. XII 1918, а педесетогодишњицу 26. XI 1938. у Бгду у Брандоновом комаду Карлова тетка. Био је одмерен и реалистичан, претежно карактеран глумац који у игри није волео никаква претеривања и јефтине ефекте. Понекад је и режирао у стилу глумачке рутинерске режије. Међутим, многоструко је заслужан као дугогодишњи управник путујућег позоришта: био је одличан организатор, добар руководилац који је подесним репертоаром умео да задовољи укус разноврсне публике и старешина са врло правичним и хуманим односом према своме особљу. Његова путујућа позоришта су се најдуже одржавала и одолевала разним искушењима и финансијским тешкоћама. У њима су се, уз добре редитеље и старије глумце, прекаљивали и усавршавали многобројни почетници. Р. је, несумњиво, један од најспособнијих и најгосподственијих управника путујућих позоришта у Југославији.

УЛОГЕ: Максим (Девојачка клетва), Виљем (Женски рај), Хлопов (Ревизор), Баберли (Карлова тетка).

ЛИТ: А-м, Народно позориште кнеза намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; А-м, Педесетогодишњица глумачког рада г. Љ. Рајичића-Чврге, Политика, 12. I 1938; А-м, Прослава педесетогодишњице Љ. Рајичића-Чврге, Политика, 4. XI 1938: А-м, Један од најстаријих позоришних управника и глумаца прославиће своју педесетогодишњицу, Политика, 24. XI 1938.

Б. С. С.

РАЈИЧИЋ-СЛУКА-БЕКОВИЋ-АЛМАЖАНОВИЋ Пава в. СЛУКА-БЕКОВИЋ-РАЈИЧИЋ-АЛМАЖАНОВИЋ Пава

РАЈКОВИЋ Ђорђе – песник, уредник, есејиста, преводилац, критичар, полиглота, скупљач народних умотворина, лексикограф (Нови Сад, 23. IV / 5. V 1824 – Нови Сад, 28. VII / 9. VIII 1886). Школовао се у родном граду и у Братислави. Једно време, од 1840. до 1841, заједно са Светозарем Милетићем (в), био је ученик драмског писца и популарног новосадског професора Лазара Лазаревића (в). Нешто касније, 1844/45, био је члан дружине Константина Поповића Комораша у гостионици „Код Фазана“. Словенофил, присталица Уједињене омладине, изузетно образован, био је сарадник готово свих новосадских и не само новосадских листова и часописа. На скупштини ДСНП 1865. изабран је за почасног члана, а три г. касније постао је члан УО ДСНП. Краће време радио је као учитељ, а од 1865. до 1870. био је запослен у МС. Знао је осам језика и, поред песама, махом дидактичких, развио је широку књижевну и преводилачку активност. Скупљао је народне умотворине и први се код нас почео бавити педагошком проблематиком. Г. 1858. покренуо је „Школски лист“, у ствари часопис, као званични орган Школског савета, јединствен и по томе што је место редакције било у четири града: Сремским Карловцима, Сомбору, НСаду и Будиму. Потом је покренуо 11 листова и часописа. Међу њима су били и први наши хумористички листови „Комарац“, „Хумориста“ и „Рен“ (1861, 1863. и 1866). Уређивао је забавни лист „Путник“ (1862), „Даницу“ (после Ђ. П. Даничара), „Земљака“ (1870), „Беседу“ (1868), „Вечерњачу“ (1881), „Глас истине“ (1884), књижевно-забавни лист „Бршљан“ (1885) и друге. Нашу културу је највише задужио као уредник, неуморни сакупљач народних песама и умотворина, потом као лексикограф и есејиста, који је први уочио значај Лукијана Мушицког као Вуковог претече у сакупљању народних песама и особиту вредност рада Саве Мркаља. Преводио је лако и брзо. Заједно са Змајем превео је са немачког збирку песама Харфе сиона (објављена у НСаду 1878). За ту збирку Р. је превео 250 песама, а Змај само 56. За СНП је превео, боље рећи посрбио, шаљиву једночинку Филипа Диманоара Ћушка пошто-пото, која је у НСаду изведена 1869.

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Застава, 1868, бр. 85, с. 3; А. Сандић, (Два три струка невена на гроб књижевнику Ђорђу Рајковићу), Стражилово, 1886, бр. 32, с. 1045-1048; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1906, с. 213-215; М. Војиновић, Ђорђе Рајковић, у књизи: Ђ. Рајковић: Изабрани списи, I, биографије књижевника, НСад 1950, с. 271-276.

Д. М.

РАЈКОВИЋ Ђура – глумац и редитељ (Велика Кикинда, 8. XI 1837 – Београд, 2. IV 1902). Радио је као ћурчијски калфа у родном месту, где се 11. XI 1857. оженио Емилијом-Милом рођ. Поповић (в). Са њом је ујесен 1860. ступио у позоришну дружину у Српском Чанаду и у њој је остао по доласку Јована Кнежевића за управитеља, а затим и по ступању већине Кнежевићевих глумаца у новоосновано СНП у НСаду 1861. Када се Кнежевићево позориште угасило с јесени 1862, вратио се са женом у Велику Кикинду, а 1863. је ступио у НП у Бгду, које је радило под управом ПО. Током 1864. био је члан СНП у НСаду, али га је напустио већ 15. XI исте г., за време гостовања СНП у Новој Градишки. Његов одлазак је представљао велик губитак за СНП јер је Р. био универзалан глумац, способан да добро тумачи улоге различитих жанрова. У жељи да се усаврши у глумачком занату, а нарочито да се обучи у немачкој мимици, ступио је, уз препоруке Драгиње Ружић, у ХЗК у Згбу током сезоне 1864/65, а затим се вратио у Велику Кикинду, где је до 1870. био глумац и редитељ Дилетантске дружине која је радила под патронатом Српске православне црквене општине. Г. 1870. ангажован је као глумац у НП у Бгду (од 1878. и као редитељ). Ту је глумио до пензионисања, обележивши 9. X 1900. четрдесетогодишњицу уметничког рада, када је и одликован Орденом Светог Саве III степена. У 60-им г. XIX века припадао је малом кругу даровитих али још недовољно искусних глумаца који су размењивани између позоришта у НСаду, Бгду и Згбу. Већ на новосадској позорници испољио је свестраност дара наступајући у улогама наивних и доброћудних типова, а одмах затим и у карактерно сасвим супротним ликовима интриганата, преступника и злочинаца, у којима је по оцени критике био најизразитији. Током ангажмана у Бгду сврстао се у водеће српске глумце. Са немачког је превео неколико комада, а 1895. је драматизовао приповетку Живот за динар Тасе Миленковића, која је приказивана на сцени НП у Бгду.

УЛОГЕ: Вук Бранковић (Бој на Косову), Дибоско (Лионски улак), Арса (Саћурица и шубара), Кент (Краљ Лир), Градоначелник (Ревизор), Браткенберн (Ричард III).

ЛИТ: А-м, Краљевско српско народно позориште у Београду, Позориште, НСад, 1887, бр. 19, с. 95-96, бр. 20, с. 99, бр. 21, с. 103, бр. 22, с. 106-107; А-м, Прослава четрдесетогодишњице Ђуре Рајковића, Позориште, НСад, 1900, бр. 51, с. 252-253; А-м, Ђура Рајковић, Позориште, НСад, 1902, бр. 20, с. 104; Ј. С. Ћурчић, Ђура Рајковић, Београдске новине, 1902, бр. 93, с. 3; М., Ђура Рајковић. Редитељ Краљевског српског народног позоришта, Босанска вила, 1902, бр. 20, с. 357-359.

С. Ј.

РАЈКОВИЋ Емилија-Мила – глумица (Велики Бечкерек, 4. III 1837 – Београд, 1898). Удајом за глумца Ђуру Рајковића (в) одала се глуми ступивши 1861. у путујућу позоришну дружину Јована Кнежевића, у којој је остала и по оснивању СНП у НСаду. Затим је била чланица НП у Бгду (1863/64), СНП у НСаду (током 1864), ХЗК у Згбу (1865), путујућих позоришта Паје Степића (1866) и Стевана Чекића (1867), Дилетантског друштва у Великој Кикинди (1867-1869) и НП у Бгду од 1870. до смрти. На новосадској сцени се појављивала у малим улогама, а на београдској је била статисткиња, одлична певачица у позоришном хору и касније тумач мањих карактерних рола. По предању, Ђура Јакшић се заносио њеном лепотом виђајући је у кафани њеног оца Лазара Поповића у Великој Кикинди и она му је била инспирација за песму „Вина, Мило! орило се…“ и за чувену слику Девојка у плавом.

ЛИТ: А-м, Седница Управљајућег одбора СНП одржана у Н. Саду 23. децембра 1864, Србобран, НСад, 24. XII 1964; П. Станојевић, Откривамо ко је била Мила, највећа љубав Ђуре Јакшића, НС репортер, НСад, бр. 7, с. 13-15.

С. Ј.

РАЈКОВИЋ Јован – драмски писац. Његова драма, у ствари драматизована народна песма о Дојчин-Петру под називом Алдеји, изведена је у СНП 20. V 1933. Највероватније је рођен у Великом Бечкереку 1908. јер је пред премијеру (којој је присуствовао и на крају био поздрављен бурним аплаузом) представљен као „млади и даровити двадесетпетогодишњи војвођански писац“. Великобечкеречки лист „Hiradó“ га спомиње као месног секретара Радничке коморе. Позоришту није оставио ни један податак о себи, није му више нудио своје позоришне комаде или драматизације нити се јављао на конкурсе.

ЛИТ: А-м, Историска драма „Алдеји“ од Јоце Рајковића, Нови Сад, 28. V 1933; А-м, Becskereki szerző darabja a szinpadon, Hiradó, 8. VII 1933.

В. В.

РАЈКОВИЋ Лазар – драмски глумац (Чајетина, 14. I 1867 – Београд, 1905?). Каријеру је започео 1. III 1886. у путујућем позоришту Фотија Иличића, приликом гостовања дружине у Бијељини. У сезони 1890/91. наступао је у НП у Бгду, а затим у СНП у НСаду (1891-1893). После краћег боравка у трупи Михаила Лазића-Стрица 1893. вратио се исте г. на београдску позорницу, где је играо до смрти, са прекидима од 1903, када је почео да поболева. На сцену СНП је дошао као даровит али још неискусан почетник којем је било омогућено да се опроба у разноврсним ликовима, од јуначких до комичних. И поред недостатака у сценском говору, неспретности у мимици и кретњама, пренагљености у комици опонашањем игре Веље Миљковића, његов изразити комичарски дар је запажен у написима А. Г. Матоша и Боривоја Поповића. У ликовима симпатичних љубавника, бонвивана, сметењака и доброћудних типова у домаћој и руској класици, француском водвиљу и оперети, временом је развио аутентични сценски стил, близак комици Чича-Илије Станојевића, те је сматран његовим наследником и једним од најдаровитијих млађих глумаца у Србији на прелазу два столећа.

УЛОГЕ: Штуцер (Саћурица и шубара), Стева Грабић (Честитам), Пуја (Подвала), Начеоник (Радничка побуна), Теодор (Диран и Диран), Ђорђе Бодиновић (Јаквинта), Ђенерал фон Хауенштајн (Неће варошанку), Жуберт (Париска сиротиња), Цобел (Ђаволове стене), Карло (Три жене у један мах), Пера (Врачара), Лечник (Ева), Губернатор острва Ифа (Гроф Монте Христо), Лечник (Александра), Сентгалија (Челик-човек), Краљевић Марко (Сабља Краљевића Марка), Миљко (Задужбина цара Лазара), Мутимир (Немања).

ЛИТ: Т. О(стојић), Разбојници, Позориште, НСад, 1891, бр. 15, с. 62-63; -к, У недељу 6. септембра приказан је „Сеоски лола“, Банаћанин, Велика Кикинда, 1892, бр. 38, с. 3; А-м, Народно позориште, Српске новине, Бгд, 1892, бр. 281, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Сабља Краљевића Марка, Позориште, НСад, 1892, бр. 6, с. 22-23.

С. Ј.

РАЈКОВИЋ Марија – драмска глумица (Загреб, 30. I 1858 – Загреб, 19. I 1887). У позоришном свету звали су је Мицика. Пореклом Немица, девојачко презиме Дитмајер (Ditmayer). Њен отац Јозеф се из Згба са породицом преселио у Бгд, где је у НП од 1868. до 1873. радио као шеф позорнице (машинист); мати јој се звала Јулија. Почела је да глуми у београдском НП у дечјим улогама, а као петнаестогодишњакиња је први пут наступила у правој улози, као Вила Керистана у Распикући. Када је 10. VI 1873. београдско НП затворено, вратила се са родитељима у Згб, где се од јесени 1873. повремено појављивала као почетница у представама ХНК у епизодним, сасвим малим улогама; оштро око А. Шеное одмах је запазило њену даровитост и он је у својим освртима на представе казалишној управи скренуо пажњу на младу глумицу. Међутим, Р. је и поред тога добијала углавном улоге на које се као неважне критика мало или уопште не осврће. У пролеће 1874. удала се за глумца Саву Рајковића (в). Тек 24. II 1876. остварила је у Згбу прву велику трагичну улогу – Дону Долорес у Сардуовој Домовини; строги Шеноа, међутим, сматрао је да та улога није за њу и саветовао јој „нека се посвети конверзацији, а нипошто трагики“. Можда је притом имао у виду да ће као трагеткиња тешко успети да се пробије поред М. Перисове, М. Ружичке-Строци и Г. Собјеске. У лето 1876. напустила је ХНК, да би се 1. XI 1876, заједно са мужем С. Рајковићем, нашла у ансамблу СНП, без уговора, као „испомажући члан“; такав статус је потрајао све до 1. VI 1877, када је склопила уговор о ангажману. У СНП се остварила и њена жеља да не игра само улоге у којима се тражи течан, разговетан и логичан говор а запостављају страсти и осећања. У новосадском театру радила је много и амбициозно и придобила наклоност гледалаца свих узраста и друштвених слојева; убрзо је и у свим местима у којима је гостовала са СНП постала веома популарна, чак омиљена глумица. После мужеве смрти (17. XII 1880) сама се бринула о њиховом тромесечном сину Сави (који ће доцније, као младић, такође покушати да се устали у глумачкој струци); ова млада, крхка 23-огодишња жена, са великим глумачким обавезама и нејаким дететом, у условима непрекидних гостовања и представљања на свакаквим позорницама, храбро се ухватила у коштац са многим тешкоћама скиталачког живота и глумачког рада. Крајем априла 1884, гостујући у ХНК у Згбу у представи комада Ускочки вођа, почела је да припрема терен за повратак на сцену свога родног града. По завршетку те сезоне, 1. VII 1884, због једног неспоразума са УО ДСНП, иступила је из СНП и отишла у загребачко Казалиште. У Згбу се по други пут удала, овог пута за глумца Михаила-Мишу К. Димитријевића (в). Последњи пут је наступила на позорници у Пијетри З. Мозентала, када је, лако костимирана и на веома хладној позорници, оболела од тешког запаљења плућа и умрла после неколико седмица боловања. Р. је била средњег раста, лепо грађена, витка, нежног лика, тамне косе и „као небо плавих очију које су мило, весело умеле гледати“; имала је звонак, пријатан глас. У њеном држању било је и привлачне женствености, и детиње наивности, и љупке кокетерије, а своје улоге је, кад год је требало, остваривала са много лепршаве живахности, снаге и младалачког жара. У првом периоду свога глумачког рада на загребачкој сцени никако није успевала да се наметне управи ни да се глумачки потврди на значајнији начин. У СНП, у сасвим друкчијим радним и репертоарским околностима и у мањем ансамблу који је непрестано морао бити цео запослен, најчешће је играла улоге наивки и тзв. романтичне љубавнице, а с времена на време тумачила је и ликове хероина и трагичне роле. Када се 1884. вратила у ХНК, поново је била усмерена на репертоар за који се у Згбу веровало да јој једино одговара и најчешће играла улоге конверзационог жанра, отмене девојке и салонске даме. И управо у распињању између тих глумачких струка, различитих по карактеру и боји, лежи прави узрок што се њен изузетни таленат, спутаван да се исказује према својим осећањима и објективним могућностима, није до краја расцветао и заблистао пуним сјајем. У тумачење својих улога остварених у СНП уносила је широку скалу расположења – од тананих осећања која су била најплеменитијег кова до устрептало снажних емоција. У игру је, поред талента, уносила и све друге дарове којима ју је природа била обдарила: лепоту, нежност, умиљатост, глас какав се само може пожелети, меке и складне гестове својих лепих руку и бујан темперамент. Истини за вољу, треба још рећи да јој местимично изговор и акценат нису увек били у духу српског језика. Оно што је успела да створи за време релативно кратког боравка на сцени СНП обезбедило јој је лепо место у историји српског позоришта.

УЛОГЕ: Анђелија (Девојачки завет), Клариса (Последње љубавно писмо), Камила (Јединица), Лиза (Госпође и хусари), Бромбергова (Проводаџије), Тереза (Ултимо), Олга (Социјалне демократе), Филета (Максим Црнојевић), Мара (Милош Обилић, Суботић), Олга (Варошани на селу), Јудита (Наши робови), Јулија (Ромео и Јулија), Бојана (Потурица), Лујза (Две сиротице), Мара (Ђурађ Бранковић), Ема (Очина маза), Порција (Млетачки трговац), Јула (Пера Сегединац), Амалија (Рукавица и лепеза), Марија Стјуарт (Марија Стјуарт), Ебигајла (Чаша воде), Адријена (Адријена Лекуврерова), Маритана (Дон Цезар од Базана).

ЛИТ: (Ј.) Б(ошковић), Проводаџије, Позориште, НСад, 1877, бр. 24-25, с. 94-95, 98-99; С. М(илованов), Ромео и Јулија, Позориште, НСад, 1877, бр. 54, с. 135; -q-, Српско народно позориште у Руми, Застава, 1878, бр. 144, с. 2; К. Р. (М. Савић), Наши робови, Позориште, НСад, 1879, бр. 28, с. 110-111; А-м, Суботица, 27. III „Дон Цезар од Базана“, Застава, 1881, бр. 55, с. 3; М. Д(имитријеви)ћ, Пера Сегединац, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 175-180; -ћ, Вршац, 23. I „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1883, бр. 47, с. 1; С., Адријана Лекуврерова, Јавор, 1884, бр. 7, с. 218, 220; С., Ромео и Јулија, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; М. С(ави)ћ, Марија Рајковић-Димитријевић, Стражилово, 1887, бр. 3, с. 48; А-м, Марија Рајковићка-Димитријевићка, Позориште, НСад, 1887, бр. 1, с.4; Ј. Грчић, Несрпкиње на српској позорници, Позориште, НСад, 1907, бр. 10, с. 85-87; Н. М. Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 79, 81-82, 89; А. Шеноа, Казалишна извјешћа, I, Згб 1934, с. 243, 263.

Л. Д.

РАЈКОВИЋ Милутин – новинар и културни посленик (Требиње, 12. III 1912 – Београд, 10. II 1974). Основно образовање је стекао у родном селу своје мајке – Парагама. Гимназију је похађао у НСаду и Мостару, одакле је избачен због сарадње са левичарским покретом, па је матурирао у Врбасу. Немирног духа и плаховите нарави, због деловања против режима често је морао да мења место боравка. Обављао је разне чиновничке послове, а илегално је деловао у комунистичкој организацији. Заносио се револуционарним идејама и Народноослободилачком покрету се приључио од првих дана рата. Био је од велике помоћи илегалној редакцији „Слободне Војводине“, која је из Врбаса премештена у село његовог детињства, Параге: учествовао је у набавци материјала за штампање и растурању листа по Бачкој. Ослобођење је дочекао као политички комесар те је био секретар Контролне комисије Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије и радио у Агитпропу, а децембра 1944. примио је дужност главног и одговорног уредника „Слободне Војводине“; то место је накратко препустио Данилу Грујићу јер је био ангажован на припреми обнављања позоришта и културног живота у Војводини: учествовао је тако у окупљању глумачких снага, сценске технике и осталих кадрова (на челу са управником Жарком Васиљевићем) и обезбеђивању зграде, костима, реквизите и новца за неометано извођење представа СНП. Потом је поново био главни уредник „Слободне Војводине“ до септембра 1945, откада се посветио шаху – активно је суделовао у обнови Новосадског шаховског клуба и првенства града; покренуо је и организовао Први послератни шампионат Југославије у јесен 1945, који се отада сваке десете г. одржава у НСаду. Изјаснивши се 1948. за Информбиро (на шаховском турниру у Чехословачкој), остао је да живи у Прагу. Кад се 1955. вратио у земљу, осуђен је на осам г. робије, али је убрзо помилован. Пензионисан је 1962. због тешког обољења срца. Из здравствених разлога настанио се у Опатији, а када му је почетком 1974. позлило пренет је на београдску Универзитетску клинику, где је и умро.

ЛИТ: Л. Дотлић, Годишњаци Војвођанског народног позоришта за сезону 1945, 1945/46. и 1946/47. године, НСад 1981, с. 10-11.

В. В.

РАЈКОВИЋ Сава – драмски глумац (Београд, 24. I 1848 – Сомбор, 17. XII 1880). Основну школу и седморазредну гимназију завршио је у Бгду, где је започео и студије на Великој школи. Затим је две г. био студент Високе политехничке школе у Цириху. Слободна Швајцарска, са развијеном грађанском демократијом, у оно време је била уточиште многих политичких емиграната, прогоњених бораца за слободу и људска права. У њиховим круговима снажно се осећао утицај Интернационале, оданде су се шириле идеје и тамо започињале акције које ће имати одјека и у земљама које су они силом околности морали напустити. У таквој средини и у дотицају с пропагаторима начела о људској слободи, социјалној правди и једнакости, Р. је изградио своја слободољубива и демократска уверења. За време студија путовао је по Немачкој, Чешкој, Швајцарској и јужног Француској, а потом је прешао у Праг, где је студирао филозофију и где је приступио Младочешком покрету, чији је циљ био борба против немачке хегемоније и обесправљивања и угњетавања чешког и осталих словенских народа од стране бечких властодржаца. Он је такође, 1867, био један од главних чланова тајног удружења српских студената у Прагу „Вера“, које је, по свему судећи, одржавало везе са Уједињеном омладином српском. Тамо је учествовао и у студентским демонстрацијама и после једног сукоба с полицијом био је осуђен на тринаест месеци затвора. Да не би био ухапшен, побегао је у НСад и почетком јесени 1869. ступио у ангажман СНП као глумац. Још не започевши рад у српској народној позоришној дружини, учествовао је у раду Уједињене омладине српске: на њеној IV скупштини, одржаној крајем септембра 1869. у Великој Кикинди, од четворице изабраних Р. је други перовођа. Тој Скупштини председавао је А. Хаџић, који је, сасвим сигурно, имао велико поверење у овог 21-огодишњег интелигентног, образованог и борбеног омладинца. Вративши се у трупу СНП, уз Хаџићеву помоћ, 23. X 1869. дебитовао је у НСаду као Иво Црнојевић у Максиму Црнојевићу, а затим се, с пуним младалачким жаром, посветио свом глумачком изграђивању. Хаџић му је притом помагао да се ослободи почетничке несигурности и сумње у своје представљачке могућности; Р. је убрзо стекао довољно самопоуздања и глумачке стабилности, што му је обезбедило успешан рад на сцени. У СНП је неко време наступао под презименом Анђелић. Крајем 1871. прешао је у НП Бгд, где је остао до 10. VI 1873. Средином лета 1873. отишао је у ХНК у Згбу; у пролеће 1874. оженио се глумицом Маријом Дитмајер. У Згбу је остао до лета 1876, а затим се вратио у Србију и као добровољац учествовао у српско-турском рату. Када су борбе између зараћених страна престале, Р. је са женом дошао у Војводину и од 1. XI 1876. поново се прикључио СНП, испочетка „испомажући“, без уговора, а од 1. VI 1877. као стални, уговорни члан. Од сезоне 1879/80. обављао је и функцију заменика редитеља и управитеља Д. Ружића. Тешко оболео од туберкулозе плућа, 18. V 1880. је добио шестонедељни допуст ради лечења; после тога је све чешће одсуствовао са сцене. Од 22. X 1880. његово здравствено стање се толико погоршало да на позорницу више није излазио иако је путовао са трупом и лечио се у местима где је СНП гостовало; смрт га је стигла за време гостовања дружине у Сомбору. Био је високог раста, крупан, веома изразитог лика. Заједно са Л. Телечким и П. Бранијем спадао је у круг најобразованијих српскохрватских глумаца оног времена. Већ после неколико почетничких улога открило се да је изузетно даровит: мало је наших глумаца из тог периода који су успевали да се онако брзо уметнички потврде и нагло избију у први план на­ше глуме као што је то њему успело. После три-четири г. рада на сцени он је већ био формиран глумац и у загребачком и новосадском ансамблу заузимао је врло високо место. У ХНК је био у групи водећих глумаца, заједно са А. Мандровићем, М. Ружичком-Строци, М. Перисовом и Т. Јовановићем; у СНП су га, уз Д. Ружића, сматрали најврснијим чланом дружине. Иако се тада сваки нов комад припремао веома брзо, налазио је времена да своје улоге изради студиозно и настојао је да их диференцира карактеристичним појединостима. Најчешће је тумачио карактерне роле, а у улогама добричина, посебно доброћудних стараца, био је ненадмашан. „Био је даровит глумац и као створен за то, да приказује такозване ’старе господаре’ – тече, чике, тајке и ујаке – за које се тражи благословена доброћудност. Био је прави Крез у бономији. У њему је био онај божанствени дар за здрав хумор, који се тако ретко налази у данашњих глумаца. Врлина му је била што је створове песничких духова наново стварао, верно природи и улози, те је тиме дочаравао пред очи наше живот, у ком се сукобљавало сто зрачака у једној слици. Имао је осећаја за символику човечије душе у покрету, држању, гласу и у изразу лица. Карактере које је приказивао гледао је да индивидуалише, а то му је давало игри правог живота, истине и свежине“ (А. Хаџић, 1887). Не мање ласкав суд изрекао је о њему и, иначе врло строги, А. Шеноа: „Г. Рајковић, човјек по нарави даровит, по узгоју свом наображен, схваћа задаћу своју како је управо схватити ваља, за њега ријеч ’умјетност’ није само тлапња или излика којом се многи поносе и надимљу, премда им је права умјетност девета брига… г. Рајковић је глумац мисаон, кој’ је вичан сваку ма и малешну задаћу на ситно пребирати, те своју индивидуалност прикладити изгледу писца, тј. опћинство не види у сваком комаду Рајковића као Рајковића. Весели нас што га уопће својим назвати можемо…“ (1874). Сведочанство још једног савременика потврђује да су ова мишљења о Р. у свему тачна:  „Његове најбоље и најмилије улоге беху баш доброћудни старци. У такве се улоге могао уживити, претопити, те из укрштаја између песникова створа и његова схватања постаде свагда позорничка појава… Живота беше у тим појавама, карактера беше, који се изражавао у речима и гибању гласа, као год и у покретима и у разноврсној игри црта на његовом лицу…“ (М. Савић, 1892). Р. смрт ожалила су сва три позоришта која смо тада имали – новосадско, београдско и загребачко – као велик губитак српског и хрватског театра. Знало се већ тада, а доцније још више, да је наше позориште његовом прераном смрћу изгубило глумца који би се, да је проживео нормалан радни век, сврстао међу најблиставије наше сценске ствараоце. Р. се помало бавио и књижевним, а много више преводилачким радом. За време студија у Прагу објавио је 1868. у тамошњим часописима „Světozor“ и „Květi“ неколико приповедака из српског народног живота. Преводио је са немачког, чешког и пољског. СНП му је извело преводе: Телеграм, шаљива игра у једној радњи Г. Моравског (1869); Моника, трагедија у три чина Ј. Колара (1871); Моје мезимче (у СНП: Очина маза), комад у три чина А. Ларонжа (1881); Окаљано поштење (давано и под насловом: Изгубљена част), карактерна слика у три чина Х. Бормана и Ј. Ригена (1881), и Отаџбина, драма у пет чинова В. Сардуа (1904); у његовом преводу и преради односно посрби играни су у СНП: Да је мени лећи па умрети, лакрдија у једној радњи, с песмама, по немачком, непознатог аутора – можда Емануела Шикандера? (1870); Глуви слуга, шаљива игра у једној радњи Т. Даниса, по немачком (1871); Женске сузе, шаљива игра у једној радњи, по француском, А. Винтерфелда (1871) и Артаксерксес, лакрдија у једној радњи, по немачком, непознатог аутора (1872). У његовом су преводу, поред неких од већ наведених, у другим позориштима извођени и ови комади: Жишка, драма у пет чинова Ј. Колара (Бгд, 1872); Казанова, Лоријеова шаљива игра у три чина, по немачком (Бгд, 1872; Згб, 1875); Ручаћу с мајком, шаљива игра у једном чину Ш. А. Декурсела и Л. Тибуа, по немачком (Бгд, 1873); Из доба котиљона, шаљива игра у пет чинова Е. Боздјеха (Згб, 1870; Бгд, 1873), и Пред доручком, весела игра у једном чину А. Фредра (Згб, 1874). Отаџбину, Окаљано поштење и Очину мазу, комаде који су у СНП изведени после његове смрти, превео је 1875, 1878. и 1880.

УЛОГЕ: Роберто (Младенци), Шумбалински (Јединица), Капелан Дојнички (Госпође и хусари), Бромберг (Проводаџије), Лебрехт Шлегл (Ултимо), Кегл (Социјалне демократе), Кнез Доброслав (Добрила и Миленко), Иво Црнојевић (Максим Црнојевић), Борн (Низ бисера), Влатко (Потурица), Жак (Две сиротице), Гроф Лестер (Марија Стјуартова), Лаврентије (Ромео и Јулија), Диплан (Милион), Милош Обилић (Милош Обилић, Суботић), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве), Соколовић (Избирачица), Радостин (Девојачки завет), Маркиз Монтефиор (Дон Цезар од Базана), Мерије (Партија пикета), Лорд Клодн (Ловудска сиротица), Бранко (Злочинчева марама), Марко Симић (Последња воља), Фон дер Хофен (Последње љубавно писмо).

ЛИТ: Λ, Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 70, с. 163-166; (Ј.) Г(рчић), Девојачки завет, Позориште, НСад, 1877, бр. 6, с. 22-23; С., Младенци, Позориште, НСад, 1877, бр. 8, с. 31; Б., Јединица, Позориште, НСад, 1877, бр. 19, с. 75; Б., Проводаџије, Позориште, НСад, 1877, бр. 24, с. 94-95, бр. 25, с. 98-99; М., Ромео и Јулија, Позориште, НСад, 1877, бр. 34, с. 135; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица, 1878, бр. 14, с. 109; К. Р. (М. Савић), Ромео и Јулија, Позориште, НСад, 1879, бр. 11-14, с. 43, 46-47, 50-51, 55; К. Р. (М. Савић), Максим Црнојевић, Позориште, НСад, 1879, бр. 29, с. 114-115, бр. 30, с. 118-119; К. Р. (М. Савић), Злочинчева марама, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1880, бр. 11, с. 2; А-м, Читуља – Сава Рајковић, Застава, 1880, бр. 193, с. 6; А-м, In memoriam – Сава Рајковић, Застава, 1880, бр. 197, с. 3; А-м, Сава Рајковић (рођен 12. јануара 1848 – умро 5. децембра 1880), Позориште, НСад, 1881, бр. 5, с. 17-18; А. Хаџић, † Сава Рајковић, Српске илустроване новине, 1881, бр. 3, с. 47; М. С(ави)ћ, Сава Рајковић, Позориште, НСад, 1892, бр. 18, с. 69-70; М. С(ави)ћ, Сава Рајковић, Јавор, 1892, бр. 14, с. 220-221; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског зем. казалишта, Згб 1895, с. 79-80; Ј. Скерлић, Светозар Марковић, његов живот, рад и идеје, Бгд 1922, с. 30; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бгд 1925, с. 87; М. Савић, Наши стари – Сава Рајковић, Застава, 1928, бр. 68, с. 3; А. Шеноа, Казалишна извјешћа, Згб 1934, I, с. 199-328, II, с. 12-43; В. Жачек, Уједињена омладина српска и Чеси, НСад 1968, с. 404-405.

Л. Д.