ПОЗОРИШТЕ МЛАДИХ – новосадско позориште, најстарији професионални театар за децу у нашој земљи. Зачетке луткарства, програмски и организационо иначе дефинисане и уобличене тек с почетка 1931, могуће је наслутити још у Петроварадинском Шанцу, а потом и у НСаду већ у првим деценијама XVIII века, појавом народних забављача. Нешто касније додолске игре, игре под маском и краћи пантомимски програми „комедијаната“ у којима, нарочито, долази до изражаја „рука која говори“ уступиће место „Вертепу“ у „губама“, а ови, опет, „театралним представленијима“ школског позоришта. Крајем XVIII века, изградњом здања Theatrum publicum, у улици која се тада звала Placea theatralis (данас Његошева), као и током прве половине XIX века, када у НСаду све више расте интересовање за позориште, које ће свој пуни и прави израз добити акцијом Милетићеве Српске народне слободоумне странке и Српске читаонице 16/28. јула 1861. оснивањем СНП, луткарство не престаје да заокупља пажњу, истина малобројних, представника оних друштвених слојева који су у Пешти и Бечу имали прилике да на приредбама за најмлађе виде и представе тзв. „кућног“ луткарског позоришта. Затворено, с једне стране, уским кругом повлашћених, који су од њега сачинили забаву дечјих недељних поподнева, луткарство ће на нашем тлу доживети своју пуну афирмацију тек доласком циркуса. Предворје шатри било је намењено луткама и догодовштинама хероја начињених од дрвета и крпа. Лутке су, тако, постале средство и начин да се изрази оно што се није могло или није смело саопштити под шатром. Под непосредним утицајем путујућих луткара и забављача, 1919. године, у Домжалама, Иван Лах креира Мајстора Клеменчича, претечу, и Кашпарека и Павлихе. Само коју г. касније Драгутин Домјанић и Младен  Широла (в) оживљавају Петрицу Керемпуха, чији ће лик у гласовитим Баладама (1936) овековечити и Мирослав Крлежа. У окољу хистрионске шатре родиће се и Куку-Тодоре, којег ће велики заслужник луткарства Жика Ковачевић оплеменити у домишљана Кићу. Управо у то време, када луткарство широм наше земље све више постаје потреба а не забава, прогресивно оријентисани део организације „Соко“, након завођења војно-монархистичке диктатуре, изналази могућност окупљања ђака, студената, радника и интелектуалаца у оним просветним и спортским активностима којима се могу бавити „изван школе и школских клубова“. Захваљујући томе, а, истовремено, и јаком утицају чехословачких луткара окупљених, такође, око соколске организације, у НСаду се, најпре, 1930. оснива Соколска секција луткара, која већ априла 1931. прераста у стално Позориште лутака и чија ће прва премијера бити тада радо извођена лутка-игра Краљевић из подземља, у режији Лазара Драгића. У периоду од 1931. до 1936. Позориште је приказивало представе у дворани Соколског друштва, која се налазила у приземљу десног крила данашње Библиотеке МС, у улици МС 1, а од тада до данас у згради тзв. Спомен-дома, односно Дома културе (у улици Игњата Павласа, некадашња Жарка Зрењанина). Без материјалне помоћи друштва, предвођено пре свега групом ентузијаста на челу са управником Лазаром Драгићем, уметничким руководиоцем Божидаром Валтровићем и помоћником управника и првим креатором лутака Живком Штрбојом, оно је представама одржаваним у НСаду, а повремено и на гостовањима у Бачкој и западном Банату, све до пред сам почетак Другог светског рата обављало значајну просветно-културну мисију међу најмлађима, као једино професионално позориште за децу у овим крајевима. Од уласка фашиста у НСад до ослобођења Града Позориште није радило, мада су квислинзи крађом лутака и инвентара, у неколико наврата, покушавали и желели да обнове његов рад. Непосредно по завршетку револуције, у новим друштвеним условима, Позориште лутака у НСаду одмах почиње са радом, најпре под именом Војвођанско градско позориште лутака (1945/46. до пред крај 1951), потом као Позориште лутака (1952-1968) и, најзад, од 23. XI 1968. као П. м. Свесно мисије коју му је друштво поверило, оно је све до оснивања професионалних позоришта лутака у Суботици (Дечје позориште – Gyermekszínház) и Зрењанину (најпре Позориште лутака, а потом Лутка-сцена НП „Тоша Јовановић“), односно све до почетка ’50-их, било једино професионално позориште за децу у Војводини, које је своју делатност, поред НСада, проширивало на подручје Срема, Бачке и Баната. На стотине представа изведених у школама, домовима културе, позориштима, салашима и на пољопривредним добрима између Сремске Митровице и Суботице, Бајмока и Вршца, најречитије говоре о напорима и жељама које је тада малобројни, али хомогени колектив новосадских луткара покушавао и успевао да оствари у овој етапи свог развитка. Репертоарски усмерено ка сценским презентацијама бајки и прича са изразито социјалном поентом, оно је тада обављало не само васпитно-образовну мисију широм Војводине, него је, вишеструко, надокнађивало откинуте и отете дане детињства и топлину разрушеног и уништеног родитељског дома. У овом периоду Војвођанско градско позориште лутака имало је мисију које тек данас почињемо да бивамо свесни. Без њега, у тим поратним данима обнове и изградње земље, културни али и социјално-одгојни живот деце у Војводини би, нема сумње, био непотпун. Седамдесете су означиле велику прекретницу у раду П. м. Устаљени облици марионетских, јавајка или гињол-извођења 1974, минималном адаптацијом сцене, бивају надопуњени и тзв. „живим“ представама. Ранији, спорадични, покушаји, какви су били, на пример, 1958. са Грејевом драмом Лепотица и звер, или низ контакт-програма остварених између глумаца, лутке и гледалишта сада постају саставни део редовне делатности. Следећи ток историјских збивања у друштву, а на основу изражене потребе, П. м. од 1970, поред представа на српскохрватском, изводи и представе на мађарском, словачком и русинском језику, односно на језицима народа и народности Војводине. Са друге стране, у оквиру сталне размене програма из области културе главних градова наших аутономних покрајина – НСада и Приштине – П. м. од 1970. на територији општине Приштина почиње да приказује најпре представе на српскохрватском језику. Захваљујући овако започетој сарадњи, већ 1973. је договорено да представе буду синхронизоване и на албански језик. Тако су мали Албанци на Косову 29. X 1973. имали прилику да први пут виде и чују представе на свом матерњем језику, а у извођењу новосадског П. м. Истовремено, то је период у којем на репертоару преовлађују дела савремених домаћих аутора, а свака од наших националних литература добија изузетне презентне облике договорним избором писца дела, редитеља, сценографа, костимографа, креатора лутака и композитора. Стеван Пешић, Драгутин Добричанин, Мајо Ђуровић, Раде Павелкић, Фране Пунтар и Бранка Ракић стичу статус „кућног аутора“, а размена гостовања са позориштима Суботице, Зрењанина, Бгда, Згба, Љубљане и Сарајева постаје нормалан вид сарадње истородних театара. У овом периоду најистакнутији наши и европски редитељи, међу којима су Јован Путник, Бора Ханауска, Дејан Мијач, Еди Мајерон, Матјаж Лобода, Србољуб Станковић, Илија Слијепчевић, Душан Родић, Миливоје Радаковић, Ђула Ковач, Ана Банд, Јан Дорман, Атанас Илков… његови су стални сарадници, док се међу многобројним сценографима, костимографима и креаторима лутака налазе Милета Лесковац, Миодраг Табачки, Стана Јатић, Зоран Сретеновић, Агата Фрејер, Мирјана Стојановић-Маурич, Маја Мишевић, Шандор Сарваш, Борис Чершков, Јацек Дорман, Ива Хаџијева и други. Од ослобођења до 1981. П. м. је извело, само у НСаду, преко 10.000 представа, које је видело око два милиона гледалаца. Гостовало је у преко 90 градова и насељених места широм Војводине, у 15 на Косову, у 5 на територији уже Србије, у 13 на територији Босне и Херцеговине и у главном граду Словеније. На тим гостовањима приказано је око 1800 представа, које је видело више од пола милиона посетилаца. П. м. је било и презентант нашег литерарно-сценског израза за најмлађе у Пољској (1963. и 1976), Румунији (1969), Француској (1976) и Немачкој (1971. и 1978), када је изведено 27 представа којима је присуствовало преко 22.000 гледалаца. Чланови П. м. добитници су многобројних награда освојених на покрајинским, републичким, југословенским и интернационалним фестивалима, док је Театру, његовим сталним и повременим сарадницима, истим приликама, додељено још много награда, од оних за представу у целини, текст, режију, сценографију, креацију лутака или музику па до оних за културу сценског говора, светло, сценске радове или контакт остварен са публиком. П. м. је добитник Сребрне медаље „Јован Ђорђевић“ и Сребрне плакете СНП (1972), Награде ослобођења града Приштине (1974), Октобарске награде Града НСада (1975), Велике повеље и Златне значке Југославенског фестивала дјетета у Шибенику (1976), Искре културе Војводине (1978) и једног гулдена – незнаног дечака из Дортмунда, за изузетан уметнички доживљај остварен током гостовања у Немачкој, са представом Чика-Бајкине бајке (1978), који П. м. чува са дужном пажњом као једно од најдрагоценијих признања публике. Позориштем су руководили: од 1931. до 1941. Недељко Драгић, од 1945/46. до 1951. Зора Караџиновић, Нада Вукосављев и Васа Колак, од 1951. до 1957. Недељка Узелац, од 1957. до 1973. Бошко Зековић, од 1973. до 1981. мр Мирослав Радоњић, од 1981. до 1988. Славко Пенца. Симбол некадашњег Позоришта лутака израдио је 1966. његов дугогодишњи сценограф и технички шеф Влајко Вукосав, док је идејно решење плакете и знака П. м., који су и данас у употреби, 1976. осмислио и реализовао академски вајар Небојша Митрић.

ЛИТ: Годишњи извештаји Соколског друштва Новог Сада за 1931. 1932. и 1933. годину; А-м, Новосадско Позориште лутака, Дан, 11. III 1941; Четири деценије Позоришта младих Нови Сад 1931-1971, НСад 1972; Л. Дотлић, Српско народно позориште 1861-1981, у: Позоришни живот у Новом Саду од најранијих времена до наших дана, НСад 1981, с. 29-30; М. Радоњић, Позориште младих 1931-1981, каталог изложбе, Билтен 15. сусрета позоришта лутака СР Србије, НСад 1982, с. 1-15; 50 година Позоришта младих Нови Сад, НСад 1982.

М. Р.