МИЛЕР-ХРИСТИДИС Леонора – балетска играчица (Темерин, 25. VII 1953 – Нови Сад, 9. III 2012). Позоришну школу (Балетски одсек) у НСаду у класи Љ. Мишић (до шестог разреда је била ученица С. Илијћ) завршила је 1973. и 20. VIII исте г. ступила у балетски ансамбл СНП; солисткиња је постала 1979. Тромесечну специјализацију у Бољшом театру у Москви 1982. искористила је да се усавршава радећи са Никоновим, Стручковом, В. Бокадоро, Лагуновим. Прва њена солистичка улога је Баханалка у Валпургијској ноћи у оквиру опере Фауст, 1974. У главној улози дебитовала је као Хера (Љубав за љубав, 1979). Као балерина потврдила се улогом Одете у Лабудовом језеру 1985. (које су поставили К. М. Сергејев и Н. М. Дудинскаја). Препознатљива је по чистим издуженим линијама, елеганцији покрета, сигурној техници, лирском тону и драмском грађењу лика. Са представама СНП гостовала је у земљи и иностранству. У групи новосадских солиста наступила је у Жизели у МНТ у Скопљу 1986. Под крај радног века радила је у дирекцији Балета, а пензионисана је 30. XII 2002.

УЛОГЕ: Мирта, Батилда, Жизела (Жизела), Смрт (Вагнеријана), Девојка, Оксиген (Оксиген), Мазурка опус 33, бр. 2 (Силфиде), Хуанита, Дријаде, Мерцедес (Дон Кихот), Злато (Стварање света), Цар Девица (Коњић Грбоњић), Аскер (Стамена), Птица (Црвенкапа), Дама, Црнкиња (Пипи Дуга Чарапа), Срна (Теута), Стија (Охридска легенда), Пријатељица (Лабудово језеро), Мазурка, Валцер (Копелија), Пријатељица (Враголанка), Главна вила (Вила лутака).

ЛИТ: З. Ђерић: Сан и јава Дон Кихота, Глас омладине, НСад 27. XI 1984; С. Субић, Стваралачка сарадња с надареним кореографом, Позориште, НСад 1984, бр. 3, с. 2-3; А-м, Преминула балерина Леонора Милер-Христидис, Блиц, 10. III 2012.

Љ. М.

МИЛЕТИЋ Светозар – адвокат, политичар, новинар, вођа српског народног покрета у XIX веку (Мошорин, 22. II 1826 – Вршац, 4. II 1901). Основну школу започео је у Мошорину. Кад је изучио „часловац и псалтир“, односно научио да чита и пише српски, наставио је школовање у Тителу на немачком језику. Изузетан ђак, уписао се у Новосадску гимназију, у којој је завршио свих шест разреда (1838–1844) као један од најбољих ученика у историји ове школе. Јосиф Рајачић, тада вршачки владика, доделио му је 1841. стипендију од 100 форината. У јавности је први пут запажен 8. V 1844, кад је, „у име јуности гимназијалне“, на погребу великог ђачког пријатеља пароха Константина Маринковића рецитовао свој „жалоспев“. Из истог времена је и његова Еклога или Пастирска игра у стиховима. Седми и осми разред гимназије завршио је у Евангеличком лицеју у Пожуну (Братислави), где је 1846. покренуо и уређивао руком писани лист „Сербски соко“, у којем је објављивао и своје песме. Српски омладинци су у Пожуну основали друштво чија је девиза била „Не дајмо се!“ У јесен 1846. уписао је права у Пешти. Током студирања (1846/47) објављивао je стихове и текстове у Павловићевом „Сербском народном листу“ и окупљао српску омладину. Књижевни алманах „Славјанка“ покренут је 1847. са амбицијом да буде облик организовања српске омладине на просторима где Срби живе. Израдио је и устав будућег уредништва и проглас, који је упућен и у НСад и у Бгд. Студије права наставио је у Пожуну. По повратку у НСад и даље је био политички активан: сматрао је да Срби, као и Хрвати, треба да подрже борбу Мађара против аустријског апсолутизма, но кад је Лајош Кошут у Пожуну с презрењем одбио српске захтеве окренуо се против сарадње са мађарским револуционарима. На Мајској скупштини изабран је у Главни одбор. Укључио се у Коло србске младежи, чији су идеали били слобода, независност и уједињење српског народа. Од краја 1849. је у Бечу окончао студије права (1851), две г. провео у адвокатској и судској пракси и докторирао 1854, када је, против своје жеље, постављен за судског пристава Окружног суда у Лугошу (у данашњој Румунији), а радио је и у оближњој Оравици. У Темишвару је 1855. положио адвокатски испит, а потом се стално настанио у НСаду, где је имао адвокатску канцеларију од 1856. до 1875. У новосадском „Србском дневнику“, под уредништвом Ј. Ђорђевића, круг људи око М. је мобилисао јавност (1860-1861) за оснивање националног позоришта а у оквиру новог усмерења и политике и културе Срба у Угарској. Сматрао је да култура има важну улогу за национално уједињење. Реагујући на царски акт о укидању Војводства, 1861. је објавио чувени програмски политички чланак „На туцин дан“, који је имао великог одјека у целом Српству. За председника Српске читаонице у НСаду изабран је на скупштини 2. III 1861, у време када је био градоначелник НСада. Десетак дана касније нова скупштина је изабрала ПО Читаонице, који је преузео послове у вези с оснивањем СНП. Изабран је и посебан одбор за позориште од 17 чланова. На скупштини Читаонице 16/28. VII 1861. донета је и одлука о оснивању СНП. Својим ауторитетом је дао изузетно значајну подршку младој институцији српске културе. Поред Ј. Ђорђевића, Ј. Ј. Змаја и С. Брановачког потписао је Позив на оснивање СНП у НСаду (Позив на пријатеље народног позоришта), у којем се позива на материјалну и духовну помоћ новој институцији. Био је један од оснивача оснивача ДСНП, које је установљено на Оснивачкој скупштини одржаној 29. и 30. V / 10. и 11. VI 1862. Том приликом је усвојена и прва верзија Устава ДСНП којим су утврђени његови циљеви и задаци, његова организација, органи управљања и начин његовог рада. Учествовао је у писању првог Устава СНП, односно статута, чија је коначна верзија усвојена на седници УО СНП (које је формално тада још било у саставу Српске читаонице), одржаној 11/23. IV 1864. Захваљујући великој популарности међу Новосађанима, у два наврата (1861. и 1867) је биран је за градоначелника НСада, па је и са овог места могао да подржи рад СНП. Био је начелник градског магистрата од марта 1861. до 28. I 1862, када је суспендован због инсистирања на званичној употреби српског језика у дописивању са вишим инстанцама власти, на шта је НСад као слободни краљевски град након 1860. имао и законско право. Дужност великог бележника обављао је Л. Костић, а подбележника К. Трифковић. Предлагао је и да се на Главном тргу подигне позоришна зграда, а Градска кућа ближе српском крају, на месту данашње МС. Но, католици нису пристали на то. Други пут је за градоначелника изабран акламацијом на изборима 10. V 1867, али је из истих разлога суспендован 30. VI 1868. У НСаду је 22. II 1896. у СНП пригодном приредбом обележена је 70-огодишњица његовог живота. Када је улазио у зграду, коју је саградила породица Дунђерски, заорило се као из једног грла три пута „Живео Милетић!“ Слављеник је уздигнуте главе, мирног погледа, седе дуге браде и бркова и спуштене косе, у скромном црном оделу, лаким покретом главе примио искрену наклоност публике. На Благовештенском сабору (1861) појавио се као лидер либерално-демократске странке, која је добијала све више присталица. У студији Источно питање 1863. залагао се за устанак балканских народа против Турске, предлажући стварање балканске федерације, односно конфедерације. У фебруару 1866. покренуо је лист „Застава“ као орган Српске народне слободоумне странке. У МС је јачао утицај либерала окупљених око њега. Није желео да поново буде биран за потпредседника Књижевног одбора 1867, ни за члана УО, нити да се прими функције председника 1872. Сматрао је да би због политичке експонираности Матица могла имати више штете него користи од његовог избора. Из истих разлога се није прихватао ни дужности у СНП. Подржао је и оснивање Правне академије. Био је један од најзначајнијих Срба у XIX веку, постојаног карактера и велике радне енергије, одважан, храбар, борбен и сјајан говорник. Уживао је велик ауторитет код сарадника и следбеника. Имао је све особине народног вође. Као посланик Угарског сабора одлучно је бранио права Срба и других немађарских народа. Да би онемогућиле његово деловање у Сабору, власти су тражиле повода. Због чланка у „Застави“ (од 17. X 1869) „Ћирилица у загребачком политичком хербергу“ подигнута је тужба; осуђен је на г. дана затвора – у Вацу од 20. X 1870. до 18. X 1871. Други пут је осуђен на робију у време Херцеговачког устанка и Српско-турског рата 1876. Пошто је у „Застави“ објавио кнежеву прокламацију којом Србија објављује рат Турској, у ноћи између 4. и 5. VII је ухапшен, иако га је штитио посланички имунитет. У истражном затвору био је до јануара 1878, а онда је, без аргументације, осуђен на пет г. робије „за дело велеиздаје“. Прогон је допринео његовом душевном слому, па је био на лечењу у Шварцеровом заводу у Будиму. Миша Димитријевић је писао: „најјача народна снага морала се уклонити са попришта јавне борбе“. У НСад се вратио маја 1889, а 2. IX 1896. прешао је у Вршац, где је код сина др Славка (в) у миру провео последње г. живота, највише читајући. Кад је умро, искрено је ожаљен од српског народа.
БИБЛ: Сабрани списи, књ. I, II/1, II/2, II/3, III (приређивачи Ч. Попов и Д. Микавица), Бгд 1999–2001.
ЛИТ: Споменица Светозара Милетића, ЛМС, 1926, књ. 308, св. 3; В. Стајић, Светозар Милетић, живот и рад, НСад 1926, Бгд 1938; Т. Милитар, Др Светозар Милетић и његово доба, НСад 1926; М. Клицин, Св. Милетић, НСад 1926; В. Стајић, Новосадске биографије III, НСад 1938, с. 122–173; Н. Петровић, Светозар Милетић, Бгд 1939, 1958; К. Милутиновић, Светозар Милетић, Згб 1939; Документи о Светозару Милетићу (са библиографијом), НСад 1951; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, НСад 1980.
Н. С.

МИЛЕТИЋ Славко – лекар, политичар и преводилац (Нови Сад, 22. III 1869 – Београд, 11. V 1934). Син народног трибуна Светозара Милетића (в). Основну школу и седам разреда гимназије учио је у НСаду; из новосадске Гимназије исписао се и наставио школовање у Осијеку због тога што му је отац теже оболео, породично стање се погоршало, а политичке прилике у НСаду постајале све теже. У Осијеку је завршио седми и осми разред гимназије, а медицинске студије на универзитетима у Грацу, Прагу и Бечу (1895). За време студија у Бечу био је активан у српском академском друштву „Зора“. По завршетку студија, од 1896. живео је у Вршцу, где је обављао приватну лекарску праксу; отада је код њега до смрти (1901) у Вршцу био и његов тешко оболели отац. Припадао је Радикалној странци, на чијем је челу био његов зет Јаша Томић (в), и од 1897. непрекидно је биран за посланика на Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. За време Првог светског рата био је интерниран, а по завршетку рата изабран за председника Велике народне скупштине Војводине која је 25. XI 1918. прогласила уједињење Војводине са Србијом, а тиме и њен улазак у састав Краљевине СХС. Одмах затим изабран је за посланика у Привремено народно представништво и отада је на радикалским листама редовно биран за народног посланика. Уласком у владу Љ. Давидовића за министра народног здравља (19. II 1920) дефинитивно је прешао из Вршца у Бгд. Други пут је ушао у владу као министар истог ресора 16. XII 1922. и на том положају остао укупно целу деценију. У међувремену, г. дана је био министар пошта и телеграфа (1921), а кратко време заступао је министра социјалне политике (1924). Он није имао темперамент, снагу ни борбеност свога оца, нити је био политичар његовог формата; био је тих, скроман и исправан грађански политички радник који је по својим моралним особинама више био потребан странци но што је странка била потребна њему. У здравственој политици Југославије између два светска рата, у условима тадашњих режима, страначких борби и друштвених противуречности, учинио је највише што је могао: основао је многе хигијенске заводе, подигао домове народног здравља, здравствене станице, школске поликлинике, диспанзере за одојчад, лечилишта и опоравилишта. Иако је за тадашње прилике дуго био на министарским положајима, својим потомцима оставио је само свој лични углед и часно име. Знао је француски, немачки, руски, чешки и италијански и био је лепог општег и стручног образовања. У младости је писао песме и приповетке, доцније политичке чланке и популарне прилоге из хигијене и социјалне медицине. Од 1904. до 1914. био је члан Позоришног одсека Друштва за СНП. Сарађивао је у „Застави“, „Жени“ и у медицинским часописима, а две г. је уређивао новосадски лист „Српска домаја“. СНП је извело три његова превода: Нашег пријатеља Некљужева А. Паљма (1890) и Еву и Александру Р. Фоса (оба 1891).

ЛИТ: М. Ђорђевић, Д-р Славко Милетић, Годишњак Матице српске, НСад 1935, с. 197-199; В. Алексијевић, Један портрет – Д-р Славко Милетић, Бгд 1940.

Л. Д.

МИЛЕТИЋ Слободан – позоришни критичар и драматург (Београд, 23. III 1938 – Клагенфурт, 23. X 2001). Основну школу и гимназију („Моша Пијаде“) завршио је у НСаду 1957. Студирао је на Филозофском факултету у Бгду, на Групи за светску књижевност, а дипломирао на Филозофском факултету у НСаду, на Групи за немачки језик и књижевност, 1964. У сезони 1964/65. био је драматург СНП, а затим је уписао последипломске студије у Нансију (1965/66). Од 1966. до 1968. био је лектор за српскохрватски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нансију. Од 1969. до 1971. радио је у Немачкој, а од 1972. је асистент за светску књижевност на Групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у НСаду. Прве књижевне радове (поезију и препев) објавио је у часопису „Поља“ 1956. Члан Удружења књижевника је од 1960. Од 1970. до 1971. био је уредник часописа „Поезија“ у НСаду. Од 1972. члан је Славистичког института у Паризу. Уз књигу модерне поезије Небо без наслова (1970), написао је низ театролошких текстова, књижевних, ликовних и музичких критика о домаћим и страним представама и ствараоцима. Он је литерат завидног укуса и културе и познавалац уметности. Као позоришни критичар одликује се језгровитошћу стила и наглашеном жељом да утврди двоструки идентитет драмског дела: књижевни и театарски. Представу у целини и глуму вреднује на темељу идејне и естетске претпоставке режије, то јест с потпуношћу и уверљивошћу њене реализације.

БИБЛ: Небо без наслова, НСад 1970; Гротескна игра о самоћи, Политика, 1. XII 1972; Изражајна парабола, Политика, 28. XII 1972; Преузак оквир једног стила, Политика, 11. IV 1973; Четири нове представе, Политика, 7. V 1973; Смех Љубице Раваси, Политика, 10. VII 1973; Поновљена историја као фарса, Борба, 3. XII 1976; Отуђеност без заштите, Борба, 8. II 1977; Хумор поремећених, Борба, 7. III 1977; Реконвалесценција Српског народног позоришта, ЛМС, март-април 1980, с. 684-689; Репертоарски коктел, ЛМС, септембар 1981, с. 407-416; Наслеђе и савременост домаће драме на фестивалима, ЛМС, НСад децембар 1981, бр. 6, с. 999-1011.

ЛИТ: С. Божовић, Небо без наслова, Вечерње новости, 8. V 1970; Б. А. Поповић, Слободан Милетић: Небо без наслова, Књижевност, 3. III 1971; П. Протић, Ка звуку, Књижевне новине, 19. VI 1971; А-м, У Аустрији преминуо књижевник Слободан С. Милетић, Политика, 25. X 2001; А-м, Преминуо Слободан Св. Милетић, Дневне новине, Бгд 26. X 2001; М. Жовановић, Човек културе, Дневник, 26. X 2001.

П. М.

МИЛИЈЕ Пол (Paul Milliet) – либретиста. По Ј. В. Гетеу, заједно са Едуаром Блоом и Жоржом Хартманом, написао је либрето за оперу Вертер (Werther, 1892) Жила Маснеа, која је у СНП извођена 1920, 1952. и 1968.

МИЛИН Владимир-Влада – глумац (Уљма, 24. XI 1902 – Нови Сад, 22. VI 1961). Основну школу завршио је у родном месту, а затим два разреда ниже гимназије у Белој Цркви, у коју се породица преселила. Код свог ујака Ристића изучио је за трговца. У жељи да настави школовање и усаврши се у трговачком позиву отишао је у Згб, али је убрзо одустао и почео да учи певање код проф. Рајзера и глуму у Глумачком студију. Од 1. VIII 1915. до 15. XII 1925. радио је као трговачки помоћник у Белој Цркви. Глумом је почео да се бави 1926. у СНП, у којем је играо све до 1932, када је отишао у Бановинско позориште у Нишу, где је провео сезону 1932/33. Од 1937. до 1941. играо је у НПДб, а за време рата у ДНП у Панчеву. После рата поново је постао члан СНП и у њему остао до 31. VIII 1958, када је пензионисан. Његова супруга Вера радила је у СНП као благајник улазница.

УЛОГЕ: Николић (Др), Сретен (Подвала), Стева Драгић (Сеоска лола), Милић (Ђидо), Татаров (Најезда), Ондра (Мати), Караулов (Туђе дете), Кајгана (Женидба), Тирезије пророк (Антигона), Арса, Курта (Коштана), Ивко (Ивкова слава), Митар (Покондирена тиква), Поп Жућа, Вукоман (Два цванцика), Племер (Цврчак на огњишту), Смрдић (Родољупци), Поп Олуја (Поп Ћира и поп Спира), Учитељ философије (Грађанин племић), Кречар (Вечити младожења), Павле Топаловић (Ливница), Илија Луковић (Максим Црнојевић), Доктор (Живи леш), Ђивулин (Манде), Марко Смолчић (Мећава), Паво (Еквиноцио), Алекса Алексић (Хајдук Станко), Михаило Димић (Путујуће друшто), Егеј (Сан летње ноћи).  

ЛИТ: -ћ, Гостовање СНП у Вршцу, Војводина, Вршац 25. IV 1936; А-м, Гостовање народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 4. XI 1939; У., Одлазак дружине Српског народног позоришта из Старог Бечеја, Ново Време, Стари Бечеј 17. XII 1933; Б. Ч(иплић), Нушићева „Ожалошћена породица” на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 26. XII 1949; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, НСад 1996, с. 131, 353, 368, 379, 381, 390, 405, 418, 420-421, 424, 428, 476, 511-512.

М. Л.

МИЛИНОВ Љуба – драмски писац. Његов комад Сваком своје изведен је у СНП 1909.

МИЛИНЧЕВИЋ Васо – књижевник (Брлог, Лика, 20. XII 1928 – ). Основну школу завршио је 1939. у родном месту, а затим у Бгду пошао у I разред Грађевинске школе и приватно у I разред гимназије. Априла 1941. напустио је II разред и вратио се кући. Током рата није ишао у школу па је 1945/46. у Бгду завршио III и IV разред на течају за ратом ометене ученике, а 1946/47. VI и VII разред у Партизанској гимназији у Осијеку и 1948. VIII разред у Згбу. Студије Југословенске књижевности и српскохрватског језика студирао је на Филозофском факултету у Згбу 1948/49. и Бгду 1949-1953. Докторирао је 1965. на Филозофском факултету у Бгду одбранивши тезу Коста Трифковић – живот и дело. Од 1953. је радио као професор Учитељске школе у Светозареву, а од 1954. до 1957. Више гимназије у Вршцу, потом 1957/58. као стручни сарадник у Заводу за унапређење школства АПВ у НСаду. На Филозофском факултету радио је од 1958. као асистент, од 1966. као доцент, од 1972. као ванредни и од 1978. као редовни професор. Од 1964. до 1966. радио је као лектор за српскохрватски језик и слушао курсеве из упоредне књижевности на Универзитету у Стразбуру у Француској. Поред тога био је управник Народне библиотеке Србије, члан Одбора за фототипска издања САНУ, члан Одбора Народне библиотеке и МС 1980-1983. Дугогодишњи је сарадник ЛМС и  „Зборника за књижевност и језик”. Његова научна интересовања везана су првенствено за српски књижевни романтизам „којем приступа са више страна: естетичке, историјско-литерарне, социјално-политичке, што му омогућава разумевање и тумачење не само живота и дела српских романтичара, него и духовне и друштвене климе ове књижевне епохе”. Као предавач гостовао је на универзитетима у Будимпешти, „Ломоносов” у Москви, „Хумболт” у Берлину и „Илиноис“ у Чикагу. Редовно је учествовао на књижевним научним скуповима и конгресима у земљи и иностранству. Књижевне студије, чланке, есеје и расправе објављивао је многим часописима, листовима, новинама и другим публикацијама: „Књижевност и језик”, „Просветни преглед”, „Поља”, ЛМС, „Политика”, „Књижевне новине”, „Савременик”, „Прилози за књижевност и филозофију”, „Књижевност”, „Стремљења”, „Зборник МС за књижевност и језик”, „Борба”, „Студент”, „Књижевна историја”, „Позориште”, „Књижевна реч”, „Тетарон” и др. Један је од оснивача и уредника часописа „Књижевна историја”. Уређивао је многе зборнике радова, као и књиге изабраних дела појединих књижевника, а један је од приређивача књиге Школска лектира за V – VIII разред основне школе (1960). Одликован је Орденом заслугa за народ са сребрним зрацима.

БИБЛ: Бранко Радичевић, Бгд 1961, 1963; Јован Јовановић Змај, Бгд 1962, 1963; Јанко Веселиновић, Бгд 1962, 1963; Лаза Костић, Бгд 1963, 1966; Коста Трифковић – Живот и дело, Бгд 1968; Трагом наше баштине, Бгд 1977; Трагом баштине, Бгд 1978; Из старих ризница, Бгд 1978; На раскршћу епоха – Српски књижевни часописи 1850-1860, Бгд 1979; Творци и тумачи – Из српског романтизма, Бгд 1984; Српска драма до Нушића, Бгд 1985.

ЛИТ: Ф. Пашић, Васо Милинчевић, Коста Трифковић – Живот и дело, Борба, 26. XII 1968; Д. Влатковић, Војвођански Нушић (Васо Милинчевић, Коста Трифковић), Књижевност и језик, 1969, бр. 4, с. 441-446; Н. Тимченко, Васо Милинчевић, Коста Трифковић, Књижевност, 1969, бр. 10, с. 408-409; Р. Ивановић, Монографија о Кости Трифковићу, Позориште, Тузла 1969, бр. 2, с. 210-215; Р. Саратлић, Трагом наше баштине, Политика, 15. XII 1977; С. Живковић, Творци и тумачи епохе романтизма, ЛМС, 1985, књ. 435, бр. 5, с. 821-824; Д. Михаиловић, Више од уџбеника (Творци и тумачи), Мисао, 5-15. XI 1985; А. М(ујчиновић), Српска драма до Нушића, Политика експрес, 23. II 1986.

М. Л.

МИЛИОН (Le Point de mire) – шаљива игра у 4 чина. Написали: Ежен Лабиш и Алфред Делакур. Прво извођење у Паризу, 4. XII 1864, у нашој земљи 15. VIII 1871. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 23. IV 1879. у НСаду (опроштајна представа Николе Зорића). Превео: Јован Ђорђевић. – С. Рајковић (Диплан), А. Лукић (Карбонел), Н. Зорић (Перижен), Д. Ружић (Мориц), П. Добриновић (Едгар Лажоншер), А. Десимировић (Јулије Прије), Ђ. Јовановић (Сезен), Д. Ружићка (Карбонеловица), Б. Хаџићева (Сезеновица), Ј. Поповићева (Периженовица), М. Рајковићка (Берта), Л. Хаџићева (Лујза), Ђ. Банковић (Јосиф), Р. Поповић (Баштован), Д. Ћирић (Ловац). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: -СТ-, „Милион“ – шаљива игра у 4 чина, написали Лабиш и Делакур, превео Н. Н., Јавор, 1879, бр. 18, с. 574-576.

В. В.