МИРЧОВ-СКАЛОВСКА Марија – оперска певачица, сопран (Каравуково, 1. III 1929 – Скопље, 24. I 2006). Била је истакнута македонска оперска и концертна певачица. Средњу музичку школу ,,Исидор Бајић” завршила је у НСаду код познатих оперских певача и вокалних педагога Р. Ертла и Е. Маријашеца, а приватно се усавршавала у Бгду (З. Ђунђенац). Оперску каријеру је започела улогом Микаеле (Кармен) 1950. и постала солиста Опере СНП. У НСаду је остала две сезоне и наступала у операма Риголето (Ђилда), Боеми (Мизета), У долини (Нури), Орфеј и Еуридика (Амор) и Вертер (Софија). Од 1952. је била члан Македонског народног театра у Скопљу, где ће њени високи певачки квалитети, музикалност и проживљене интерпретације доћи до пуног изражаја. У наредне две деценије (до 1975) постала је носилац репертоара и један од кључних протагониста оперског ансамбла скопске Опере, са значајним улогама: Ћо Ћо Сан (Мадам Батерфлај), Манон Леско (Манон), Мими (Боеми), Дездемона (Отело), Елизабета (Дон Карлос), Неда (Пајаци), Маргарета (Фауст), Моника (Медијум), Ђула (Еро с онога свијета) и др. Татјана у Евгенију Оњегину (Чајковски) била је њена највећа креација и улога по којој је била препознатљива на свим оперским сценама бивше Југославије (у СНП је као Татјана наступала у сезони 1955/56). Гостовала је на сценама Француске, Италије, Румуније и Бугарске. На концертном подијуму је посебно афирмисала македонско стваралаштво, а врло успешно се бавила и вокалном педагогијом. Била је удата за познатог композитора и диригента Тодора Скаловског. Добитник је најзначајније македонске државне награде ,,11 Октомври” за животно дело (1979).

М. Д. М.

МИСАИЛОВИЋ Миленко – театролог (Кремна, код Ужица, 2. IV 1923 – Београд, 26. IV 2015). Отац Обрен био је жељезнички радник, мајка му се звала Љубица. Основно школовање и гимназију завршио је у родном месту и у Ужицу. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Бгду 1949. Студије режије у класи Бојана Ступице, касније Јосипа Кулунџића, завршио  је 1952. на Академији за позоришну и филмску уметност у Бгду. Позоришну естетику студирао је 1965/66. у Паризу на Сорбони (Institut d’Etudes Théâtrales). Докторску дисертацију „Дијалектичност Нушићеве комедиографије“ одбранио је јуна 1981. на Филолошком факултету у Бгду. Од 1954. континуирано делује као драматург НП у Бгду, где повремено и режира дела класичне и савремене драме, међу којима се истичу његове поставке Б. Нушића, Н. В. Гогоља, В. Инџа, А. Милера, Џ. Озборна и других. Упоредо са драматуршким и редитељским радом бавио се и књижевним стваралаштвом. Као драматичар представио се 1950. позоришном бајком Вечити цвет, а затим следи низ оригиналних драма, те драматизације романа Дошљаци М. Ускоковића и Крилати мостови И. Андрића. Режирао је, углавном Нушићеве комедије, широм земље – у Шибенику, Нишу, Марибору, Крагујевцу, Приштини, Ужицу и другде. Као театролог и естетичар највећи део свог научноистраживачког и теоријског стваралаштва посветио је студији феномена комичног и трагичног, драматизацији сценског простора и проблемима савремене позоришне и филмске естетике, о чему је објавио преко 200 студијских огледа и чланака. Као позоришни критичар оглашавао се у „НИН“-у и на Радио Бгду (1958-1960). Од 1962. је члан Савеза књижевника Југославије. Награђиван је за драму (1950), за сценарио (1954) и за режију (1978). На сцени СНП је 1975. изведен његов превод Камијеве драматизације Злих духа Ф. М. Достојевског. Музеј позоришне уметности Војводине му је 2004. уручио свој „Ловоров венац“ а 2008. објавио његову књигу Значења српске комедиографије.

БИБЛ: Сутра је опет дан, позоришни комад у 3 чина, Бгд 1956; У туђој кући, позоришни комад у 3 чина, Бгд 1957; Срећа и лопови, поноћни интермецо у 3 дела, Бгд 1959; Романтични реквијем, сценска фантазија у 3 дела, Ниш 1963; Пријатељи и жена, Бгд 1964; Пет случајних пријатеља, Згб 1964; Не зовите никад у помоћ, трагедија у два дела с међуигром, Бгд 1973; Андрић и васпитање, Бгд 1975; Поетика трагике Боре Станковића, Врањски гласник, 1982, књ. XIV-XV; Комедиографија Бранислава Нушића, Бгд 1983.

ЛИТ: Р. Путник, Комедиографија Бранислава Нушића, Политика, 12. XI 1983; Р. Лазић, Култура режије, Бгд 1984, с. 205-209; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бгд 1985, с. 214.

Р. Л.

МИСИЈА МИСТЕР ПЕРКИНСА У ЗЕМЉИ БОЉШЕВИКА (Миссия мистера Перкинса в страну большевиков) – комедија у 3 чина (4 слике). Написао: Александар Јевдокимович Корнејчук. Прво извођење 1943. у театру „Шевченко“ у Харкову, у нашој земљи 16. VI 1945. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 5. XII 1945. у НСаду. Превео: др Гојко Стојановић. – Рд. Б. Ханауска, сц. М. Шербан; Љ. Иличић (Мр. Перкинс), Г. Гошић (Мис Даун), П. Стојановић (Мистер Хемп), В. Петрић (Олга), Љ. Секулић (Матрјона), О. Животић (Степанида), Н. Хет (Марусја), М. Ајваз (Чумаченко), М. Петровић (Наталија), Б. Белић (Оксана), Ж. Митровић (Иван), Ж. Котрошан (Колотов), В. Милин (Вернигора), М. Барић (Кречмер). – Изведено 24 пута, глед. 7347.

ЛИТ: Б. Чиплић, Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика, СВ, 13. XII 1945.

Ј. М.

МИСТЕР ДОЛАР – комедија у 4 чина. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Прво извођење 16. IX 1932. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 20. IV 1933. у НСаду. – Рд. П. Матић; Н. Динић (Председник клуба), П. Матић (Матковић), Г. Николић (Редактор листа „Омега“), Ј. Харитоновић (Господин професор, Председник певачког друштва), С. Савић (Господин са добрим везама, Други новинар), Р. Алмажановић (Господин без скрупула), В. Милин (Господин који очекује наследство), Ђ. Козомара (Послератни господин), Ж. Моачанин (Господин са 160.000 динара прихода, Момак код Матковића), Д. Левак (Господин саветник без репутације), П. Слука (Госпођа саветниковица са репутацијом), Љ. Левак (Госпођа Модел Пату), М. Штефанекова (Госпођа о којој се много шапуће, Певачица), З. Николићка (Госпођа са сатом на подвезици, Пословна жена), М. Динићка (Госпођа која је летела на 3200 м. висине), Ј. Јевтићева (Ела), Е. Миљушка (Нина), Р. Ферари (Маришка), xxx (Оперска певачица), М. Миљуш (Жан), Л. Лазаревић (Први новинар). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: М. В. И., Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 11, с. 3.

В. В.

МИСТЕРИОЗНИ КАМИЋ – комедија у 3 чина. Написао: Јосип Кулунџић. Прво извођење у НП Бгд 12. X 1929.

Прво извођење у Н-Оп 28. I 1930. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ј. Кулунџић, сц. В. Уљанишчев; Ј. Ракуша (Камић). – Изведено 11 пута.

ЛИТ: А-м, Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Југословенски дневник, 1930, бр. 90, с. 4; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Суботици, Југословенски дневник, 1930, бр. 132, с. 5.

В. В.

МИТИЋ Никола – драмски глумац (Лесковац, 5. XII 1901 – Нови Сад, 23. XII 1972). Отац Тодор био је фабрички радник – гајтанџија, а мати Роксанда ткаља у фабрици. Основну школу завршио је у Лесковцу. После очеве смрти, 1913, запослио се у фабрици као радник. Од 1916. до 1918. био је фабрички ложач, чистач и подмазивач машина, а затим у Бгду од 1918. ћевабџија, ложач на броду, кафе-кувар, паракувар, посластичарски помоћник и поново ћевабџија. Дружење са тада популарним куплетистом Андрицом Костићем пресудно је утицало на М. опредељење за глумачки позив. Маја 1921. ступио је као глумац у позоришну дружину Петра Христилића, која је тада радила у башти кафане „Таково“ у Бгду. Први наступ на сцени био је у соло продукцији политичко-сатиричног куплета Шарено гајде, а прва улога – Сима у Граничарима. Од 1922. до 1924. је био у трупи Благоја Бироа, а до краја 1927. члан Веселог позоришта Милоша Рајчевића; од јануара до августа 1928. радио је у Малом позоришту Душана Животића, од септембра 1928. до августа 1931. у путујућим трупама Миливоја Стојковића, Милана Јовановића Њоње, Михаила Спасића и другде. Од 1. VII 1931. до 31. VII 1934. био је ангажован у НП у Бањој Луци, а затим, до краја 1935, поново у путујућим дружинама или је наступао у кабареима; од 1. I 1936. до 31. VII 1939. наступао је у НП на Цетињу. Од 1. VIII 1939. био је члан НПДб у НСаду, у којем је радио и у избеглиштву за време Другог светског рата (ДНП), најпре у Пожаревцу, па у Ковину и коначно у Панчеву. После ослобођења био је члан НП у Панчеву, а од 1. IX 1949. до пензионисања, 1. I 1959,  члан Драме СНП у НСаду, где је 11. XII 1953. прославио 30-огодишњицу уметничког рада улогом Животе у Нушићевом комаду Др. И после пензионисања повремено је наступао у драмским и оперетским ролама. Типичан је пример глумца-самоука; талентовано и са великим смислом за налажење карактеристичних детаља тумачио је улоге комичарског и карактерног фаха, нарочито људе из народа. Природно музикалан и пријатног гласа, у младости је наступао и у певачким улогама. У више махова, са успехом, огледао се и у драмским ролама. Врло савестан и марљив на послу, извршењу својих уметничких задатака приступао је са великом одговорношћу и поштовањем свога позива. Миливоје Николајевић је урадио његов портрет (цртеж тушем) 1955.

УЛОГЕ: Лазар Грујичић (Моји ђетићи), Игњац Глембај (Господа Глембајеви), Рендалов (Три бекрије), Вук Пљештић (Чучук Стана), Полицијски комесар (Каријера Јошка Пучика), Теча Панта (Госпођа министарка), Милош Јура (Нови људи), Самсон Бољшов (Своји смо – споразумећемо се), Прасјук (Милион мука), Матулаи (Пера Сегединац), Станојло (Београд некад и сад), Митке (Коштана), Андрија (Ђидо), Хаџи-Замфир (Зона Замфирова), Калча (Ивкова слава), Луц (Стари Хајдлберг), Пуковник Абота (Јунак), Др Ломбарди (Слуга двају господара), Жеронт (Скапенове подвале), Кир Јања (Тврдица), Човек с ногом (Пут око света), Фоглрајтер (Ивањске ватре), Пантелија (Саћурица и шубара), Гулар (Меркаде), Каплар Лорио (Мамзел Нитуш), Капетан (Сеоска учитељица), Кнуров (Девојка без мираза), Симеонов-Пишчик (Вишњик), Кризал (Учене жене), Трипче де Утолче (Манде), Јоле (Мећава), Живота (Др), Дефурнет (Коломба), Брнзовенеску (Изгубљено писмо), Кицош (Сан летње ноћи).

ЛИТ: Л. Дотлић, Премијера „Породице Бло“ од Љубинке Бобић, Дан, 7. XI 1940; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, кн. 366, с. 241; О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; С. Берберски, „Мећава“ од Пере Будака, СВ, 30. XII 1952; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, ЛМС, књ. 376, с. 148; Л. Дотлић, Јубилеј Николе Митића, НС, 1953, бр. 70, с. 1-2; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; М. Г(рчић), Довиђења, чика Митке!, Дневник, 16. VIII 1959; Л. Дотлић, Никола Митић (1901-1972), Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 8.

Л. Д.

МИТИЋ Никола – оперски певач, баритон (Ниш, 27. XI 1938 – ). По завршеној Средњој музичкој школи „Славенски“ у Бгду, усавршавао се у Бгду и у Италији. На оперској сцени дебитовао је 1965. у НП у Бгду као Валентин у Гуноовом Фаусту и отада је члан Опере НП у Бгду. Гостовао је у Аустрији, Француској, Белгији, Шпанији, Италији, Немачкој, Швајцарској, САД, Турској и СССР. Облог пастозног гласа, уједначеног у целом регистру, музикалан, глумачки стабилан и убедљив, М. је један од водећих југословенских баритона. Истиче се нарочито као тумач главних баритонских улога у Вердијевим операма. У СНП је гостовао три пута: као Жорж Жермон у Травијати 6. II 1968, Гроф Луна у Трубадуру 5. IV 1970. и Риголето у истоименој опери 20. II 1975.

В. П.

МИТРОВИЋ Душан – оперски певач, тенор (Шабац, 21. III 1882 – Београд, 22. III 1943). Од 1901. до 1906. био је члан хора и драмско-оперетски епизодист у НП у Бгду, од 1906. до 1909. оперетски певач у ХНК у Згбу, од 1909. до 1930, са мањим прекидима, члан Осјечке опере, а од 1930. до пензионисања, 1932, поново у Згбу. У Опери НП у НСаду као гост је наступио у трима улогама: Алфред у Травијати 7. X 1922, Шуберт – Три девојчице 9. X 1922. и Шандор Баринкај – Цигански барон 11. X 1922.

ЛИТ: А-м, A Nemzeti Szinház müsora, Délbácska, 7. X 1922; А-м, „Три девојчице“, Застава, 13. X 1922.

В. П.

МИТРОВИЋ Жарко – драмски глумац (Смедеревска Паланка, 20. VI 1915 – Београд, 16. IX 1992). Завршио је пет разреда гимназије у Смедеревској Паланци и у Смедереву. Затим је похађао жељезничко-телеграфски курс у Нишу, где се неколико пута појавио и као глумац на позорници нишког НП. Као аматер наступао је на сцени Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ у Смедеревској Паланци 1934, а као професионални глумац у повлашћеном позоришту Београдска комедија под управом Добрице Раденковића 1935/36, затим у путујућем београдском Малом позоришту под управом Душана Животића 1936/37, у београдском дечијем Родином позоришту од 1937. до одласка у војску 1939, у којој је дочекао и почетак Другог светског рата. У току рата наступао је у Позоришту удружених глумаца до 1943, па у Централи за хумор у Бгду до 1944. После рата је био члан СНП у НСаду од 1945. до 1947, када је прешао у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду поставши у њему доживотни почасни члан. Наступао је у већем броју филмова, радио-драмских емисија и телевизијских серија. Током каријере огледао се у свим сценским родовима, обележивши се особито у комедији креацијама сналажљивих, пробитачних, често ексцентричних ликова, а посебно остварењима једноставних „малих“ људи којима је уливао хумане садржаје.

УЛОГЕ: Јован (Ђидо), Андреј Андрејевич Шипучин (Јубилеј), Милисав (Сумњиво лице), Марко (Коштана), Неко (Ивкова слава), Лојал (Тартиф), Иван Василич Ломов (Просидба), Светозар Ружичић (Покондирена тиква), Оташ (Два цванцика), Обаб (Оклопни воз), Љубомир Протић (Покојник), Теклтон (Цврчак на огњишту), Аркадије Срећковић (Шума).

ЛИТ: М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946, А-м, Ангажовање чланова Војвођанског народног позоришта, ВС, 1947, бр. 8, с. 18; Л. Дотлић, Деведесет година Српског народног позоришта у Новом Саду, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 73; М. Татић, Говори Жарко Митровић, Позориште, НСад 1970, бр. 8-9, с. 7.

С. Ј.

МИТРОВИЋ Митра – књижевник, публициста, преводилац, друштвено-политички радник (Ужичка Пожега, 6. IX 1912 – Београд, априла 2001). Завршила је Филозофски факултет у Бгду. Пре рата је била службеник Народне скупштине. Као члан Комунистичке партије учествовала је у студентским демонстрацијама и другим политичким акцијама Београдског универзитета. Хапшена је због антифашистичке делатиости. У току рата и народноослободилачке борбе налазила се на одговорним функцијама при Врховном штабу Народноослободилачке војске и Покрета отпора Југославије. Била је инструктор Централног комитета Комунистичке партије Југославије, члан редакције листа „Борба“, члан Централног одбора Антифашистичког фронта жена, члан АВНОЈ-а. После рата је радила на разним дужностима у централним комитетима Савеза комуниста Србије и Југославије. Била је и министар просвете Србије, председник Савета за просвету и културу Владе Србије и директор Савезног завода за школство. Носилац је највиших државних одликовања. Писала је студије и мемоаре и преводила са руског. СНП је 1945. извело њен превод комада Непокорени Б. Л. Горбатова.

БИБЛ: прев. Борис Горбатов, Непокорени (Тарасова породица), НСад 1945; Ратно путовање, Бгд 1953; Веселин Маслеша, Бгд 1957; Положај жене у савременом свету, Бгд 1960; прев. Бајке са Мадагаскара, избор Л. Корњејева, Бгд 1964.

Б. К-ћ