МИЛЕТИЋ Светозар

МИЛЕТИЋ Светозар – адвокат, политичар, новинар, вођа српског народног покрета у XIX веку (Мошорин, 22. II 1826 – Вршац, 4. II 1901). Основну школу започео је у Мошорину. Кад је изучио „часловац и псалтир“, односно научио да чита и пише српски, наставио је школовање у Тителу на немачком језику. Изузетан ђак, уписао се у Новосадску гимназију, у којој је завршио свих шест разреда (1838–1844) као један од најбољих ученика у историји ове школе. Јосиф Рајачић, тада вршачки владика, доделио му је 1841. стипендију од 100 форината. У јавности је први пут запажен 8. V 1844, кад је, „у име јуности гимназијалне“, на погребу великог ђачког пријатеља пароха Константина Маринковића рецитовао свој „жалоспев“. Из истог времена је и његова Еклога или Пастирска игра у стиховима. Седми и осми разред гимназије завршио је у Евангеличком лицеју у Пожуну (Братислави), где је 1846. покренуо и уређивао руком писани лист „Сербски соко“, у којем је објављивао и своје песме. Српски омладинци су у Пожуну основали друштво чија је девиза била „Не дајмо се!“ У јесен 1846. уписао је права у Пешти. Током студирања (1846/47) објављивао je стихове и текстове у Павловићевом „Сербском народном листу“ и окупљао српску омладину. Књижевни алманах „Славјанка“ покренут је 1847. са амбицијом да буде облик организовања српске омладине на просторима где Срби живе. Израдио је и устав будућег уредништва и проглас, који је упућен и у НСад и у Бгд. Студије права наставио је у Пожуну. По повратку у НСад и даље је био политички активан: сматрао је да Срби, као и Хрвати, треба да подрже борбу Мађара против аустријског апсолутизма, но кад је Лајош Кошут у Пожуну с презрењем одбио српске захтеве окренуо се против сарадње са мађарским револуционарима. На Мајској скупштини изабран је у Главни одбор. Укључио се у Коло србске младежи, чији су идеали били слобода, независност и уједињење српског народа. Од краја 1849. је у Бечу окончао студије права (1851), две г. провео у адвокатској и судској пракси и докторирао 1854, када је, против своје жеље, постављен за судског пристава Окружног суда у Лугошу (у данашњој Румунији), а радио је и у оближњој Оравици. У Темишвару је 1855. положио адвокатски испит, а потом се стално настанио у НСаду, где је имао адвокатску канцеларију од 1856. до 1875. У новосадском „Србском дневнику“, под уредништвом Ј. Ђорђевића, круг људи око М. је мобилисао јавност (1860-1861) за оснивање националног позоришта а у оквиру новог усмерења и политике и културе Срба у Угарској. Сматрао је да култура има важну улогу за национално уједињење. Реагујући на царски акт о укидању Војводства, 1861. је објавио чувени програмски политички чланак „На туцин дан“, који је имао великог одјека у целом Српству. За председника Српске читаонице у НСаду изабран је на скупштини 2. III 1861, у време када је био градоначелник НСада. Десетак дана касније нова скупштина је изабрала ПО Читаонице, који је преузео послове у вези с оснивањем СНП. Изабран је и посебан одбор за позориште од 17 чланова. На скупштини Читаонице 16/28. VII 1861. донета је и одлука о оснивању СНП. Својим ауторитетом је дао изузетно значајну подршку младој институцији српске културе. Поред Ј. Ђорђевића, Ј. Ј. Змаја и С. Брановачког потписао је Позив на оснивање СНП у НСаду (Позив на пријатеље народног позоришта), у којем се позива на материјалну и духовну помоћ новој институцији. Био је један од оснивача оснивача ДСНП, које је установљено на Оснивачкој скупштини одржаној 29. и 30. V / 10. и 11. VI 1862. Том приликом је усвојена и прва верзија Устава ДСНП којим су утврђени његови циљеви и задаци, његова организација, органи управљања и начин његовог рада. Учествовао је у писању првог Устава СНП, односно статута, чија је коначна верзија усвојена на седници УО СНП (које је формално тада још било у саставу Српске читаонице), одржаној 11/23. IV 1864. Захваљујући великој популарности међу Новосађанима, у два наврата (1861. и 1867) је биран је за градоначелника НСада, па је и са овог места могао да подржи рад СНП. Био је начелник градског магистрата од марта 1861. до 28. I 1862, када је суспендован због инсистирања на званичној употреби српског језика у дописивању са вишим инстанцама власти, на шта је НСад као слободни краљевски град након 1860. имао и законско право. Дужност великог бележника обављао је Л. Костић, а подбележника К. Трифковић. Предлагао је и да се на Главном тргу подигне позоришна зграда, а Градска кућа ближе српском крају, на месту данашње МС. Но, католици нису пристали на то. Други пут је за градоначелника изабран акламацијом на изборима 10. V 1867, али је из истих разлога суспендован 30. VI 1868. У НСаду је 22. II 1896. у СНП пригодном приредбом обележена је 70-огодишњица његовог живота. Када је улазио у зграду, коју је саградила породица Дунђерски, заорило се као из једног грла три пута „Живео Милетић!“ Слављеник је уздигнуте главе, мирног погледа, седе дуге браде и бркова и спуштене косе, у скромном црном оделу, лаким покретом главе примио искрену наклоност публике. На Благовештенском сабору (1861) појавио се као лидер либерално-демократске странке, која је добијала све више присталица. У студији Источно питање 1863. залагао се за устанак балканских народа против Турске, предлажући стварање балканске федерације, односно конфедерације. У фебруару 1866. покренуо је лист „Застава“ као орган Српске народне слободоумне странке. У МС је јачао утицај либерала окупљених око њега. Није желео да поново буде биран за потпредседника Књижевног одбора 1867, ни за члана УО, нити да се прими функције председника 1872. Сматрао је да би због политичке експонираности Матица могла имати више штете него користи од његовог избора. Из истих разлога се није прихватао ни дужности у СНП. Подржао је и оснивање Правне академије. Био је један од најзначајнијих Срба у XIX веку, постојаног карактера и велике радне енергије, одважан, храбар, борбен и сјајан говорник. Уживао је велик ауторитет код сарадника и следбеника. Имао је све особине народног вође. Као посланик Угарског сабора одлучно је бранио права Срба и других немађарских народа. Да би онемогућиле његово деловање у Сабору, власти су тражиле повода. Због чланка у „Застави“ (од 17. X 1869) „Ћирилица у загребачком политчиком хербергу“ подигнута је тужба; осуђен је на г. дана затвора – у Вацу од 20. X 1870. до 18. X 1871. Други пут је осуђен на робију у време Херцеговачког устанка и Српско-турског рата 1876. Пошто је у „Застави“ објавио кнежеву прокламацију којом Србија објављује рат Турској, у ноћи између 4. и 5. VII је ухапшен иако га је штитио посланички имунитет. У истражном затвору био је до јануара 1878, а онда је, без аргументације, осуђен на пет г. робије „за дело велеиздаје“. Прогон је допринео његовом душевном слому, па је био на лечењу у Шварцеровом заводу у Будиму. Миша Димитријевић је писао: „најјача народна снага морала се уклонити са попришта јавне борбе“. У НСад се вратио маја 1889, а 2. IX 1896. прешао је у Вршац, где је код сина др Славка (в) у миру провео последње г. живота, највише читајући. Кад је умро, искрено је ожаљен од српског народа.
БИБЛ: Сабрани списи, књ. I, II/1, II/2, II/3, III (приређивачи Ч. Попов и Д. Микавица), Бгд 1999–2001.
ЛИТ: Споменица Светозара Милетића, ЛМС, 1926, књ. 308. св. 3; В. Стајић, Светозар Милетић, живот и рад, НСад 1926, Бгр 1938; Т. Милитар, Др Светозар Милетић и његово доба, НСад 1926; М. Клицин, Св. Милетић, НСад 1926; В. Стајић, Новосадске биографије III, НСад 1938, с. 122–173; Н. Петровић, Светозар Милетић, Бгд 1939, 1958; К. Милутиновић, Светозар Милетић, Згб 1939; Документи о Светозару Милетићу (са библиографијом), НСад 1951; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, НСад 1980.
Н. С.