МЕНАР Маргарита-Рита – балетска играчица. У новосадском НП је током 1924. наступала у играчким нумерама у драмским и оперским представама (од којих је позната само Смешне прециозе Ж. Б. П. Молијера). Ангажман у НП јој се завршио када је наредбом Министарства просвете 14. X 1924. укинута новосадска Опера.

ЛИТ: S. Zubac, „Les precieuses ridicules“ von Moliere, Deutsches Volksblatt, 1924, бр. 1481, с. 3.

Љ. М.

МЕНАШИ Гвидо (Guido Menasci) – италијански либретист (Ливорно, 24. III 1867 – Ливорно, 27. XII 1925). Писао је либрета за П. Маскањија и У. Ђордана. По Вергином тексту, на Маскањијеву музику, заједно са Тарђони-Тоцетијем написао је либрето за једночину оперу Кавалерија рустикана, која је у СНП изведена 1910.

В. В.

МЕНОТИ Ђан-Карло (Gian-Carlo Menotti) – амерички композитор италијанског порекла (Кадељано, Варезе, 7. VII 1911 – Монако, 1. II 2007). Студирао је на Конзерваторијуму у Милану и Филаделфији. Своју прву оперу написао је већ као једанаестогодишњак. Нешто касније убирао је успехе као надарен млади пијанист. Али врата славе су му се отворила тек пошто је 1928. прешао у Америку, где се стално настанио. Ту је завршио студије композиције и од 1933. радио као професор „Curtis Institute of Music“ у Филаделфији. Он је на нови континент донео собом свој урођени и касније култивисани дар за распевану мелодику и ефектан музички театар. Иако је писао и дела са подручја инструменталне музике – клавирски и виолински концерт, Драмску кантату, и већи број оркестарских и камерних композиција, највише се посветио оперском стваралаштву на којем и почива његова популарност. Написао је 15 опера, 3 балета и 1 мимодраму. Изразити је позоришни човек, који прво ствара сценско дело, а онда тек музичко. Надарен и као драмски писац, сва своја изврсна либрета пише сам, па су му неке опере често успелије у текстовном него у музичком погледу. У својим највреднијим делима, као што су опере: Конзул, Амелија иде на бал, Медијум и Телефон, постиже изражајну синтезу речи и тона, остварујући њоме веома снажан утисак код публике. Није особито модеран композитор, али воли биране и често бизарне ефекте. У ствари се стилски надовезује на касни италијански веризам, те му опере осим садржајне стране немају у себи готово ничега америчког. Доносећи на музичку сцену једнако религиозну мистику као и савремене психолошке, па и политичке проблеме, истакао се и као мајстор музичко-сценског хумора. Успешно се огледао и са проблемима опере на филму и радију. После Гершвина, он је био најистакнутији савремени амерички оперски композитор. У СНП су на репертоару биле његове опере Амелија иде на бал и Медијум.

М. Х.

МЕНСУР Ирфан –  глумац (Сарајево, 19. I 1952 – ). Право презиме Курић заменио је када су му се родитељи развели и узео очево име за ново презиме. Гимназију је завршио у Нишу, а глуму на Факултету драмских уметности у Бгду у класи Миње Дедића. Од 1974. до 1990. био је члан Југословенског драмског позоришта у Бгду. Од 1990. ради као самостални уметник. Остварио је велик број значајних улога у другим театрима: СНП, Малом позоришту „Душко Радовић” у Бгду, крушевачком НП, Граду театру Будва и другде. Остварио је преко 70 улога на филму: Димитрије Туцовић, Сарајевски атентат, Чувар плаже у зимском периоду, Пас који је волео возове, Национална класа, Квар, Тесна кожа, Мирис дуња, Тимочка буна, Браћа по матери, Небеска удица, Поглед са Ајфеловог торња, Шејтанов ратник... Глумио је и у многим тв серијама: Позориште у кући 2, Повратак отписаних, Приче из фабрике, Јастук мога гроба, Светозар Марковић, Горе доле, Лисице, Мој рођак са села, Мирис кише на Балкану, Равна гора, а на телевизији је учестовао као водитељ квиза „Руски рулет”. У СНП је за улогу Дон Жуана у истоименој представи добио награду за глуму на Сусретима војвођанских позоришта 1985.

УЛОГЕ: Бранко Орлић (Долња земља), Дон Жуан (Дон Жуан).

ЛИТ: М. Кујунџић, Жмурке у арени живота, Дневник, 30. III 1981; П. Марјановић, Успео уметнички почетак, Политика, 30. III 1981; М. Кујунџић, Слатки живот чудовишта природе, Дневник, 2. XI 1984; Ј. Ћирилов, Љубавник и смрт, Политика, 7. XI 1984.

М. Л.

МЕРГЛ Јанош – бински мајстор (Ујпешт, Мађарска, 19. VI 1895 – Нови Сад, 6. X 1960). У родном месту завршио је браварски занат и до Првог светског рата радио је код приватних мајстора у Мађарској. Као аустроугарски војник заробљен је 1917. и до 1921. је био у заробљеништву у Русији. Од 1921. до 1930. радио је код приватних мајстора у НСаду, а од 1930. до 1936. био је ангажован у СНП. У НПДб ступио је 1. VIII 1936. и у њему остао до 6. IV 1941. За време рата радио је у новосадској болници, а посла рата до пензионисања, 17. IV 1951, у војној пошти у НСаду. Током свог боравка у СНП обављао је послове бинског мајстора, бравара, столара и каширера.

Р. Б.

МЕРЕ Шарл (Charles Méré) – француски драмски писац (Марсеј, 29. I 1883 – Париз, 3. X 1970). Отац му је био чиновник у Поморском комесаријату у Марсеју. Лицеј је завршио у Тулону. Пошто је одслужио војни рок у поморској пешадији (али као придодат кабинету једног генерала у Паризу), почео је да се бави новинарством и позориштем. У Паризу је на Конзерваторијуму похађао двогодишњи курс Пола Мунеа. Играо је са успехом на разним турнејама. Затим се запослио као секретар Париског позоришта. За учешће у Првом светском рату одликован је француским Ратним крстом. Од 1919. до 1950. непрекидно је водио позоришни преглед у листу „Excelsior“. Од 1939. до 1950. био је уметнички директор филмског предузећа „Минерва“. За председника Удружења француских драмских писаца и композитора изабран је 1929, мада је ту дужност обављао и раније, и на том положају остао је до 1944. Био је, уз то, и председник разних филмских предузећа. Почео је пишући стихове. Као позоришни писац јавио се комадом Хидра. Велик успех постигла је његова једночинка Три маске (Les Trois masques, 1908), коју је СНП приказало 1925. (Овај комад је филмован као један од првих звучних француских филмова). У периоду између два светска рата у свакој сезони је приказивано по једно његово дело. Међу њима је и комад Искушење (La Tentation, 1924), који је СНП ставило на репертоар 1927. Спортски тип, висок, снажан, изузетне виталности (живео је 87 година), црнопут као какав Арапин, писао је, не седајући никада за сто, кратке и жестоко страствене комаде.

ЛИТ: А-м, „Постављено за двоје“ од Саше Гитрија, „Три маске“ од Шарл Мереа, „Страдивариус“ од Макса Мореа, Застава, 22. X 1925; К. Николић, „Искушење“, француски комад од Шарл Мере-а, превео Нико Бартуловић, Нови Сад, 1927, бр. 14, с. 3.

С. А. Ј.

МЕРЕЈ Максим – драмски писац. У НП у НСаду изведена су два његова комада: Стакленце 1924. и Страдиваријус 1925.

МЕРИ Франсоа Жозеф (François Joseph Méry) – француски либретиста (Марсеј, 21. I 1797 – Париз, 17. VI 1865). Много је путовао по Италији и по Истоку, писао сатиричне чланке, сарађивао са позоришним листовима, јављао се и као романсијер, историчар, песник, драмски аутор и критичар. По Ф. Шилеру је написао либрето за Вердијеву оперу Дон Карлос (на чијој је француској верзији радио и К. де Локл, 1866), коју је СНП извело 1964.

В. В.

МЕРИМЕ Проспер (Prosper Mérimée) – француски писац (Париз, 27. IX 1803 – Кан, 23. IX 1870). Потиче из уметничке породице. Међу његовим прецима је и своједобно веома позната Мари Лепренс де Бомон (Marie Leprince de Beaumont), аутор 70 дела, од којих је већина за децу. Обоје родитеља (отац Леонар, мати Ана) били су сликари; отац је био и секретар Уметничке академије. Одрастао је у боемској атмосфери. До краја живота је остао некрштен. Средње образовање је стекао у лицеју „Анри IV“. У школи се истицао знањем енглеског језика. Желео је да се посвети сликарству, али га је отац усмерио ка правним наукама. Као студент био је врло марљив, па је поред основних студија учио и грчки и шпански. Одликовао се отменим понашањем и брижљивим одевањем. По завршетку школовања постао је адвокат и службеник у Министарству трговине. Око 1830. отишао је у Шпанију, где се спријатељио са грофицом де Монтихо, мајком Евгеније, будуће супруге цара Наполеона III. По повратку из Шпаније био је наизменично шеф кабинета у Министарству морнарице, у Министарству трговине и у Министарству унутрашњих послова. Као тридесетогодишњак (1833) постављен је за генералног инспектора историјских споменика. Путовао је због тога много по Француској и спасао од пропасти многобројне романске и готске споменике. Између 1840. и 1842. био је у Турској и поново у Шпанији. Као четрдесетогодишњак (1843) постао је члан Академије исписа и књижевности, а идуће, 1844, наследио је Шарла Нодијеа, великог познаваоца наших западних крајева, у Француској академији. У међувремену је, као двору близак човек, постављен за сенатора. До раскида његове дугогодишње везе са гђом Селесер дошло је 1854, а претпоставља се да је тај раскид угушио његов стваралачки таленат. Преосталих петнаестак г. посветио је студијама руске књижевности и превођењу Пушкина и Гогоља. Књижевношћу се почео бавити врло млад. Још као студент спријатељио се са Ампером и са две деценије старијим Стендалом. Они су га увели у књижевне салоне и упознали са значајним писцима тог времена. Прво његово дело, Позориште Кларе Газул (Le Théâtre de Clara Gazul, 1825) обична је мистификација. Његов тобожњи аутор је шпанска глумица, а стварни писац је представљен као издавач и преводилац. Две г. касније, 1827, објавио је нову мистификацију, овог пута под насловом Гусле (La Guzla). Ово је дело значајно за нас. Под именом Хијацента Маглановића, илирског писца, дао је преводе измишљених наших народних песама, постигавши невероватан успех. Хроника владавине Карла IX (La Chronique du régne de Charles IX, 1829) имала је такође великог успеха, као и многобројне краће приповетке које је објављивао у току наредне деценије. Међу њима је и Коломба (Colombe, 1840), која се сматра његовим ремек-делом. У то доба је написао и две мање комедије. Нешто касније, 1845, настала је и Кармен (Carmen), чија ће се слава, уз помоћ опере и филма, одржати до наших дана. Поменимо и Путописне белешке (Notes de voyage, 1835, 1836, 1838, 1840) и многобројне историјске и археолошке студије. Овима ваља додати и обимну преписку (до данас је објављено двадесетак томова). Посебна му је заслуга што је у Француску увео руску књижевност. Био је романтичар, али романтичар васпитан на узорима XVIII столећа. По природи стидљив, неповерљив и осетљив, писао је сажето и живо, избегавајући сваку сувишност. Имао је све особине изврсног писца: машту, меру, смелост, укус, проницљивост, посматрачки дар – као што је записао Реми де Гурмон. У нашој земљи је био врло познат. Преводили су га Милован Глишић, Милан Грол, Светислав Петровић, Отон Жупанчич, а о њему су, или поводом њега, писали Пера Тодоровић, Андра Гавриловић, Тихомир Остојић, Јаша Продановић, Јован Скерлић, Миодраг Ибровац. О његовим мистификацијама први је нашу јавност упознао Томо Матић. Војислав М. Јовановић је Гуслама посветио успелу докторску дисертацију. Кармен, коју је 1921. новосадско позориште извело у Бизеовој музичкој обради и са либретом А. Мејака и Л. Алевија, доживела је светски успех. Само на филму, поред више америчких и француских, постоје шпанска, данска, немачка, енглеска и италијанска верзија.

БИБЛ: Кармен, опера у четири чина. Текст, по приповеци Проспера Мериме-а, написали Х. Мелак и Л. Халеви. Превео Мил. Димовић, Бгд 1921.

С. А. Ј.

МЕРИС Пол (Paul Meurice) – француски романсијер и драмски писац (Париз, 5. II 1820 – Париз, 11. XII 1905). Брат му је био чувени златар-уметник. Пошто је завршио колеџ „Карло Велики“, почео је да студира права, али је већ 1842. приказао у „Одеону“ свог Фалстафа, написаног према Шекспиру, у сарадњи са Готијеом и Вакеријем. Његова имитација Софоклове Антигоне била је књижевни догађај. Заједно са Александром Димом, превео је 1847. Шекспировог Хамлета. Главни уредник Игоовог листа „L’Evénement“ („Догађај“) постао је 1848, а три г. касније био је осуђен на три месеца затвора зато што је објавио чланак о смртној казни који је написао Игоов син Шарл. У новом Игоовом листу „Le Rappel“ („Позивање“) бавио се књижевном и позоришном критиком. Иго га је одредио за главног уредника дефинитивног издања својих целокупних дела која су се између 1884. и 1885. појавила у 46 томова. Написао је више позоришних дела, нека сâм, а нека у сарадњи са Жорж Сандовом. Међу делима која је написао сâм, налази се Сиротињски адвокат (L’Avocat des pauvres, 1856), који је СНП приказало 1884. Драматизовао је и два романа Виктора Игоа (Богородичину цркву у Паризу и Деведесет и трећу). Прерадио је и Шекспиров Сан летње ноћи. Аутор је и неколико романа. Писао је и стихове.

С. А. Ј.