ПОЗОРИШТЕ

ПОЗОРИШТЕ – лист Друштва за Српско народно позориште. На седници УО ДСНП, одржаној 28. XI / 10. XII 1871, предложио је управитељ српске народне позоришне дружине Антоније Хаџић да се уместо дотадашњих позоришних цедуља (плаката) „издаје мали позоришни лист који би излазио према представама позоришним четири пута на недељу, а коштао би месечно 50 новчића… Штампао би се број за углед у 800 егземплара и разаслао на све стране, а после други бројеви према претплатницима“. Хаџић је још изјавио „ако се не би нико уредништва листа примити хтео, да је он вољан тога се посла примити“. УО ДСНП усвојио је Хаџићев предлог „с том изменом да цена листу на месец буде 40 новчића а. вр. … и умолио г. управитеља да се прими уредништва, који то и учини“. Тако је донета одлука о покретању Листа а да му на тој седници ни име није дато; наслов му је одредио А. Хаџић првим бројем који се појавио 26. XII 1871 (по ст. к.), јединим у првој г. излажења. У заглављу Листа, поред других, уобичајених података, стајало је: „ПОЗОРИШТЕ – Уређује А. Хаџић“. Када је СНП почетком маја 1872. завршило с приређивањем представа у НСаду и отпутовало на гостовање у Вуковар, Хаџић се побринуо да Листу обезбеди излажење и у периодима када се позоришна дружина налази ван НСада, на гостовањима. Он је 6/18. V 1872. УО ДСНП предложио да „П.“ „и надаље излази, четири пута преко месеца, на пола табака. Уредништво ће узети на себе Јован Бошковић“. УО је одлучио „да лист излази двапут месечно, на целом табаку, и да стоји за Нови Сад 30 новчића, а на страни 40 новчића“. Дотле је УО већ имао извештаје о прођи листа у јануару, фебруару, марту и априлу 1872. У јануару је Лист вероватно штампан у 450 примерака: имао је 246 претплатника у НСаду а 80 „на страни, а 113 примерака даје се бесплатно које у НСаду, које у страни, што чини свега 439“. У прва четири месеца излажења „П.“ је остварило укупан приход од 719 фор. и 15 новч. а. вр. Расходи су у истом периоду износили 666 фор. и 67 новч. Значи: вишак прихода од 52 фор. и 48 новч. био је довољан разлог да се и економски оправда даље излажење Листа. Но, притом не треба заборавити да сарадници никада нису били хонорисани; њима се СНП одуживало на разне начине: бесплатним примерцима Листа и књижица из едиције „Зборник позоришних дела“ (в), бесплатним улазницама када је позоришна дружина наступала у НСаду, али и давањем на оцену драмских дела, што је од 1898. било хонорисно. Хаџић је умео да придобија сараднике, многе од њих и трајније да веже уз Лист, а често је из других листова, часописа и позоришних годишњака преносио чланке и материјале који су одговарали „П.“, без накнаде ауторима, што су они прећутно толерисали. Иако се А. Хаџић потписивао на Листу као уредник и у том својству имао знатних обавеза према њему, од почетка маја 1872. до марта 1875. на уредничким пословима „П.“ био је веома ангажован и Ј. Бошковић. Дужност администратора и рачуновође Листа врло педантно је обављао Корнел Јовановић (в) од првог броја до почетка 1875, с прекидима у 1872. и 1873, када је као родољуб из политичких разлога био затваран. Његов посао преузимао је тада Александар (Бранко) Јовановић, фискал ДСНП. Хаџић, Бошковић и К. Јовановић имају највише заслуга што је „П.“ од почетка окупљало угледне сараднике, што је, према плану, у већини сезона уредно излазило, пословало рационално и било благовремено експедовано; речју: што се, и поред извесних криза, усталило и тиме себи за више од три деценије осигурало опстанак. Први број „П.“ у 1871. и цело годиште 1872. штампани су на формату 26 x 20 цм, од 1873. до 1885. на формату 31 x 24 цм, а од 1886. до 1908. на формату 33 x 24 цм, и то: од почетка излажења до 53. броја ex 1878/79. у Српској народној задружној штампарији, од броја 1. ex 1881/82. до броја 12. ex 1884. у Српској штампарији др Светозара Милетића, од броја 13. до броја 40. ex 1884. у Парној штампарији Николе Димитријевића, од броја 41. ex 1884. до броја 10. ex 1891. у Штампарији Арсе Пајевића, од броја 11. ex 1891. до броја 26. ex 1907. у Штампарији српске књижаре Браће М. Поповића, број 27 ex 1907. у Штампарији Ђорђа Ивковића, а једини број из 1908. у Штампарији Учитељског деоничарског друштва „Натошевић“ – све у НСаду. Г. 1871. изашао је само један број „П.“, 1872: 81 број, 1873: 60, 1874: 62, 1875: 44, 1876: 31, 1877: 35, 1878/79. изашло је за ту сезону 53 броја, 1880. није изашао ни један број, 1881/82. изашло је за ту сезону 42 броја, 1883. није изашао ни један број, 1884: 49 бројева, 1885: 16, 1886: 65, 1887: 51, 1888: 15, 1889: 12, 1890: 53, 1891: 44, 1892: 24, 1893: 12, 1894: 12, 1895: 56, 1896: 51, 1897: 15, 1898: 49, 1899: 15, 1900: 52, 1901: 49, 1902: 28, 1903: 13, 1904: 46, 1905: 34, 1906: 12, 1907: 27 бројева и 1908. само један – недатирани – број; пагинација у Листу провођена је по годиштима: бројеви страна почињали су од првог и настављали се до последњег броја у годишту. После јединог броја из 1908. „П.“ је престало да излази. Поново га је, под истим именом, покренуло Српско учитељско деоничарско друштво „Натошевић“ у НСаду, не више као орган ДСНП, и са Јованом Грчићем као уредником. Од 5. до 19. XI 1909. изашло је 8 бројева Листа на којима је као г. излажења наведена XXXIV, чиме је хтело да се укаже да је раније „П.“ наставило са излажењем. Пошто је УО ДСНП Грчићу оспорио право да преузме име Листа и надовеже се на његова ранија годишта, Грчић од 21. XI 1909. издаје Лист под именом „Ново Позориште“ (в). „П.“ је непрекидно штампано двостубачно, ћирилицом, гармондом и петитом, најмање на четири странице; доцније, најчешће, на 8, па и на 12, 16 и више страница, нарочито када је пред главне скупштине објављивао извештаје о раду
ДСНП, његовог УО и српске народне позоришне дружине, а од 1887. и билансе о његовом финансијском пословању. За време боравка позоришне дружине СНП у НСаду излазило је на дан сваке представе, понекад и пет пута недељно, а на последњој страници доносило је листу (плакат) представе која се тог дана даје. Од 1879. објављује и илустрације, углавном портрете глумаца и драмских писаца. „П.“ је од првог до последњег годишта имало две основне рубрике: уводни чланак и „Листиће“. У уводном делу објављивало је један или два већа рада: есеје, расправе, разне чланке и извештаје; понекад и позоришне комаде (у наставцима – в. Драмска дела у листу „Позориште“). У рубрици „Листићи“ штампани су: рецензије, распореди позоришних представа за наредне периоде, вести из музичког живота, краћи или дужи чланци поводом глумачких јубилеја и некролошки чланци, разне књижевне и позоришне вести и занимљивости, анегдоте, а од 1884. извештаји са гостовања СНП и месних позоришних одбора о приходима сваке поједине представе и појединачним расходима за време гостовања. Лист је посвећивао пажњу свим важнијим догађајима из живота и рада ДСНП и СНП, комадима који су били на репертоару и глумцима и драмским писцима. Непрекидно је пратио позоришни живот у Бгду и Згбу и често им уступао знатан простор. Повремено је објављивао и вести о театарским догађајима у Љубљани, Цетињу, Вараждину, Осијеку, Сплиту и другим местима и бележио кретања и рад наших путујућих позоришних дружина. У „П.“ је објављен и велик број чланака о позориштима и глумачким величинама других земаља, од античког грчког и римског театра до позоришта скоро свих европских земаља крајем XIX и с почетка XX века. Читаоци Листа упознавани су и са представљачком уметношћу у Индији, Кини и Јапану, и о најважнијим питањима, проблемима и правцима савременог позоришног стваралаштва. „П.“ је објавило и доста грађе за историју српског позоришта, пенајвише из пера Јована Ђорђевића (1874, 1896),  а од 1893. непрекидно објављује и састав српске народне позоришне дружине. Позоришне критике о представама СНП, потписане шифрама или иницијалима, писали су: Лаза Костић (1872-1874, 1891-1892), Јован Бошковић (1872-1877), Милан Јовановић Морски (од 1872), Стеван Поповић (1872, 1874, 1879), Коста Трифковић (1872-1873), Стеван Милованов (1875-1885), Милан А. Јовановић (1876-1877, 1881, 1890-1891, 1895-1896, 1898, 1900, 1904), Јован Грчић (1877-1907), Милан Савић (1878-1881 под шифром К. Р. а 1882-1904. под М. С-ћ), Јанко Кнежевић (1887-1888, 1890), Јован Храниловић (1890-1907), Тихомир Остојић (повремено, 1891-1896), Душан Радић (1907) и још неколико критичара чија се имена крију иза досад неразрешених шифара (1872-1898). „П.“ је, разуме се, објављивало и друге прилоге ових сарадника, и на његовим страницама, од 1872. до 1907, испод многих, разноврсних чланака, потписани су још и Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, Александар Сандић, Миша Димитријевић, Никола Јоксимовић, Илија Округић Сремац, Сима Лукин Лазић, Иван Иванић, Благоје Бранчић, Филип Оберкнежевић, Ђорђе Магарашевић млађи, Исидор Бајић, Мита Калић, Петар Коњовић, Лаза Марковић Мргуд; из Бгда: Манојло Ђорђевић Призренац, Милан Шевић Максимовић, Милорад П. Шапчанин, Драгутин Илијћ, Бенко Давичо, Драгомир Брзак, Милован Глишић, Душан Л. Ђокић, Симо Матавуљ, Слободан Јовановић, Жарко Лазаревић, Стеван Сремац; из Згба: Јосип Иблер, Никола Андрић, Иван Суван, Иван Трнски, Фердо Ж. Милер, Милутин Цихлар Нехајев; из Цетиња: Лазо Томановић, Живко Драговић; из Ниша: Димитрије Ст. Нишлић; из Минхена: Јоца Савић; из Софије: Срђан Туцић, и многи други из ових и других места. У наше време, комплети „П.“ представљају веома богат, драгоцен и незаобилазан извор за проучавање прошлости не само СНП него и српског позоришта уопште, а делимично и хрватског театра у периоду 1872-1907. „П.“ је било добар и занимљив лист. Он је занимљив још и данас, нарочито својим првим годиштима; а морао је, баш у то време, бити и изузетно користан… Лист је, дакле, био жив, намењен најпре публици али и глумцима, чак био врста њиховог листа, са корисним а, по свему судећи, веома потребним упутствима о тешком глумачком послу – уместо глумачке школе. Уопште, педагошки карактер Листа веома је очигледан, па је Хаџићево „’Позориште’ васпитавало колико глумце толико и још младу и неуку публику… Али у Листу је видан и један друкчији тон, односно дух: озбиљан и зрео, пун самосвести и као неког поноса, па и заноса, не неразумног него некако трезвеног. Осећа се у Листу тенденција, не само уредника него и свих главнијих сарадника, да… на неки особит начин наглашује старину српске културе, песебице позоришне, њено перекло и настанак не од јуче“ (М. Лесковац). „П.“ је обновљено после пуних шездесет г.: на XVIII седници Позоришног савета СНП у ширем саставу, одржаној 25. IX 1968, одлучено је да се поново покрене лист са овим насловом, усвојена је његова концепција и именован први Редакциони одбор у саставу: Јован Виловац, Лука Дотлић, Младен Јагушт, Зоран Јовановић, др Божидар Ковачек, Влада Поповић и Мирослав Радоњић. За представника издавача одређен је Милош Хаџић, а за уредника именован Зоран Јовановић (од јесени 1979. „за издавача“ се потписује Зоран Јовановић, а од децембра 1983. Душан Белић). Утврђено је да „П.“ излази за време позоришне сезоне, једанпут месечно, десет бројева у једној сезони. Први број нове серије „П.“ појавио се 15. X 1968, и имао је у заглављу одштампан наслов истим словима као и „П.“ од 26. XII 1871, а као г. излажења означена је XXXVI, па је тиме и Грчићево „Ново Позориште“ признато као природни наставак његовог претходника – „П.“. Штампа се на формату 34 x 25 цм, у Штампарском погону СНП, са текстом, по правилу, на четири ступца, ћирилицом, претежно петитом. Лист је богато илустрован портретима, призорима из представа, скицама декора и костима, повремено карикатурама. Сваки број има своју посебну пагинацију. У сезони 1968/69. изашло је 6 бројева (међу њима два двоброја), 1969/70. 8 бројева (1 двоброј), 1970/71. 10 бројева, 1971/72. 8 бројева (2 двоброја), 1972/73. 10 бројева, 1973/74 10 бројева, 1974/75. 10 бројева, 1975/76. 10 бројева, 1976/77. 10 бројева, 1977/78. 6 бројева (4 двоброја), 1978/79. 3 броја (1 двоброј и 1 четвороброј), 1979/80. 6 бројева (3 двоброја), 1980/81. 3 броја (3 двоброја), 1981/82. 4 броја (3 двоброја), 1982/83. 2 броја (1 двоброј, бројеви се настављају на претходно годиште: 8-9 и 10), 1983/84. 6 бројева (5 двоброја и један ванредни ненумерисани број: Садржај Листа 1978-1984), 1984/85. 10 бројева (1 двоброј и 1 ванредни ненумерисани број посвећен Југословенском балетском такмичењу) и 1985/86. 7 бројева (3 двоброја). Лист се штампа најмање на 12, а у већини случајева на 16 и 20 страна, са изузецима: четвороброј 4-7 из 1978/79, који је у ствари Садржај листа 1968-1978, штампан је на 32 странице; двоброји 4-5, 7-8 и 9-10 из 1983/84. и двоброј 7-8 из 1984/85. имају по 24 стране, а три двоброја из 1985/86. (3-4, 5-6 и 7-8) штампани су на 28 страна. Од сезоне 1977/78. уређивање Листа је преузела Звјездана Шарић, драматург СНП; једну сезону, 1979/80, Лист уређују заједно Милица Остојић, Мирко Петковић и Гордана Торбица; у сезони 1980/81. уредник је Јасмина Њаради, драматург СНП, у сезони 1981/82. новинар Лазар Васић, а од сезоне 1983/84. Весна Крчмар. Од обнављања Листа, 1968, до краја сезоне 1985/86. и Редакциони одбор је такође претрпео многе промене: Душан Белић (1983-), Радуле Бошковић (технички уредник, 1981-), Иван Буљовчић (1977-1981), Лазар Васић (1981-1983), Јован Виловац (1968-), Еуген Гвоздановић (1970-1977), Лука Дотлић (1968-1984), Младен Јагушт (1968-1970), Зоран Јовановић (1968-1983), Василије Калезић (1973-1981), Милутин Каришик (1983-), Божидар Ковачек (1968-1973), Смиљана Лагатор (1981-), Зоран Лазин (1981-1983),  Петар Марјановић (1970-1977, преузео и техничко уређивање), Јован Миросављевић (1977-), Иштван Немет (1977-1983), Даринка Николић (1985-), Добрила Новков (1981-), Јасмина Њаради (1981-), Милица Остојић (1981-1983), Мирко Петковић (1977-1983), Милан Попов (1983-), Влада Поповић (1968-1983), Милена Путник (1983-), Мирослав Радоњић (1968-1981), Звјездана Шарић (1977-1981). Лист је у првом реду намењен публици – посетиоцима представа СНП, радним и друштвеним организацијама, позориштима, позоришним и културним радницима и установама, и служи као веза између њих и СНП. Нова серија „П.“ прати живот и рад СНП објављујући чланке, вести и белешке о драмским и музичко-сценским делима која су у припреми, затим чланке о ауторима и члановима Драме, Опере и Балета, разговоре са сценским ствараоцима Куће и публиком поводом и после одржаних премијера, о гостовањима СНП у земљи и иностранству, о раду самоуправних органа, проблемима СНП, важнијим догађајима у Кући, итд. На страницама „П.“ објављују се и прилози о савременом драмском стваралаштву и позоришним збивањима и манифестацијама код нас и у свету, о проблемима сценског стваралаштва и новим појавама и тенденцијама у области режије и глуме у Европи и ваневропским земљама. Велика пажња посвећује се и Стеријином позорју, а повремено се прати и рад Позоришта младих из НСада, Новосадског позоришта (Újvideki színház) и позоришни живот у осталим центрима у земљи. Штампају се и прилози из прошлости СНП, НП Бгд и ХНК Згб, и српско-хрватских позоришних веза, и о значајним сценским ствараоцима из других земаља. Периодично се објављују и репертоарски планови и извештаји са статистичким подацима о раду СНП. У овом периоду „П.“ је објавило више од 1500 чланака, есеја, краћих студија и расправа од око 150 сарадника из земље и више од 30 аутора из иностранства; прилозима су заступљени: Живојин Бошков, Јован Виловац, Ласло Геролд, Лука Дотлић, Станоје Душановић, Димитрије Ђурковић, Драгослав Јанковић Макс, Зоран Јовановић, Милош Јовановић, Василије Калезић, Божидар Ковачек, Страхиња Костић, Миодраг Кујунџић, Младен Лесковац, Петар Марјановић, Дејан Мијач, Слободан Милетић, Живан Милисавац, Трива Милитар, Јован Миросављевић, Љиљана Мишић, Даринка Николић, Ико Отрин, Славко Пенца, Никола Петин, Мирко Петковић, Влада Поповић, Душан Поповић, Мирослав Радоњић, Коста Савић, Свенка Савић, Марина Татић, Мирко Хаднађев, Милош Хаџић, Јожеф Шулхоф; из Бгда: Станислав Бајић, Мирослав Беловић, Радослав Веснић, Драгољуб Влатковић, Ана Живковић, Рашко Јовановић, Хуго Клајн, Јован Коњовић, Вида Марковић, Милосав Мирковић, Душан Михаиловић, Милена Николић, Живојин Петровић, Радован Поповић, Ели Финци, Јован Христић, Богдан Чиплић; из Згба: Славко Батушић, Георгиј Паро, Павао Циндрић; из Љубљане: Васја Предан, Смиљан Самец, Звоне Шедлбауер; из Сарајева: Твртко Куленовић, Јосип Лешић, Лука Павловић, Светозар Радоњић Рас; из Титограда: Радослав Ротковић; из Суботице: Иванка Рацков; из Ријеке: Иван Флод; из Сплита: Шимун Јуришић; из Осијека: Љуба Станојевић – и други. Поред тога, из стране периодике преведен је и објављен у „П.“ велик број – нашим читаоцима тешко доступних – актуелних чланака и есеја е сценском стваралаштву и драмској књижевности у свету од већег броја страних аутора, међу којима су и Жан-Луј Баро, Жан Вилар, Бернар Дорт, Серж Лифар, Жанин Фукс, Артур Милер, Вестон Тејлор, Хајнрих Бел, Игвенде Гелер, Јуриј Завадски, Јан Кот, Влођимјеж Кот, Отмар Крејча, Карел Краус, Богарка Кадар, Светлана Иванова, Марта Хартикаинен и други.

БИБЛ: Позориште, уређује А. Хаџић, I-XXXIII, НСад 1871-1908; Позориште, издаје СНП, XXXVI-XLXIII, НСад 1968-1986.

ЛИТ: М. Димитријевић, Успомена на покојног пријатеља, Позориште, НСад, 1887, бр. 33, с. 149-150; А-м, Зашто се поново покреће „Позориште“, Позориште, НСад, 1909, бр. 1, с. 1-2; Ј. Грчић, Лаза Костић као позоришни критичар, Браник, 25. XII 1910 (7. I 1911); Ј. Грчић, Позоришне рецензије Косте Трифковића, Јединство, 7. I 1924; Ј. Грчић, Новосадски рецензенти у „Позоришту“ А. Хаџића, Југословенски дневник, 1931, бр. 230-232; А-м (В. Поповић и Л. Дотлић), Поводом првог броја „Наше сцене“, НС, 1950, бр. 1, с. 1; О. Новаковић, Коста Трифковић као позоришни критичар, НС, 1952, бр, 39-40, с. 6; В. Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, Бгд 1968, с. 309-316; М. Лесковац, Позоришне критике Лазе Костића, Из српске књижевности, књ. II, НСад 1968, с. 64-161; А-м (Л. Дотлић), После шездесет година, Позориште, НСад, 1968, б. 1, с. 1.

Л. Д.