МИШИЋ Драга – драмска глумица и шаптач (Београд, 26. VIII 1889 – Београд, 3. VIII 1950). Завршила је три разреда Више девојачке школе у Бгду. Први пут је ступила на сцену у мају 1905. у путујућој дружини Ђуре Протића, а затим је провела као шаптач и драмска глумица: од 1908. до 1909. у путујућој дружини Душана Кујунџића, од 1910. до 1912. код Драгутина Крсмановића, од 1913. до 1914. и од 1918. до 1922. у НП у Скопљу, 1922. кратко код Душана Животића, од 1923. до 1926. у НП у Бгду, од 1926. до 1929. у Орфеуму Бране Цветковића у Бгду, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Нишу, од 1930. до 1933. поново код Душана Животића и у НПДб са седиштем у Крагујевцу од 1935. до 1936, када је пензионисана. Играла је повремено реалистички одмерено карактерне и комичне улоге. Била је у свом времену једна од највештијих шаптача у Србији, а понеке је комаде знала и суфлирала напамет. У бановинском позоришту је, изгледа, само суфлирала јер није позната ни једна њена улога из тог периода.

Б. С. С.

МИШИЋ Душан Ђ. – драмски писац (Београд, 20. V 1897 – Херцег Нови, 27. XII 1965). У Бгду је завршио основну школу и реалну гимназију. Од 1914. је као аматер врло амбициозно играо са доцније познатим глумцима Михаилом Мићом Васићем и Димитријем Тричком Величковићем у дилетантским позориштима у Бгду. За време Првог светског рата пребегао је у Француску, где је завршио правни факултет и докторирао из правних наука. По повратку у земљу радио је као службеник. Дуго је био виши саветник у Дирекцији државних жељезница у Бгду. Његов једини комад – Оде воз, весела позоришна игра у 3 чина, с предигром, изведен је 1942. у ДНП у Панчеву, а доцније (9. IV 1943) у НП у Бгду. Према оцени штампе, радња се развијала врло живим темпом од једног догађаја у вагону са четири купеа на београдској жељезничкој станици, али је доцније место збивања Шабац. То је у ствари ведра, весела лакрдија ревијалног типа, са доста нушићевског хумора и лаке, површне забаве. „Има у његову хумору“ – писала је 1943. „Српска сцена“ поводом београдске премијере – „који се местимице додирује са Нушићевим, неке ширине и топлих зрачења. То је хумор наше равнице, неизлечиво ведар и благ, права супротност хумору… Нема овде жаока и болних пецкања, све тече, на неки начин, праволинијски, озарено неком чудесном светлошћу.“

Б. С. С.

МИШИЋ Зоран – књижевник, критичар, антологичар (Београд, 10. XII 1921 – Игало, 28. XII 1976). Завршио је прва два разреда основне школе у Бгду, а затим III–IV полагао приватно због повреде кичме и лечења у Француској. Другу мушку гимназију завршио је у Бгду 1940. и одмах се уписао на Правни факултет, али ни један испит није положио. После Другог светског рата 1945. хонорарно је радио као чиновник Министарства информација. Студије француског језика и књижевности уписао је 1946. на Филозофском факултету у Бгду и 1949. дипломирао. За време студија радио је као службеник у Одељењу за штампу ФНРЈ 1946-1947, затим као новинар-сарадник у литерарној редакцији Радио Бгда 1947-1948. Уредник „Књижевних новина” био је од 1948. до 1951, а затим уредник часописа „Филм” од 1951. до 1953, па уредник издавачке куће „Ново поколење“ 1953-1955. и „Нолита“ од 1955. до смрти. Као стипендиста Министарства за културу био је 1953. у Паризу на студијама и лектор на Катедри за српскохрватски језик од 1962. до 1965. Чланке и есеје објављивао је у листовима, часописима и другим публикацијама; „Дом и школа”, „Српски књижевни гласник”, „Младост”, „Књижевне новине”, „Књижевност”, „Филм”, „Свечаност”, „Политика”, „Видици”, „Нова мисао”, „Алманах Савеза књижевника Југославије”, „НИН”, „Борба”, „Ветрењача”, „Поља”, „Данас”, „Critique” и др. Бавио се превођењем са француског језика и на: француски, енглески, македонски, немачки, словачки и словеначки језик. Био је члан редакција часописа „Сведочанства” 1952, „Књижевност” 1967-1976, те члан жирија за доделу НИН-ове награде, Змајеве награде, Октобарске награде града Бгда. Припремио је за штампу књиге: Е. А. По, Одабрана дела, Бгд 1956, 1964, 1974; П. Валери, Есеји, Бгд 1957; М. Бланшо, Есеји, Бгд 1960; Р. Петровић, Изабрана дела 1-2, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Написао је предговоре и поговоре за књиге: А. Боске, Реч и ребро, Бгд 1958; Р. Петровић, Изабрана дела, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Као критичар обележио је прву половину шесте деценије XX века. Борио се за ново, модерније схватање литературе и против традиционалних лиризама и безличне моде „меког и благог штимунга”, али и против догматизма и буквализма у уметности. У својим делима стилски је био прецизан. Драматизовао је средњовековне текстове Слово светлости, које је СНП приказало 17. II 1967.

БИБЛ: Реч и време I, Бгд 1953; Антологија српске поезије, НСад 1956, Бгд 1963, 1967; Антологија српске књижевне критике, Бгд 1958; Реч и време I-II, Бгд 1963; Слово светлости, НСад 1967; Антологија француске фантастике, Бгд 1968; Критика песничког искуства, Бгд 1976.

ЛИТ: А., „Слово светлости” у Новом Саду, Политика експрес, 6. II 1967; А., Конференција за новинаре у СНП, о Слову светлости, Дневник, 9. II 1967; М. Кујунџић, Премијера у СНП, Сумња у целисходност, Дневник, 22. II 1967; М. Первић, Премијера у Новом Саду, Стари ритуал и нови театар, Политика, 23. II 1967; А. Петров, In memoriam Зоран Мишић, Политика, 30. XII 1976; Ђ. Ј. Јанић, Зоран Мишић (1921-1976), Књижевна реч, 10. I 1977; П. Протић, Критичар у дијалогу са својим временом, Књижевне новине, 16. I 1977.

М. Л.

МИШИЋ Љиљана – балетски педагог-репетитор (Нови Пазар, 18. III 1938 – ). Родитељи Батрић Хаџић и Даринка рођ. Вишњић били су професори. Основну школу је похађала у Вршцу и НСаду, а затим у НСаду завршила гимназију и упоредо Позоришну школу (Балетски одсек) 1956. и Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ 1959. На Филозофском факултету, на катедри за енглески језик и књижевност, дипломирала је 1974. Била је на двогодишњој специјализацији за балетске педагоге у Лењинграду 1969-1971, на студијском боравку у Лондону 1979. и као Фулбрајтов стипендиста у Њујорку целу сезону 1981/82. Од 15. IX 1957. до 9. II 1974. радила је као наставник у Балетском одсеку Позоришне школе, где је предавала Класичан балет. Са СНП је хонорарно сарађивала од 1. X 1972, а од 10. II 1974. до 15. III 1978. је у њему била стално ангажована у својству педагога-репетитора Балета, асистента к-графа и, кратко време, шефа Балета. Од 16. III 1978. је сарадник Академије уметности (Драмски одсек – глума) за предмет Игре, а од 1984. је ванредни професор. Пензионисана је 2005. Водила је и Школу џез-балета, с кратким прекидом, од 1982. до 1987, као и низ семинара за балетске педагоге. Кореографије је радила за своје ученике Балетског одсека Позоришне школе, а као педагог-репетитор, односно асистент к-графа у Опери са Балетом СНП радила је на балетима Рајмонда, Половецке игре, Петар Пан, Кармен и Стамена. У Новосадском позоришту је као гост поставила кореографију у представи Патње господина Мокинпота Е. Вајса 1976. У свом кореографском раду користила је како класичну тако и карактерну игру. Од 1975. објавила је велик број чланака, приказа и бележака у листу СНП „Позориште“, а сарађивала је и у „Дневнику“. Од СНП је 2015. добила Златну медаљу „Јован Ђорђевић“.

БИБЛ: Основи сценске игре, НСад–Згб 1986; Култура покрета, НСад 1999; Уметничка игра у Новом Саду 1919-2000, I том, НСад 2009; Велика река, НСад 2014.

ЛИТ: А-м, Промоција књиге Љиљане Мишић „Основи сценске игре“, Позориште, НСад 1986, бр. 10; С. Кошничар, Јединствена књига у изучавању културе покрета, Позориште, НСад 1986, бр. 10; С. Кошничар, Култура покрета – Љиљана Мишић: „Основи сценске игре“, Дневник, 29. VI 1986; М. Зајцев, Пионирски подухват – Љиљана Мишић: „Основи сценске игре“, Борба, 16. VII 1986.

В. П.

МИШИЋ Милутин – позоришни критичар (Београд, 16. XI 1936 – Београд, 12. VIII 2011). Основну школу и гимназију завршио је 1955. у Бгду, где је и дипломирао на Катедри за драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (1968). На конкурсу „Атељеа 212“ за аматерску позоришну критику 1958. је добио другу награду; од 1959. до 1962. писао је позоришне критике у „Студенту“. Позоришне критике је објављивао и у „Младости“ и „Раду“ (1965), а хонорарно обављао драматуршке послове у „Неопланти“ у НСаду. Од 1969. је стални позоришни критичар „Борбе“, са паузом од 1971. до 1977, када је био уметнички директор Југословенског драмског позоришта у Бгду. У његовим критикама се театарском аспекту представе поклања наглашена пажња и у њима је више позоришних него књижевних елемената. Нису писане шаблонски, са „редоследом“: писац – режија – глума – стручни сарадници, али је у њима каткад видљив недостатак толеранције за идеолошка, естетска и театарска схватања која нису блиска или иста са његовима.

БИБЛ: Мала позоришта – значајне представе, Борба, 27. IV 1969; Берберски несташлуци, Борба, 21. XI 1969; Симпозијум или о љубави, Борба, 3. XII 1970; Српска комедиографија у пар штосова, Борба, 24. XII 1981; Свечарске фреске, Борба, 8. IV 1983.

ЛИТ: П. Марјановић, Београдска позоришна критика – данас, Позоришне теме, Бгд  1969, с. 74-78.

П. М.

МИШКАТОВИЋ Јосип – публицист и политичар (Церник, 6. III 1836 – Загреб, 2. X 1890). Завршио је гимназију у Славонској Пожеги, а студије филозофије и теологије у Згбу и Ђакову. Службовао је као средњошколски наставник у Осијеку, а од 1860. у Згбу, гдје је започео публицистичку дјелатност. Изабран је 1861. у Хрватски сабор, а 1862. постао је један од уредника опозиционог дневника „Позор“. Кад је 1863. отпуштен из државне службе, Штросмајер му је омогућио боравак на студијама хисторије у Бону и Берлину код Момзена и Ранкеа. Вративши се 1865. у Згб поновно је изабран у Хрватски сабор и преузео уређивање „Позора“. Пошто је тај дневник 1867. у Хрватској забрањен, основао је у Бечу 1869. „Нови Позор“, а након забране и тога листа издавао је дневник „Заточник“ у Војном Сиску, који је спадао под управу Крајине, а у којем банска власт није имала ингеренције. Насљедник свих ових листова био је од 1871. загребачки „Обзор“ (до 1941). Као публицист М. је у каснијој фази заступао идеју споразума са Угарском, али на темељу равноправности. Од 1873. био је један од вођа Мађарима склоне Унионистичке странке. Напустивши политику дјеловао је од 1882. до 1890. као архивар Земаљског архива у Згбу. Значајни су његови први пријеводи И. С. Тургењева на хрватски. За ХНК је превео Шекспировог Краља Лира и Сардуову Федору, која је у његовом пријеводу приказана и у СНП 1887.

БИБЛ: Листови једнога антиуниониста, Згб 1870; Иван Перковац, Виенац, Згб 1871, бр. 23-24; Коморска писма, Народне новине, Згб 1885, бр. 170-174.

ЛИТ: А-м, Јосип Мишкатовић, Народне новине, Згб 1890, бр. 226; Ј. Храниловић, „Федора“, драма од Сардуа у преводу Ј. Мишкатовића,  Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; Т. Маретић, И. С. Тургењев у хрватским и српским пријеводима, Рад ЈАЗУ, 1904, бр. 157; М. Прелог, Мишкатовић и Перковац, Бгд 1926; М. Прелог, Мишкатовић и кнез Михајлова Србија, Ријеч, Згб 1926, бр. 274.

С. Б.

МИШКОВИЋ Анастазија – драмска глумица (Земун, 20. V 1849 – ?). Сестра глумице Милеве удате Рашић (в); потиче из угледне и имућне земунске породице. Улогом Видосаве у Старом кованџији ступила је на сцену СНП 24. XI 1866. и у њему је глумила скоро до краја 1868. Даровита, марљива у раду, живахна у игри, истицала се у улогама заљубљених девојака у шаљивим комадима. На конкурс НП у Бгду јавила се 1868. али није примљена; затим јој се губи сваки траг.

УЛОГЕ: Видосава (Стари кованџија), Марта (Инкогнито), Лепосава (Миљко Мрконић), Владислава (Немања).

ЛИТ: Д. Т. Поповић, Новосадско Народно позориште, мати данашњег престоничког театра, Comoedia, 1926, бр. 30, с. 15; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду 1868. године, Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII, с. 225.

С. Ј.

МИШОЛОВКА (Das Heiratsnest) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Густав Давис. Прво извођење у Бечу, 1893.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 10. IV 1907. у Панчеву. Превео: Јован Грчић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Тодосићка (Удова мајорица), С. Бакаловићка (Баруница Хилда Сорнерка), Т. Лукићка (Генералица), Д. Спасићка (Кћи генералице), М. Иличићка (Друга кћи генералице), П. Добриновић (Слуга), Д. Спасић (Обрштар), М. Матејић (Дерфлинг), Д. Матејићка (Ката), Љ. Иличић, Д. Васиљевићка, М. Марковић, Р. Спиридоновић, А. Лукић. – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Марте Тодосићке у Панчеву, Позориште, НСад, 1907, бр. 4, с. 43; А-м, 25-годишњица глумовања, Браник, 1907, бр. 81, с. 2; А-м, С. Н. П. гостује у Земуну, Новосадске новине, 1907, бр. 13, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар, 1907, бр. 71, с. 6; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек, 31. X 1907; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Мишоловка“, шаљива игра у три чина, написао Густав Давис, превео Ј. Грчић, Браник, 1908, бр. 15, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 59, с. 3; Ст., У суботу 1. марта била је на репертоару Дависова „Мишоловка“, шаљива игра у четири чина…, Слога, Сомбор, 1908, бр. 10, с. 3; Љ. Милованов, Српско народно позориште у Старом Бечеју, Браник, 1908, бр. 230, с. 1; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, 1908, бр. 7, с. 53.

В. В.

МИШЧЕВИЋ Живојин – драмски глумац (Београд, 5. X 1919 – Београд, 3. I 1999). Нижу гимназију а затим војно-техничку школу завршио је у Крагујевцу 1937. Добровољно је наступао у НПДбС у Пожаревцу од 1938. до 1940. Професионално се бавио глумом од ступања у позориште Удружења глумаца „Шумадија“ у Аранђеловцу 1. IV 1942. Исте г. ангажован је у ДНП у Панчеву. Члан СНП је био у сезони 1945/46, НП у Панчеву од 1946. до 1952. и Дечијег позоришта „Бошко Буха“ у Бгду од 1955. У доратном периоду нарочито се афирмисао улогама натур-бурша (дерана) и оперетских танц-комичара. На сцени новосадског театра успешно је остварио већи број комичних типова.

УЛОГЕ: Жак (Буца), Учитељ лепог понашања (Два оца), Октав (Господар ковница), Милан (Луда Велинка), Петар (Карловачки ђак), Лакеј (Вереница), Реља Базић (Урнебес), Лалић (Поћерка пука), Девер (Дивљуша), Тошица (Избирачица), Поте (Зона Замфирова), Слуга код Линиера (Две сиротице), Мита (Дукат на главу), Војник (Звонар Богородичине цркве), Чираче (Ивкова слава), Ремон де Ноарвил (Ја сам невин), Послужитељ (Јунак), Морнар (Скапенове подвале), Бони (Кнегиња чардаша), Максим (Ђидо), Хлестаков (Ревизор), Алекса (Сумњиво лице), Селестен (Мамзел Нитуш), Ђак (Стари Хајделберг), Примаш (Угашено огњиште), Помоћник кројача (Грађанин племић), Неца (Потера), Самуел Хевелтон, Мамби, Емин (Пут око света), Трећи момак (На бунару), Николић (Др), Валентин Грифељев (Проста девојка), Трећи господин с корза (Београд некад и сад).

С. Ј.

МЈАСИН Леонид Фјодорович (Леонид Фёдорович Мясин / Leonide Massine) – руски играч и кореограф (Москва, 8. VIII 1885 – Боркен, Вестфалија, 15. III 1979). Московску балетску школу (Московское театральное училище) завршио је 1912. као ученик А. А. Горског и одмах био ангажован у Бољшом театру, да би већ у следећој сезони добио позив самог Дјагиљева да пређе у његову трупу, јер је овај импресарио у њему видео могућег наследника Нижинског, с којим је прекинуо сарадњу. М. је прихватио позив и 1914. се прикључио трупи С. П. Дјагиљева – Руски балет (Ballet Russes), ангажован за главну улогу у Фокиновом балету Легенда о Јосифу (Legende de Joseph), а затим и другим његовим балетима – Посвећењу пролећа, па у Петрушки. У трупи је дебитовао као к-граф балетом Ноћно сунце (Soleil de Nuit, 1915) на музику Н. Римског-Корсакова. Многобројни су му радови у којима је и сам играо, а у улогама карактерно-гротескног типа. Његова снага је лежала у карактерним ликовима, а његова сугестивна играчка личност привлачила је пажњу публике и у одсуству покрета. Шест г. је, после Фокина, био Дјагиљевљев главни, најзначајнији, аутор балетских дела (к-граф). У мноштву од преко 50 радова, увек на музику значајних композитора, издвајају се: балет у једном чину Парада (Parade, 1917), на музику Е. Сатија, по сценарију Ж. Коктоа, у сценографији П. Пикаса, са М. у улози Кинеског мађионичара; Фантастични дућан (La Boutique Fantastique, 1919), на музику Росинија и Респигија, Тророги шешир (Le Tricorne, 1919), на музику М. де Фаље; Посвећење пролећа (Le Sacre du Printemps, 1920), на музику И. Ф. Стравинског. Трупу Дјагиљева напустио је 1921, мада не дефинитивно. Вратио јој се 1924. и тада кореографисао дела: Les Matelots, Zephire and Flore (1925), Le Pas d’Acier (1927), Ode (1928). Од 1926. је неко време боравио у Америци, где је и играо у неким својим поставкама. Радио је кореографије за трупу Иде Рубинштајн у Паризу и за миланску „Скалу“. Сарадњу са „Ballet Russe de Monte Carlo“ започео је 1932, а од 1933. је у њој главни к-граф и до 1939. поставио је разноврсна дела: Le Beau Danube, Scuola di Ballo, Jeux d’Enfants, Union Pacific, Gaite Parisien, као и балете без садржаја на симфонијску музику – симфонијске балете, одступајући од традиције, што није пролазило без различитих реакција. Инспирисале су га Пета симфонија Чајковског (Les Presages, 1933), Брамсова Четврта симфонија (Choreatrium, 1933), Берлиозова Фантастична симфонија (Symphonie Fantastique, 1936), Бетовенова Седма симфонија (1938) и Хиндемитова Nobilissima visione (1938). Са трупом је 1939. гостовао у САД. Исте г. је поставио Шпански капричо (Capriccio Espagnol) Н. Р. Корсакова и Црвено и црно на музику Шостаковичеве Прве симфоније. Шубертову Седму симфонију искористио је за балет Лавиринт. За време Другог светског рата радио је са америчким трупама, 1946. се вратио у Европу. За „Sadler’s Wells Ballet“ поставио је Фантастични дућан и Тророги шешир, у којима је и сâм играо. Појавио се у филмовима Хофманове приче (1951) и у Наполитанској вртешци (Carosello Napoletano, 1954), у којем је био и аутор игара. Написао је књиге Мој живот у балету (My Life in Ballet, 1960) и Massine on Choreography. Theory and Exercises in Composition (1976). Био је ангажован као к-граф за многе светске трупе, али и многим трупама у свету пренео своје најзначајније балете. У СНП је по његовим либретима изведено три балета: 1959. Фантастични дућан и Шпански капричо и 1961. На лепом плавом Дунаву (Le Beau Danube – An der schönen blauen Donau).

Љ. М.