ПОЗОРИШНЕ ПЕСМЕ У ДРАМСКИМ ПРЕДСТАВАМА СНП (1861-1914) – Као изузетан облик српског позоришног стваралаштва истиче се популарно, певано позоришно песништво (1734-1914), познатије као: певана позоришна поезија, певане позоришне соло-песме или краће – позоришне песме. Позоришна поезија представља синкретичан облик српског песништва и музике, који се стварао, уобличавао и изводио на позорници и популаризовао певањем, као „певачка нумера“ глумаца у позоришним делима. Прихваћене од позоришне публике, позоришне песме су често силазиле са позорнице у свет око позорнице и даље се певајући у друштву, одвојивши се потпуно од своје позоришне матице, или су се, пак, већ после првог извођења – заборављале. Свака позоришна песма као музичко-поетски облик, посматрана засебно и у функцији театарског извођења, имала је низ различитих видова. По својој музичкој форми позоришне песме су соло-песме приређене за сопран, алт, тенор или бас, ређе за мешовити, мушки или женски хор, без пратње или са пратњом инструмената (најчешће клавир) или мањег односно већег оркестарског састава. Песму је изводио глумац/глумица једногласно, као певачки монолог или солистичку партију (на пр. песме шнајдерског калфе, берберина, чизмара) или у дуету, ређе терцету, квартету итд. Ипак, ваља разликовати дует од двопева: дует – када два глумца, обично глумац и глумица, певају до краја исти текст песме, заједно, на исту арију подељену на водећи или пратећи глас или неподељену; и двопев – када два глумца наизменично певају дистихе или строфе на исту арију, неподељену у два гласа (постоји и контрапунктски двопев, али у оперском певању). Према мелодији (напеву) позоришна песма може бити: 1. усмена или „исхитрена“, односно композитор је непознат, и 2. компонована. Отуда су музику и позоришне песме у СНП писали: 1. капелници СНП и 2. капелници других позоришних кућа (београдског НП, загребачког ХНК и сл.). Тако се може говорити о позоришним песмама које су: а) потекле у драмским представама СНП у НСаду и б) које су компоноване у другим позоришним центрима, али су извођене и на позорници СНП (ту постоји и аспект измена и допуна позоришне музике и прерада позоришних песама, на пр. у Сеоској лоли, са музиком И. Бајића). Текстуално, позоришна поезија се може сврстати у различите песничке врсте, сходно томе да ли је из комедије, трагедије, драме, позоришног комада с певањем, водвиља и сл., као љубавна позоришна балада (на пр. Млада Јелка љуби Јанка М. Бана), театарска будница (Устај, устај, Србине Ј. Поповића-Стерије), винска (Ако са врела миља М. Верешмартија, у препеву М. Поповића), сватовска (Село сунце, стигло вече Ј. Ј. Змаја), химна (Боже правде, ти што спасе Ј. Ђорђевића) и др. Изузетно, треба разликовати као посебан облик и тзв. позоришно хорско коло, које обично играју и певају сви глумци у завршној сцени представе (Коловођо, колом крени из Наших сељана М. Поповића, Банаћанско коло из Крајишкиње П. Крстоношића и др.). Према пореклу настанка, уочавамо такође две групе театарских песама: 1. оригиналне позоришне песме, специјално писане, компоноване за сам комад, и 2. адаптиране или унете позоришне песме, убачене у позоришни комад накнадно, да би обогатиле позоришно певање. Адаптиране песме могу бити унете: а) из света уметничке поезије и б) из синкретичке народне поезије. У оба случаја – тек на позорници оне добијају мелодијску обраду и постају популарне позоришне песме (на пр. У младости лудој лаковерју слепом, Змајев препев Пушкинове песме Черњаја шал у комаду Сељак као милионар). Према месту и времену извођења позоришних песама разликујемо, такође, више аспеката: а) пре представе позоришног дела (у опери – увертира), б) у току или за време самог дела, в) у паузи, између чинова, и г) на крају представе. Најзад, према репертоару СНП у НСаду (1861-1914) све позоришне песме се могу поделити у две велике групе: 1. домаће позоришне песме, настале у оригиналним позоришним делима, и 2. стране, унете и препеване у посрбама и преведеним позоришним делима, где оне могу бити: а) преведене заједно са комадом и пратећом музиком, или б) поново компоноване од домаћих композитора. Настанак, развој, бујање и опадање позоришне поезије може се пратити у два дужа временска раздобља: I – до оснивања сталног СНП (1734-1860), и II – на репертоару СНП (1861-1914). После 1914. популарност и продукција позоришне соло-песме нагло је опала, уступивши своје место експанзији оперске и оперетске сценске музике. У раздобљу рађања и трајања школског театра (1734-1802), већ у првој позоришној представи, Траедокомедији Е. Козачинског (1734. или 1736), певале су се три позоришне песме од којих је прва, Плач Мајке цара Уроша (Ты создавый око…), сачувала до данас и своју мелодију (в. Прва позоришна песма). Позоришних песама је, потом, било и у импровизованим школским вертепским приказањима на Божић, сваке г., у оквиру којих су се, у склопу краће драмске радње, певале и песме „на Рождество Христово“. Из сачуваних рукописних и штампаних песмарица XVIII и са почетка XIX века види се да је пригодних вертепских песама био већи број и да се по пореклу могу поделити на руске и српске. Руске (на пр. Витјај дитја малоје, Нова радост настала и др.) донели су још први руски просветитељи и учитељи 30-их и 40-их г. XVIII века, док су српске писали наши песници и књижевници. Једна од најпознатијих вертепских песама српских, нотно и текстовно сачувана до данас, јесте „пјесн на Рождество Христово“ Јегда прииде конец вјека (пре 1790), коју је спевао наш историк, богослов и песник Јован Рајић. За његово име везана је и Трагедија сирјеч печалнаја повјест о смерти посљеднаго царја сербскаго Уроша Пјатаго (у ствари прерада Траедокомедије Е. Козачинског, Будим 1798), из које је изишла и његова популарна позоришна песма Серблија исходјашчи в Кесарију, позната – Прискорбна грлице. Нешто доцније, између 1799. и 1802, у Великом Бечкереку, учитељ Марко Јелисејић приказивао је са својим ђацима позоришне игре Велизариј и Александер и Наталија или Петар Велики, у којима је на позорници отпевано више песама. Тако, из штампаног примерка Велизарија М. Јелисејића (Будим 1832) видимо да је у комаду било неколико позоришних песама: 1. Велизаријева песма (Здрави будте срезна браћо), 2. Тиверијева песма (Ах, срећо невјерна…) и др. Међутим, још раније, у последње две деценије XVIII века, певала се у грађанском друштву једна Велизаријева песма (Срећо, бежи, о нестална…), којој се извор налази у „латинској пјесми Abi procub frande plena, nil fortuna curo te“ (Ф. Фанцев) и чија је мелодија сачувана. И у другој Јелисејићевој преради Александер и Наталија (Будим 1833) запажамо три песме: 1. двопев Менчикова и Наталије Тихо вече, љупко јеси (дакле први двопев на нашој позорници!), 2. Наталијину песму Скорбно сердце моје и 3. „обшчу песму“ са којом „совершује се“; прва песма је била популарна и као грађанска песма. Хроничари српског позоришта у НСаду бележе 1802. (или нешто доцније?) приказивање једног ускршњег приказања – Христов гроб Јеврема Секулића, у којем је, поред духовних црквених песама, била певана и позоришна песма аутора комада Воскрес Исус от гроба, коју је грађанство такође прихватило. Раздобље славеносербског театра Јоакима Вујића (1807-1825) у Војводини донело је грађанству још неке позоришне песме. У штампаном комаду Ј. Вујића Награжденије и наказаније (Будим 1807) главна песма била је она коју пева мали Андрица на гробу своје мајке (Моја драга љубезна мамице). Вујић је чак назначио: „Ова песма певи се как новиј англијскиј марш или како песма Знаш ли душо кад си моја била“. Значајан позоришни догађај представљало је приказивање историјске драме Иштвана Балога Czerni Gyuró vagy Bélgrádnak megvétele a Törököktől, на мађарском језику у Мађарском позоришту у Пешти 1812, у којој је „највећа мађарска глумица свих времена Роза Дери“ певала, на српском, на позорници две песме: једну соло (Што ми фајде од младости) и другу у двопеву (Девојчица, девојчица, ружо малена). Музику за тај комад компоновао је, на основу популарних песама будимских Срба, славни мађарски музиколог, тада тек младић, Гаврило Роткрепфт Матраји (Gábor Mátray). Нешто доцније Ј. Вујић је 1815. у НСаду извео посрбу овог комада – под насловом Сербскиј вожд Георгиј Петрович иначе наречениј Црниј или Отјатије Београда от Турака (штампано у НСаду 1843), у којој се налазе текстови позоришних песама изведених на премијери у Пешти; поред већ поменутих, ту се налазе и Вујићеве адаптације неких лирских народних песама (Лепа ти је у Богдана љуба, Сарајево равно затворено и др.). Да је и Вујић водио рачуна о лепом певању са позорнице показује нам и његова „прва јавна позориштна представа на србском језику“, Крешталица, изведена 1813. у Мађарском позоришту у Пешти. Из штампаног примерка Крешталице („в Будиње Грађе 1814“) види се да је у комаду било и три позоришне песме. (1. Лети, лети, моја мала радостна птичице, 2. На овом свијету свакиј човјек има мрежу своју и 3. Птичица јутрос попева); другу песму, Старог рибара, изводио је Вујић сâм). Према једном казивању, ова представа у Пешти 1813. имала је и једну уводну песму, Сунце јарко (тачније: Јарко нам је сунце за облаке зашло), коју је глумац и певач С. Дилбер, на наговор Вујићев отпевао симболично означавајући „паденије“ десетолетног владања Црног Ђорђа Србијом. Нова ера српског позоришта, сентиментално позорје (1825-1850) у Војводини, наставиће се у НСаду после 1828. приказивањем „жалосних позорја“ Ј. Стерије Поповића Милош Обилић и Светислав и Милева, у организацији наставника Н. Атанацковића; у тим првим представама свакако је било и песама, али се о њима не зна ништа поближе. Већ 1826-1827. НСад ће узбуркати наставник Атанасије Николић представама позоришних комада: Смерт Уроша Петаго Стефана Стефановића, Мармонтелова Алпијска пастирка (по Доситејевом прозном преводу драматизовао А. Николић) и Пфефлови Робови у преводу Димитрија Давидовића. Сва три комада донела су нам неколико нових позоришних песама – у првом комаду чак две песме за исту улогу певача Теофила: Пробуди се Немањићу, господско колено аутора С. Стефановића и Сини сјајно от востока сунце редитеља и глумца А. Николића; у другом комаду Николић је озвучио и задржао текстове трију Доситејевих песама: 1. Како сунце лепо сија, 2. Ова хладна земља и 3. Све што мене окружава, од којих је трећа стекла огромну популарност позоришне и грађанске публике; трећи комад, штампан у „Забавнику“ (Беч 1815) Д. Давидовића, Николић је спремио за позорницу задржавши песме, од којих се и касније певала Давидовићева Благодатно лице сунца. Угледајући се на А. Николића, новосадски адвокат Константин Поповић-Комораш је 1828. основао позоришну трупу у НСаду, са којом је извео позоришну игру Франческо и Софана или Робови а у којој је било пет позоришних песама (1. Розалија: С топлим сердцем бродила сам, 2. Франческо: Љубко пева славуј тица, 3. Софана: Ти сердце не мучи ме, 4. Франческо: Све је тихо, све почива, 5. Сви: О часу премили; у народ су продрле само песме бр. 3 и 5, иако је аутор издао музикалију са свих пет песама). Нешто касније, наводно 1830, грађарски момак Антоније Брежовски оснива дилетантску позоришну дружину у Новом Бечеју, на чијем репертоару затичемо и „једно жалостно позоришче у 5 дјејствија“, Сигфрид и Геновева, „сочинено“ В. Јоановичем (Будим 1830). Две песме из те трагедије (Сјај, месече, спрам колеба ових простих пастира и Ти прекрасниј цвете) су се, по писању штампе, допале ондашњој публици. Нарочити извор позоришних песама у Војводини били су панчевачки „позориштници“, под вођством свог редитеља, певача и глумца, организатора позоришног живота, позоришног преводиоца и композитора Николе Ђурковића. За његово име везани су постанак и популаризовање више позоришних песама, сачуваних у нотним записима и данас. У комаду Пијаница (превео Н. Ђурковић) 1844. певала се и позоришна песма Свуда добро новца ’ди је, удешена за три гласа, са почетним стихом „Ми смо људи кратког века“, са напоменом да је аутор текста те песме непознат (аутор текста је шидски тамбураш М. Орешковић, а главни наслов песме је Гости, односно Држ’те чаше сви у руци; део текста Ђурковић је за своју композицију узео из средине песме). Потом се, исте г., изводе жалосна позорја Ј. Поповића Стерије Бајазит или Светислав и Милева (са уводном позоришном песмом Ах престан’те невине, написаном поводом „паденија“ Србије 1814. Милована Видаковића, и Милевином песмом Што је бједна да све тако нешчастије помињеш – текст Стеријин, композиција можда Ђурковићева) и Милош Обилић (с песмама: Мачем, копљем оружани за мушки хор, текст непознатог, Обилићевом песмом Невјером ме зва земље господар, тропев, текст и мелодија Ђурковићеви, и кантатом Југовићи за хор и соло, текстови В. Живковића); најзад и комедија Лажа и паралажа, у којој су, на почетку, певане две Стеријине песме: Ах љубофи паклена и Слатка туго сердца мога (обе „на талијанске арије“). У позоришном комаду Удовац, у Ђурковићевом преводу, 1845. један хроничар истиче да је „младољетна Србкиња Емилија Тамбурићева“ постигла „чрезвичајни“ успех зато што је „као Мали Ранко и једну пјесмицу одвећ љубко отпјевала“; реч је о сачуваној позоришној песми „Младога Ранка“ Шарен лептир крила шири песника В. Живковића, у композицији Н. Ђурковића. Више представа је изведено 1847. у којима су се, овог пута заједно са капелником Јосипом Шлезингером, чуле и театарске песме Н. Ђурковића: Сан Краљевића Марка Ј. С. Поповића (песме: На кога нас ти остављаш за мешовити хор и Устај, устај, Србине по Стеријиним текстовима) и Зидање Раванице А. Николића (дует: Влајко, мило дете, текст аутора комада) и др. Оснивањем сталног СНП у НСаду (1861) почело се више радити на приказивању домаћих и преведених позоришних дела са оригиналним и новим позоришним песмама. Тако у овом раздобљу разликујемо три доба цветања и опадања позоришне поезије: а) романтичарско позориште (1850-1880), б) период наивног реализма (1880-1900) и в) позориште Модерне (1900-1914). Прва два раздобља представљају сребрно и златно доба позоришне песме – када су у позоришним комадима из народног живота с певањем театарске песме доживљавале кулминацију популарности у градским и народним масама, и, треће доба, када се све више почиње неговати мелодрамски, оперетски и оперски репертоар науштрб класичне позоришне песме. Репертоар првог доба, позоришта романтизма, нарочито развијеног романтизма (1861-1880), показује нагли успон позоришне поезије. У сезони 1861/62, док СНП није имало сталног капелника, давала су се позоришна дела нешто старијег патриотско-херојског репертоара, са позоришним песмама Н. Ђурковића и Ј. Шлезингера. Тако се 1861. дају драме Ј. Поповића Стерије: Ајдуци (са популарном песмом В. Живковића Већ из густог луга, композицијом Н. Ђурковића) и Смрт Стефана Дечанског (са песмом Бједни сине шта учини, ти убијца постаде, непознатих нам аутора, и баладом Ј. Ј. Змаја Зора зори, роса роси, убаченом у представу тек 70-их г.); потом, Зидање Раванице А. Николића, ванредно популарно баш због песама (1. Збор: Да славимо крсно име свето, 2. Југ Богдан и збор: Точи, слуго, рујно вино, 3. Раде Неимар и збор: Души мојој каква радост би, 4. Раде: Има л’ правде и правице, 5. Милош Обилић: Јоште сија јарко сунце, све композиције Ј. Шлезингера, на текст аутора комада). Нарочито је била омиљена Обилићева песма; најзад и популарни Ајдук Вељко Ј. Драгашевића, са музиком Ј. Шлезингера и П. Димића, са познатим лаутарским песмама из Вељковог устаничког времена (зборови: 1. Књигу пише Мула-паша и Болан ми лежи Кара-Мустафа), као и двема новим песмама: апотеозом Вељку Витешки душе, десницо снажна (збор) и Јеком од гусала, обе на Драгашевићев текст. Довољно је напоменути да је С. Дескашев као глумац почео своју каријеру у улози Милоја Гуслара певајући ову другу песму, која је имала и гусларски претпев Чујте браћо да се послушамо, а исту улогу је са успехом тумачио и П. Добриновић, по чијем певању је мелодија и сачувана. Нарочито се 1862. истиче музика за комад с певањем Војнички бегунац Едеа Сиглигетија у посрби Радивоја Стратимировића (ту су познате песме: 1. Рајко: Међ’ горама тужна ’тица, 2. Неситовић: Живио сам лепо, 3. Грујица: Љупка си ми ти била, 4. Збор: Силом воде у војаке, 5. Рајко и Стаја: Скини с плећа пушку шару, 6. Ћајаџија: Хајте, ћаја врући, 7. Лепо ти је имат’ жену). Аутор текстова песама је, изгледа, аутор посрбе, а музика „у доцнијој оперети Војнички бегунац“, по сећању Вл. Ђорђевића, била је „из опере Фра Дијаволо“. Дакле, Аксентије Максимовић је песме у овом комаду само припремио за позорницу и то доцније (од 1864). Исто тако и за позоришну игру Он и она Шарла Нереа – Јована Ристића Бечкеречанина Максимовић је доцније написао позоришну песму Хајд’ у шетњу. Нови комади су се појавили 1863, а тиме и нове песме. Већ у игри Јожефа Сигетија Вампир и чизмар, у преводу Јована Ђорђевића, има три песме (1. Миша: Од чизмарског шегрта, 2. Збор: Живила, наша мила Анчица и 3. Кратко нам је време ово). Док је прву песму саставио вероватно сам Ј. Ђорђевић, додавши јој другу кратку песмицу-почашницу, трећу је још раније спевао песник Димитрије Михајловић, „Мита Барон“, па је она накнадно убачена у комад. И други комад Ј. Сигетија – Ј. Ђорђевића Стари бака и његов син хусар имао је неколико песама (1. Збор: Чашицама, здравицама, 2. Мита: Господар Црвенко нашто тај диван и 3. Дај да пијемо, 4. Збор: Игра коло на двадесет и два; док се прва два текста могу приписати и Ј. Ђорђевићу, друга два су адаптиране постојеће песме: винска песма с почетка XIX века и коло, овде згодно употребљено као прво позоришно хорско коло на српској сцени. Подаци говоре да је накнадно додата и песма Зашто плачеш девојчице песника П. Прерадовића). Доста успеха имао је популаран водвиљ Р. Бенедикса Пркос, у преводу Јована Андрејевића Јолеса, у којем се налази доста музичких нумера, нарочито двопева (1. двопев Милан и Сока: Сад ћемо видити, 2. двопев Која и Јелка: Ни мислио нисам, 3. двопев Селаковић и Ката: Не ваља ти пос’о, бабо, 4. завршна песма, Збор: Срећна кућа мир ’де влада. Овај, за оно време замашни, капелнички посао успешно је решио А. Максимовић, иако је, много доцније, завршну песму поново компоновао капелник Емануел Пихерт, за мешовити хор уз пратњу великог оркестра); најзад, и у драми Сеоба Србаља Ђ. Јакшића са позорнице је одјекнуло певање (1. песме: Шта ће ми стара Бојка, 2. Љубиша: Ох Бојко, света земљо, 3. Збор: Богови силни наших отаца; музику је 1863, за ову премијеру, написао Даворин Јенко, тада капелник Певачког друштва у Панчеву; доцније је другу песму компоновао и Славољуб Лжичар, капелник истог Друштва; трећа песма певала се и ван комада као врло популарна српска будница). Г. 1864. значајна је по драми Ђорђа Малетића Миљко Мрконић или Преодница српске слободе (штампана под насловом Преодница српске слободе или Србски ’ајдуци, Сремски Карловци 1863), за коју је музику написао Корнелије Станковић (песме, по тексту аутора комада: Ево деснице верне и ’Ајд у војну Србине, за мушки хор, постале су популарне буднице и ван српског театра). Сезона 1865/66. донела је две нове представе – једну домаћу, другу страну. Домаћа је била Краљевић Марко и Арапин А. Николића, са песмама аутора, у композицији Ј. Шлезингера (1. двопев вила: На све стране у природи целој, 2. Арапин: Може л’ с’ данас учинити, 3. Арапин: Нек зна Стамбол за мен’ јунака, 4. двопев вила: Божија је влада навек милостива, 5. Марко: Жалоснима утеху подајем, 6. Марко: Сад ја идем на танану кулу, 7. Вила: Збогом пош’о, мили побратиме, 8. Сима: Вода лети, бреге дере, 9. Збор: Из дубине наших груди; песму бр. 8 нашао је аутор у Вуковој збирци Србских народних песама из 1841. па ју је унео у драму). Друго драмско дело, Низ бисера Карла Холтаја, у преводу Ш. Димитровића Котаранина, такође је дало већи број песама, оригиналних и преузетих (1. Јела: Без тебе драга, 2. Јела: Спавај ми чедо, буји, пај, 3. Јела: О Анка, Анка, дај заспи ми тад, 4. Црнац: Сиромах Црнац био б’ ја, 5. Црнац: Хајдемо браћо храбрено, 6. Ђорђе: Пред њом сам ја некад злостављан био; прве две Јелине песме унете су у комад на новосадској позорници, а биле су тада веома популарне: прву је по италијанској арији Par un momento di piacer „понашио“ И. Округић-Сремац, а другу, „по арапском мотиву“, Лаза Костић). Г. 1866. је донела више позоришних дела за која је музику писао капелник А. Максимовић: најпре драме Матије Бана Добрила и Миленко и Смрт кнеза Доброслава, за које је и Д. Јенко (1873) дописао музику. За прво дело Максимовић је компоновао три песме: 1. Веле људи, 2. Људски живот, 3. калуђерски збор: Ми и данас остадосмо живи, врло популарну песму познату и данас; за друго дело компоновао је истанчану позоришну баладу Млада Јелка љуби Јанка, данас сачувану само у Јенковој композицији. Великој популарности Суботићеве трагедије Милош Обилић допринела је свакако и позоришна будница Док је нама Милоша јунака, коју је А. Максимовић компоновао за збор али која се дуго певала и ван позоришта. Најзад, Максимовић је компоновао још једну популарну песму за Први састанак Ежена Скриба, у преводу Илије Вучетића, песму Раздрагано срце, на текст песника М. Поповића, и популаризовао је са позорнице. У сезони 1867/68. Јован Суботић је, поводом погибије кнеза Михаила Обреновића, написао дело Сан на јави, за које је А. Максимовић компоновао три нове песме (1. Слепац: Дунав бучи, Балкан гроб потреса, 2. Слепац-гуслар: Сузе лила Даринка госпођа, 3. Лик: Оче свети, Боже правде, 4. Збор: Ој браћо, диж’те главе; песму бр 2 гуслар је импровизовао на позорници, остале су по Суботићевом тексту). Неколико нових и значајних представа са новом позоришном музиком појавило се 1869. Ту је, најпре, поопуларни Максим Црнојевић Л. Костића (1. Анђелијина песма: Еј пусто море, 2. Маска: Кад се дану више неће и 3. Наданова песма: Два се ’тића побратила, са музиком А. Максимовића, остале су популарне до данас); затим, симпатична појава „игроказа из народног живота“ Саћурица и шубара И. Округића Сремца (позоришне песме је одабрао сам писац а за позорницу „удесио“ А. Максимовић – 1. Милка: Гине, вене срце у меника, 2. Панта: Хеј! Гором језди Краљевићу Марко, 3. Слепац: Даруј, роде милостиви, 4. Панта: У нашему лепо ти је Срему, 5. Панта и Арса, двопев: Да си хваљен, да си слављен, 6. Нуто чуда, враголије, 7. Ао, Милко, ружице, 8. Збор: Паде иње на воће на цвеће; 4, 5. и 6. песма су ауторови текстови, од којих је бр. 4 остала у фолклору Војводине). Из тог времена је и комад Филипа Диманоара Ћушка пошто-пото, у посрби Ђорђа Рајковића, у којем се певала накнадно убачена винска песма песника Ј. Суботића (Муж: Зашто да се ја бринем). Г. 1870. донела је још позоришне музике агилног А. Максимовића. Тако, у драми Ј. Суботића Крст и круна (витешка игра, збор: Труба труби у бој зове); затим у Уњкавој комедији И. Округића-Сремца (1. соло: Та живота над животом удовичким није, 2. Збор: Ти већ спаваш Милко моја врло популарна и ван комада); С. Рајковића Да је мени лећи, па умрети (песме – 1. Крпић: Да новац светом влада, 2. Еј, да је мени лећи, па умрети, унета популарна бачванска песма) и, најзад, Јосипа Фрајденрајха – Антонија Хаџића Граничари са музиком Фрање Покорног, дописаном од А. Максимовића двема песмама од пет (популаран збор макаронске песме Велх ајн рајзен, страшно то је); додајмо да је и у Шилеровим Разбојницима, у преводу Марка Вујића и Живка Шокорца, била једна нова песма коју је компоновао Д. Јенко (Збор: Слободан живот живимо ми). А. Максимовић је 1871. дао музику за позоришне песме у комедијама Љубав није шала А. Хаџића и Честитам Косте Трифковића (за први комад песму Аој свете мио и премио, из Гојка Бранка Радичевића, и убачену постојећу „варошку“ Љубав није шала В. Николића, али је у доцнијим представама певана и популарна Оков тешки, синџир љути К. Цијука; у другом комаду тада је запевана песма Бербери су први људи, на текст К. Трифковића, оставши позната и данас). Затим бележимо извођења Трифковићевих позоришних комада Младост Доситеја Обрадовића, Школски надзорник и Љубавно писмо, у којима се понека песма изводила уз музичку удезбу Д. Јенка (у првом комаду две песме: Мене дика не воли, бачванска, и Ујутру рано чим зора заплави, стара популарна песма Милована Видаковића из 1833, мелодија сачувана по певању глумца Илије Станојевића – Чиче, али Трифковићев оригинал показује да се у комаду певала и Доситејева песма Све што мене окружава, сачувана по певању глумца Милоша Хаџи-Динића; у другом комаду Савета пева песму Горо, горо, висока си, изгледа Трифковићев препев једне старе песме чешког порекла). Г. 1872. донела је неколико позоришних дела са позоришним песмама капелника Д. Јенка. Најпре, у Избирачици К. Трифковића могла се чути једна и данас знана песма (двопев Бранко и Малчика: Зујте струне милогласне, по тексту словеначког песника Франца Прешерна препевао хрватски песник Иван Трнски); затим, Јелва, руска сиротица Е. Скриба, у преводу Ш. Димитровића-Котаранина, са музиком Ивана Зајца и Фрање Покорног, и два превода Адама Мандровића: Ловудска сиротица Шарлоте Бирх-Пфајферове и Кућна капица доктора Фауста Фридриха Хопа, у којима је било музике Д. Јенка (у другом Мандровићевом преводу чак пет песама, од којих се истиче збор Винце је текло и дует Валтруде и Андрије Домовино моја мила); на крају ваља поменути и комад Леополда Стаблоа Муж у клопци, у преводу М. Јоксића, са музиком тада новог капелника СНП Алојзија Милчинског и Д. Јенка (1. соло: Вазда копкам мишљу, летим, 2. Збор: А сад се смејмо и једмо, пијмо, Збор: Пријатељи ми сви скупа). А. Милчински је 1873. дао музику за три нова позоришна дела на репертоару СНП: Артаксерксес, у посрби С. Рајковића, Ђаволски послови Ј. Томића и К. Формаћа и Циганин Едеа Сиглигетија – Јустина Шимића. Из трећег комада с певањем већина песама постала је касније популарна и ван позоришта (1. Ђорђе: Што си тако мили друже суморан, 2. Петко: Са тебе је срце моје, 3. Петко и Збор: Та не боли цвеће, 4. Збор: Чарна горо висока си, 5. Збор: Мома је крај воде стала, 6. Збор: Гле тог старог Циганина, 7. Збор: Збогом дјево, збогом душо, 8. Ружица: Знаш неверо како си се клео, 9. Евица: Тешка туга мори мене, 10. Евица: И нама ће ваљда зора синути, 11. Збор: Село сунце стигло вече). Песма бр. 2 је М. Поповића, а бр. 3 и 11 Ј. Ј. Змаја. Ипак, ни то нису све песме јер се у штампаном издању Циганина наводе и Сунце јарко, не сијаш једнако, Благо нама ево нашег кума и Сирота сам на све ми се жалује (све три бачванске), као и песма Прими овај златан прстен цурице, парафраза прве строфе песме Пјесн при поднесенију златнога перстена (1830) старог песника Ј. Јовановића. Сезону је закључила Маркова сабља Ј. Ђорђевића са ауторовим песмама и музиком Д. Јенка (1. Што помрча сунце јарко, 2. Боже правде ти што спасе, доцнија химна Србије до 1941). Г. 1874. донела је још један, оригиналан комад с певањем, Грабанцијаши И. Округића Сремца, „по пишчевим напјевима инштрументирао Алфонс М. Цибулка, капелник пука баруна Мамуле у Златном Прагу, за зборове удесио Ф. Петрик, учитељ глазбе у Новом Саду“ (песме – 1. Збор: Где сте виле, сестре миле, 2. збор вила и ђака: Тајанствену књигу прочитасте сада, 3. Тоша: Блажен ти је живот ђачки, 4. Јелка: Весело срце кудељу преде, 5. Јелка: А јаој мајко, моје сунце жарко, тужбалица на сцени, 6. Тоша и Јеврем: Нек се зноје, нек се муче; песма бр. 4 постала је популарна варошка песма). Потом, капелник А. Милчински компонује музику за оригиналну драму Милана Јовановића-Морског Сан на јави; од преведених позоришних дела с музиком поменимо најпре два популарног Е. Сиглигетија: Три брачне заповести у преводу Ј. М. Шимића, са музиком Сл. Лжичара, и Роб, са музиком Д. Јенка (песме – 1. двопев Јела и Сима: Ово око, ово десно, 2. Сима: Ја сам сужањ у ланцима, 3. Сима: Бићу пудар свагда лети, 4. двопев Јела и Сима: Сложи се дрво с бадемом). Најзад, Новосађани су имали прилику да виде и Звонара Богородичине цркве Ш. Бирх-Пфајферове, у преводу Ј. Ђорђевића, са музиком Д. Јенка (популарни збор: Сунце љупко сија). У 1875. вреди забележити премијеру трагедије М. Бана Српске цвети, са музиком А. Максимовића и Д. Јенка (1. Збор: Застава се опет по Србији вије, 2. Збор: Покрај река вавилонских). У периоду од 1976. до 1880. нове позоришне песме се на позорници СНП нису тако брзо рађале јер је премијерних, оригиналних и преведених, позоришних дела са музиком било мање и, углавном, са београдске позорнице, где је музику писао капелник Д. Јенко. Из тих дела вредно је поменути две врло популарне напитнице: Нек блиста у чаши руменике сјај из Дон Цезара од Базана, непознатог преводиоца, и песму Хенрика Док млађан траје жар из игре К. Холтаја Ловорика и просјачки штап, у преводу П. Мостића. Период позног романтизма или тзв. „наивног реализма“ (1880-1900) карактеришу још већа продукција и популарност позоришних песама, нарочито у игроказима из народног живота с певањем. Самим тим наше грађанско друштво тог времена обогатило се новим певачким садржајем, новим песмама, прихватајући их са позорнице и певајући их на својим кућним забавама, у певачким друштвима и круговима, кафанама и другде. Г. 1884. значајна је представа Сеоског лоле Едеа Тота, у преводу Стевана Дескашева, са музиком Д. Јенка на текстове позоришног песника Љ. Петровића – Љубинка (то су све врло популарне песме – 1. Јела: Кад се шетам овом стазом, 2. Драгић: Код њене сам ево куће, 3. Збор: Весело момци, весело цуре, 4. Јела: Нек уздише ко мора, 5. Босиљка: Весело птице у гори поје, 6. Збор: Весел’мо се девојке, 7. Драгић: Сеоска сам лола, 8. двопев Јела и Драгић: Што си тако жалостан, 9. Где си мајко моја мила). Већ 1885. на позорници СНП даван је и један оригиналан позоришни комад с певањем из народног живота – Наши сељани Мите Поповића, са музиком др Јована Пачуа (већина и ових песама прешла је пут од позоришне песме до фолклорне народне или варошке попевке – 1. Раде: Отвори ми врата, 2. Раде: Чујеш ли мене, рођена Смиљо, 3. дует Смиљана и Раде: Крин се грли с љиљаном, 4. Јованка: Моја дика брат је сивом соколу, 5. Јованка; Певај, шево, свитај зоро плава, 6. Илија: Нек ми каже фрула моја танка, 7. Збор: Плава мома, бели данак, 8. Други Шваба: Жаба кашеш-брекеке, 9. Јованка: Месечина сву недељу дана, 10. Раде: Збогом село, збогом куће беле, 11. Збор-коло: Коловођо, колом крени). „Четири милиона критика“, кажу, доживела је „шаљива игра с певањем“ Ст. Јефтића Четири милиона рубаља, која је 1886. представљена на позорници СНП (ни пет песама Д. Јенка нису отишле даље од позорнице). Али, изгледа да 1887. осиони критичари нису имали право када су осули паљбу на „слику из живота српског народа у Славонији“ Кавргу или На мрзану кућа остаје Ј. Грчића (позоришне песме – 1. Трива: Иде јесен, иде Петковача, 2. Криста: Мила мати подај ме за дику, 3. Криста: Играла бих дере, 4. Сви: Варај момка душо, 5. Криста: Ој ковиљка, на част теби дика, 6. Мислиш Триво да је мени криво, 7. Криста и Ваја: Ала волем гараву, 8. Трива: Коња јаше Туре момче младо, 9. Криста: а) Синоћ наши сели вечерати, б) Звони звонце чобан тера овце, в) Моја мати мудрује, 10. Криста: Четир литре катрана, 11. Трива и Криста – дует: Идем шором, зелени се трава – чуле су се и ван позорнице, а бр. 2, 3, 4 и 9 б и у фолклору Војводине; песму бр. 11 удесио је за два гласа А. Милчински, остале Ј. Грчић); исте г. давана су и два преведена дела: Распикућа Фердинанда Рајмунда, у преводу М. И. Стојановића, са музиком К. Крајцера (од десет позоришних песама, соло, двопеви и зборови, нарочито истичемо ловачки збор О како се лако диже у шумици врела груд) и Пут око земље за 80 дана Жила Верна и Адолфа Д’Енерија, у преводу Хуга Бадалића, са музиком Франца Супеа која се састојала од пет позоришних песама. У 1888. приказивао се шаљиви игроказ с певањем Марија, кћи пуковније Жана Бајара и Ж. Сен-Жоржа, у преводу Ш. Димитровића-Котаранина, са седам позоришних певачких нумера Гаетана Доницетија које је за наше потребе прерадио Д. Јенко; сем тога, гледаоци су видели и три домаће позоришне игре с певањем: Љубав их измирила Мише К. Димитријевића, Буњевка (Липа Буњевка) Веље Миљковића и Подвала Милована Глишића (позоришне песме – 1. Милка: Слатко је винце, 2. Пупавац: Милкино око плаветно, 3. Пупавац: Желио сам сваки дан, 4. Неша: Дан ли је зора ли је). Песма бр. 1 је оригинална, удесио ју је Д. Јенко према тексту М. Глишића, а остале су адаптиране: бр. 2 позната Милкина кућа на крају песника Н. Грујића (око 1836) и преостале непознатих варошких песника. У 1890. на позорници СНП нашле су се нове представе и нове театарске песме. Изведена су три комада с музиком – један домаћи (Кобан спомен М. К. Димитријевића) и два преведена: најпре популарни Сељак као милионар Ф. Рајмунда, у преводу А. Мандровића, са музиком К. Милекера и десетак позоришних песама, а потом врло популарна Риђокоса Шандора Лукачија, у преводу Ђорђа Поповића – Даничара и са музиком Ференца Еркела (песме – 1. Збор: У свом селу нема жене, 2. Ката: Катом зове мене село, 3. Ката и Ферко: Пао голуб на кленову гранчицу, 4. Ката: Са високе, са јасике, 5. Андраш: Не јечи ми фрула, препукла, 6. Јанко: Око куће, око плота, 7. Збор: Пуно срце радости, 8. Андраш: Ластавице, ласто мила, 9. Збор: Заранци су ори се меденица, 10. Да ли чује мала цурица, 11. Брзо: Дош’о бих ти данас, 12. Бориш: Па још веле – то ништа не вреди, 13. Ката: Млада цура као роса, 14. Женски збор: Ветрењача код Цегледа, 15. Ката и Ферко: Другим шором кишица пада, 16. Збор: Косова се песма ори слађана). Нарочито популарним песмама из Риђокосе (бр. 3, 4, 5, 6, 8, 13 и 16) треба додати и песме из Црвеног буђелара (1. Лакше лакше мој коњицу, 2. Тужно ветар зелен-шумом шумори) и Агнеше, истога преводиоца, које је компоновао Ф. Еркел. У 1891. даване су још две представе са музиком: Врачара, чаробна шаљива оперета В. Миљковића са музиком Емануила Пихерта, и Раденичка побуна Е. Сиглигетија, у преводу С. Дескашева и са музиком Д. Јенка (песме 1. Веселићка: Код тороња беочинског, 2. Збор: Ој чујеш ли крчмарице, 3. Бранко: Море ми је љубав твоја, текст М. Поповића, 4. двопев Веселићка и Бранко: Ситно пева мала тица и Љубим дику леполику, 5. Збор: Тврда веро, лепа Неро, 6. Тоша: Кад ја умрем бићу звезда, 7. двопев Веселићка и Тот: Љубим те, Лело, љубим те ој). У погледу песама нарочито је богата 1892, у којој су представљене три домаће позоришне игре с певањем. То су, најпре, два комада с певањем који садрже обиље сценске музике новог капелника СНП Хуга Доубека – Задужбина Милорада Поповића-Шапчанина (песме – 1. соло и хор: Кој’ на земљи задужбину гради, 2. соло Влајко: Гради царе Раваницу цркву, 3. Бошко Југовић и Југовићи: Збогом царе, светло лице, 4. Влајко, Дамњан и Миљко: Ја вам рекох, моја браћо драга, 5. Сараори и хор: Сазидасмо света храма, 6. Женски хор: Лети соко са Јастрепца, 7. Раде: Сетно ми је моје лице, 8. хор: Ево нама светле главе, 9. Раде и хор: На цркви се Раваници, 10. Мешовити хор: Бог да живи нашега владара, 11. Кир-Арсеније и хор: Тебе Бога хвалим) и одмах потом Јабука, „шаљива оперета“ В. Миљковића (песме – 1. хор: Небо ми је тако ведро, на стихове Ј. Ј. Змаја 2. Криста: И ви, ко сестре ми, 3. Кока: Где Фрушка гора у Дунав силази, стихови Н. Грујића, 4. Јула, Сока и Криста: Ха, ха, ха! Да л’ добро чух ја, 5. Кока, Тома и Радивој: Гле, господин Кока, 6. Радивој: Шта ће у лепом врту, стихови Ђ. Јакшића, 7. Кока и Стева: Ма шта било, чуј дер вило, 8. хор и Радивој: Ха, ха, ха! Баш се исмеја и Вијор долом дује, народна, 9. Радивој: Иде јесен, зајесенила се, бачванска, 10. дует Криста и Радивој: Пркосити немој, Радивоје, 11. Радивој и Криста: А баш нек се и твој баба љути, 12. Радивој Срце моје ледено и хладно, 13. Радивој и Тома: Поздрави ми Кристу моју милу, 14. Радивој: Аој Кристо, допаднула мука, 15. Радивој: Ја те чекам тебе нема, текст Љ. Ненадовића, 16. Кока: Јесам будан, јел то јава, текст И. Ћирића, 17. Хор: У апс господина Коку, 18. Криста: Имам дику лепу у облику, бачванска, 19. Радивој: У обрве красне твоје, варошка непознатог песника, 20. Радивој: Кад би била моја дика, 21. Радивој: Немам мира ни покоја, варошка, 22. Кока: Ја не певам што терета немам, бачванска, 23. дует Радивој и Криста: Девојчица стала крај бунара, бачванска, 24. Кока: Домаћине драги, песма Н. Грујића, 25. Хор: Ој Ђурђев-дане, текст Ј. Грчића Миленка, композиција Х. Доубека; дакле, песме су углавном унете и адаптиране популарне песме наших песника и бачванске, а само неколико спада у мелодрамске певачке тачке). Најзад, бележимо и приказивање врло популарног комада из народног живота с певањем, Шокице И. Округића Сремца, са музиком Д. Јенка и по ауторовом избору песама: 1. Јања: Ој босиље биље, 2. хор: Ој дивојко, бриго материја, 3. Мисечина сву недиљу дана, 4. сви: Свирај, свирај, гајдашићу, поскочица, 5. хор: Тешко трави која росе нема, 6. Јања: Јербо сам ја једна несритна дивојка, 7. Божа: Траво, траво зелена, 8. хор: Браћо Срби и Хрвати потеците журно, адаптиран текст Ј. Тординца, 9. Боже живи Јелачића бана, граничарска. Осим ових каткад се певала и песма Певај срце, попјевај ми душо, на текст Л. Ботића. Г. 1894. донела је нов комад са музиком Х. Доубека – Поп Доброслав Лудвига Анценгрубера, у посрби Павла Марковића-Адамова. Исте сезоне постављен је и популарни Ђидо Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака, са музиком Д. Јенка (песме – 1. дует Љубица и Петра: Осу се небо звездама, 2. хор: Уродиле жуте крушке, 3. Живана и хор: Милић иде странчицом, 4. Милић: Где ћеш бити мала Кејо, 5. Милић: Киша иде, трагови се знаду, 6. хор: Уродиле јагодале, 7. дует Петра и Љубица: Мој ђердане, моје суво злато, 8. Максим: Ој, Љубо, Љубо, злаћена јабуко, 9. хор: Ко ти купи срма јелек, све и данас део српског фолклора). У 1895. истичу се две представе са музиком – најпре Балканска царица Николе Петровића Његоша, са оригиналном музиком Х. Доубека, и „историјска слика с певањем“ Краљевић Марко и Арапин В. Миљковића са музиком Ференца Гала (овде је аутор комада убацио и популарну песму Милана Кујунџића – Абердара Додирни руком жице). А 1896. донела је једну оригиналну „слику из српског народног живота“, Крајишкињу Петра Крстоношића, за коју су музику, по пишчевим напевима, компоновали Х. Доубек и Јован Прајз-Јаворски (1. дует Лазица и Јелена: Ој девојко голубице, цвеће милено, 2. Данка: Ја сам Крајишкиња, 3. Лазица: Кад имам новаца, 4. Кнез: Браћо, људи и сељани, 5. Станко: За Српкињом из Крајине, 6. Станко и Данка: Време прође као сан, 7. Збор: Млади момци с пролећа, песма М. Орешковића, 8. Станко: Ходи, душо, седи овде, популарна песма М. Андрића, 9. Збор: Јабука је зелена, 10. Штефек: Још ни један Загорец, хрватска винска из Загорја, 11. двопев Данка и Станко: Жито коси младо момче Станко, 12. Милан: Ој Данице, Данка, остави се Станка, 13. Благо нама, ево нашег кума, бачванска сватовска, 14. сви: Банаћанско коло, познато позоришно хорско коло из завршне сцене, данас присутно у фолклору Војводине). Од преведених комада наведимо стари омиљени комад Ф. Е. Линкера Мајчин благослов, са музиком А. Милера (садржи седам позоришних песама). После смрти капелника Доубека 1898, његову дужност почеће, са успехом, да обавља Исидор Бајић, иако не као стално ангажовани капелник СНП. Исте г. Бајић компонује музику за шаљиву игру Максим Мите Калића, а затим је новосадска публика видела драму Драгутина Илијћа Прибислав и Божана, за коју је дванаест оригиналних нумера компоновао Д. Јенко. Најзад, у 1899. посетиоци представа СНП имали су прилику да виде слику из народног живота Девојачка клетва Љубинка Петровића и да чују стилизовану завичајну музику Д. Јенка (песме – 1. мешовити хор: Ој Мораво, моје село равно, 2. Ружа: Миљено, цвеће шарено, 3. дует Ружа и Јова: Јова Ружу кроз свиралу зове, 4. Гвозден: Ја сам био сваки ђаво, 5. Анђелија: Сироче сам немам никог свога, текст писца, 6. Ћира: Којо ми Којо и обешењаче, 7. Опа-цупа, чизме моје, 8. Гвозден: Ој девојко, секо, обуци се лепо, 9. соло: Знаш, неверо, како си се клео, 10. Мушки хор: Хој, у љуту борбу, 11. Јова и Анђа: Нек’ се песма наша ори, 12. сви: Коловођо, перје наше, завршно хорско коло, текст пишчев, као и код песама бр. 10 и 11). Нови капелник, Антоније Освалд, компоновао је нову музику за стари „једночин с певањем“ Апотеоза Ђ. Малетића. Већ у раздобљу „наивног реализма“, док је сценом суверено владао популарни позоришни комад с певањем из народног живота, који је позоришну уметност највише приближио широким народним слојевима, појавио се нов вид сценско-музичког казивања – оперета и опера. Унета углавном из развијених културних центара Европе, оперетска уметност није одушевљавала наш народни позоришни свет. Отуда се раздобље позоришне Модерне (1900-1914) исказало у јачој експанзији опере, постепено потискујући позоришне комаде с певањем, који су, мада у нешто мањем обиму, и даље остали на репертоару СНП. Али, доласком музички образованијих генерација нове позоришне песме добијају брижљивију композицију, музичку обраду и пратњу приближавајући се каткад више интернационалном музичком наслеђу него српском фолклору. Тако би се позоришне песме овог периода, нарочито у музичко-композиционој техници И. Бајића, могле условно схватити као позоришне песме модерног театра. За раздобље 1900-1914. можемо, укратко, навести само неколико значајних представа у којима је било нових, оригиналних позоришних песама. Већина њих, изузев „шаљиве игре из народног живота“ Сватови Д. Илијћа са музиком А. Освалда (1900), везује се за име истакнутог новосадског композитора, мелографа, професора музике и педагога Исидора Бајића. Иако никад није био званично на дужности капелника СНП, он је својом познатом вредноћом у компоновању стигао да напише музику за велик број позоришних дела овог периода, која чине главни део репертоара СНП. Он је аутор музике позоришних дела: Кнез Иво од Семберије (1901, истоимена опера 1910) Бранислава Нушића, Мена (1902) Љубена Г. Грујића и Милоша Хаџи-Динића, Горски вијенац (1902) Петра Петровића Његоша, Сеоска лола (1903) Едеа Тота – Стевана Дескашева, Златија, са Петром Коњовићем (1904) О. Ђикића, Дивљуша (1906) Иштвана Геција – Љ. Грујића, Ракија (1907) Гезе Гардоњија – Петра Крстоношића, Страшан дан (1907) и Ускочкиња (1909) Лазара Марковића – Мргуда, Сваком своје (1909) Љубе Милинова, Ксеније и Ксенија (1910) Милана Савића, Чучук Стана (1910) Милорада Петровића Сељанчице и др. (на пример нову музику за старе позоришне комаде: Шаран Ј. Ј. Змаја, Пркос Р. Бенедикса – Ј. Андрејевића, Максим Црнојевић Л. Костића, или оперете Жртва љубави и Седам гладних година). Из наведених комада сâм Бајић је, као успеле, штампао позоришне песме: 1. Пред твојом сам ево кућом, 2. Што си тако жалостан, 3. Кад се шетам овом стазом, 4. Где си мајко моја мила, 5. певај Јело весело; из Сеоског лоле: 1. Зрачак вири кроз гранчице, 2. Код овако дуге ноћи, текст Јована Илијћа, 3. Све док је твога благог ока, текст М. Поповића-Шапчанина, 4. Тарабицу видиш ли, 5. Шкрипи ђерам, 6. Што ме не љубиш, текст Ђуре Јакшића; из Дивљуше: 1. По градини месечина сија мека, 2. Ала волем очице, 3. Циганска песма, 4. Где си душо, где си ’рано, текст Бранка Радичевића; из Ракије: 1. Бацала се лепа Тода, 2. Заспа Вељко, 3. Стала Стана, 4. Игра коло, 5. Наиш’о Ербез, текст Б. Нушића, 6. Села мома, 7. Шандуде горо, 8. Хеј, дај крсташе, 9. Ах очи, ах ноћи (из Чучук Стане). Најзад, у своју оперу Кнез Иво од Семберије унео је и популарну конверзациону игру Српкиња, на текст Ј. Живојновића. Значајан позоришни доживљај представљале су и песме трију позоришних комада са београдске позорнице а које су имале успеха и на сцени СНП: Суђаје (1903) Љубинка Петровића, са музиком Јосифа Маринковића (песме – 1. мушки хор: Пехар вина, сласт, милина, 2. Марија: Спавај ми чедо, спавај слатка надо, 3. Суђаје: Ко вихар лак, ко ситан прах); затим 1911. Коштана Борисава Станковића са музиком Петра Ј. Крстића (песме – 1. Врањанка, 2. Вардарка, 3. Јоване, сине, 4. Дафина, 5. Бело Дуде, 6. Хаџи-Гајка, 7. Керемејле, 8. Пошла Ванка, 9. Даскалица, 10. Џанум на сред села, 11. Мислим рано, 12. Да знајеш); и, најзад, 1914. Угашено огњиште Жарка Лазаревића, са музиком Божидара Јоксимовића (од једанаест песама популарне су постале: Ноћ уздише, ђул мирише и Мој пенџеру, мој горки чемеру, Јанине песме; и Шта је младост и Моја Босно, моје живовање, Селимове песме). Ратном 1914. прекинут је рад СНП а тиме и продукција позоришне поезије. Закључујући овај преглед позоришне соло-песме у периоду 1861-1914, уз уводно раздобље 1734-1860, видимо да је сачуван релативно мали број музичких докумената који треба да нам верно реконструишу звучни доживљај позоришне поезије из прошлости. Пропадањем нотне архиве СНП (у пожару 1928) заувек су изгубљене драгоцене музичке партитуре многобројних позоришних песама. Тако смо данас приморани да, прикупљајући остатке музичких рукописа позоришне поезије, све театарске песме посматрамо као „живе“ и „угашене“, односно оне које се још могу реконструисати на основу сачуваних аутентичних музичких записа и оне које се више не могу реконструисати. Позоришна поезија је данас потпуно заборављено поглавље историје српског театра, музике и књижевности; не проучава се ни у склопу свог троструког синкретизма, ни посебно, на пример као део нашег градског, „варошког“ и народног фолклора. Та нимало лака музиколошко-театролошка компаративна изучавања, као и реконструкције, још увек чекају историчаре театарске уметности.
ЛИТ: К. Поповић-Комораш, Песме из позоришне игре „Франческо и Софана или Робови“, певане у Новосадском театру, Будим 1828; А. Калауз, Јошт не сија јарко сунце, Српски напеви, Беч, 1850, св. I, бр. 12; Ј. Перл, Саборски марш (Мачем, копљем оружани), Беч б. г. (1864); А-м, Певанија, по избор песме што се најрадије певају, Панчево 1880, с. 273-354; Ф. Ш. Кухач, Невјером ме зва, Јужнословјенске народне попиевке, Згб 1882, књ. IV, с. 377-378; Д. Л(икић), Позоришна лира, Бгд 1884; А-м, Вертепско приказање, Невен, 1885, бр. 24, с. 382; Ђ. С., Нешто о постанку српског народног позоришта, Позориште, НСад, 1886, бр. 41, с. 161-162; Т. Остојић, Еј да је мени, Стражилово, 1888, бр. 28, с. 444-447; В. Каракашевић, Јека од гусала. Гусле и гуслари, Летопис МС, 1898, књ. 196, с. 92-95; Д. Јенко, Млада Јелка, Осам српских песама, Бгд-Лајпциг 1899; Л. С. П., Позоришна лира, Бгд б. г. (око 1900); А-м, Илустрована велика српска народна лира, НСад б. г. (1903); В. Сперњак, Отвори ми врата, Лајпциг 1904; Ђ. Луц, 100 јужно-славенских народних песама, Осијек 1906; Н. Ђурковић, Југовићи, кантата, Бгд 1907; Б. Јоксимовић, Песме младости, Бгд 1913; В. Р. Ђорђевић, Народна певанка, Бгд 1926; М. Томандл, Период Николе Ђурковића, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938, с. 28-85; М. Томандл, Српско световно позориште у Војводини крајем XVIII и почетком XIX века, НСад 1950; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950; М. Кићовић, Школско позориште код Срба у току XVIII и на почетку XIX века, Бгд 1952; Д. Цветко, Даворин Јенко и његово доба, Бгд 1952; С. Ђурић-Клајн, Корнелије Станковић као позоришни композитор, Музика и музичари, Бгд 1956, с. 33-39; И. Пот, Српскохрватска народна поезија у мађарској књижевности у Вуково доба, Бгд 1966; В. Р. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије до 1914. године, Бгд 1969; Ђ. Перић, Како се певала Доситејева песма „Све што мене окружава“, Ковчежић, 1971, књ. IX, с. 134-135; Ђ. Караклајић, Од када ми фрула не звони, Књажевац 1972; М. Парабућски, С песмом кроз Војводину, НСад 1976; Ђ. Перић, Песма на Рождество Христово, Гласник Српске православне цркве, 1977, бр. 12, с. 251-254; М. Павловић, Комади који су имали и музички елемент на репертоару новосадског и београдског народног позоришта, од оснивања до 1883. године, Сцена, 1981, бр. 2, с. 77-85; Ђ. Перић, Неколико певаних песама из Стеријиних прозних и позоришних дела, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1981, св. 2, с. 396-405; Ђ. Перић, Јован Пачу у Сомбору, Домети, 1982, бр. 31, с. 105-116.
Ђ. П.