МИСАИЛОВИЋ Миленко

МИСАИЛОВИЋ Миленко – театролог (Кремна, код Ужица, 2. IV 1923 – Београд, 26. IV 2015). Отац Обрен био је жељезнички радник, мајка му се звала Љубица. Основно школовање и гимназију завршио је у родном месту и у Ужицу. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Бгду 1949. Студије режије у класи Бојана Ступице, касније Јосипа Кулунџића, завршио  је 1952. на Академији за позоришну и филмску уметност у Бгду. Позоришну естетику студирао је 1965/66. у Паризу на Сорбони (Institut d’Etudes Théâtrales). Докторску дисертацију „Дијалектичност Нушићеве комедиографије“ одбранио је јуна 1981. на Филолошком факултету у Бгду. Од 1954. континуирано делује као драматург НП у Бгду, где повремено и режира дела класичне и савремене драме, међу којима се истичу његове поставке Б. Нушића, Н. В. Гогоља, В. Инџа, А. Милера, Џ. Озборна и других. Упоредо са драматуршким и редитељским радом бавио се и књижевним стваралаштвом. Као драматичар представио се 1950. позоришном бајком Вечити цвет, а затим следи низ оригиналних драма, те драматизације романа Дошљаци М. Ускоковића и Крилати мостови И. Андрића. Режирао је, углавном Нушићеве комедије, широм земље – у Шибенику, Нишу, Марибору, Крагујевцу, Приштини, Ужицу и другде. Као театролог и естетичар највећи део свог научноистраживачког и теоријског стваралаштва посветио је студији феномена комичног и трагичног, драматизацији сценског простора и проблемима савремене позоришне и филмске естетике, о чему је објавио преко 200 студијских огледа и чланака. Као позоришни критичар оглашавао се у „НИН“-у и на Радио-Бгду (1958-1960). Од 1962. је члан Савеза књижевника Југославије. Награђиван је за драму (1950), за сценарио (1954) и за режију (1978). На сцени СНП је 1975. изведен његов превод Камијеве драматизације Злих духа Ф. М. Достојевског. Музеј позоришне уметности Војводине му је 2004. уручио свој „Ловоров венац“ а 2008. објавио његову књигу Значења српске комедиографије.

БИБЛ: Сутра је опет дан, позоришни комад у 3 чина, Бгд 1956; У туђој кући, позоришни комад у 3 чина, Бгд 1957; Срећа и лопови, поноћни интермецо у 3 дела, Бгд 1959; Романтични реквијем, сценска фантазија у 3 дела, Ниш 1963; Пријатељи и жена, Бгд 1964; Пет случајних пријатеља, Згб 1964; Не зовите никад у помоћ, трагедија у два дела с међуигром, Бгд 1973; Андрић и васпитање, Бгд 1975; Поетика трагике Боре Станковића, Врањски гласник, 1982, књ. XIV-XV; Комедиографија Бранислава Нушића, Бгд 1983.

ЛИТ: Р. Путник, Комедиографија Бранислава Нушића, Политика, 12. XI 1983; Р. Лазић, Култура режије, Бгд 1984, с. 205-209; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бгд 1985, с. 214.

Р. Л.